Поводом нове књиге у издању Сродства по избору доносимо предговор Маје Стокин и избор из поезије Арсенија Савина
Фото: ФБ Маје Стокин
Поезија као духовна биографија
(О роману у стиховима Арсенија Савина )
I
Роман Арсенија Савина одише посебном атмосфером и структуром које га чине особеним у савременој српској поезији – не само по својеврсном споју поезије, прозе и аутопоетике, него и по духовној структури која га носи. Одређење „роман у стиховима“ треба узети дословно: реч је о делу са лирским јунаком чији унутрашњи пут, кроз губитке, искушења и преображаје, повезује појединачне песме у јединствену романескну целину.
Оквир успоставља девети, прозни циклус, који носи наслов Последњи станар. У њему приређивач рукописа Александар Мирковић открива да је загонетни јунак, Арсеније Савин, боравио у њиховој породичној кући након Другог светског рата и уместо последње неплаћене кирије оставио гомилу непрочитаних књига и стару фасциклу са пожутелим рукописом. Ова конструкција није украс: двострука маска – Арсеније Савин као замишљени аутор рукописа и песник унутар романа, Александар Мирковић као приређивач и стварни аутор иза свега – ствара двоструку перспективу из које се песме читају и доживљавају – истовремено као живот и као литература. Тако граница између биографије, фикције и аутопоетике остаје намерно отворена.
У исто време, девети циклус поставља важна поетичка питања: како се истински чита поезија; чији живот ми живимо на свој, непоновљив начин; чему служе песници у оскудно доба; како настаје песма; може ли поезија бити опасна и многа друга. Десети, последњи део романа, Ехо, наставља и продубљује та питања. У њему Арсеније Савин непосредно промишља о настанку песме, о односу песника, песме и читаоца и о искуству Магновења као темељном покретачу читавог романа. Последњи станар и Ехо тако образују јединствен прозно-аутопоетички оквир кроз који се осветљава смисао читавог романа.
Циклуси нису само тематске целине већ пре свега духовна стања лирског јунака у преображају. Они прате кретање лирског субјекта од првих Магновења љубави, преко губитка, распада и силаска у дубину, до сусрета са сопственом сенком и коначног стајања пред Богом. Прва три циклуса – Магновења, Две дубине и Наше је само оно што смо изгубили – доносе прозрачну светлост прве љубави, чулни интензитет сусрета и прве слутње губитка. Циклуси IV и V – Живот после ње и Из дубина, из предака – доносе суочавање са губитком и трагање за идентитетом у прецима и историји, у оном слоју бића који је дубљи од личног. Шести циклус, Нигдине, састављен од пет минималистичких песама, представља простор унутрашњег распада лирског субјекта из којег се постепено наслућује могућност сабирања у се јавља могућност спасења, настасијевићевски исказана, променом само једног малог у велико слово (нигдине у Нигдине). Седми циклус, Сам пред собом, најобимнији у књизи, бележи суочавање са властитим лицем без маске. Кроз свакодневне призоре – пијацу, болесну мачку, коприве, белутак – кроз огледало које враћа реч издаја и кроз природу која зна пре него разум, лирски субјекат покушава да сагледа себе у светлости истине. Осми циклус, Сам пред Њим, представља завршницу духовног пута лирског субјекта. Огољен, без одбране, лирски субјекат стаје пред Бога. Ово није декларативна побожност него искуство потпуне препуштености бића, у песмама попут Христу, Пилатов пут и Гетсимански врт, где се духовно искуство и поезија стапају.
Лирски субјекат који у осмом циклусу стаје пред Бога није онај исти који је у првом певао о светлости и љубави. Између њих стоје љубав, губитак, време, смрт, Нигдина и сусрет са самим собом. Дуг је пут од прве до последње песме – и тај пут и јесте роман. Иако обе носе сличну, готово дечју невиност, не говоре о истом стању духа. Једна припада почетку пута, друга његовом испуњењу. Једна је невиност пре искуства, друга невиност сачувана после и упркос искуству. Као да кроз читав роман одјекују Христове речи: „Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“
Заправо, прави јунак Магновења није ни мистериозни Арсеније Савин ни Александар Мирковић. Јунак овог романа је човек у преображају. Његов животни пут представља нит која спаја циклусе чинећи их романом.
***
За разумевање романа важно је искуство које Арсеније Савин назива Магновењем. Реч је о тренуцима изван уобичајеног тока времена, у којима се човеков доживљај света изненада продубљује, а један тренутак задобија снагу и значај који превазилазе његово стварно трајање.
Такви тренуци остају упамћени због интензитета осећања и способности да човека изнутра промене. Магновење је „кратки прекид времена у ком човек осети да је живот већи од страха, дубљи од губитка – а мањи од Љубави”. О интензитету овог стања сведочи и један од записа: „Кад муња распара небо у очима остане траг блеска. Кад магновење просија кроз биће, и утихне, остане радости траг. Радости сусрета. У зрнце песка се улила пустиња, у буку тишина, у перо небо.” Налик је неочекиваном дару. Има моћ да човека преобрази.”
Маја Стокин
Избор из поезије:
Арсеније Савин
ЗРНО ВЕРЕ
Хвала Ти, Господе,
за све што имам!
Пуно, милошћу Твојом, стекох…
А опет убог сам
јер немам веру рибара
који су, када си рекао:
Пођите за мном!
мреже своје
и живот цео
без речи бацили
ко лажи вео
који их од Тебе дели…
А кад ме питаш:
Можеш ли и ти?
Црвенећи,
Не могу, велим,
и под земљу се желим скрити.
Зато те молим:
Ако треба, узми ми све:
знања, звања,
имања стара,
а дај ми зрно вере
Твојих неуких рибара.
ПОСЛЕ
Шта је било после?
Да ли се живот завршио
у врхунцу –
заледио,
окаменио,
тешким рамом уоквирен,
па се о том човеку
више нема шта рећи –
осим да је:
земље освајао,
градове дизао,
законе низао,
са Богом се равнао…
А шта је било после –
када је
без сведока и сјаја:
у испраној пижами
легао у хладан кревет,
и слушао разговор
зидова…
Устао.
У воду лице уронио.
Огледало га погледало.
Пред мишљу се свио.
Пао.
Па онда – устао.
Зрно по зрно крунио,
и све што је чинио
постало је прах.
Ко је био?
ИЗ ДУБИНА, ИЗ ПРЕДАКА
Нисам ја – само ја
већ талас из мора
заборављених векова
И мисао ова није моја
већ пчела долетела
из далеког роја
Жижа сам само
Светлоносних Зрака
из Дубина
из Предака
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
ВРЕМЕ
и семе ниче и расте, да он и не зна;
и времена више бити неће
Можда је најбоље заћутати,
загњурити у јастук
као у снег,
и тихо пловити душом
док се згушњава тама
и окива лед.
Или отићи далеко,
тамо, незнано где,
и као призрак
лутати светом –
невидљив свима,
а видети све.
Или чекати само.
Живети мали живот
као пуж.
Старо је умрло –
ново се не рађа,
посвуда отровна буђ.
Заћутати, отићи, чекати,
и чувати у срцу
семе
за Људе који ће доћи
и заувек –
зауставити Време.
НЕСАНИЦЕ
Волим своје црне несанице.
Њима лутам кроз светове друге.
Нису оне нежне снохватице –
већ пловидбе мучне, бурне, дуге;
у светове сумпора и смрада
где од стида потамни нам лице,
у пределе грижње, очаја и јада…
Волим своје црне несанице.
Видим тада себе – одераног.
Маска моја љушти се и спада.
Видим себе скршеног и јадног,
у предворју личног, немог ада.
Волим своје црне несанице.
Оне светле на дну моје душе.
Нису оне нежне снохватице –
већ бодежи што сваку лаж скрше.
ПИЛАТОВ ПУТ
Шта је истина? – упита он –
иронијом да скрије стрепњу,
надменошћу да обуче стид,
презиром да прекрије бес;
јер је само очају одан –
слепом аеду свом.
А Истина – пред њим.
На души – слепа мрља.
Не зна како пред њу:
где да стане,
куд руке да дене.
Спржи – Истина кад гране.
Ипак, он пита.
Из ужаса – питање.
Из празнине – трагање.
И то је боље од
пристајања.
Не гине се од одговора –
већ од непостављеног питања.
ГЕТСИМАНСКИ ВРТ
Гетсимански врт.
Пред уснама се чаша нађе.
Такав је свет –
сав огрнут у смрт.
Дрхтим:
Може ли да ме заобиђе?
А одговор
благ ал‘ неминован
стоји:
Не може.
Јер, једино се броји:
– шта се збива у души
док усне приносиш чаши.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар