Није она сакупљач погледа, јер их не памти. Она их само лови: важан је само онај нови, који управо долази. Сања је неумерени потрошач туђих погледа
Фото: wwf.rs
Сигурно и ти срећеш Сању на улицама Београда. Сања је права лепотица, ту се не може одузети ни трунчица. Можеш је више пута срести на улици, некад као црнку, некад смеђу, или плаву. Увек је пажљиво обучена, а хода усправно, лицем право напред. Није то ход каквим се иде у шетњу, камоли на посао.
Све је њена модна писта, све између њеног стана и тржног центра. На тој писти она увек рекламира само један модел – себе саму. Свој изглед.
Док корача улицом Сања улови сваки поглед, ниједан јој не промакне. Сваки поглед, од једног зида улице до другог, она лови окрећући само малчице главу на страну. Лови и мушке и женске погледе, сваки се урачунава – јер њу сваки поглед потврђује, уздиже и носи. Да је мушки погледи уздижу, то се разуме само по себи. И они од младих и они од старих. Женски је погледи уздижу јер долазе из зависти, а завист увек гледа одоздо. Ако дођу из дивљења, опет је уздижу.
А у шта она гледа, питаћеш се ако је сретнеш на улици. И погледаш ли пажљиво, видећеш убрзо да она не усмерава свој поглед, не усредсређује га ни у коју одређену тачку ради те тачке, не гледа чак ни излоге, не застаје код њих. Никоме она не узвраћа свој поглед, нема погледа с којим се она сусреће – јер њу занимају само они погледи које она макар целу секунду задржи на себи. Јер то је њен успех – примећена је у маси, издвојена је. Њен поглед се усмерава с платформе слике о себи, не с платформе трагања за занимљивим предметима око себе.
Она је такво своје гледање узорно однеговала. Сања, заправо, „гледа“ своје погледе, које пажљиво усмерава ни у шта одређено, јер се урачунавају само погледи ка њој. Ти туђи погледи се некако са стране уливају у њен поглед, у њено биће.
Сања не гледа – она се огледа у погледима других у сусрету.
Ти погледи њу, као своју личну манекенку, носе док лагано корача пистом Кнез Михаилове, или неке друге улице у центру града Београда.
Стално срећем Сању на улици. Ту недавно, добро се сећам, сретох је на пешачком прелазу. Она с једне стране, ја с друге, нема много пешака ни на мојој ни на њеној страни. Немамо куда да гледамо него право напред, ни она ни ја. Упали се зелено светло и кренусмо. На два метра од мене Сања окрете главу у полупрофил – а у томе смеру ништа се није догодило, тамо је само празан зид неке зграде. Намести се као за сликање, па у мимоходу са мном врати поглед опет право напред. Питам се ко ће бити тај следећи пред којим ће опет окренути главу малчице устрану, тобож да негде гледа.
Није она сакупљач погледа, јер их не памти. Она их само лови: важан је само онај нови, који управо долази. Сања је неумерени потрошач туђих погледа.
Забавно је сретати Сање на улицама главног града, или посматрати како пролазе покрај нас. Пажљиво погледај понеку такву самоуку професионалку.
Categories: Гостинска соба
sto rece sv. Pavle iliti „kao da ne“ rade muskarci isto. Kakav haos nastane na basketu, kada neke devojke gledaju. Majmuni se napale toliko da se poubijaju, ali jedan drugi sv. Pavle ostane hladnokrvan i nepobediv ;))))
Вако то завршава, то ти ловци, пардон, ловкиње на погледе:
Sanja je u stvari fuksa a da toga nije svesna.
Точико је та Сања велика,да од саме себе ни Сунце није достојно њенога погледа ,а камомли осмеха.Сунце само ње ради постоји,да би је сви видели,.и она га је собом заклонила.Проклета Гордост.
Што рече брат Van Der Drugstore „Због ње је Зијо данима пио, због ње је Салко у воду скако, због ње је Ибро апсане рибо, због ње је Бего у мезар лего“…али онда прође неких 30 година, ‘нако, брзо, ко кад бехар пробехара…дуге ноге и велике груди замене придеве, први оде на друго место и обрнуто, ајде то, него онда онда горчина, јер осипа се главни адут и потенцијал, незадрживо, а нечег другог што је требало да буде изграђено по правилу нема, јер самозадовољство није развијајуће. И то је увек тако, и толико пута виђено да унапред изазива благо жаљење, просто би човек помогао неким саветом мада би био погрешно схваћен сигурно…Иначе „Кад видиш Ханку“ је на неком такмичењу у БГ песник Васко Попа који је био у жирију доста лоше оценио, не знам зашто, а он је био озбиљан песник, један од највећих, после се Сајо мало љутио…Времена кад је Васко Попа био у жирију за народну музику…Још и то….Нереално, што би рекли млади.
Pa Sanji ne treba musko ona je zaljubljena sama u sebe. Kud ces bolje od toga? Jos ako je otvorila Instagram, pa njenoj „sreci“ nema kraja.
Сјајан текст… За окупљање исфрустрираних мушкараца којима не полази за руком да измаме ни најмањи поглед жена на улици 😊
Запањујућа стереотипизација жена је приказана што у тексту, што у коментарима, који су саблажњујуће мизогини.
Својим покровитељским тоном аутор не оставља простор могућности да је жена окупирана својим проблемима или има разлоге за такво понашање. А разлога је у данашњем свету много.
Приказано је дубоко непознавање жена, којима је у већини случајева потребна пажња, љубав, разумевање, подршка и поштовање једног мушкарца. Колико је то данас тешко пронаћи сведоче и скарадни коментари мушкараца испод чланка.
Креирање стереотипа о женама на основу неколицине, злонамерно је и представља опасну логичку грешку secundum quid.
Најлакше је бацити се каменом на неку жену која је изгубила своје “ја” трудећи се да удовољи друштву, мушкарцима и уопште захтевима других или буде одбачена. “Најбоља психотераприја” за то су исмевање, сарказам и скарадне увреде, зар не докторе?
Слушајући и читајући вас у коментарима ствара се слика да је хришћанско, патријархално друштво каквом тежимо женомрзачко, затуцано и ретроградно.
Што би рекао Лука Лабан (Бора Тодоровић) у чувеном филму Професионалац: “Ко вас плаћа да толико мрзите” лепе жене? Мали Фројдови ученици… 😊
За Србкињу
Волео бих када би ваш претпоследњи пасус гласио:
Слушајући и читајући вас у коментарима ствара се погрешна слика да је хришћанско, патријархално друштво каквом тежимо женомрзачко, затуцано и ретроградно.