Аутор књиге „Окултни феминизам“ Рејчел Вилсон тврди да данашњи феминизам држи непрекинут континуитет са древним езотеријским праксама и њиховим циљевима

Књига Рејчел Вилсон

Рејчел Вилсон у својој књизи „Окултни феминизам – тајна историја женске еманципације“ објашњава скривену везу између феминизма и вештичарења, која најчешће не улази у оквир расправа о овој теми. Књига је представљена у интернет интервјуу који је са ауторком водио Џонатан Пажо, Канађанин који води емисију Symbolic World на свом Јутјуб каналу „Jonathan Pageau“, на теме религије, филозофије и езотеријских учења и њиховог утицаја на савремено друштво. И Пажо и Вилсонова су Православни хришћани.

Појам вештичарења, историјски контекст и легализација

За ову прилику потребно је дати мало контекста у вези с појмом „вештичарење“ (witchcraft). Постоји широко распрострањено савремено схватање да се данас вештичарење углавном своди на прославе доласка пролећа у природи, а да су у старо време многе жене прогањане као вештице углавном од стране цркви на Западу, што се тумачи као последица сујеверја, клевета или верског фанатизма средњег века. Вилсонова у књизи објашњава да су све ове представе усађене популарном културом, наивне и далеко од стварности.

У погледу легализације у Великој Британији прекретница је била доношење Закона о лажним медијима (Fraudulent Mediums Act) 1951. године, који је званично укинуо Закон о вештичарењу из 1735. године (Witchcraft Act 1735). Нови закон фокусирао се на кажњавање превараната који се лажно представљају као медији или видовити, али не и саму праксу вештичарења. Овај закон је касније укинут 2008. године, што је био корак даље у либерализацији покрета.

Упркос декриминализацији, савремена Вика (Wicca) – званични назив за религију и праксу познату као „вештичарење“ – и даље тражи потпуније законско признање у Великој Британији. На пример, на попису становништва у Енглеској и Велсу 2011. године, 56.620 људи изјаснило се као пагани, што је рангирало паганизам на седмо место религијских група по броју присталица.

У Америци је слична прича, ради се о признавању вештичарења (пре свега Вике) као религије заштићене Првим амандманом, а не о посебном закону о легализацији. Кључна година је 1986. Иако су први ковени (вештичија удружења, као и сатанистичка, називају се ковени – covens) основани раних 1960-их, кључни тренутак за правно признање био је случај Dettmer v. Landon 1986. године. Федерални апелациони суд је тада пресудио да је Црква Вике (Church of Wicca) заиста религија у смислу Првог амандмана, чиме је њеним члановима загарантована заштита за верску праксу.

Додатни корак била је одлука из 2007. године када су америчке оружане снаге дозволиле да се пентаграм, симбол Вике, појави на војним гробљима.

Ковени и чланство

Што се тиче броја ковена и чланова, прецизни подаци не постоје. То су углавном мале, аутономне групе и не постоји централни регистар који их прати. Традиционално, идеалан број чланова ковена је 13, али то није строго правило и многи су мањи. Када ковен порасте, често се дели на више мањих. Постоји и огроман број такозваних „усамљених практичара“ (solitary practitioners) који нису чланови ниједног ковена.

Иако не можемо знати број ковена, постоје неке процене укупног броја практичара, првенствено у Америци. Број практичара Вике у САД креће се од најмање 134.000 (према истраживању из 2001. године) до чак преко 300.000 према неким новијим проценама.

Гарднеријанска Вика: Једна од најранијих и најпознатијих традиција, Гарднеријанска Вика, има мање од 1.000 чланова широм света, што илуструје колико су те групе мале и ексклузивне.

Исповести бивших вештица

Изненађујуће је колико има исповести бивших вештица на интернету. Ако на Јутјубу упишете у претрагу речи „Ex Witch Testimony“ или „Ex Warlock Testimony“ (ворлок = вештац), добијате у резултату стотине видео клипова. У наставку дајемо два примера:

– Први пример – девојка која је почела овим да се бави са 13 година, приносила је крвне жртве и била је, како сама каже, „ченелер“ (channeler), члан који служи као канал преко којег демони шаљу поруке остатку групе. Њен основни задатак је био да чинима напада свештенике – имале су тачна имена и адресе свештеника који су били њихове мете:

– Други пример – нешто старија и искуснија бивша вештица говори о позадини и психологији вештица, које су углавном из растурених породица, са алкохолизмом, често малтретиране и скоро код свих је приметно неко осећање слабости, које компензују вештичарењем, јер оно „ради“ („witchcraft does work!“).

Уводне речи

Разговор почиње изненађујућим и помало шокантним уводом који је поставио тон целој дискусији. Рејчел Вилсон открива како су њене тезе о дубокој повезаности еманципације и езотерије наишле на неочекивано одобравање управо у круговима о којима књига говори. Она то наводи следећим речима:

„Баш јуче сам добила имејл од групе езотеријских окултисткиња из Турске које цене мој рад и сматрају да им одајем право признање за ослобођење жена које иначе не добијају. Постоје вештице и сатанисте који су велики фанови моје књиге и кажу: Да, она је у праву, ми заслужујемо заслуге за абортус, за разбијање породице – то је све што смо хтели да урадимо. То је био циљ.“

Феминизам као антиженственост

Пажо и Вилсонова су одлучили да сниме разговор који се неће бавити само сувим политичким чињеницама, већ како кажу „триком који је модерни свет извео над свима нама“, насупрот истинској лепоти мајчинства, улоге супруге и женствености уопште.

Модерни свет је у својој суштини дубоко „антифеминин“, а феминистички покрет је заправо психолошка и друштвена обмана. Уместо да уздиже жену, он је обмањује да треба да усвоји мушке обрасце понашања како би доказала своју вредност.

Џонатан Пажо и Рејчел Вилсон (Фото: Снимак екрана)

Пажо наводи да оно што га је посебно фасцинирало у књизи Рејчел Вилсон јесте чињеница да она не остаје на површинској критици, већ прецизно прати и документује како сами корени феминизма сежу директно до окултизма.

Заједнички именитељ за прве феминисткиње: окултне везе и напуштање породице

Ауторка говори да, када је почињала рад на књизи, није очекивала да ће је истраживање одвести у том смеру. Њен првобитни план био је суво економско и политичко истраживање о финансирању 19. амандмана (права гласа за жене) и улози великих индустријалаца из тзв. прогресивне ере који су гурали те процесе. Ипак, током две и по године педантног рада и проучавања живота кључних актера, ствари су се промениле.

Њена методологија је била једноставна – вратити се изворима, читати аутобиографије, биографије и личне списе људи из касних 1700-их и раних 1800-их како би разумела њихов ментални склоп. Тада је уочила невероватну правилност: готово све кључне жене тог покрета, као и мушкарци око њих, били су дубоко уплетени у неки облик окултизма – било да је реч о чистом луциферијанству, теозофији, спиритуализму или егзотичним утопијским култовима насталим из „Другог великог буђења“ (снажан талас протестантског религиозног препорода у Америци, између 1790. и 1840. године).

Као другу заједничку црту ових пионирки феминизма, она наводи масовно напуштање породице – многе од њих су већ у 19. веку хладнокрвно остављале своје мужеве и малу децу да би се посветиле радикалном активизму.

Студија случаја: Матилда Џоселин Гејџ

Као најупечатљивији пример Рејчел Вилсон издваја Матилду Џоселин Гејџ, изузетно утицајну фигуру суфражетског покрета (жене које су се бориле за право гласа – суфраже).

Матилда Џоселин Гејџ, ташта Л. Френка Баума, аутора Чаробњака из Оза која је инспирисала лик „добре вештице“ Глинде (Извор: Википедија)

Матилда Џоселин Гејџ је, заједно са Елизабет Кејди Стентон, написала књигу „Женина Библија“ (The Woman’s Bible), а ауторка је и дела „Жена, црква и држава“ (Woman, Church, and State). Матилда Гејџ је била екстремно антихришћански настројена и јавно је тврдила да је хришћанска црква главни историјски механизам за поробљавање жена.

Женина Библија

Оно што је за ширу културу најзанимљивије јесте чињеница да је она била ташта Л. Френка Баума, аутора светски познате књиге „Чаробњак из Оза“ (The Wizard of Oz). Баум је годинама живео под истим кровом са својом таштом, која га је увукла у Теозофско друштво и под њеним је директним утицајем осмислио и у популарну културу лансирао потпуно нов концепт за то време – лик „добре вештице“.

Рејчел Вилсон објашњава да је теозофија за њих била идеална, јер је функционисала као „шведски сто“ окултне духовности где свако бира шта му се свиђа, што је заправо претеча данашњег New Age покрета.

Уводна страна књиге преамбула и закона и грб Теозофског друштва Хелене Блавацке из 1875. Мото друштва је „Ниједна религија није изнад истине“ (Извор: https://theosophicalsociety.org.au/)

„Добра вештица“ и културни утицај

Увођење лика Глинде, добре вештице у „Чаробњаку из Оза“ на почетку 20. века, направило је огромну културолошку транзицију. До тада је појам вештице у књижевности био искључиво негативан, а овај нови сентимент се касније прелио у популарне ситкоме попут серије Bewitched из 1960-их.

Добра вештица Глинда и Дороти (Џуди Гарланд) у Чаробњаку из Оза из 1939. (Извор: Википедија)

Вилсонова наглашава да ова наизглед невина забава има озбиљну позадину, јер је Матилда Џоселин Гејџ била један од кључних историјских гласова за радикално одвајање цркве од државе у Америци, промовишући идеју да су религија и држава природни непријатељи и да је Хришћанство само алат за угњетавање жена. Матилда Гејџ се развела од мужа, што је била још увек доста ретка појава у то доба и била је једна од првих која је заговарала подршку абортусу из окултних побуда.

„Добра вештица“ поучава девојчицу Дороти (цитат из филма): „Увек си имала ту моћ, требало је само да то научиш.“

Абортус као ритуална пракса

Рејчел Вилсон наводи да је Матилда Гејџ абортус сматрала за ритуалну праксу, што је идеја коју је преузела проучавајући паганске религије и обичаје индијанског племена Ирокези. Повлачећи паралелу са савременим добом, ауторка наводи да су се, након што је Врховни суд САД оборио пресуду Roe vs. Wade у вези забране абортуса, поједина удружења америчких Индијанаца званично побунила. Њихов правни аргумент заснован на Уставу био је да је за њих абортус религијско право и „сакрамент“, те да им држава због слободе вероисповести не сме забранити извођење тог ритуала.

Марија Стајић: Случај Роу против Вејда – друштвене околности које су довеле до легализације абортуса у САД

Према паганским веровањима, прекид трудноће се користио у магијске сврхе – на пример, као жртва „боговима“ ако је жетва била лоша, или ако се веровало да је дете проклето. За Матилду Гејџ је то био врхунски израз женске моћи кроз преузимање контроле над репродукцијом.

Абортус као моћ: стварни циљ – право на убиство детета и уништење мушког семена

Рејчел Вилсон наводи да је абортус постао кључно мерило феминизма, где се он отворено слави као чист израз моћи. Како би оголила ову појаву, Вилсон је осмислила оригиналан експеримент који редовно користи у дебатама са про-чоис (pro-choice) активистима:

„Рецимо да добијемо ове вештачке материце и жена има трудноћу коју не жели. Она оде у клинику за абортусе и они јој кажу: ‘Добре вести. Сада имамо технологију да извадимо бебу, ставимо је у вештачку материцу. Не морамо да је убијемо, она може нормално да се развије и роди, и усвојиће је парови који су на листи чекања.’ […] Питам их у том случају, да ли мислите да би абортус у смислу у којем се сада практикује, где фетус умире, требао да постане илегалан? И свако од њих ми је до сада рекао: да, жене би и даље требале да имају право да га убију.“

Будуће хипотетичке вештачке материце (Извор: placeholder.com)

Заговорници абортуса редовно одговарају да би и даље требало задржати право на убиство плода. То доказује да циљ није слобода избора или заштита здравља, већ право на уништење мушког семена и сам чин прекида зачетог живота ради демонстрације моћи.

Историјско вештичарење и абортус

Џонатан Пажо се даље у разговору надовезује цитирајући чувене средњовековне књиге о вештицама „Malleus Maleficarum“, коју обоје имају на својим полицама и уочава бизаран феномен: модерне вештице свесно преузимају данас управо оно за шта су вештице биле оптуживане у средњем веку – кастрацију мушкараца, чедоморство и спречавање репродукције из беса и огорчености.

Пажо чак повлачи паралелу између средњовековних записа о демонима Сукубусима и Инкубусима (који преносе семе од једне особе до друге) са модерним клиникама за плодност, које данас врше ову некада демонску функцију.

Рејчел Вилсон овде прави директну везу са древним митовима. Она наводи пример Лилит, женског демона из јеврејске традиције који доноси проклетство. Постојале су различите врсте заштитних амајлија и одбрамбених ритуала против Лилит, јер се веровало да она долази да убија, повређује или краде новорођенчад.

Рејчел наводи и историјске примере попут Ла Воазен (La Voisin), злогласне француске вештице из 17. века која је аристократији продавала отрове за елиминацију ривала и масовно вршила хируршке и биљне абортусе. Историјски гледано, вештичарење се углавном сводило на бизнис заснован на абортусима и тровању, а не плесовима нагих жена у пролеће у шуми.

Закључује да је кроз историју, баш као и у миту о Лилит, фокус вештичарења најчешће био на контроли и уништавању репродукције, што модерни феминистички и окултни кругови данас славе као симбол моћи и женског ослобођења.

Потврда од стране окултиста

Најбољу потврду за своје истраживање Вилсонова добија од самих савремених вештица. У својој књизи цитира професорку која је вештица треће генерације и која на универзитету предаје историју вештичарења, а која отворено каже да су вештице кроз историју прогоњене управо зато што су женама омогућавале абортусе и тако им пружале „слободу“. Закључује да је абортус без икаквих ограничења једини стварни параметар којим феминизам мери женско ослобођење.

Жужана Будапешт: „Феминизам је савремено политичко крило вештичарења“

Као кључну фигуру за институционализацију овог покрета у модерном добу, Рејчел наводи познату вештицу по имену Жужана Будапешт (1940–), која је емигрирала из Чехословачке након Другог светског рата. Током 1960-их у Сан Франциску је покренула судске процесе којима је успела да обори законе који су вештичарење чинили илегалним, чиме је оно мало по мало легализовано широм САД под маском верских слобода. Жужана Будапешт је у својим књигама оставила јасан став да је феминизам заправо само савремено политичко крило духовног покрета (вештичарења) који је са нама откад постоји људски род.

Жужана Будапешт (Фото: tumblr.com)

Депопулација и обожавање „женског бога“

Вилсонова најављује своју следећу књигу која детаљно анализира марксистичку страну феминизма, посебно у бољшевичкој Русији, која је била огромно легло окултизма и место где су донети први радикални феминистички закони на свету.

Након тога, током 1960-их и 1970-их, на Западу долази до великог оживљавања „обожавања женског бога“ (Goddess Worship) међу хипицима из бумерске генерације (послератне генерације рођене у времену високог стандарда), одакле израња и Вика. У тим круговима развијен је архетип Мајке Земље (Mother Earth), према којем су мушкарци пошаст за планету Земљу јер су инхерентно насилни, ратују, једу месо, колонизују и загађују природу својим капиталистичким подухватима.

Занимљиво је да су ове идеје и веганство заправо дубоко повезани са еволуцијом социјализма у Великој Британији преко Фабијанских социјалиста, као и са веганским утопијским култовима из Америке из 1840-их година. Ти култови су такође експериментисали са заменом родних улога, да на пример мушкарци чувају децу а жене раде у пољу, али ниједан није опстао дуже од годину или две.

Теорија феминистичког становишта, ограничавање мушке моћи и смањење броја мушкараца

Ова идеологија је из хипи секти ушла директно у академску заједницу преко Сандре Хардинг, која је утемељила „Теорију феминистичког становишта“ (Feminist Standpoint Theory). Сандра Хардинг је отворено тврдила да је мушкост по дефиницији деструктивна, те да је дужност жена да ограниче стопу рађања и смање мушку моћ.

Сандра Хардинг 1935–2025. (Извор: Википедија)

Екстремне феминистичке сепаратисткиње из тог круга из 70-их година, чији је рад активно финансирала породица Рокфелер, имале су врло прецизан и језив план: смањити светску популацију за 80 до 90 процената, а затим проценат мушкараца у укупној популацији ограничити на свега 10%. Ово није била централна идеја покрета, већ врста маргиналне и контроверзне позиције, али је била присутна и широко позната. Сматрале су да је десет посто мушкараца сасвим довољно да се одржи људска врста, док би жене управљале светом, укинуо би се узгој животиња, ратови, а сва деца би се подизала и васпитавала комунално, тако да ни једно не би знало ко му је отац.

Феминистичка епистемологија

„Теорија феминистичког становишта“ Сандре Хардинг заправо је радикална феминистичка епистемологија (епистемологија је грана филозофије која се бави знањем: шта је знање, како настаје и под којим условима можемо да кажемо да нешто знамо) која брутално одбацује постојање било какве објективне истине, објективне историје или реалног тока догађаја.

Хардингова је тврдила да маргинализоване групе имају увид у аспекте друштва који су привилегованима невидљиви. Из овога је изашло веома заступљено становиште да најчистију верзију истине има она особа која је највише угњетавана, што је директни корен данашњег постмодерног лудила и тзв. „олимпијаде угњетавања“ – такмичења разних група и мањина у томе ко је више у прошлости био угњетаван, са захтевима за компензацију „грехова прошлости“ код данашњих генерација.

Одбацивање постојања објективне истине у преводу значи да не можете са особом која у то верује ефикасно да дискутујете помоћу аргумената, јер их она побија својом вером у истину коју најубедљивије сведочи претпостављена историјска „угњетаваност“ одређених група.

Наша разрада: У овој визури, ако сте данас белац, хришћанин, мушкарац – имплицитно се очекује да сносите неку врсту кривице и спремности да платите. Треба да платите за угњетавања других раса у прошлости од стране белаца, без разлике што можда ваши преци нису имали колоније и нису продавали робове, а ви нисте Енглез, Француз, Холанђанин или Шпанац. Нарочито се очекује да осећате кривицу због претпостављеног страдања жена од стране ваших предака. Могло би се овом приликом споменути да се са Титаника спасило 75% од укупног броја жена и само 20% мушкараца – шанса да неко преживи је била већа 3,7 пута ако је била у питању жена, јер су им мушкарци уступали места у чамцима. Ова разлика је код ратова током целе историје била још израженија. Али без обзира, очекује се да се кајете. Поготово треба да се извињавате јер је „хришћанство“ угњетавало припаднике других религија. Чак и ако сте потомак народа који је био под Турцима, ипак треба да се осећате криви због злочина шпанских конквистадора у Јужној Америци.

Укратко, криви сте не због личних грехова, већ због припадања и очекује се да се тако и осећате и да сходно томе понашате.

Вођене овом филозофијом, академске радикалке су свесно гурале политику за субвенционисање самохраних мајки како би се мушкарци потпуно избацили из васпитања деце, одузимајући им сва права. Циљ је био да мајке раде, а да децу одгајају државне установе и вртићи, чиме се ефикасно уништава традиционална породица као једино место кроз које се преноси наслеђе.

Економски утицај феминизма и мит о ограниченом избору

Резултат ових процеса је колапс породице какав видимо данас. Након масовног уласка жена на тржиште рада 1970-их, број запослених жена скочио је за 25%, а проценат деце чије мајке раде ван куће порастао је са 5% на чак 45% за само неколико деценија. То је трансформисало економију и створило „замку двоструких прихода“ – данас је због трошкова живота немогуће имати породицу ако оба родитеља не раде пуно радно време.

Феминизам се рекламирао као покрет који женама доноси „избор“, али им је у стварности одузео најважнији избор: да буду мајке у пуном смислу, а то значи и да подижу и васпитавају своју децу главнином својих снага, а не остацима које фирма није узела.

Данашња култура, констатују саговорници, девојкама нуди само један пут: заврши факултет, гради каријеру, путуј, буди независна, па тек касније тражи мужа. Тада долазе у панику и окрећу се вештачкој оплодњи (IVF), док се од њих сво време скрива сурова медицинска статистика да је успешност IVF процеса након четрдесете године мања од 10%, уз огромне финансијске трошкове и физички бол.

Уништавање категорије жене

Пажо покреће тему која је обележила последњу деценију на Западу: систематско уништавање саме категорије „жене“. Он примећује да се простор и категорије мушкараца никада не уништавају на тај начин, већ се то одузимање простора увек дешава женама.

Вилсон објашњава да ово није ново лудило, већ логична завршница феминизма коју је још 1840-их најавила Маргарет Фулер, прва широко објављивана феминистичка ауторка у Америци и чланица езотеричног круга Ралфа Валда Емерсона. Фулерова је тврдила да је коначни циљ човечанства потпуно укидање полова ради савршеног јединства.

Маргарет Фулер 1810–1850. (Извор: Википедија)

Касније, током Октобарске револуције, Александра Колонтај (Лењинова комесарка за социјални рад) написала је есеј „Ускоро, за 50 година“ (Soon in 50 Years Time), у којем је предвидела да ће након победе над капитализмом уследити финална револуција – она против биологије, са циљем да се потпуно елиминишу род, пол и раса.

Александра Колонтај 1872–1952. (Извор: Википедија)

Рани феминизам је у својој суштини гностички покрет који на женско тело и биологију (трудноћу, рађање) гледа као на грешку и затвор који треба уништити. Феминисткиње желе тоталну независност од мушкараца, иако су у стварном свету сви људи међусобно зависни.

Покоравање и феминистичка пропаганда

Реч „покоравање“ или „послушност“ (submission) данас код жена изазива моменталну, негативну реакцију сличну Павловљевом рефлексу, чак и код оних које су вернице. Рејчел Вилсон објашњава да је то последица века пропаганде вредне милијарди долара, која се девојчицама усађује од малих ногу кроз Дизнијеве цртане филмове (попут Мале Сирене или Мулан). У тим причама отац је увек приказан као глуп или лош и превише заштитнички настројен, док је ћерка супериорна особа која мора да побегне, прати своју вољу и докаже да јој мушкарци нису потребни. Овакве сугестије се, као и обично, врло лако лепе за его, јер его чује управо оно што жели да чује.

Мулан, Дизнијев цртани из 1998. (Извор: https://lumiere-a.akamaihd.net)

Вилсонова каже:

„То је за мене јасан демонски трик. Демонски трик да вас убеди да је доношење живота на свет угњетавање које вас спутава. Да вас убеди да су људи у вашем животу који имају највећи интерес да вас воле и штите заправо ту да би вас угњетавали. То је инверзија, зар не? Дакле, ово је све једно велико демонско преокретање ствари.“

Поред Дизнијевих цртаних филмова са овом врстом сублиминалних порука и програмирања који су непребројиви, људи с наших простора се могу сетити цртаног филма на којем су многе наше генерације одрасле – Авантуре Пчелице Маје, по књизи немачког писца Валдемара Бонселса из 1912. године. Ко је читао књигу могао је и да примети разлику између оригиналне Маје и анимиране. Почевши од уводне песме па кроз све епизоде, Маја се приказује као одлучна, радознала, неустрашива, предузимљива и увек спремна на акцију, док је поред ње увек Павао који је сушта супротност свему томе. Цртани филм Пчелица Маја (прва 2D верзија) је немачко-француска копродукција из 1970-их. У једном од својих чланака социолог Слободан Антонић тврди да је Америка после рата ангажовала преко 2000 социолога и психолога на задатку „промене карактера немачког народа“. Могли бисмо да питамо: да ли само немачког?

Маја и Павао (Извор: https://via.placeholder.com)

Савети за младе жене

Вилсонова, која има четири ћерке и сина, отвара тему како заштитити децу у оваквом друштву. Она истиче да су њене баке, рођене 1918. и 1926. године, са 16 година већ знале да закољу кокошку, скувају ручак, зараде новац продајом дувана испред куће и помогну при порођају комшинице – биле су емотивно и практично зреле жене. Данас систем приморава младе жене да најбоље године за рађање потроше на јурење каријере.

Њен савет девојкама јесте да једноставно обрну редослед: фокус треба да буде на проналажењу сјајног супруга и рађању деце док су младе, уз помоћ и мудрост родитеља (што је био традиционални норматив кроз историју), а каријера и факултет могу доћи касније, у тридесетим или четрдесетим годинама када деца одрасту. Као пример наводи своју најбољу пријатељицу која је упоредо са одгајањем деце, полако и без дугова, за 10 година завршила мастер студије и данас успешно гради своју каријеру.

Заједнице кућног школовања и природни поредак

Пажо дели своје искуство из Канаде, где су школовали децу код куће (homeschooling). Уочио је занимљиву појаву: када мајке уложе велики труд у раном периоду подизања деце унутар ових заједница, оне касније природно развију невероватне способности и лако покрећу сопствене успешне онлајн бизнисе. Такође истиче да добар муж види жртву своје жене и када прође та тешка почетна фаза, он има природну потребу да јој остатак живота учини што лепшим, лакшим и обезбеђенијим.

Брак као обострана жртва уместо сујетне борбе

У завршници, Рејчел дели дирљиву анегдоту из свог брака. Када је родила пето дете, истовремено је њеној другарици умро муж. Имала је бебу истих година, али због шока и стреса није могла да доји. Рејчел је тада седела са својом бебом на једној дојци и пумпицом за пријатељицу на другој, потпуно исцрпљена са два сата сна. Њен муж је тада дошао, видео је и рекао:

„Не знам како ћу ово урадити, али ти мораш да останеш код куће. Ово је превише, не могу да тражим од тебе да радиш поред петоро деце. Смислићу нешто.“

Након тога је читаву деценију радио 60 до 70 сати недељно како би она могла да буде са децом. Тада јој је рекао речи које савршено описују традиционални брак:

„Ти подносиш терет на почетку, а ја ћу поднети сав тежак рад на крају, тако да у другом делу живота можеш да се опустиш.“

Вилсонова закључује разговор саветом за успешан брак: кључ је у томе да супружници потпуно избаце сујету, себичност и престану да воде рачуна о томе ко је урадио више или ко се више жртвовао. Када жена безобзирно ставља мужа на прво место, а муж свим силама штити и ставља жену на прво место, брак ради на „лаком режиму“ („easy mode“), где владају истинска љубав и мир.

Цео разговор можете погледати овде:

ИСПРАВКА: Претходна верзија је погрешно наводила да је лик Дороти у Чаробњаку из Оза тумачила Ширли Меклејн; у улози Дороти била је Џуди Гарланд (хвала Ивану Аћимовићу, 18. 8. 2026. у 21:48).

Categories: Гостинска соба

Tags: Далибор Шкорић, Рејчел Вилсон, вештице, феминизам