Нека Свети великомученик и исцелитељ Пантелејмон молитвама посредује за све нас пред престолом Божијим, да нам Господ укрепи веру, очисти срце и исцели сваку рану душе
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Фреска Св. Пантелејмона из истоимене цркве у Нерезима код Скопља, 1164. (Фото: Јасмина С. Ћирић)
У ову Десету недељу по Духовима, Света Црква пред нас износи двоструку, али нераздвојиву слику хришћанског живота: пут кенотичког (самопражнећег) учеништва и славни тријумф верног војника Христовог.
Данас, када прослављамо Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, Свето писмо и богонадахнуте поуке и тумачења Светих отаца откривају нам скривену анатомију духовне силе, силе која се не усавршава у земаљском тријумфу, већ у слабости, трпљењу и нелицемерној љубави.
У првој Апостолској посланици коју смо чули овог јутра, свети апостол Павле пише Коринћанима:
„Јер мислим да Бог нас апостоле постави последње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор свету, и анђелима и људима” (1. Кор. 4:9).
Свет види хришћански пут као слабост, безумље и нечаст. Коментаришући овај текст, Свети Јован Златоусти учи да Бог допушта да Његове слуге претрпе бешчашће не из занемаривања, већ да би кроз људску немоћ пројавио непобедиву природу Божанске благодати. Душа која пригрли ово смирење постаје плодно тле за Небеског Сејача.
Попут семена закопаног у тамној, влажној земљи, истински хришћанин мора да умре духу овога века. Као што певамо у блаженском тропару Светом Пантелејмону: „Послушавши речи Духа, постао јеси као добра и плодна земља, примивши скупоцено Семе и рађајући спасење душама, троблажени.”
Свети Пантелејмон, иако рођен од оца незнабошца, изабрао је скривено благо Царства. Препознавши Божанску светлост коју му је предала његова побожна мајка, употребио је свој Богом дати разум да одбаци идоле комфора, статуса и земаљске моћи: „Заволевши побожност своје мајке, свеславни, презрео јеси несносно безбожје свога оца; јер, разумом обогаћен, изабрао јеси оно што је боље.”
У данашњем првом Јеванђељу (Мт. 17:14–23), ученици стоје беспомоћни пред бесомучним дечаком. Господ их благо укорева због њихове духовне немоћи и тренутне паралисаности: „Зато што немате вере; јер вам заиста кажем: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће.”
Шта је то вера као зрно горушичино? Свети Кирило Александријски објашњава да зрно горушичино, иако изгледом мало, поседује експлозивну силу када се здроби. Тако и вера, када је здробљена искушењима и очишћена молитвом и постом, ослобађа Божанску енергију у вернику. Овде се не сусрећемо са површним оптимизмом, већ са вером која се одриче сваког ослонца на сопствену снагу и сву своју наду предаје милости Божјој.
Када је Свети Пантелејмон још био млад у вери, наишао је на дете које је ујела отровна змија. Призивајући име Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, помолио се, и дете је васкрсло у живот, док се змија распукла. У том тренутку, његова вера је сазрела из малог семена у силу која помера горе: „Препорођен на божански начин, умртвио јеси дрскост змијиног уједа и оживео душу; и стојиш пред Царем свих.”
Будући да није лечио само људском медицином, већ силом Распетога Христа, постао је подражавалац истинског Лекара душа и тела наших.
У центру нашег хришћанског живота стоји Крст Христов, из кога теку две нераздвојне манифестације благодати:
Страдални служитељ (1. Кор. 4; 2. Тим. 2; Јн. 15): Ово је живот кенотичког, тј. самопражнећег подвига. Свет то види као безумље, али кроз пост, молитву и тихо трпљење, хришћанин подноси прогоне док заузврат узвраћа благословом. Као што пише Свети Јован Лествичник, истински слуга Христов претвара сваку увреду у лествицу за Божанско узхођење.
Исцељујући војник (Мт. 17, кроз пример Св. Пантелејмона): Таквима Бог дарује духовни ауторитет, јер су победили самовољу и своју вољу потчинили Његовој. Наоружан вером као зрно горушичино, свети војник изгони демонске окове и лечи болести душа и тела, пројављујући победу Христову над смрћу и распадљивошћу.
Оба тока се спајају у животу хришћанина како би нас довели у вечни спомен, у живот вечно укорењен у присуству Небеског Цара.
У Другој посланици Тимотеју (2. Тим. 2:1–10), свети апостол Павле нас подстиче: „Ти, дакле, подноси зло као добар војник Исуса Христа.”
Исто тако, Христос упозорава своје следбенике у Јеванђељу по светом Јовану (Јн. 15:17–16:2): „Ако вас мрзи свет, знајте да је Мене омрзнуо пре вас… Изгониће вас из синагога; али долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богу службу приноси.”
Свети Игњатије Богоносац, на свом путу ка мучеништву, изјавио је: „Тек сада почињем да будем истински ученик… Нека на мене дођу огањ и крст, звери, ломљење костију и раскомадање тела, само да задобијем Исуса Христа.”
Свети Пантелејмон је делио управо овај мученички ум и став. Није користио своје чудотворне дарове за личну славу или земаљску корист. Бесплатно је нудио исцељење сиромашнима, заслуживши име Анаргирос, Бесребреник (безмездни).
Његово несебично деловање изазвало је горку завист незнабожачких видара, који су га пријавили цару Максимијану. Ипак, када се суочио са мучењем, дивљим зверима и смртном пресудом, Свети Пантелејмон је стајао чврсто као војник Небеског Цара, знајући да „ако умресмо с Њим, с Њим ћемо и живети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати” (2. Тим. 2:11–12).
Зато му Света Црква поје:
„Свети страстотерпче и исцелитељу Пантелејмоне,
моли милостивога Бога,
да дарује душама нашим опроштај грехова.” – Тропар;„Подражавалац Милостивога будући,
и благодат исцељења од Њега примивши,
страстотерпче и мучениче Христа Бога,
молитвама својим исцели наше духовне болести,
и увек одгони замке непријатељске од оних који с вером кличу:
Спаси нас, Господе.” – Кондак.
Шта овај древни великомученик и исцелитељ поручује православним хришћанима данас?
Његово сведочанство није успомена на давно прошло доба, већ жива и делатна духовна поука за наш живот данас. Живимо у времену дубоке духовне болести и отпадије, у којем човек све више страда од анксиозности и депресије, духовне апатије и саможивости, док му срце све више приања за пролазне удобности, лажи и опсенарства овога света.
Како је већ у раној Цркви било примећено, многи желе Христова чуда, али нису спремни да прихвате и пут Његовог Крста. Тако често тражимо телесно здравље као највеће добро, док истовремено занемарујемо здравље душе и допуштамо да нам духовне очи потамне. А када дођу искушења, када се пред нама подигну зидови немоћи и страха, питамо се зашто је наша вера тако слаба, заборављајући јасну реч Господњу: „Овај се род не изгони осим молитвом и постом” (Мт. 17:21).
Очистимо и утврдимо своју веру: Попут Светог Пантелејмона, и ми смо позвани да изаберемо оно што је боље и непролазно. Одбацимо дух овога света који човека заробљава у страстима, богатству и непрестаном угађању себи, и окренимо своје срце Христу.
Подносимо страдања као војници Христови: Будимо спремни на духовну борбу, јер живот у Христу неизбежно доноси и искушења. Неразумевање, притисци света, па чак и отворено противљење могу бити усмерени против оних који желе да живе побожно. Зато не клонимо духом када дођу прогони, неразумевање или духовна суша, већ останимо верни Христу.
Тражимо Свемилостивог Исцелитеља: Приђимо Христу са смирењем и вером оца онога дечака из Јеванђеља, који је, свестан своје немоћи, завапио: „Верујем, Господе, помози моме неверју!” И наше срце нека непрестано понавља ову молитву, јер је Христос истински Исцелитељ душе и тела.
Ако будемо неговали ову тиху, трпељиву веру, нећемо се уплашити бура овога живота, већ ћемо ући у победу коју проглашава свештена химнографија Цркве: „Праведник ће као палма процветати, и као кедар на Ливану умножиће се.” Алилуја (глас 4):
Размотримо тајну ових речи! Свети Јован Златоусти примећује да палма расте усправно усред пустињске жеге, непоколебљива, дубоко укорењена и плодна чак и у најсуровијој пустињи. Кедар ливански стоји непропадљив, мирисан и непоколебљив пред планинским ветровима.
Такав је праведник, такав је великомученик Пантелејмон, и таква је свака душа која је укорењена у Христу! Док безбожници вену као летња трава, душа која страда са Христом цвета у вечном пролећу, умножавајући духовне плодове исцељења, мира и светости за будућа поколења.
Док се спремамо да приступимо Светом Путиру, Црква уздиже наше очи са брига овога века на вечну Небеску Литургију: „Хвалите Господа са небеса, хвалите Га на висинама! У вечном спомену биће праведник, неће се бојати злога гласа. Алилуја, Алилуја, Алилуја!” (Причастен).
Какав је то „зао глас” кога се праведник не боји? То су стрепње од болести, пад земаљских царстава, мржња света, неразумевање и одбацивање, духовна суша и осећај напуштености, искушења која потресају веру, па чак и сама сенка смрти. Све оно пред чим свет дрхти, праведник дочекује са вером, јер зна да је Господ његова тврђава и његово уточиште.
Блажени Августин учи да се праведник не боји лоших вести јер му је срце утврђено у Богу; Његова нада је утемељена у Богу, изван домашаја свих потреса и превирања овога света. Земаљски тирани могу уништити тело, али не могу избрисати душу записану у Књизи Живота. Свети Пантелејмон се суочио са тираниновим гневом и оштрим мачем без дрхтања, јер му је поглед био упрт у небеса, славећи Бога са анђеоским војскама.
Када певамо Алилуја, тим светим и небеским језиком Царства, наши гласови се сједињују са гласовима Светих, са Светим великомучеником и исцелитељем Пантелејмоном и са свима угодницима Божјим који сада пребивају у неизрецивој светлости лица Божијега. Тада више не стојимо сами пред тајном вере: цела Црква, и земаљска и небеска, једним срцем и једним устима прославља Господа.
А у Светој Евхаристији, предукус тог Небеског Царства постаје стварност међу нама. Христос нам не даје само утеху, нити само успомену на Себе, већ Самога Себе, истински Хлеб живота и Чашу бесмртности. Примајући Његово Пречисто Тело и Часну Крв, постајемо заједничари Његовог живота, Његове победе над смрћу и вечног Царства које се већ сада открива у Светој Цркви.
Зато нека нам сведочанство Светог великомученика Пантелејмона буде позив да своју веру не чувамо само речима, већ да је живимо целим својим бићем. Нека нас његов пример научи да се не уздамо у пролазну снагу овога света, већ у Христа, који је наша снага, наша нада и наш истински Исцелитељ.
Нека Свети великомученик и исцелитељ Пантелејмон својим светим молитвама посредује за све нас пред престолом Божијим, да нам Господ укрепи веру, очисти срце и исцели сваку рану душе. Нека нам дарује снагу да, молитвом и постом, савлађујемо горе греха које се подижу у нашим срцима; да, укорењени у Христу, узрастамо у врлинама и цветамо као кедри духовнога раја; да не поклекнемо пред страхом, искушењима и злим гласовима овога света, већ да непоколебљиво останемо верни своме Господу до последњега даха.
И када дође час нашег земаљског исхода, нека нас Господ, по молитвама Светог Пантелејмона и свих светих, удостоји да са њима запевамо вечну песму хвале пред престолом Пресвете Тројице, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.
Амин!
Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
У Десету недељу после Педесетнице, на Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона,
9. август / 27. јул л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар