Кад су у зору у учионице упали усташе и почели да бију кога где дохвате, сви су се кајали: млађи што су слушали старије, старији што не послушаше млађе
Школа у Челебићу, поприште једног од најмонструознијих усташких злочина, спаљена током Другог светског рата (Извор)
Бикуша је јама удаљена неколико километара северно од Челебића. У њу је бачено преко стотину Срба, укључујући и децу. Срби су довођени из неколико села и у више наврата, али Мишку Козомари јама Бикуша ипак није била суђена.
Мишко је био међу првих стотину мушкараца који су позвани пред школу у Челебићу па затворени у њене две учионице 28. јула 1941. године. Касније су доведени још неки. Многима је било јасно да их чека неко зло. Сву ноћ су људи расправљали да беже и да се бар петина спаси, јер је стража око школе била слаба. Млађи су били вољни да покушају али старији нису хтели ни да чују. Кад су у зору у учионице упали усташе и почели да бију кога где дохвате, сви су се кајали: млађи што су слушали старије, старији што не послушаше млађе. Тучњава потраја до поподне: кад се једна група умори, наступи друга. Тукли су кундацима, кољем, газили по људима, псовали… А терали су их и да туку једни друге.
Поподне све претераше у једну учионицу а затим почеше једног по једног позивати у ону другу. Поче везивање руку жицом. Затим поређаше по двојицу и колским конопима повезаше у колону, по тридесет у групи. Чим тако све повезаше, поведоше четири групе уз Кланац према јами. На челу су ишли Јозан Римац и Матан Барбарић, носећи неку клепку, повремено се осврћући на оне предње и ударајући их кочевима. Остали спроводници, бројни и наоружани, певали су неке песме о поглавнику и новој хрватској држави. У путу од неколико километара понеки Срби скочише да беже. Неки у томе и успеше, друге зауставише усташки меци.
Дан се примицао смирају.
Чим су прву групу везаних гурнули у јаму, остали се ускомешаше. Покушаше свом снагом да се ослободе веза, али их усташе брзом паљбом из пушака све сложише на земљу.
Међу мртвима у последњој групи седи Мишко Козомара, непомичан, крвавог лица. Тамо где му је било око зјапи крвава дупља и разваљено чело све до слепоочнице. Из ране тече крв и слива се у недра, а он ни да јекне.
На заласку сунца почеше по двојица усташа да узимају једног по једног са земље и бацају у јаму. Најпре бацише Марка Радића, а затим зграбише Мишка. Он поче да јауче и да моли да га дотуку и не бацају живог. Церекајући се усташе замахнуше Мишком и бацише га. Потом и све остале. Кад побацаше све људе, почеше да ваљају камење и бацају бомбе. На крају одоше пут Челебића, певајући.
Челебићани су познавали јаму Бикушу. Понекад су се у младости спуштали у њу сакупљајући голубија јаја. Тако сада и по мрклом мраку нађоше погодну путању и почеше да се успињу. Они први бацише доле коноп па најзад извукоше и Мишка Козомару. Како се нађе горе над јамом Мишко крену назад да скочи наглавце и прекрати муке. Ухватише га на рубу јаме и задржаше, а он их мољаше и преклињаше да га пусте, да се не злопати кад му тако унакаженом нема живота.
Одведоше Мишка негде устрану, даље од јаме. А он онако полуслеп отумара сам кроз шипражје и изгуби се у мраку. Остали тек касније, кад су се сви окупили и пребројали, приметише да нема Мишка.
Касније те ноћи Мишко Козомара некако се довукао до села, али су га комшије Хрвати сутрадан открили у некој појати. Онако нагрђеног и рањеног опет су га тукли и мучили, правили спрдњу с њим и на крају га одвукли и докрајчили на другом крају села, супротно од пута ка јами Бикуши.
Прочитајте још
Categories: Противу заборава
Оставите коментар