Миша Ђурковић: Штек у школском дворишту

Поред мотора је био паркиран велики полицијски џип, а тројица момака из Интервенте јединице ухапсили су једног младића и повадили садржај који се налазио у седишту

Миша Ђурковић (Извор: ИН4С)

Моја породица и ја живимо у једном од новобеоградских блокова за који се иначе сматра да је „мирнији” и мање оптерећен криминалним активностима. Но, изгледа да као и већина људи заправо не знамо шта се дешава око нас…

Зграда у којој живимо налази се на десетак метара од дворишта основне школе у коју иду наша деца и деца наших комшија. Пре неколико недеља испод наших прозора неко је уз ограду школског дворишта паркирао мотор. Од тада се ова машина која нема таблице не помера. Но свако мало понеки млад човек пришао би до мотора, подигао седиште, и одатле нешто извадио или тамо оставио. Наша деца су сваког дана пролазила поред тог мотора и нико од нас није ни слутио шта се тамо налази.

Након десетак дана, угледали смо испред зграде неочекиван призор. Поред мотора је био паркиран велики полицијски џип, а тројица момака из Интервентне јединице ухапсили су једног младића и повадили садржај који се налазио у седишту. Радило се о знатној количини кокаина, марихуане и новца који су дилери држали у штеку, начињеном од седишта мотора. Дакле људи су дошли на идеју да направе штек за дрогу фактички у школском дворишту и да одатле врше дистрибуцију и продају.

Полиција је одвела овог младића, али је мотор остао. Пар сати касније појавили су се неки „заинтересовани” субјекти који су усред бела дана дошли да виде шта се десило, покушали да отворе седиште, мували су се ту једно време, а затим отишли. Од тада мотор и даље стоји под нашим прозорима. Покушао сам да се распитам зашто је штек и даље ту, да би ми било речено како је неопходно да тужилац изда налог за одвожење мотора. То се и даље није догодило, па нешто што је у суштини доказни материјал у процесу и даље стоји привезано за школско двориште. Нико нема ни најблажу идеју када би то могло да буде померено од наше зграде и школе. И да ли ће уопште бити уклоњено…

Наша школа већ неко време нема школског полицајца што су криминалци изгледа схватили као знак да могу да нахрупе. Раније смо га имали и та особа је заиста водила рачуна о томе шта се дешава у крају и штитила децу од ове врсте предаторства. Апелујем да нам се то врати, јер иначе ћемо морати да почнемо као они људи у Лазаревцу пре неколико година сами да се организујемо и да бранимо нашу децу од дилера и дроге.

Стицајем околности сазнао сам да је момак кога су ухапсили из другог краја града и да је регрутован на занимљив начин. Наводно је у кладионици изгубио велику суму новца у кратком временском периоду. Неки људи су му пришли и понудили начин како може да отплати дуг. Постао је дилер дроге.

Такозване спортске кладионице, односно модерне коцкарнице, постале су један од ретко профитабилних бизниса који очигледно цвета ако судимо по њиховој све већој распрострањености. Као да смо сви заборавили да је коцкање облик друштвене патологије, који је по правилу уско повезан са разним другим облицима девијантног понашања, да производи зависност, уништава људима и породицама животе итд. Штавише видимо да се ланци ових кладионица рекламирају, да спонзоришу популарне програме, али и да блиско сарађују са државним институцијама и министарствима итд. То не би смело да буде нормално.

Било би врло занимљиво видети да ли постоје нека скорашња истраживања о распрострањености коцкања, односно клађења код нас и последицама ширења ове „културе”. Занимљиво је да се у медијима ништа од тога не може видети, чути или прочитати. Од онога што чујемо другим путевима, диже се коса на глави. Институције које лече зависност имају све више проблема са зависношћу од коцкања. То је патологија која разара читаве породице. Слушао сам од запослених у кладионицама приче да се ради о пороку који удара на све генерације. Има пензионера који остављају сва своја невелика примања тамо…

Но, питају се људи да ли ми више уопште имамо институције које би ову врсту понашања, као и разне друге облике криминалитета, требало да сузбијају. Наиме ових дана су нам насловне стране новина препуне наступа некадашњих првих људи полиције који се међусобно оптужују да су криминалци и да су били блиско повезани са криминалним групама. Такође, видимо хапшења због оптужби за разне облике криминалног понашања других високих службеника министарстава која би такође требало да брину о безбедности грађана ове државе. Навијачке групе су постале државе у држави, заштићене као бели медведи, па сваки кошаркашки дерби прети да изазове озбиљне жртве. Њихове челнике повезују са бизнисом, криминалом, а угрожавање елементарне безбедности оних који на утакмице одлазе због спорта нико не кажњава.

Нешто овде дебело не ваља ако смо дошли у такву ситуацију…

Научни саветник, Институт за европске студије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 10. 7. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

7 replies

  1. Evo malo o „drozi“. Osamdesetih, dok su u BGD se proredjivale generacije drogom (ako ste primetili, socijalizam u Srbiji nije izdrzao generaciju, vec su deca partizana prihvatala zapadne vrednosti, mama mi je prcala o Kapicicu i crvenom, mislim, „Mustangu“,tata ubica sa Golog otoka, a sin glavna faca u BG zbog automobila. Inace, mnogi partizani, pa i moj deda, nisu voleli Titov zivotni stil. On je stalno pokusavao familiju da nagovori da napuste Hrvatsku, jer je video u kolikoj su bedi ostavljeni Srbi u Hrvatskoj. Do toga da Srbi, koji su cinili 90% partizanskog pokreta, nisu mogli da napreduju zbog „nacionalne ravnoteze“…) ELEM, dok su se u BGD ubijali drogom, mi iz provincije smo mislili da to ima samo u „Serifu Meklaudu“.

    Sve se menja devedesetih. Moj drug sa basketa, zvali smo ga Barkli, jer se sisao na celu, bio misicav, inace fudbaler (fudbaleri su nezgodni u odbrani, jer mogu da trce beskonacno. Neobicno, vecina fudbalera ima mekanu ruku i dobar sut, ali nemaju tehniku, medjutim Barkli je imao i to i sjajan odraz) imao je neku devojku, neka zene oproste, ako ih ima na ovom sajtu, dve klase goru od njega i ona ga navuce na drogu. Covek nestane godinama, vrati se kao senka senke Barklija, nesposoban potpuno da igra basket!

    Svi moji drugovi iz detinjstva koji su poceli da duvaju, presli su na teske droge.Moj komsiluk je postao centar drogiranja i prodaje (jedan dan vezbuju gadjanje pistoljem, ja rekoh odlucili da preuzmu vlast :)))).Jednom zateknem komsiju na cupriji, kola prolaze, na sekundu stanu, otvore vrata i bace mu belu kesicu, ali u sneg :)))) ovaj ne moze da nadje, donosi baterlampu, dolazi drugi sa baterlampom…On je jedini ziv iz te njegove ekipe, ali se ozenio i napustio grad.

    O poslednjem slucaju sam kucao. Decko samo trening, skola, teretana, ne izlazi. Jednu subotu odradimo redovne pacijente (posle su nas razdvajali, jer smo zmurecki mogli da igramo zajedno) i ostanemo samo ja i on i odlucimo da vidimo ko je najbolji u nama poznatom univerzumu :))))) Klinci i klinke defiluju na plazi, a on i ja igramo na 4 dobijene do 1h posle ponoci (ja pobedim u sedmoj, 19:19, izgubim dribling na trojci od umora i drzim loptu, on pored mene, ja bacim horog i pogodim – 21:19 :))))). Ja sam provokator na basketu, cackam nerve, ali on ume da odgovori, dobacuje, ne gubi se, razume igru, igra mozgom, a ima i fizikalije, zovu ga „Leteci…“ poslednji od klinaca za koje bih pomislio da ce ga neko navuci na bilo sta. Sada je takav kakav je – prica sa nevidljivim ljudima! Moram zbog njega da nosim dodatnu „opremu“ na basket!

    8
    1
  2. Ко би то рекао за Ратка? То мора да је исти онај мотоцикл без ауспуха који је раније прндекао око школе и од кога се није могао на миру слушати Дневник. Још да зажалиш за временима Бате Трлаје и Алкатраза, а да не причамо о времену када су Кића, Праја и Ћоса играли баскет у том ‘гробарском’ блоку.

  3. Ah, da, moja devojka iz srednje, jedna od najlepsih koju sam imao i nena najbolja drugarica. Recimo da smo bili neobican trio! Posto smo studirali u razlicitim gradovima, veze nisu potrajale (uslovno, jer smo bili zajedno 4 godine gimnazije). Elem, obe se navuku na drogu, nezavisno, jer se vise nisu druzile. Bivsa odustane od studija, dok drugarica u drogu uvuce brata, otac joj se ubije, brat umre, ona ode na neko lecenje i ode u inostranstvo. Cujem da je cista i da joj ide dobro. Devojka se takodje lecila i sada ima svoj privatni biznis i za nju cujem da je dobro. Nemamo vise kontakt, a bili smo trojka, a trojke , Djuro, nisu samo osnovne jedinice teroristickih grupa :)))))

    I, tako, kada sve saberem, ispadne da znam gomilu ljudi koji su usli u taj pakao. Mene je spasla jedna od mojih najociglednijih mana – arogancija :)))) Ispod nje je ona meksa strana koja se nada da ce znojenjem na basketu, nocnim razmenama muzike i filmova, nekako pomoci ovom sadasnjem dzankiju. Ali, niko za koga sam znao da je pod teskim drogama nije bio tako diskontinuiran kao ovaj i imao halucinacije!

    4
    5
  4. @Р. Фитзсиммонс

    „Mene je spasla jedna od mojih najociglednijih mana – arogancija“

    Ако Вас не мрзи, објасните како и зашто, јер ми није очигледна веза између ароганције и избегавања дрога. Ја нисам никада ни пипнуо, јер ме никада није занимало.

    1
    1
  5. @Mark Eugenikos

    Kada se nista ne desava, uzivam u sebi, ne treba mi neka spoljasnja dopuna, pun sam sebe, jer sam se napunio znanjima o kojima mogu da mislim, a ne mozete misliti na prazno niti je punjenje znanjem isto sto i misljenje :))))

    2
    1
  6. E, da, drug iz osnovne, narkoman, iskasapio devojku, zavrsio na TV, mislim da je osudjen na 30 godina!

    1
    1
  7. @Марк Еугеникос
    Неће Вам одговорити. Арогантан је.

Оставите коментар