Ал’ Светлошћу вођена, / Светлошћу си се испунила, / и, себе потиснувши, / у свет Је излила. / Смрт победила, / Живот прославила, / Свету Тројицу потврдила 

Рад Марије Марковић Ђинђић

„Нека ми буде!”,
рекла си,
и Бели Цвет
пригрлила.

Иако на Вечност свикнута,
Твојом Чистом покорношћу дотакнута,
Архангелу крила задрхташе.

Знаде што си и Ти,
О, Пресвета,
знала:

Да си пригрлила
и Радост и бол
којима равних нема.

Да ће Ти руке мајчинске
бити пуне, па празне,
па опет, занавек, пуне.

Да ће Те бол под Голготом кидати,
да ће га само суза изрећи,
да ћеш дуже од Младенца
земним путевима ходити…

Ал’ Светлошћу вођена,
Светлошћу си се испунила,
и, себе потиснувши,
у свет Је излила.

Смрт победила,
Живот прославила,
Свету Тројицу потврдила.

У Цвет се Најбељји
и Сама претворила,
Сунцем Благословена.

Categories: Гостинска соба

Tags: Благовести, Марија Марковић Ђинђић, Пресвета Богородица, Снежана Костић, Успење пресвете Богородице, поезија