Како да објасни ниску оцену из филозофије, без чије метафизичке димензије не може да рачуна на успон ка високом циљу. Рана коју му је нанела тројка из филозофије и тројица филозофа – пећи ће га целим путем успона

(Извор)

Случај смо назвали, не без разлога, Милпар[1]. Како сам био убеђен да сам добро упознао и Петог[2] и Милпара, кладио сам се да ће овај Петов ученик кад-тад отпасти од Учитеља и, на крају, окренути се против свог идола. Предвиђање сам заснивао пре свега на стилу („Стил је човек!”) којим је Милпар следио Петог, а ишао је, такорећи, од малих ногу за својим духовним узором, све док га није достигао и телесном висином. Истовремено, дужећи ноге и кораке, носећи већу и већу ташну, стално за петама Петом, све више је обећавао да ће стићи, и престићи – самим тим отпасти и окренути се против – Њега… Окривљени се кладио са мном да Милпар никад неће претећи Петака, него ће га стићи, стати упар с њим, коначно му се потпуно умилити, и пар ће продужити заједничким путем: на двошинском колосеку, узајамно подмазаним точковима, грабиће према циљевима, истоветним по значају, различитим само по путничкој доби, пословном карактеру, и томе сличним различитостима…

А ја сам се, не бих ли добио опкладу, усудио да Милпара на том путу – зауставим! Упозорио сам Учитеља на то ко је тај ученик што му се примиче и шта може од њега да очекује, и дочека!

– Пажљиво те саслушао, али није послушао – тачно примећује Окривљени, кад је већ било очито да ће добити опкладу, и додаје – Петичар је и овог пута прецизно проценио с ким има посла, и да ће му се посао исплатити, као што је непогрешиво оценио да не треба да ишта има с Пецарошем, Боемом…

Питам Окривљеног откуда је био тако сигуран да ме Учитељ неће послушати.

– Отуд што си био сигуран да ће те Пети послушати, а био си зато што си мислио да обојицу познајеш боље него ја.

Окривљени и ја смо Милпара упознали још док је седео у гимназијској клупи[3] и ходао истим кораком којим је кренуо за мојим Петим и својим Првим и Јединим учитељем. Али, средњошколски професор Окривљени, док је био на привременом раду у просвети, пре мене је упознао ученика Милпара, већ тада вишег од њега, високог колико и Пети, и с ташном, већом од свих ђачких торби у целој гимназији, корацима далеко крупнијим и споријим од мноштва живахних ногу што брзају ходником и степеништем. По торби, ходу и висини (која, попут Петове, повијена, као да погнутом главом хвата корак с ногом) запазио сам Милпара и пре него што сам га угледао у клупи. У одељење сам ушао пред крај школске године, да бих ученицима извео коначне оцене. Колеге које су замењивали суспендованог Окривљеног, часове филозофије („социолог” их је држао једино у том одељењу) користили су као допунске – да њима допуне свој предмет. У прозивнику сам затекао углавном највише оцене, петице, испред којих је стајало „р”, ознака за реферат. Ту ознаку, као и „метод ученичких реферата с дискусијом”, Окривљени је преузео од мене. Рубрике без „р 5”, биле су испуњене неким знацима који су и за мене представљали – шифре. Ради ефикасног дешифровања, применио сам свој метод брзог оцењивања, који су ученици прозвали „блиц-оцен-шоу”. (Са строго педагошког становишта мој метод није препоручљив, јер није усклађен с прокламованим методичким принципима, али је веома практичан, како због уштеде времена и енергије – ослобађа и ученике и професора дугог, исцрпљујућег испитивања – тако и због успешне диференцијације ученичког разумевања стеченог знања. Критичари мог метода оптуживали су ме због површног вредновања, неодговорног оцењивања , итд., а ја сам се бранио позивајући се на принцип који су и сами они декларативно заступали: зрнца разумевања су изнад гомиле знања! На то су они ударали аргументом – да се мора претходно стећи знање како би се имало шта разумети. Напад сам ескивирао, прогласивши њихов аргумент нечим што се само по себи разуме, али сам узвратио контрааргументом – да мој метод скраћује поступак провере кроз разумевање. И да би се уверили у оправданост примене поступка који нападају, критичаре сам позвао да присуствују „огледном часу иновативног вредновања ученичког познавања наставне материје”. Нису дошли. Јер, кад су се код ученика подробније распитали, дознали су да је већина ученика за „блиц-оцен-шоу” метод, а „бубалачка” мањина против.) Заклопио сам прозивник – одељењски „дневник” – устао, пришао првој клупи средњег реда и, загледан у задњи ред, без икаквог увода, а у складу с начином брзе диференцијације, целом одељењу поставио „најтеже” питање – један филозофски „проблем” – и затражио да се на њега одговори само да или не. Следи, очекиван, тајац. Затим крајичком ока спазим да устаје ученик из реда до прозора. То се лагано диже Милпарова висина. Не усправља се сасвим, и пита: „Извините, ко да одговори?” И даље загледан у зид, кажем да се не мора устајати, тиме се само губи време. Онда спустим поглед са зида и њиме кружим по радозналим очима, заобилазећи једино стојећег Милпара, и одговарам на његово питање свима: „Ко може!”, што је, очигледно, и питање за све. Милпар, опет: „Како се може дати квиз-одговор на комплексно филозофско питање?” Кажем: „Можда неко може”, и упитно гледам у очи из свих клупа, а њихова радозналост већ почиње да се диференцира према степену спремности да се покуша одговорити на „комплексно” филозофско питање. После кратког затишја, из сва три реда се подиже по једна рука. Милпар се целим телом спусти. Ја руком покажем редослед одговора, од прозора према вратима. Како се рука за руком на клупу спушта, тако се из уста чује: два тиха мушка да и једно гласно женско не. Тражим да свако од њих образложи свој одговор једном реченицом. Први глас просту реченицу пристојно прошири, други своју шири, мало вештачки растеже, али напослетку успева да је затегне и стави у један реченички склоп, трећи кратко, јасно и гласно одбрани своје не. На тај глас Милпар подиже руку и упита може ли он да допуни женску одбрану. Кажем, нека девојка одговори да ли јој је потребна његова допуна. Она: „Не.” Он: „ А другима?” Ја: „Нека кажу други.” Сви, углас: „Неее!” Затим поставим друго питање. Не кажем да је лакше од првог, али напоменем да се на њега не мора одговорити са „да” или „не”, него се одмах може прећи на – две реченице. Сад се, осим оне три прве руке, диже десетак руку, и заређаше се по две реченице… Тек на треће питање на које се могло одговорити с три реченице, у шуми двопрстих младица, заштрча Милпарова шака. Кад је дошла на ред и пала, лупнувши по клупи, из њеног власника прокуљаше реченице, и реченице, прерано развијеног језика, богате лексике а оскудне прецизности, који је бројношћу речи далеко отишао испред вршњачке доби, а генерацијски заостао у њиховој употреби. Милпарову реченичку поплаву зауставио је остатак шуме који је чекао свој ред… Нисам стигао да поставим четврто питање, што би тражило одговоре са четири реченице, али није било ни потребно, јер сам могао – према оном што сам видео у прозивнику, и раније чуо од Окривљеног- оцене извести тако да ниједна не буде нижа од: добар. Сео сам за катедру и отворио прозивник. Пре него што сам почео да прозивам ученике по азбучном реду, рекао сам да ћу сваком ученику прво „саопштити бројчани израз оцене”, и да сваки ученик, ако је задовољан каже „да”, ако није „не”. Онда кажем да ћу на свако „да” уписати, по обичају, „плаву” оцену на крају „велике” рубрике, као „предлог” за коначну „црвену”, у малој рубрици, а на „не”, ставићу број на средини велике рубрике и заокружити га, како би се знало да је то учинила рука професора који је само заменио колегу. Они који се изјасне „не”, моћи ће, кажем, на ванредном часу пред целим одељењем, уз присуство одељењског старешине, да буду испитани на – нагласио сам – „стандардан начин, општепризнатим методом валоризације степена савладаности предметног градива”. Да не бих обесхрабрио незадовољне, додао сам да „не” – група, ако се буде јавила, сама може да одреди термин ванредног часа до ког ће имати времена да се боље спреми, и на ком је мој метод неће спречити да покаже стечено знање и – разумевање… Међутим, тек што сам приступио најављеној процедури, огласи се звоно – за велики одмор. „Шта да се ради?”, то се нико није гласно упитао, али је уследио хорски одговор: „Наставите!” Ја послушах. Имао сам довољно времена, јер се после звона за почетак следећег часа на вратима појавио ОНО, стао, раширеним рукама се ослонио на наспрамне довратке, и широкогрудо сачекао да завршим посао. Показало се да у „не” – мањину спадају ученици чије су рубрике из свих тринаестак наставних предмета попуњене претежно, или потпуно, петицама. „Не” њиховог незадовољства исказало се подрхтавањем гласа, црвенилом образа, трептајем ока, како код кога, а код Милпара стискањем, ионако стиснутих, усана, намрштеним и овлаженим челом, појачаним бледилом целог, црнпурастог, лица, које му је давало зеленкасту нијансу… Како је то био мој последњи час тог дана, а прозивник, преузет од ОНО, нисам морао да однесем у зборницу, на виши спрат, из учионице сам сишао право на улицу. Сутрадан сам хтео да упознам „разредну” с послом који сам обавио у њеном одељењу, али ми је она сама пришла и рекла, осмехујући се, да зна како је протекао и чиме се завршио мој „блиц-оцен-шоу”, и да се већ договорила с одељењем: ако ја нећу имати ништа против, неће бити потребан ванредни час него ће се на одељењском већу применити уобичајена процедура подизања оцена ученицима којима нижа оцена их неког предмета квари општи успех. Наравно, нисам имао ништа против, поготово стога што сам се увек борио управо за ту процедуру, подсећајући колеге, посебно математичаре старог кова, да они само предлажу оцене, одељењско веће их усваја, или не усваја, и, по правилу, подиже, а наставничко веће коначно потврђује. До времена кад су се почеле одржавати седнице одељењских већа, био сам и заборавио на тај разговор с колегиницом. Али, дан пре него што ће се одржати седница њеног одељења, она ми рече да, осим изабраних представника одељењске заједнице, седници жели да присуствује и ученик Милпар. Питам, зашто. Каже, па, хоће да покрене питање своје оцене из филозофије. Само своје, питам. Па, па, отеже разредна, и начина пропитивања, пардон, провере знања. „И разумевања?”, насмејах се. „Разуме се”, насмеја се и она, а као да живну, додаде: „И наставничког рада.” „Мог?”, не изненадих се, али се уозбиљих. „Неее”, хита да ме умири колегиница, и сама уозбиљена. „Него?” упитах радознало. Она се изненади, мада неуверљиво, и сумњичаво промрси: „Ти не знаш за сукоб са суспендованим колегом…”, и не заврши ни упитно ни потврдно, али довољно јасно.

Увече сам посетио суспендованог колегу. Обрадовао сам га вешћу о припремању услова за окончање његове суспензије – отказом. Јер, вест је била сигнал за то да он убрза свој рад на побољшању услова за жељено пензионисање. Узвратио ми је подробним описом околности под којима је избио сукоб између васпитаника и васпитача.

Сукобу је претходио специфичан процес чији је почетак био безмало идиличан. Али баш због тога што васпитач није био васпитаван ни за какву идилу, он није могао да је не наруши. Већ после првог часа у одељењу, једином у ком је „социолог” Окривљени предавао филозофију, Милпар је пошао за њим и, пратећи га до зборнице, показао интересовање за велика филозофска питања, што их је професор, у духу филозофа ког је најлакше подносио, на часу назначио: „Шта могу да знам, што треба да чиним, чему да се надам…” Заинтересовани Милпар је наставио да после сваког часа прати Окривљеног до зборнице, али је убрзо своје интересовање проширио и, путем естетике, захватио књижевност. А тим путем није могао ићи без позивања на свог идола – Учитеља, мог Петог. Окривљени није од Милпара сакрио да Петог и његово дело познаје слабије од свог колеге (мене) који је прочитао све што је Учитељ објавио, сем једне књиге. Зашто, које књиге, пита млади Милпар. Окривљени каже да ту књигу више не поседује ни сам аутор, а да ће му казати о ком делу је реч кад буде питао колегу. Следећег пута (пошто је од мене дознао – подсећа ме Окривљени) рекао му је наслов. Наредне недеље Милпар донео је тај редак примерак, с напоменом да се не сме дуго држати јер спада у књиге које је забрањено изнети из Народне библиотеке, а он је у томе успео „преко специјалне везе”. И, највећма из захвалности за услугу коју је Милпар учинио мени, Окривљени је удовољио његовој жељи да разговарају о раду што га Милпар пише, у коме се, „ради о највећем нашем романсијеру”. Кад напише, аутор ће послати на конкурс за награду која носи великаново име, а могу конкурисати не само аутори дела из области у којима се великан огледао него и студенти и ученици својим радовима о великану. Подлога Милпаровог рада биће студија најбољег познаваоца великановог дела, водећег естетичара, који му је узор не само у овом већ и у сваком погледу, иначе, председника жирија…(Да је ученик Милпар награду добио, то је разредна рекла док ме је обавештавала о његовој намери да покрене питање наставничког рада, Окривљеног посебно, али у том тренутку награди нисам придао значај који је требало. Одмах ћу Вам рећи, поштовани Судијо, и то да је Милпар добио исту награду за студентски рад[4] на исту тему, и да је он први и једини добитник обе награде, јер су се обе „после Милпара”, у тишини, угасиле.) Пре него што ће рад послати на конкурс, ученик је дао професору да га прегледа. Окривљени је за време једночасовне „паузе” прегледао рад који је истог дана вратио Милпару, очигледно изненађеном и незадовољном „блиц-прегледом”. „Нисте одушевљени?” пита млади аутор. „Неее, напротив”, шта друго да одговори стари читач и, овога пута, довољно васпитан васпитач. Да се тад показао сасвим неваспитаним, морао би рећи како се и површним прегледом може уочити да је рад писан на подлози Учитељеве књиге о великану, тачније, да је њен сажетак, најтачније, да је у њему најбоље оно што ученик, стилом и изразом, преузетим од Учитеља, није успео да поквари. (Окривљени је у међувремену, да не би пред Милпаром испао потпуно неупућен у материју, прегледао и Петову књигу о књижевном великану… Каснији, Милпаров студентски рад Окривљени неће ни видети, али ће с великом вероватноћом да претпостави како се „ради” само о проширењу ученичког сажетка Учитељеве књиге. Кад се, пак, Милпарова докторска дисертација буде појавила у виду књиге, Окривљени неће ништа претпостављати…) Окривљени, довољно васпитан, није васпитанику рекао ни оно што је код њега запазио док га је овај пратио до зборнице, као и приликом његовог „реферисања” и учешћа у „дискусијама” на часу – а што сам и ја уочио на „блиц-оцен-шоу” часу – да је Милпар наклоњен великим именима и склон јаким тематским паралелама које повлачи крупним речима, и да тиме „дебело покрива танку логику и непрецизан израз, при чему произвољно меша филозофске категорије и књижевне мотиве”. (Ово је тадашње Окривљениково запажање, што ће се, уз консултацију с Психологом претворити у дијагнозу, а која ће, с временом, захваљујући Окривљениковим предвиђачким моћима, различитим од оних Фантастичаревих, да се испостави као тачна прогноза.) Не би Окривљени рекао Милпару ништа од тога што је код њега запазио, да овај није филозофско-књижевну тематику проширио на интерне, школске теме и живе ликове из зборнице и учионице. Поготову му не би ништа рекао пред одељењем, да Милпар на путу од учионице до зборнице није ишао и даље: обавештен о збивањима у свим школским просторијама, одлазио је тако далеко да је поредио Окривљеног и себе, а обојицу с Дон Кихотом, Павелом Исаковичем и њима сличним ликовима, док је профане и ђачиће, не изузимајући разредну и своју девојку, упоредио са Санчом Пансом, Розинантом, Кунигундом, па с проститутком, обученом у царичину одору за потребе Павеловог изласка пред њену царствујушчу свемоћ која ће помоћи његовом малом народу да се избави из ропства и добије достојно место у пространу Царству, Њеном… Окривљени се не сећа тачно због чега је избио сукоб који се завршио павеловски трагично – памти само како је Милпар, после реферата једне ученице о Кандиду, повукао паралелу измeђу Волтеровог времена, у ком његову позитивну јунакињу силују мајмуни, и нашег времена које негативне јунакиње подводи тоталитарним мајмунима… Громогласан смех санчопансовског порода сломио је фигуру с мајмунима, коју је подарио донкихотски патетичар. Заразном смеху, нажалост, није одолео ни командант разредне параде, сам Окривљени. Али, он се није смејао идеји (у Психологовом смислу) Милпарове фигуре о мајмунима – штавише, она му се свидела – него ономе чему су се смејали и ученици: начину на који је аутор фигуру изложио. Још док је смех био у пуном јеку, Окривљени је приметио да Милпар гледа само у њега, као да он диригује хорским смехом. Из смркнутог погледа и побледелог лица избијало је понижење због исмејане озбиљности високог мишљења… И сад, уместо да се Окривљени суочио с искрслим васпитним проблемом на начин који би био педагошки исправан и људски ваљан, или да се бар послужио иновативним методима, Психологовим и мојим, Окривљени се нагло уозбиљио – тад је и смех утихнуо – и почео да Милпара теши неумесним саветима и непрестаним објашњењима – како не би требало да све… ово… сувише озбиљно схвати, да и нешто што је најтеже, најозбиљније има своју лакшу, шаљиву страну… – и све у том, лошем стилу који је, иначе, стран и самом Окривљеном. Зато, спазивши да га Милпар намерава прекинути, безмало се обрадовао и – зауставио. Тад леденим гласом – ученици би рекли, мртав озбиљан – Милпар жестоко узвикну: „Окретање свеколике збиље на ситничаву шалу, обртање трагедије у лакрдију, највећа је опасност која прети потопом свега узвишеног под капом небеском!” И, збиља, би тако: узвик трагичног јунака био је потопљен хорским смехом, опаснијим од малопређашњег… Велики потом, међутим, испао је комично слаб. Устукнуо је пред снагама, мајушног обима али огромне силине, капима – трагичним сузама. Јунак је плакао!… На безмерну срећу, звук школског звона огласио је крај тужног часа.

Окривљени не уме ништа више да каже, осим, како му је суспензија добро дошла и зато што му је забрањено улази у учионицу.

Сутрадан, док излазим из библиотеке, где се одржавају седнице одељењских већа, видим Милпара како, с торбом у руци, лагано иде ходником у правцу библиотеке. У повратку, пролазим поред Милпара и разредне, која улази за мном и каже ми да он не одустаје од своје намере, иако му је рекла да се нећу противити подизању његове оцене из филозофије. Питам: „Хоће расправу?” Она: „Па…” Ja: „И ти је желиш?” Она: „Не, али…” Ја: „Ко?” Она: „Не знам да ли жели директор, али је рекао, ако се на седници постави питање о раду професора филозофије и социологије, да га позовем, и он би присуствовао…” Ја, поново: „Ког професора?” Она: „Па, ваљда, суспендованог колеге.” Питам је ко је обавестио директора да ће се покренути то питање на овој седници… Каже да не зна. Био би, кажем, ред да се позове и суспендовани колега, поготово стога што предстоји поновно заседање дисциплинске комисије која ће преиспитати своје раније одлуке. Јесте, каже, био би ред. Онда је питам шта мисли о томе да седници присуствују и други ученици, ако би то желели. Каже да је и она мислила… Ја: „Јеси ли о томе разговарала с представницима одељењске заједнице?” Она: „Јесам.” Ја: „И шта кажу?” Она: „Па, нешто слично твом… Не би хтели да у овом случају само њих двоје престављају мишљење већине.” „И?” „Па, разговараћу о…”, не довршава. Излази. (Знала је она како се завршила седница „проширена ученицима”, на којој се расправљало о мом случају, зато је морала спречити да се и ова седница „прошири”. А није знала да би седница, која би била проширена само Милпаром и Директором, ишла у прилог Окривљениковој жељи за пензионисањем.)

Пре почетка те седнице, док су улазили и излазили чланови одељењских већа, кроз врата се могло видети како Милпар шета лево-десно испред библиотеке. До краја седнице није се знало да ли ће он и Директор да уђу. Нису ушли. Нико није покренуо чак ни питање Милпарове оцене из филозофије. Разредна је навела само имена ученика чије оцене из појединих предмета кваре њихов општи успех. Зато предлаже да се подигну. При том наглашава (речима по којима сам био познат) да су и постојеће оцене само предлози предметних наставника, упућени већу. Сви предлози, без додатног објашњења, једногласно се усвајају… Не памтим да је нека седница протекла тако брзо и глатко као што је ова…

Протекле су и године брзо, не кажем и глатко, а једног дана јавља ми Истрајни[5] да је професор књижевности који предаје његовој ћерки, видевши њено презиме у дневнику, прозвао је и питао је ко јој је отац. Рекла је име оца, а он је изрекао – да је још као ученик дошао у идеолошким сукоб с очевим пријатељима и колегама, гимназијским филозофима.

– Шта је тек морао рећи свом идолу, професору Петаку – каже, после, Окривљени, а с разумевањем гледа на Милпарово „морање”.

– Како би друкчије могао да објасни ниску оцену баш из филозофије, без чије метафизичке димензије не може да рачуна на успон ка самозадатом високом циљу. Та рана која му је нанела тројка из филозофије и тројица филозофа – њега ће да пече целим путем успона. Видаће је напорним радом и увећаним знањем, посипаће је заборавом, трудећи се да је и непомињањем залечи, али је неће излечити ни кад се примакне сањаном циљу. Тиштаће га непрестано и он ће подмукле болове морати да блажи травкама с поља политике и мелемом из идеологије па макар узимао лекарије с етикетом „љути отров на љуту рану”. Отворена рана гимназијска пекла га је жарко али кратко, јер је новим успесима зацељивана. Како ће се, међутим, с временом јак бол стишавати тако ће га, наоко парадоксално, све чешће жигати сумња у властиту памет и изазивати грчење које ће кочити енергију напредовања, не дајући њеним потенцијалима да се размахну онако како би без те сумње могли… Али, да је памет застала, ставила прст на чело и замислила се над собом, морала би схватити да логика није само грана филозофије већ основна дисциплина здравог разума. Тад би памет решила да утроши мало енергије на самодисциплину. Једино тако би оздравила – излечила рану: разумела би да тројка и није била рана него сигнал упозорења – да поради на себи… школски речено, то је исправна васпитна мера, на време изречена. – Тиме своју оцену закључује недовољно васпитани васпитач, а већ отпуштени и коначно умировљени професор Окривљени.

Од студената, мојих бивших ученика, чуо сам да је Милпар, који прати Професора, Петог, од слушаонице до кабинета, тамо виђао мене и Истрајног, и да је имао у рукама Истрајнов роман. Милпар је морао да прочита роман: написао га је мој пријатељ и свршени филозоф, а награђен је именом великана[5] којим су овенчани и његови радови. Зато није могао да не пита Истрајнову ћерку ко јој је отац.

И ја нисам могао да Петом не представим цео „случај Милпар”. А то сам морао и због тога што ми је Учитељ рекао да је Милпар на путу „да пређе из средње школе на факултет”, дајући ми до знања да га је будући асистент обавестио о томе ко му је био професор у гимназији. Имао сам, такође, на уму и Окривљениково „шта је тек Петаку морао да каже”. Учитељ ме је пажљиво саслушао – ништа није рекао… и, Окривљени је био у праву – није послушао… Напротив, пошто је место његовог асистента било попуњено (Асистентом), Милпара је препоручио колеги Форумашу, који је ономад спречио Форум да Петог отерају с факултета… А кад се Форумаш разболео и пензионисао, и Милпар заузео његово место, морао сам Окривљеном коначно признати да сам изгубио опкладу.

Окривљеников добитак је додатно „оверен” и тиме што Форумаш, у својству Историчара савремене домаће књижевности, не помиње Истрајнове романе. А Историчар је нечињењем извршио ово недело и поред тога што је о другима писао с наочарима које је купио управо историјски елиминисани романсијер. Веродостојност тог податка о помагалу за вид потврдио је сам корисник, заборавни професор, кад је ушао у студиј најмасовнијег медија. (Ова омашка извршиоца недела над Истрајним за Супругу је пикантан аргумент против теорије о савршеном злочину.) Како је до сцене у студију дошло, о томе казује кућни део историје очне болести Форумашеве: Истрајнова ћерка је посећивала Форумашев дом, будући да се на факултету спријатељила – уз мајчину подршку, али искрену – с Форумашевом јединицом. Неком приликом, кад је писац Историје књижевности загубио наочаре, она му је позајмила своје резервне, које више није видела, све док се нису зацаклиле на Историчаревом носу, на ТВ екрану.

Своју предвиђачку победу Окривљени оверава и тиме што истиче да Милпар, као приређивач Петових изабраних „приказа, осврта и критика”, у књигу није уврстио његов једини објављени текст о Истрајновом другом роману (онај приказ у омладинском књижевном листу).

Окривљени је хтео да се и даље кладимо, пратећи Милпаров успон. Типовао би на њега! Нисам пристао. Јер, више нисам могао ни да претпоставим докле ће тај случај да оде и шта ће бити крајњи циљ… – Академија – Подразумева се. – Нобел? – Зашто не?! – чуди ми се Окривљени, док разговарамо и мимо опкладе, па се узајамно присећамо случајева којима је метеорски успон усијао главу и толико повећао апетит да су обзнанили свој коначни циљ: Нобел, или за мир или за књижевност, кад већ не може уједно; ако и нису обзнанили, знало се да читаве екипе раде на томе да буду предложени за Нобела.

XIII

СЛАВЕ

Умро је мој Шести учитељ, то је напросто тако… Док смо шетали новосадским кејом, слушао сам како развија своју идеју; од како сам сазнао да је умро, гледам: на ердабовској обали, у дворском парку, поред мене иде предратни професор немачког језика у Новом Саду, ратни логораш у Немачкој, мршав и жут, с трећином стомака, оперисаним у послератној Немачкој, и с дневником немачког војника под мишком, који је, као новинар новосадског „Дневника”, обилазећи ердабовско подручје Сремског фронта, просто тако, нашао у рову, те уобличио у роман…

Исто тако, тек кад је умро Трећи учитељ, ердабовско сељаче и сорбонски доктор, гледао сам: румени образи, оштар брк, поглед који сече и раздваја здраво и болесно, лепо и ружно, у Идеји и то је живот; а док смо шетали Хиландарском, пролазећи поред куће златног приповедача, само сам слушао како, као подстакнут Лазаревићевим рефлексом (reflex Lazarevich), дучићевски скида с народне лепотице сиротињске прње и облачи је у аристократску хаљину за бал госпи и господара на владарском Двору…

Слушао сам пркосно нећу, али и гледао тврдо чело и риђу чекињасту косу оца свог, слушао и гледао утишано мора се, сине, повијеног ердабовског учитеља – сједињених у Првом учитељу…

Слушао сам и гледао Другог учитеља, слободно прилагођеног историјској нужности ослободилачке борбе, како, неприлагођен послератном друштвеном тренутку, убија кољаче своје породице, а, помирен са судбином провинцијског професора историје и филозофије, шета одељењем од прозора до врата, као вук у кавезу, док му сија високо чело и клати се црвена кравата, те, ослобођен распустом, пешачи у патикама, обилази нас на омладинској радној акцији Бања Лука – Добој, посматра нас и слуша „Ми градимо пругу, пруга гради нас…”

Слушам и гледам Петог учитеља како се нормално меланхоличан у агресивном окружењу тзв. мира, а, одбрамбено се, колерично, трибински устремљује на агресоре и страначке непријатеље, те лаганим, меланхоличним а крупним, кораком грани према терминалу на Зеленом венцу, ка венцу славе…

Читам Четвртог учитеља[7] и док га слушам у шетњи Калемегданом, и кад гледамо с врха гребена у прекодунавско пространство усахлох Панонског мора, загледани у трансценденцију…

Шести се сели у Оностранство, остало је само да се свечано испрати комеморацијом и укопом – тужним скуповима на којима мене, упркос кушњи, неће бити, јер не могу да гледам ожалошћене говорнике и слушам свечане речи у славу Оног што одлази у овострану гробницу, као… као што се на мојој Слави славио слављеник и кад је иза њега остала празна столица у прочељу…

Једино ћу моћи у ћелији да читам Четврту димензију – живу Трансценденцију – и пишем истинит Исказ…

Али, нисам могао…

Нисам могао избећи свечано окупљање. Морао сам да останем и истрајем до краја…

У ердабовском Двору

У Двору се окупљало поводом дана светог Димитрија, славе ердабовске цркве. А да су скупови и богослужења били вишеструко значајни, о томе сведочи долазак самог Патријарха у Ердабово.

Доласком његове Светости требало је да се увелича додела грамате председнику црквеног одбора, као знак награде за његов мукотрпан рад у ратном времену, и захвалности њему, успешном пословном човеку, на знатном новчаном дару намењеном обнови Двора. У ужем дворском кругу се, међутим, знало да је главни разлог Патријарховог доласка – повратак владике у епископију чије је привремено седиште у ердабовском Двору, патријаршијској резиденцији. Преосвећени је, чим је отпочео процес тзв. мирне реинтеграције ердабовског подручја у границе суверене новодржаве, прешао Дунав с намером да се више не врати. Прелазио је поново Дунав али само кад је одлазио у Београд, док се најдуже задржавао у Новом Саду, где је надгледао рестаурацију икона које су из ердабовске цркве, годину дана раније, тамо пренесене. Ердабовски верници су још тада, кад су угледали празне оквире иконостаса и голе зидове цркве, с извесном неверицом примили објашњење о рестаурацији, а како су месеци пролазили тако се и зјапеће празнине иконостаса и огољених зидова у њих увлачила исконска зебња… Кад се пак прочуло да се не само иконе него и владика неће враћати, то није могло да не буде верном народу знак да пође за Преосвећеним. А народ Ердабова био је још и умножен људством, пресељеним из Западне Славоније у Источну, те би покретање целог народа у правцу епископовог одласка значило његово исцељење и – нову етапу његове деобне судбине… Зато је Патријархов долазак био благословен владичином повратку и порука народу да остане где је вековима живео или се ту затекао… Порука је била јасна, иако се о одласцима и поврацима људства и свештенства ни реч није прозборила – била је довољна Патријархова узгредна напомена о скором враћању икона. (Као што је само вест о доласку његове Светости помогла народу да одоли и овогодишњој претњи – да ће дан Светог Димитрија бити ноћ дугих ножева.) И кад се Патријарх повукао, за ручком у Двору о владичином одласку и повратку се ћутало, а говорило се о сеобама, али и о неслогама, као историјском усуду… Говорило се, разговарало, супротстављало, саглашавало… величао се ердабовски добитник грамате, ваздизао се у небеса највећи Ердабовац, светски астроном, чија је последња била да му кости леже у родном месту, подизао се и споменик зачетнику српског реализма који је већину романа написао и своје ликове створио у Ердабову… спомињали се хероји ослобађања и градитељи мира… наздрављало се неумрлом Арсенију Чарнојевићу, призивао се Свети Кнез Лазар… – славио се Свети Димитрије…

…

Велика обрјете во бједах

тја поборника вселеннаја сарстостероје, јазики побјеждајушча: јакоже убо Лиеву

низложил јеси гордињу

и на подвиг дерзновена сотворил јеси Нестора тако, свјати Димитрије, Христу Богу молитсја

дароват нам велију милост.

…

…певало се… појало…

На многаја љета…

Вечнаја памјат…

…

Чтеније.

…

После вечерње читао сам у ћелији књигу живе Трансценденције Четвртог учитеља: „Монаштво је златна нит непрекидности Оностраног и у прекидима овостраности… Монашко жртвовање наших мајки је злато те нити… Цркву не чини свештенство и чиновништво, него црквени народ, сабран у Литургији… Служба је служење храму који није ограђен зидовима…” У ћелији сам, после читања, писао Исказ.

~

Што сам Вам потанко изложио случај Милпар, томе је разлог и посета мајке једног од оно троје ученика који су дигли руку, да би одговорили на моје прво, најтеже питање.

Малишину мајку познајем још из вуковарске гимназије. Иако најмлађи члан литерарне секције, она је водила разговор с гостима, чувеним књижевницима. Већ за време студија у Београду, постала је познати писац за децу. Удала се за истакнутог сатиричара, а њихов син јединац стасао је у даровитог песника и шахисту.

У току студија, и дуго после, ми смо се повремено сретали. Након једног путовања у Ердабово, кад смо се она и ја, са синовима основцима, нашли у аутобусу за Вуковар, често нас је тамо колима возио њен муж, Шумадинац, који је постао заљубљеник у ердабовски Дунав. Од тада су наши синови у Ердабову заједно проводили распусте, а како су одрастали, тако су се и у Београду све више дружили. Кад им је дошло време за гимназију, поставило се питање да ли да се упишу у исту школу. Због уобичајених тешкоћа око уписа, помогао сам Малиши да се упише у нашу гимназију, док мој син није хтео да похађа школу у којој сам ја професор. Знао је да и ја не желим да он буде мој ученик, а прећутно смо се сагласили и у томе да настојим избећи да предајем у одељењу у ком је Малиша. А ипак се, ето, догодило да сам одељење морао оцењивати… Малишу сам спазио и пре него што сам поставио прво питање, али сам се држао као да га не познајем. Кад је дигао руку, обрадовао сам се и зато што сам био сигуран да је рука не само Малишине обичне ђачке спремности за одговор него и ослобођености коју је стекао приликом домаће употребе мог образовно-васпитног метода: ако би ме он и мој син било шта питали, узвраћао сам им питањем шта они о томе мисле, напомињући, нека се не боје да ће им одговор бити погрешан, неумесан, глуп. Ако, ипак, нису ништа умели или хтели да кажу, ја бих им тек онда одговорио. Тако је било и кад су обојица добили позив за мобилизацију… Али тад сам први пут озбиљно посумњао у валидност свог метода. Јер, нисам их ништа питао нити им било шта одговорио… не из методичких разлога, него зато што нисам знао шта да им кажем. И они нису више ништа рекли, нити су ме ишта питали. Не знам ни да ли су међусобно о мобилизацији разговарали. Само сам од Малишине мајке чуо да се он „одазвао позиву”, а да је „уписан као добровољац”, и „по властитој жељи, упућен на сремски фронт ради ослобођења обожаваног Вуковара”. Рекао сам јој да је и мој син отишао… али не знам је ли се одазвао војном позиву… Нисам јој се јавио и кад сам од жене сазнао оно што је она од почетка знала – да је наш син, са својом девојком и њеним родитељима, отпутовао за Будимпешту.

Малишину мајку сам видео тек кад ме је посетила у Двору. Казала ми је да јој је мој син донео Истрајнов роман. Није морала рећи да је то роман о боровском окршају, који је аутор посветио младом песнику, погинулом код Вуковара… Само је зажалила што Малишин отац није доживео да види бар ту посвету, а испричала је шта јесте доживео… У основној школи коју је Малиша похађао и завршио као „ученик генерације”, одлучили су да се име словеначког писца, и учесника НОБ-а, што га школа носи у називу, замени именом Малише, „погинулог у грађанском рату”. Директор је писмено обавестио Малишине родитеље о одлуци Школског одбора, као и о томе да ће бити позвани на свечано проглашење новог назива школе. Пролазили су месеци, прошла је и година, а позив за свечаност није стизао. Отац, мада већ тешко оболео, смогао је снаге да оде у школу. Директор га је љубазно примио и почео да му нашироко објашњава на какве све препреке наилази компликована процедура за промену назива једне просветне установе, али га не напушта нада у повољан исход… Онда је без куцања ушла жена која је одмах, с врата, стала да Директора нешто пита… Он ју је руком зауставио и рекао да је ту Малишин отац, а њу је оцу представио као своју заменицу. Заменица је оцу изјавила саучешће и, саосећајно, вртећи главом, погледом нагоре, дубоко уздахнувши, изрекла: „Шта му је то требало?!”…

Вративши се из школе, отац је пао у постељу. Више се није дизао. После шест месеци Малишина мајка је сахранила свог Сатиричара – тако га је звала од како су се упознали. Остало јој је да сахрани свог песника. Већ трећи пут долази у Ердабово. Тражи Песникове кости…

…

У београдској Кући

…

Кости гостију држе се на својим идејама. Огуљени костури се беласају, блеште, затамњени једино остацима згуљеног омотача, који штрче и значе…

Знаци…

Малишина рука, спремна да одговори на најтеже филозофско питање – спуштена; на питање мобилизације одговара Идејом ослобођења…

Милпарова кожа петичарске висине, погнута под теретом лобање-торбе пуне књига, граби за белом косом и ситним очима Петог, према висинама успеха… На коњу Свеца. Коњски. Небоемски…

Пецарошев нос, крупан и пиргав, њуши и најсићушнији плен…

Учитељ, Први, коса риђа, оштра, чело тврдо, пркосно: не… И мека кичма: тако мора…

Други, чеона кост, црвена кравата се клати између нужности и слободе…

Трећи – око креше, одваја здраво дрво живота од болести на смрт – и то је живот…

Четврти – ведрина, загледана у Онострано, надилази Ово, у Кући, што је само

Рођакова Идеја Куће…

Шести, након немачке операције, трећина, остатак је, просто тако, стомака…

Психологова чиста, сува, Идеја, идеја – његових Ликова што славе Светог Ђорђа и наздрављају домаћину, ваздижу ме…

Идеја Истрајнових Ликова који мене славе…

Идеја мојих Ликова – Малише, мајки мог сина, жене, Супруге, учитеља, пријатеља, светог Ђорђа који с коња пробада Аждају мог лика – мојих Ликова…

Копље, саздано од костура што се држе на Идеји идеја, с шиљком скованим од речи, лети на песми преко белог столњака покопаног црним вином, и отрованим вршком забада се прочеље славског стола, у чело…

…

Јако пленних водитељ

и нишчих заштитељ

немошчујушчих врач

бранитељу царева

побједношче, великомучениче Георгије

моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

…

Ђорђе Оцић, Слављеник, Српска књижевна задруга, Службени гласник, 2012, стр. 243–265.

Приредила: Анђелика Максимовић

Наслов и опрема: Стање ствари

[1] Прим. СтСт: Зоран Ћирјаковић тврди да је Милпар заправо Мило Ломпар (Мило Ломпар). „Мило Ломпар је […], манекен лажи, о коме све што треба да знате можете прочитати у роману с кључем Слављеник Ђорђа Оцића. Зове се тамо Милпар“ (коментар на Стању ствари, овде). Ћирјаковић је своје тврдње поновио овде и овде.

[2] Прим. СтСт: Пети [учитељ] је Никола Милошевић, коме је Слављеник и посвећен: „Од свих сапутника, за Оцића је улога Учитеља, Петог, Петка, како га је називао, била најзначајнија „Јер, Пети је био и остао мој Учитељ не само по ономе чиме сам код њега био ’опијен’, него и оним од чега сам се отрезнио – и једно и друго за мене је било поучно.” Због тога ће овом врсном интелектуалцу, Николи Милошевићу, и бити дато највише простора у књизи, као и посвета, на њеном почетку.“ (Гордана Малетић, Истрајнов пут, приказ романа Слављеник, Летопис Матице српске 491)

[3] Прим. СтСт: Ђорђе Оцић је предавао у Једанаестој београдској гимназији од 1963. до 1991. (овде), а Мило Ломпар је исту гимназију завршио 1980. године (овде).

[4] Прим. СтСт: Као и књижевни јунак Милпар, и Мило Ломпар је добио награду за матурски рад из хуманистичких наука и награду Стражилово Задужбине Милоша Црњанског за студентске радове: „У избору Мила Ломпара за предсједника Задужбине Милоша Црњанског има лијепе симболике и због чињенице да је он још као матурант (1980) добио Октобарску награду града Београда за матурски рад посвећен Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског, а као студент (1983) и награду Стражилово, коју додјељује Задужбина Милоша Црњанског, за два огледа посвећена посљедњој глави романа Друга књига Сеоба“ (овде).

[5] Прим. СтСт: „Ко је знао Оцића, лако ће препознати његове идеје у лику Психолога, Истрајног и самог [наратора Лазара – нап. СтСт] Коштанића, препознаће стазу по којој се кретао, делове његове биографије, као и људе које помиње.“ (Гордана Малетић, Истрајнов пут, приказ романа Слављеник, Летопис Матице српске 491)

[6] Прим. СтСт: Ђорђе Оцић је награду Милош Црњански добио 1981. године за роман Истрага (овде).

[7] Прим. СтСт: Дејана Оцић открива да је Четврти учитељ заправо Жарко Видовић: „Трагови које је Жаркова личност остављала за собом остају забележени кроз ликове у Оцићевим романима. У делу Чудо на Дунaву – Марко Видотић, а у Слављенику је Четвртог господина из Под сумњом преименовао у Четвртог учитеља.“ (Дејана Оцић, Жарко Видовић и Ђорђе Оцић: Ванремени дијалози)

Categories: Гостинска соба

Tags: Ђорђе Оцић, Анђелика Максимовић, Жарко Видовић, Мило Ломпар, Милпар, Никола Милошевић