Веровање тадашњих Срба да је свет добар, праведан и смислен – и да мора бити такав – било је угрожено тиме што им је, „ни кривим ни дужним“, нанета тежа повреда; настала је крупна неравнотежа у њиховој вери

Споменик Србима у Ивановић Јарку које су усташе побиле 1941. (Извор: Јадовно 1941)

У Ивановић Јарку код Крњака усташе су 29. јула 1941. године побиле око 380 Срба мушкараца. Изгледа да је повод за тај покољ била диверзија коју је извршио Хрват Вјећеслав Хољевац, члан Окружног комитета КПХ, са четворицом Срба устаника. Они су 26. јула посекли неколико ПТТ стубова и пресекли жице. На то је уследио брзо направљен план усташких официра и државних чиновника (Божидар Церовски, Драгутин Мујић, Мијо Жунац, Антон Рупчић) како да сакупе што већи број Срба и да их побију. Решење се састојало у позиву Србима домаћинима да дођу у Крњак и понесу по неколико килограма хране за наводно депортоване Словенце. Срби су се одазвали и дошли са храном, али су морали дуго да чекају на киши која је падала, јер нису на време стигли камиони са алатом за копање јаме, са кречом и питомцима подофицирске жандармеријске школе. Некима је то чекање било сумњиво, неповезано са Словенцима, па су се вратили кућама. Остало их је само 70 и они су потрпани у камионе заједно са Србима из Војнића и Вргинмоста који су ту довезени. Сви заједно су ноћу одвезени у Ивановић Јарак и тамо побијени. Четрдесетосмогодишњи ковач Никола Б. је преживео тај покољ и дао следећи извештај седам месеци касније.

„Затекли су ме у реду гдје сам чекао да предам донесену храну за Словенце. Онда су нам наредили да сви бацимо из руку храну ту гдје смо и угурали нас у једну собу. Познао сам једног оружника  који је сат прије био са нама у крчми и смијао се, шалио се са нама. Сад је био са усташама који су нас опколили. Пошао сам управо мимо њега надајући се да ће ме пустити да измакнем што је лако могао у овој гужви, а добро ме познавао. Рекао сам му полако да усташе не чују, да ме пусти, али он на то дрекну: ,Шта гаде, мајку ти српску?ʻ и када сам му погледао у лице запрепастио сам се, јер је био сав избезумљен и нимало није личио на онога човјека из крчме од прије један сат. Ударио ме је кундаком, посрнуо сам и вратио се. О, људи! Како се у часу човјек претвори у крволочну звјер, то дотле нисам могао ни у сну сањати. У соби нас је било око 40. Врата су била затворена и пред њима је стајао исти тај оружник са ножем на пушци, а под прозором су се видјела двојица усташа. Чим се почело смрчавати, ми смо почели шапутати како да побјегнемо. Али људи као људи, једни су пристајали, други шутјели, а трећи се бојали и мислити о томе. Нетко је доведен у собу и није ни дирнут, нетко је убачен, толико премлаћен да није могао стајати на ногама, него је био сав у крви, полупане главе па смо парали (цјепали) рукаве од кошуља и завијали га. Људи су окаменили и нико није плакао. Са времена на вријеме оружник би провирио на врата и дрекнуо: ,Сједи и никаква разговора!ʻ Сјели смо на под и ћутали. Нико није знао  колико је усташа око зграде, али зла слутња нас је копкала да је једини излаз бјежати. Људи су почели нагађати: ,Побиће насʻ, ,неће нас побити него иселити у Србијуʻ. Неки нас опет уверава у мраку да ће нас сигурно послати на рад у Њемачку. Неко одговара да се причало и за Вељунчане да су послани у Њемачку, али су они поубијани јер је и тамо један побјегао из јаме у Благају, па се то овдје чуло. Ја сам рекао: ,Људи друге нема, него треба бјежатиʻ. ,Како бјежати, ти си лудʻ. И таман када је то неко рекао, отворише се врата и уђе усташки повјереник Мујић са двојицом усташа. Уђе мало насмијан и упита како је. Неко му рече, видите и сами господине, а он настави: ,Ето, видите људи, да сте сами криви. Видите што значи пркосити  власти. Власт је власт, и наређење треба извршавати. Када је била ваша српска, слушали сте, а сада тргате телефонске ступове и жице и пркосите.ʻ ,Нисмо ми то господине тргалиʻ, рече неко. ,Шта нисте, па нисте сви знам. Али ко је од вас дошао да ми јави ко је тргао? Нико. Значи, слагали сте се са њимаʻ. ,Па ми господине немамо појма ко је тргао, а ево када сте наредили да донесемо храну за Словенце, послушали смо, а једни су отишли цесту поправљати. Народ слуша власт и како ми можемо одговарати за оне који не слушају.ʻ ,Да колико вас је послушало, ни половицаʻ, а онда настави: ,Слушајте људи, са нама нема шале, то упамтите. Ово је Хрватска а не Србија и кад већ хоћете бити Срби, поглавник је хтјео поштено преселити вас у Србију, а ви нећете, пркосите и тргате нам жице. Ми нијесмо злочинци, али казнићемо вас ради непокорности. Још вечерас ћемо вас послати на рад у Њемачку, а ако се неко покуша бунити, убићемо га, то да знате. Зато будите паметни, па ће бити боље за васʻ. А шта ће бити са нашим фамилијама, упитао сам, а он је скоро благо одговорио: ,Ваше фамилије ће бити пресељене у Србију и ништа им се неће догодити. А да знате, да ће нам доћи шака они који тргају бандере и са њима ћемо другачије поступити. И тако како сам рекао, мислим да смо се разумјели.ʻ Оде лопов, и упропасти нас оном својом причом. Говорио је тако мирно и увјеравао да смо сви повјеровали и нико више међу нама није помишљао на бјег. Били смо ту до дубоко у ноћ. Неколико пута улазили су по двојица усташа, нешто би псовали, али нас више нису тукли. Све нас је то још више увјеравало да је Мујић говорио истину. Одлазак у Њемачку није било оно најгоре. Осим тога, почели смо вјеровати да су нас заиста упропастили они што су жице потргали. У муци човјек тешко разумно суди. Наједном су пред зграду стигли камиони.Узели су нас 10 или 12 и повели у другу собу гдје су нас везали два и два, а затим кроз везове на рукама провукли жицу и спојили нас у гротуљу, а онда извели ван и угурали у камион гдје је већ било људи. Пролазили смо до камиона кроз доста густ шпалир усташа који су псовали, али ни сада нас нису тукли. Кренули смо у ноћ и опазили да идемо цестом према Карловцу, али нисмо се дуго возили и камион је стао. Истјерали су нас напоље опет међу шпалир усташа. Обе гротуље повезаних људи  потјерали су према рјечици у правцу Лоскуње. Добро нам је познат овај крај, па смо осјетили да се налазимо код Ивановића и Божића. Још од камиона почели су нас ударати кундацима, али су ћутали. У близини су биле четири куће и нигдје се није видјело свјетло. Када смо пришли близу потока чули смо јауке, вику и псовку у јарку изнад саме ријеке. Тек сада смо били начисто куда идемо и тек сада су нас усташе почели тако крвнички тући кундацима, кољем и цијевима од пушака уз вику и псовку да више нисмо чули ни јауке код јаме. Тако су нас гурали напријед преко воде и када би понекад освијетлили батеријом, видјео сам да нико више нема капе на глави и да су многима главе у крви.  Знао сам да је на челу ове групе везан Перо Кресојевић и његов син. Предамном је био Михајло Симић, а ја сам са још једним био у средини. На ријеци је био дрвени прелаз, а вода није била дубока. Усташе су ишли преко дрвеног прелаза, а један је држао уже свезано за оне предње и ми смо газили преко воде. Та вода ме освјежи и доведе к свијести и поново осјетих жељу да бјежим. Покушао сам ослободити руку, али није лако ишло. Да сам могао ослободити руку, сад би у мраку заронио и пустио се низ воду и можда би побјегао. Овако, прије него сам ослободио руку већ смо били на обали. Ту је равна ливада прије уласка у јарак и наређење: ,Лези потрбушке, и нос у земљу.ʻ Некако дошапнем другу са којим сам био свезан да се ослободимо жице, и он је изгледа мислио исто. Брзо почнемо радити са двије слободне руке и удесимо тако да су руке још везане, али их можемо извући кад хоћемо. Сада смо били ближе јами и упркос дерњаве и туче добро смо чули јауке, вриску и псовку као и тупе ударце маљева и чекића по главама људи. Пуцање из пушака се није чуло.Дотуцали су над јамом групу људи која је ишла пред нама. Ми лежимо и чекамо да доврше. Памет ми је сад прилично радила, а друг који је са мном везан грепка ме по руци, па вјерујем да ме пита је ли вријеме. Али чим покушамо дићи главе као да само нас пазе, ударе кундацима по нама и усташе дрекну: ,Не мичи се, мајку… краљ Петар…ʻ и слично, а ја поново забодем нос у ледину. Наједном десетак гласова продера се око нас: ,Дижи се и напријед!ʻ Дигао сам се и кренуо кроз тучу и тада чујем гдје испред мене Михајло Симић рече: ,Господо, немојте нас тући, нећемо бити способни за рад у Њемачкој.ʻ У тај час један усташа освијетли батеријом, а други из све снаге удари трнокопом и однесе му цијелу доњу вилицу. Он јекну, сруши се и жицу повуче к земљи, а нама двојици склизну жица са руку и руке нам осташе слободне и ми као у бунилу обојица сунусмо у мрак. Ништа ја више не знам, нити знам куда сам бјежао, нити како је овај други прошао, само сам чуо да је настала паклена вика и пуцњава из пушака. Наједном ме је издала снага и пао сам. Колико сам и гдје лежао без свијести, не знам, али док сам дошао к себи, пушке се више нису чуле, само сам чуо да негдје брунда камион. Онако сједећи помислим да ли сањам. Уштинем се за бедру и осјетим да ме боли, па сам схватио да сам жив. Ја то стање не могу испричати онако како је било, све ми је то у магли. Тек послије сам чуо да је још неколико људи покушало бјежати, али су их у бјегу стигли куршуми , па су их послије људи нашли мртве у шипрагу. И ево, прошло је од тада 7 мјесеци, а још нисам дошао к себи, и не знам када ћу. Спавати не могу, и често сам осјећао да ћу шенути с памети. Сада ме некако лијечи то када чујем да су партизани добро смлатили крвнике. Када сам изишао из воде онако освјежен слушајући оне јауке и псовке, као муња ми је прошло кроз главу да све ово није ни ради сјечења бандера, ни ради краља Петра, јер нико од нас није крив, ни што је Србин, ни што му је Петар краљ. Оно вече чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено: ,Мајку… краља Петра… дијете… крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када се сјетим да носим то име као да на себи носим неко проклетство, као да су ми мајка и дијете и све што имам проклето.“

Насловница књиге Ђуре Затезала Радио сам свој сељачки и ковачки посао (Извор: Јадовно ’41)

Извештај који је дао Никола не садржи оне најгрозније слике какве се могу наћи у извештајима бројних Срба, преживелих јаму, нож, маљ или метак. Нема ту ни клања, ни парања стомака трудница, ни сечења делова тела, ни спаљивања живе деце. Код њега су радили само маљеви, бар колико је он чуо оне јулске ноћи. Ипак, његов извештај садржи интроспективне податке, по чему се разликује од бројних других. И управо то је разлог што смо тај извештај одабрали за детаљнију анализу обеју страна, Николине и оне друге.

Џелатска НДХ страна

Диверзија на линијама ПТТ најпре је послужила као згодан мамац да се баш тада и баш у томе крају организује истребљивачка акција. Она никако не може бити оправдање за акцију, ни за ту нити за било какву осим истражне. Чак и да је Вецо Хољевац јавио властима о својој диверзији, или то починио у договору, опет не могу Срби бити окривљени, утолико пре што истрага није извршена. Акција је покренута после тог догађаја: Божидар Церовски, изасланик Равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ у томе часу налази се на другом месту, руководећи другом акцијом покоља, па му је диверзија дошла згодно да покрене одговарајуће снаге у нову акцију у подручју Крњака. Као што смо видели, тамо се довозе камионима групе Срба већ похватаних у подручју Војнића и Вргинмоста. Акција није савршено испланирана, што се види по томе да су се сакупљени Срби осули. Изјаловили су наде да ће поклати већи број. Неке од тих Срба мораће да примамљују или да лове опет.

Усташки повереник Драгутин Мујић је, по уласку међу заточене, одговорност и кривицу везану за диверзију –  ако не за узроковање онда за пропуштање да се власти обавесте – приписао затвореним Србима. Мујић то не ради зато што верује да су Срби заиста криви, него стога да им натовари осећање кривице за непослушност, или бар несигурност у сопствену невиност. Да је у том успео види се по ономе шта Срби раде: бране се истичући примере своје послушности властима и тиме своју лојалност.

Мујић је поступио тактички, промишљено. После неколицине тешко премлаћених затвореника ушао је са осмехом, љубазно питајући људе како су, чиме је Србе увукао у разговор и манипулацију. Насмејан Мујић унутра и наоружани војници напољу, та комбинација остварује максималан учинак. Озбиљно је Мујић пољуљао убеђење Срба у невиност (што је признао и Никола), подвукао је ауторитет хрватске државе и, што је посебно важно, није изазвао ни подозрење, камоли непријатељство. И као најважније: обећао је да ће их послати на рад у Немачку (после позива са храном то јер друга превара), чиме је редуковао неизвесност и могуће зло смањио на подношљив ниво („нико више није помишљао на бијег“, како рече Никола, свестан да их је Мујић својим наступом „упропастио“). Бежање после Мујићевог наступа постаје тешко могуће, јер је не само превише крупан и ризичан чин, тежак за одлучивање, него је сада и криминалан. Са таквом психолошком припремом Срби послушно примају везивање и мирно улазе у камионе. Наравно, усташе знају да их тада не смеју тући.

Дакле, део је плана и Мујићев наступ код затвореника. Промишљено је, такође, било и весело понашање Николиног познаника у крчми. Није тешко замислити да му је речено да тако поступи, како би задржао што већи број Срба који остају до доласка камиона и затварања. Вероватно није био једини са таквом улогом. Али његов промењен израз лица кад га је Никола замолио да га пусти није планиран. Штавише, он је пренаглашено јаростан, јер власник лица мора да покаже већу удаљеност од познаника, Николе, него што је удаљеност од неког непознатог Србина. Мора да се опере и пред собом и пред својима од какве-такве блискости са Николом.

Ударање кундацима почиње тек на путу ка јами. Оно има јасну сврху: треба ослабити људе како би били престрашени и што мање физички способни за отпор или бежање. Утолико пре што је мрак и што пуцање на бегунце није сигурно за саме усташе: дешавало се на другим местима да ране неког од својих пуцајући на бегунце. У том погледу начин везивања исказује недостатак: свакоме је по једна рука била невезана, па је било могуће нешто да се учини на потпуном одвезивању. Иако се и то  догађало, успех акције био је велики: сви довезени осим једног су побијени. Укључујући и Роме који су издалека доведени да ископају јаму.

Јован Мирић: Извори ужаса

Место изабрано за јаму такође је показало недостатке. Јама је ископана поред потока, тако да је вода из јаме дуго избијала у крвавим клобуцима. Јама је одавала злодело.

Николина жртвена страна

Тадашње хрватске власти имају крупан програм елиминације Срба западно од Дрине, средњи део програма о редоследу елиминације српских слојева, те низ мањих планова о конкретним акцијама „чишћења“ терена. Срби који су из околних села дошли са храном за Словенце немају појма ни о којем од тих планова. Не знају ни то да је јама за њих ископана пре него што камиони крену ка њој. Штавише, њима је незамисливо да било ко прави планове о масовном убијању било којих људи. Претходних дана они јесу начули о неким акцијама убијања својих сународника, али то није било довољно да их озбиљно забрине – јер нису веровали тим гласовима. Јесу неспокојни, таквим их је начинио већ слом краљевине (државе заштитнице), али не толико да би помишљали на најгоре. Неизвесност иначе не подносе, склони су да свет виде у моралним категоријама уместо у реалним силама. Једном броју сакупљених гласови које су ранијих дана чули, као и знаци неподударности садржаја позива (да донесу храну за Словенце) са очигледним стањем били су довољни да им неповерење повећа до повлачења и они су се вратили кућама. Остали су послушно чекали даље кораке власти. Сада се нећемо упуштати у нагађање о томе какве разлике постоје између оних који су отишли кућама и оних који су остали код општинске зграде у Крњаку.

Важно је указати на још нешто. Свако овде одлучује сам за себе, на основу своје приватне динамике унутрашњих сила послушности и неповерења. Срби у Крњаку тога дана нису група, они су у расутом стању. Немају структуру, немају вођа. Нема вођа јер су могуће вође побијене током ранијих месеци, тако што су сакупљани појединачно или у породицама, одвођени из кућа углавном ноћу и ликвидирани на скровитим местима. Осим тога, ускоро ће се појавити друге вође, у виду чланова КПХ.

Мујићев позив да се дође са храном заправо је био наређење, јер је било упућено са позиције државе, односно моћи, или су то Срби тако опажали. Већ пољуљани несигурношћу, позвани људи су се листом одазвали (како је казао Мујић: „са нама нема шале“). Док чекају, неки свраћају у крчму на пиће, које им донекле редукује анксиозност. Тој редукцији служе и понеки познаници, и један од њих је отпочео са трауматизовањем Николе Б. Промена у држању тога познаника, нарочито промена израза лица, толико је била нагла и неочекивана – и драстично одударајућа од Николиног поверења с којим му се обратио – да је изазвала шок, пренераженост. Никола тако нешто „ни у сну није могао сањати“, што значи да је тај израз удаљенији од обичног људског искуства него што су удаљене необичне слике сна. Могли бисмо рећи да је део шока била и збуњеност до пометености: Никола сада не зна шта је ту лице а шта наличје, да ли је право оно људско или оно нељудско. Заиста, измењено лице познаника Николи се указало као прозор у други, тамни свет, штавише, као корачај тога другог света у његов, људски.

Када су утерани у собу, неки испребијани а неки не, ситуација се за крупан степен удаљила од било које обичне, нагнувши се у правцу оних гласова које су претходних дана до њих стизали. Једни предлажу да се бежи (Николино искуство са познаником ставља га међу коловође идеје о бежању), други, којима је послушност заштитни механизам према паничном страху, одбијају предлог или, штавише, нису у стању ни да помисле на бег. Највећи број је паралисан страхом („окамењен“, како каже Никола). Јављају се психолошко-одбрамбене идеје које отклањају непосредну црну будућност навођењем изгледног пута у Немачку или, чак, Србију. Ове одбрамбене идеје позивају се на намере хрватских власти, јер постојање оне праве намере – да се сви похватани побију – стоји далеко изван могућности поимања, а не само прихватања. Јер, друга страна је држава, дакле ауторитет а не разбојничка банда (то је тврдио и Мујић), а ту зле намере не може бити. За неколико сати показаће се шта је на ствари.

У међувремену улази Драгутин Мујић, усташки повереник општине Крњак, онај који им је наредио долазак у општину. Не обраћа им се ни као војни заповедник ни као партијски вођа, обраћа им се као држава, власт. И он показује насмејано лице, као Николин познаник из крчме! И тиме их „упропаштава“, јер им пријазношћу уклања одбојност и отвара пут ка прихватању кривице за диверзију, припремивши их тако за потпуну предају. Бежање сада постаје криминални чин! Мујић је постигао потпун успех: сви покорно прихватају везивање, нема ни отимања ни покушаја бежања. Постали су сасвим лојални, и баш као потпуно лојални – биће побијени.

Јован Мирић: Судбина Мишка Козомаре

Наравно, организаторима и спроводницима јасно је да би батинање од собе до камиона било контрапродуктивно. Јер, везани су двоструко.

Батинање у шпалиру појављује се приликом привођења ка јами. Оно је тада продуктивно, рационално: заробљенике треба што више ослабити и физички и ментално. Завршни чин, испуњен тупим ударцима маљева, крицима жртава и јауцима недотучених из јаме, својеврсна је црна свечаност: тријумфује оно друго лице света (државе). Људи су пометени: сироти Михајло Симић тражи од „господе“ да не бију толико јер ће их онеспособити за рад у немачкој. А Николи, који је, као и други, у стању пометености, брзо пролази кроз главу да он није крив ни за диверзију, ни за то што му је Петар краљ, ни за то што је Србин. Заправо он иде даље од кривице (или, ако хоћете, дубље и црње): на њему, његовој мајци и детету је проклетство.

Реч „проклетство“ коју је Никола применио на свој род, на оно што највише воли, више него било шта друго казује нам са чиме се он сусрео тога 29. јула 1941. године: његова мисао о проклетству показује у његовом уму као у огледалу оно што се налази напољу – геноцид.

Психолози који су радили са особама трауматизованим искуством са великом неправдом добро познају тај психички механизам. Веровање тадашњих Срба да је свет добар, праведан и смислен – и да мора бити такав – било је угрожено тиме што им је, „ни кривим ни дужним“, нанета тежа повреда; настала је крупна неравнотежа у њиховој вери, а човек не може да поднесе да је свет наопак, да у таквом свету живи. Зато оцрњује себе и тако опет васпоставља свет као добронамеран и праведан. Иако је тешко страдао, човек прибегава таквом механизму и ставља терет на себе. Има случајева када појединац, сусревши се болно са тешком неправдом, оде у психозу, одбивши да прихвати такав свет.

Никола Б. је, нема никакве сумње, трауматизован. То се јасно види по низу понашања која су сачинитељи пост-трауматског стресног поремећаја: седам месеци после догађаја, међу партизанима, он не може да спава, још није дошао к себи, боји се да ће шенути памећу… Нема никакве сумње, такође, да је наш Никола, ни крив ни дужан, доживео тешку неправду и понижење до поништења људскости. Али ново окружење у којем се нашао дало му је другу интерпретацију његовог трауматског искуства. Он сада прихвата да није држава та која трауматизује и поништава људе, него су то изроди усташе, дакле нешто што је изузетак од света а не свет. Он сада и Мујића може да назове лоповом.

Не знам шта је даље било са Николом. Са 49 година био је престар за партизане, па тако није учествовао у борби и за очување државе Хрватске, сада као републике у Југославији.

Године 1990. Никола би напунио 97 година. Да је тада био жив, могао је да види како се поново уздиже, у нешто иновираном виду, онај исти трауматор који га је умало коштао главе 29. јула 1941. године у Ивановић Јарку.

Categories: Противу заборава

Tags: Јован Мирић, Ивановић Јарак, НДХ, Никола Б., геноцид, карусел