Ако хоћете овде да живите морате на то да се навикнете и да схватите да ћете на сваком кораку да доживите разне опструкције и да страдате управо зато што се борите за ову земљу и за неке идеале
Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)
Размишљајући шта од актуелних тема да изаберем и поделим са читаоцима, углавном сам наилазио на разне облике кризних ситуација у којима се данас налазимо. Човек не зна данас где да се окрене и како да ухвати и свари све што се око нас дешава. Бол и страх од „Рибникара” и Дубоне неће проћи још дуго, али још више брине осећај да никакве поуке из свега тог нисмо извукли и да чак ни немамо јавни и експертски оквир у којем бисмо заиста истражили узроке тога и спречили да нам се то понови. На северу Космета смо на ивици озбиљних сукоба, а да никоме овде стварно није јасно шта се дешава и шта пре свега наша власт хоће. Слично као што није јасно коме је и зашто требало оно окупљање у Београду 26. маја, у исто време док су такозвани градоначелници улазили у општинске зграде на северу. Јутарњи одлазак у куповину представља све већи изазов. Цене основних прехрамбених производа скачу у једном трену од двадесет до тридесет процената, па никога не треба да изненади податак о паду малопродаје за неких шест одсто. Људи су наиме смањили куповину хране која је ненормално поскупела.
Шта тек рећи за убрзано претварање државних предузећа која чине основни ресурс овог народа у акционарска друштва и њихово спремање за продају странцима? За почетак о томе не можете да добијете ни комплетну информацију јер министри једни друге демантују. Као родитеља наравно од свега тога ме највише брине како да обезбедимо да нам се деца врате кући жива и здрава и да их неко не згази на пешачком прелазу што се све чешће дешава.
Но оно што ме посебно опхрвава јесте један страховит осећај да смо моја породица и ја, такви какви смо сметња или вишак у овој држави. Наиме, мене су родитељи васпитали да треба да будем поштен, моралан, вредан, да волим своју земљу и да се борим за њу, да будем пристојан, одговоран, да не крадем, да поштујем људе и да им помажем и што би рекли да будем пре свега добар и радан човек. Супруга и ја се трудимо да тај исти модел пренесемо и на нашу децу. Но, све више увиђамо да због тога имамо велике проблеме и да заправо наша држава или оно што је данас чини најчешће ради против нас. Од тога да смо на укњижење стана чекали четири године, преко тога да онај мотор, штек за дрогу из једне од претходних колумни и даље стоји испод нашег прозора и ни близу се не зна ко би и када могао да га склони одатле.
Цео живот се борим против разних неправди, против дубоке корупције и небриге која се среће на свим нивоима наших система и полако долазим у ситуацију да више не знам на шта пре да обратим пажњу. Пуно људи ми се јавља са огромним проблемима које види и које не зна како да реши. Ако хоћете овде да живите морате на то да се навикнете и да схватите да ћете на сваком кораку да доживите разне опструкције и да страдате управо зато што се борите за ову земљу и за неке идеале. Од тога да вам полусвет лепи етикете, до тога да вас малтретирају државни службеници. Но сада имам већи проблем, како да научим децу да се на то навикну као нешто нормално и да уз све то воле своју државу која ради против њих.
Мој син управо завршава осми разред и веома је талентован за природне науке. Има одличне резултате на такмичењима, ушао је у систем Петнице, регионалне центре за таленте, одлично положио пријемни за специјализовану школу тог типа. Но, као и у свему другом цео тај систем који је формално добро постављен у пракси води ка опструкцијама и нефункционалности сваког облика. Ево илустрације. Недавно је учествовао на државном такмичењу из физике у једном другом граду и пошто је истог викенда било заказано и регионално из другог предмета кренули смо да се распитамо шта да радимо. У консултацији са директорима односних школа сазнали смо да може да ради и тај други предмет у том другом граду, а да само замолимо да они резултате проследе надлежној школи у Београду. Тако смо и урадили, он је најпре одлично урадио физику и освојио награду, а затим је наредног дана такође одлично урадио и друго такмичење са бројем бодова који гарантује државно такмичење.
(Архивска фотографија)
Али, тада је стигло тумачење да наводно постоји правилник који каже да ако такмичар није радио на својој општини резултат се не узима у обзир и води као небитан за даља такмичења. На страну што нам то нико није рекао, јер раније то није примењивано, него су дете без икаквог разлога оштетили и лишили могућности да награди и верификује свој рад и учење. Када смо позвали ово надлежно друштво, персона која одговара на телефон нам је крајње безобразно објаснила да „следеће године одабере шта му је приоритет”. Узгред, сва та удружења су заправо приватне невладине организације које од министарства добију лиценцу, а не стварно државне асоцијације.
Да закључим, ја сам имао снаге и воље да останем овде и да се борим са ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину. И бојим се да нас је све више таквих…
Научни саветник, Институт за Европске студије
Опрема: Стање ствари
ИСПРАВКА: У претходној верзији погрешно је стајало да је датум објављивања чланка 2. 5. 2023. (хвала коментатору Николи Велимировићу који је на Фејсбуку указао на грешку, 13. 6. 2023. у 15:21).
Categories: Преносимо
Ако борбу за правду, поштење и бољу Србију схватите као навикавање да Вам је тешко , да Вас шиканирају и скрајњују, па још сву ту муку наслеђују Ваша деца, онда Вам неће бити нимало лако, да не кажем биће Вам ужас…Јасно је да нисмо сви револуционери, али понекад је то једини пут. То , наравно, не значи да треба узети пушку у руке, али мора се пронаћи начин и народ то очекује од истакнутих интелектуалаца.
Milorade, mi smo okupirana zemlja, kolonija koja je pod totalnom kontrolom okupatora, i tu ce pre intelektualaca ulogu morati da odigra rusko oruzje na globalnom nivou…to nam je jedina sansa.
Ауторитарни директор државног института, који је тамо, наравно, „мали Вучић“, по сведочењу оних који је разјурио јер нису хтели да буду његови сужњи, и колумниста „Политике“, водећег режимског листа, има образа да пише о борби са ветрењачама.
Не зна како је другде, нити је био могућности да сазна, па му је овде страшно. Надам се да ће деца свих наших елитиста што пре отићи одавде у тај замишљени рај који је негде другде. Палите игумани и не мислите на нас. И не заборавите да поведете ваше голупчиће.
Србија је ЗВАНИЧНО, заклана,преклана и обешена, Децембра 1-ог. Осамнесте.
Османлије се враћају да наставе преваспитавања и навикавања.
Правите бомбе да пијете крв, ДЕЦЕ, чији Вас претци ОСЛОБОДИШЕ и СПРЕЧИШЕ уништење које нам спремаше, англо-саксонске, Нацистичке банде и домаћи САРАДНИЦИ.
Мистер Икс, све правилно. И ја се надам светској прерасподели снага, то нам је једина шанса ( по обичају ) , ту сте у праву. А можемо и мало да машемо ручицама…
Vetrenjače.
Koje ?
Don Kihot vetrenjače ?
Akademske ?
Narodne ?
Srpske ?
Svetske ?
Evropske ?
Građanske ?
Beogradske ?
Balkanske ?
Lične ?
Verske ?
Nacionalne ?
Državne ?
Teritorijalne ?
Ili Srpske Nacionalne VEKOVNE Vetrenjače ?
Ili Katoličke Nacionalne Vetrenjače ?
Ili Demonkratske Vrednosne Vetrenjače ?
Ili Duginih boja Vrednosne Vetrenjače ?
VETAR DUVA STALNO.
Vetar je duvao UVEK NEPOGREŠIVO na Majku Srbiju sa ZAPADA SEVERA I JUGA .
STALNO.
Nekada POVETRAC.
Nekada OLUJA.
Nekada onako ISPOD TIHA.
Nekada ODOZGO
Nekada ODOZDO.
Nekada KOPŠAVA.
A bogami MNOGO PUTA da ga ( vetra )
i NE OSETIŠ dok te NE ODNESE iliti
ODUVA.
Mlin u Srbiji RAVNIČARSKOJ radi na
VETAR.
Mlin MELJE.
Ko je VLASNIK mlina taj i MRLJE
BRAŠNO.
Brašno je LEBAC.
Bez LEBA ja nemogu da ŽIVIM.
SRPSKOG.
Bez PROJE Srpske ja nemogu da
ŽIVIM.
I brašno i proju MELJE MLIN.
Srpski MLIN radi na VETAR i VODU.
Danas kao i PRE vrlo važno je ko je
VLASNIK VETRENJAČE.
SRPSKE.
Crno na belo.
Vetar na Vetrenjaču.
Srpsku.
Danas je 12.06.2023 godine.
Dana 12.06.1848 godine Mađarska
Katolička vojska je NAPALA Srpske Sremske Karlovce i Srpski Novi Sad
TOPOVIMA nakon zahteva Srpskog narodnog odbora za VOJVODINU
sastavljenu od:
Srpske Bačke
Srpske Baranje
Srpskog Banata i
Srpskog Srema
ZAJEDNIČKOG IMENA
SRPSKA VOJVODINA da BUDE
AUTONOMNA OBLAST u Mađarskoj
tadašnjoj VETRENJAČI.
KATOLIČKOJ.
Tako su DUVALI vetrovi sa ZAPADA I SEVERA na Srpske Vetrenjače.
Svaka SLIČNOST i SLUČAJNOST sa DANAŠNJIM vetrovima i vetrenjačama
je NAMERNA.
Sa ZAPADA I SEVERA.
KATOLIČKI VETROVI.
PROTESTANSTKI VETROVI.
Sa JUGA nam DUVA VETAR još od
1389 godine.
MUSLIMANSKI.
Srpska VETRENJAČA je STALNO na
VETROMRTINI.
Ko ZNA zašto je to DOBRO ?
Sve dok Srpska VETRENJAČA melje
DOBRO je.
Ja malčice volim više VODENICU.
SRPSKU.
Vetrenjača Srpska RAVNIČARSKA
VOJVODSKA mi je u SRCU.
Nikome nedam:
VETRENJAČE I
VODENICE
SRPSKE.
Ima da MELJU.
Kako još nisu MLELE.
SITNO.
BRAŠNO.
SITNU
PROJU.
SRPSKU.
LAGANICE.
ONAKO BAŠ SRPSKI.
Драги Ћиро,
Као озбиљно оболелом човеку не замерам Ти ништа што радиш. И не замери ми што на то не одговарам јер са болесним људима се не полемише. Теби треба помоћ и ако могу на било који начин да Ти помогнем, ту сам увек. Нека ти је Богом прост начин на који данас свој хлеб зарађујеш. Свако добро од Господа.
Господина Ђурковића ценим, јер уместо као директор института да буде невидљив и покушава да што више заради, он се прилично отворено бори и лично излаже за оно што сматра да је на добробит српског народа. Веома је важно да бар неко има да се бави темама попут сурогат материнства, родне идеологије и покушаја њене имплементације и безброј других јако важних тема (попут нпр. питања побачаја деце за које неки тест покаже да у одређеном степену имају шансу да се роде са одређеном болешћу), којима се нажалост нико не бави. Анализирајући изузетне младе људе које је изнедрио тај институт, у њима видим слободан дух и храброст, а тако на развој људи може да утиче само ментор са сличним особинама.
Иако је људски пасти у бедак, ваљало би наставити борбу.
Ћирјаковићу, обуздај се.
Да би неко био упоредив са Вучићем, мора поред ауторитативности да поседује склоност ка издаји, лажи, крађи, манипулацији, мора да буде недостојан било какве јавне функције.
Све и да је тачно то што си напис’о, твој коментар није коментар текста, а то себи један „интелектуалац твог калибра“ себи не би смео да допусти.
И да, тачно је, баш зато што нисмо заједно чували овце, ти не персирам.
@ Миша Ђурковић
Ћирјаковићу се, рецимо, може замерити то што је на свом блогу активирао Гуглову кепча цензуру, иза које по потреби може и да се сакрије.
Вама би се могло замерити што се кријете иза Бога да бисте вређали и износили неодређене инсинуације. Друго што вам се може замерити јесте то што износите тривијалан проблем присутан у свим земљама света, што индицира да сте од правих српских проблема удаљени светлосним годинама. На то сте употребили привилегију приступа листу Политика, пошто вас ове недеље највише тангира то што вам син није освојио две награде, већ само једну. Проблеми, проблеми. Дакле, Ћирјаковићева поента – она због које је заслужио ваше увреде – на месту је 100%.
Од чега то неморалног Ћирјаковић живи? Најозбиљније ме занима. Неће ваљда остати на неодређеној алузији?
Formalno i sadrzinski u vidu licne ispovesti autor uspeva da artikulise sopstvene dileme u pitanje svih pitanja danasnjice i time: 1. Ukazuje na sopstveni problem kao uzorak opste problematke; 2. Tematizuje problem za eventualnu dalju raspravu i 3. Oslikava kontekst beznadja i nagovestava veru i nadu na intervenciju „svise“. Tako ja razumem ovaj tekst i pitanje na koje ni sam nemam odgovor. Kako se cini, odgovor je u ovom trenutku i nemoguc ali postavljanje pitanja deo je naucne metodologije i drustveno odgovorne svesti.
Громобран
Кренуо
У сусрет
Концу
Зловремена
Кренуо
Па застао
Заборавио
Сврху
Без сврхе
Без страха
Стојим
Као громобран
Момчило
Stvar je u tome sto vise nema gde da se bezi. Na zapadu spremaju konc logore u najskorijoj buducnosti. Isto i u Aziji, J. Americi, Usa…Autor bi kao verujuci covek trebao da bude svestan da smo dosli do kraja istorije.
Миша као нарикача, запомаже што зла државна бирократија није дозволила да његов препаметни син одједном освоји две награде! Ово се код нас у селу зове – просе…ње.
Скачући сам себи у уста, док критикује бирократију и буздованлук, он одједном истури своје дете у први план, истичући потпуно тривијални проблем, али суштински – са циљем да се похвали како он има сина генијалца! Не размишљајући да ли на тај начин наноси штету свом сопственом детету (јавно хвалисање!) и да ли је његов поступак у складу са његовом тврдњом да он и супруга му желе да васпитају своју децу у најлепшим манирима наше традиције и патриотизма. Такмичење из физике није турнир у фудбалу, па ћемо да навијамо за ове или оне и да судији псујемо м…
Ово нисам очекивао од Мише. Читам скоро увек његове текстове и имао сам веома позитивно мишљење о његовим ставовима и ангажману у јавности. Међутим, ето, често се дешава да само један подупирач крцне у тој грађевини па настане опасност да се све сруши и оде дођавола.
Имам повелико животно искуство (85-та ми је година), а оно што ми се никако не допада, то је стално надметање у броју “вуковаца”, у многобројним такмичењима на нивоима од школе… општине… државе. Иугледа да је то нека опсесија…Чему замишљате да то служи? У времену док сам, пре нешто више од 50 година међу вама живео, то је било непознато… Ишао си у школе, учио, падао, или пролазио са овим – оним успехом, и није било међу нама, децом, никаквог стреса око успеха, награда. Одлични ђаци су били реткост. Није, ваљда, да смо сви били глупавији него сада? Сада је, одједном, изузетно важно напабирчити што више награда – а коју цену за то плаћају деца и родитељи? Чему, у суштини, то све служи?
Живим далеко, имам двоје деце, већ давно, тамо у даљини, дипломираних универзитетски образованих стручњака, деца су нам се пријатно и релаксирано школовала, ни она, ни ми, родитељи, нисмо имали никакав стрес, нити уопште чули о постојању или важности неких такмичења, награда и других шиомигађура. Завршили су студије као просечно добри студенти, раде на солидном нивоу, добро зарађују, од њих имамо четворо унучади… Ни код школовања унучади – никакав стрес, двоје већ раде по други мастерс, једна завршава прву годину студија на једном од престижних универзитета, а један ће идуће године имати велику матуру. Током тог времена, ни родитељи, ни ми ми – баба и деда, нисмо чули ни за каква такмичења, надметања и штајазнамштајош…. Деца су ишла у школу, нико није гледао на висину оцена ( оне иду од 1 – 10, а деветке и десетке су изузетно велике реткости), бавила се спортом (хокеј, тенис, голф, футбал) само због задовољства, не резултата…
И- сад читам кукумавчење уваженог директора једног од ваших престижних научних института о томе како му је син због нејасних пропозиција спречен да добије две награде… Боже…Боже… какав проблем! Можда неће моћи да се упише на неки престижни домаћи, или светски универзитет?
А, кад је већ о престижности универзитета реч: упркос и поред свих тих безбројних домаћих школских такмичењима на свим нивоима, где су вам на светским ранг- листама ваши универзитети? И немојте само рећи да је у питању недостатак новца, јер ради се о далеко, и далеко више ствари, између осталог и о друштвеној клими у земљи, међуљудским односима, о атмосфери у школству – од забавишта до и закључно са универзитетима.
Другим речима – забринути и повређени оче, релаксирајте се мало, а има још времена за сакупљање награда, ако детету и Вама баш нешто значе….
Али, куда то све води је сасвим друга ствар.
Поздрављам овај текст Мише Ђурковића
Поента тога текста је у Мишином речима :
“Све више имам осећај да смо моја породица и ја, такви какви смо, сметња или вишак у овој држави. Наиме, мене су родитељи васпитали да треба да будем поштен, моралан, вредан, да волим своју земљу и да се борим за њу, да будем пристојан, одговоран, да не крадем, да поштујем људе и да им помажем и што би рекли да будем пре свега добар и радан човек. Супруга и ја се трудимо да тај исти модел пренесемо и на нашу децу. Но, све више увиђамо да због тога имамо велике проблеме и да заправо наша држава или оно што је данас чини најчешће ради против нас.”
Као и Миша, многи људи у Србији имају тај осећај.
Они данима и недељама протестују на улицама са својим захтевима. Али човек који влада Србијом, који је монополизовао сву власт и све институције, дрско одговара : “Ниједан захтев вам нећу испунити”.
“Ако буде нашој Србији суђено да удари назад, историја не треба да криви никога до необуздану нарав српску која је понизна кад јој се заповеда а ускомешана и необуздана кад јој се слободе даду. ”
Рече један човек, не могу вам рећи који, одмах бисте се сетили, још 1882. године…
У целом чланку посебног издвојио овај жалостан пасус: „Када смо позвали ово надлежно друштво, персона која одговара на телефон нам је крајње безобразно објаснила да „следеће године одабере шта му је приоритет”. Узгред, сва та удружења су заправо приватне невладине организације које од министарства добију лиценцу, а не стварно државне асоцијације“. За нас старије је шокантно да су задњих година у Србији приватизована чак и такмичења из предмета у основним школама. Како је другде? Па то није учињено чак ни у криминално-мафијашком режиму М. Ђукановића! Ако погледамо стање у Црној Гори, видећемо да је организација такмичења из знања у надлежности Испитног центра Црне Горе, који је основан од тамошње Владе. Дакле – стање у Црној Гори на овом пољу је мисаони појам, ако се пореди са Србијом. На интернету се лако може пронаћи и да нпр. у Хрватској такмичења организује Агенција за одгој и образованје (некадашнји Завод за школство) Хрватске. И тако редом…
Може ли неко да одговори на питање зашто у Србији овај посао није у надлежности Завода за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије?
Мишо очито не зна шта је дискриминација, прогон и борба.
То кошта. Да је њега коштало знали би по томе што би нестао са јавне сцене, па ни ову објаву огорченог оца не бисмо имали прилике да читамо.
Син није победио на једном такмичењу, па ето јада.
Да му је син талентован фудбалер видео би чуда и мука, које би све везе морао да потеже и кога да мити, да би сину обезбедио место у првој постави пионира, па док га не прода у иностранство. Овако, ај ти сине у интернат, тата остаје да се бори против неправде.