Није она сакупљач погледа, јер их не памти. Она их само лови: важан је само онај нови, који управо долази. Сања је неумерени потрошач туђих погледа
Фото: wwf.rs
Сигурно и ти срећеш Сању на улицама Београда. Сања је права лепотица, ту се не може одузети ни трунчица. Можеш је више пута срести на улици, некад као црнку, некад смеђу, или плаву. Увек је пажљиво обучена, а хода усправно, лицем право напред. Није то ход каквим се иде у шетњу, камоли на посао.
Све је њена модна писта, све између њеног стана и тржног центра. На тој писти она увек рекламира само један модел – себе саму. Свој изглед.
Док корача улицом Сања улови сваки поглед, ниједан јој не промакне. Сваки поглед, од једног зида улице до другог, она лови окрећући само малчице главу на страну. Лови и мушке и женске погледе, сваки се урачунава – јер њу сваки поглед потврђује, уздиже и носи. Да је мушки погледи уздижу, то се разуме само по себи. И они од младих и они од старих. Женски је погледи уздижу јер долазе из зависти, а завист увек гледа одоздо. Ако дођу из дивљења, опет је уздижу.
А у шта она гледа, питаћеш се ако је сретнеш на улици. И погледаш ли пажљиво, видећеш убрзо да она не усмерава свој поглед, не усредсређује га ни у коју одређену тачку ради те тачке, не гледа чак ни излоге, не застаје код њих. Никоме она не узвраћа свој поглед, нема погледа с којим се она сусреће – јер њу занимају само они погледи које она макар целу секунду задржи на себи. Јер то је њен успех – примећена је у маси, издвојена је. Њен поглед се усмерава с платформе слике о себи, не с платформе трагања за занимљивим предметима око себе.
Она је такво своје гледање узорно однеговала. Сања, заправо, „гледа“ своје погледе, које пажљиво усмерава ни у шта одређено, јер се урачунавају само погледи ка њој. Ти туђи погледи се некако са стране уливају у њен поглед, у њено биће.
Сања не гледа – она се огледа у погледима других у сусрету.
Ти погледи њу, као своју личну манекенку, носе док лагано корача пистом Кнез Михаилове, или неке друге улице у центру града Београда.
Стално срећем Сању на улици. Ту недавно, добро се сећам, сретох је на пешачком прелазу. Она с једне стране, ја с друге, нема много пешака ни на мојој ни на њеној страни. Немамо куда да гледамо него право напред, ни она ни ја. Упали се зелено светло и кренусмо. На два метра од мене Сања окрете главу у полупрофил – а у томе смеру ништа се није догодило, тамо је само празан зид неке зграде. Намести се као за сликање, па у мимоходу са мном врати поглед опет право напред. Питам се ко ће бити тај следећи пред којим ће опет окренути главу малчице устрану, тобож да негде гледа.
Није она сакупљач погледа, јер их не памти. Она их само лови: важан је само онај нови, који управо долази. Сања је неумерени потрошач туђих погледа.
Забавно је сретати Сање на улицама главног града, или посматрати како пролазе покрај нас. Пажљиво погледај понеку такву самоуку професионалку.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар