Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ
Љубан Једнак и патријарх Павле у Глини 30. 7. 1995. (Фото: приватна архива)
Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге.
По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек:
– Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив!
Усташе су му, уз подругљиве коментаре, запалиле бркове, мрцварили га неко време и најзад убили.
Шта је овом човеку? Зашто се није притајио као Љубан, покушавајући тако да преживи покољ? Није ваљда мислио да су сви поклани око њега били криви? И зашто он баш усташама кољачима говори да је жив и невин? Та се питања свакоме намећу.
Бројни су примери колона Срба које мали број наоружаних усташa спроводи до јаме и баца у њу, живе или убијене. Или их води до друкчијег стратишта. Од многих примера навешћу само један.
Бракусова драга је мали засеок у Лици, код Врховина. Ту су дошли наоружане усташе 12. јуна 1944. године, позвале становнике, Србе, да дођу на одређено место ради неких саопштења. Сви су се одазвали, да би били побијени из пушака и митраљеза, затим потрпани у једну кућу и спаљени. Преживело је само троје од њих 57.
Очигледно, ради се о усташкој превари помоћу које су мирно, без великог труда, сакупили људе, побили их и спалили. Мноштво је примера сличних превара од првих дана усташке државе до краја рата. Али овде имамо превару насталу после више од три године, имамо преварене људе који су одавно сазнали за то шта усташе раде, који су не једном бежали и склањали се од усташа. Иако су усташе били наоружани, нико није покушао да побегне, осим оно троје који су утекли тек из ватре.
Са чиме су се то сусрели наши земљаци у поворкама до смртних места, шта је то подигло нашег бркатог чичу са пода глинске цркве?
Нама данас тешко је да се уживимо у њихово стање. Можда наша емпатија промашује, или не дохвата. Њихова искуства изгледају нам гранична, те можемо само да их споља донекле реконструишемо.
Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Где ће комшија комшији зло чинити? Никад није било да држава кажњава невини народ.
Било је људи у ходу ка јами и пред јамом који су сачували трезвеност и гледали како да измакну смрти. Милош Зелен из Мокронога код Дувна преживео је захваљујући „студирању“. У лето 1941. године усташе су довеле групу Срба из села до ивице јаме, ударали их у потиљак чекићем и сваљивали у јаму. Милош је пред јамом оставио све у што је дотле веровао и прибегао елементарном сналажењу. Пажљиво је посматрао шта се ради. Дошавши на ред он се, баш кад је усташа замахнуо чекићем, придигао на прсте, готово поскочио, тако да је примио ударац у врат а не у главу. Доле у јами нашао је живу и своју кћер, па је сутрадан и њу успео да извуче из јаме.
Међутим, сигурно је да су многи у колонама, знајући да иду у сусрет неком злу, неком удесу, доспевали у посебно стање свести, тешко за описати и још теже за носити. Страх од погибије – толико велики да треба рећи: ужас – мора бити основна потка таквог стања свести. Ужас који паралише, растура све канале контакта са непосредном стварношћу, прикива човека за обамрлу послушност, гаси му инстинкт самоодржања, елиминише сналажење.
Али ужас пред непосредним губитком живота није једини. Можда чак није ни највећи.
Други ужас извире из сазнања да први комшија диже нож, пушку, маљ, секиру… на нас, који нас тера и баца у јаму. Комшија којег познајемо толико година, који говори истим језиком, с којим смо се испомагали у пословима и невољама, комшија који је, најзад, човек као и ми што смо. Кад бисмо сазнали да такав човек некоме трећем чини исто такво зло, и то би нас ужаснуло. Како уз људски лик човека везати такво нељудско зло? И како такву везу задржати у трајању, и са том везом живети? И како, најзад, живети очекујући, или не очекујући, да се понови исто зло?
Извор трећег ужаса је држава. Онај оквир човековог живота који од кад је света и века кажњава криминалце и непријатеље, никада невине. Да држава, која мора бити таква, крене на свој невини народ – то је неподношљиво сазнање: да је свет „скроз наопак“, а не онакав какав треба да буде и какав мора да јесте. То сазнање уздрмава темеље нашег људског света, разара не само егзистенцију потенцијалних жртава, него целокупно њихово поимање, веру у праведан свет. Јер живи се у држави – или у дивљем стању.
Изгледа да је овај трећи ужас запретио нашем брки у Глини. Тачније речено, он се недоклан подигао из крви покланих заправо не ни да протествује, него да укаже на ту чињеницу да је невин, верујући да ће се то узети у обзир, да је он ту неком грешком и да ће се грешка увидети и отклонити. Он се не обраћа ни с молбом ни са жалбом. Он не схвата кољаче ни као своје непријатеље, камоли нељуде. Они су униформисани, они су држава, па то што чине мора да је кажњавање. Као праведни Јов пред Богом, он се нада да ће држава увидети његову невиност и признати грешку.
Његова вера у базичну праведност државе и у своју невиност толико је укорењена да су то за њега чињенице, пре него вера. Од њега је далеко свака помисао да би могло бити и друкчије. Он одбија такав свет и пре него што помисли на њега. Неки су се, слабији од њега, суочени са таквим светом повлачили у лудило.
Нису му, наравно, казали ни да јесте ни да није крив. А кад су му се насмејали и кренули да му пале бркове и да га касапе, тада је заиста и доживео пун ужас. Можда није стигао ни бол да осећа, ни страх за живот. Тренутак пре него што ће му се замрачити свест нестао је и праведни свет у који је тврдо веровао. Нестао је у пренеражености.
Прочитајте још
- Свједочанство Стеве Бракуса о злочину усташа над Србима у Бракусовој Драги 16. јуна 1944. године (Јадовно 1941)
Categories: Противу заборава
Verovati. Ne verovati.
Pravda. Krivda.
Nevin.Kriv.
Znati. Ne znati.
Primer. Iskustva.
Čovek. Ne čovek.
Stanje svesti.
Dobro. Zlo.
Empatija. Mržnja.
Brat. Ne brat.
Prijatelj. Ne prijatelj.
Videti. Ne videti.
Uzeti u obzir. Ne uzeti u obzir.
Greška. Ne jedanput.
Očekivati. Ne očekivati.
Da se ZLO ponovi.
Zaboraviti. Ne zaboraviti.
Oprostiti. Ne oprostiti.
Ikada. Nikada.
Prevareni.
Lagani.
Obećavani.
Klani.
Zaklani.
Nedoklani.
Ubijani.
Paljeni.
Bacani.
Jedanput u ratovima.
Drugi put u mirovima.
Treći put u zaboravima.
Četvrti put u knjigama.
Peti put u ćutanjima.
Šesti put u ime nečega.
Sedmi put u ime nekoga.
Osmi put po ko zna koji put.
Sve ispočetka po drugi put.
Sve ispočetka po treći put.
Tri puta.
Putovati.
Istim.
Putem.
Da nas NEĆE.
Snaći .
Isto.
Kao.
I.
Prvog.
Puta.
Verovati. Ne verovati.
Znati. Ne znati.
Stanje svesti.
SRPSKO.
Ne “njihovo”.
SVAKI PUT.
SRPSKI PUTNIČE.
NAMERNIČE.
NEVERNIČE.
U SVOJ SOPSTVENI.
SRPSKI.
PUT.
Ja lično, ne mogu da razumem taj naš narod iz Like i obližnjih stradalnih krajeva. Mi na Kosovu smo to sasvim drugačije gledali, valjda su tu školu naši dosta ranije prošli. Kad nas u Prištinskoj opštini je postojalo veliko rimokatoličko naselje/gradić – Janjevo. Janjevci su zaostali potomci nekdanjih dubrovačkih trgovaca i nemačkih rudara. U nekom trenutku su eto i oni počeli da se izjašnjavaju kao Hrvati. Pored Janjeva je bilo još jedno veliko mesto od nekoliko hiljada tih tkzv Hrvata – Letnica. Moram da kažem da su to ljudi koji nam nisu nikada ulivali poverenje. Niti smo se sa njima družili, niti mešali, ženili udavali. Samo strogo poslovno pa smo usled toga imali čak i korektan odnos, hladan ali korektan. Početkom devedesetih su se ti ljudi preselili u Hrvatsku kolektivno. I u novoj sredini, kao većina često iskazivali mržnju prema lokalnim Srbima. Ti ljudi se na izgled nisu uopšte razlikovati od nas, niti po govoru akcenti a opet za nas je to bilo nešto poput sekte, tako smo mi gledali na to.
Бојане, уместо над Загребчанима, Личани су своје фрустрације лечили осветом над Београђанима. Тако је Титов круг зла, затворен на најгори могући начин.
@Бојан, Приштина
Бојане, ја сам мислио да су се Јањевци преселили у Кистање и тамо малтретирали локалне Србе баш попут Шиптара (а увече се веселили уз ,,ћирилицу“, а многи старији и данас причају екавско наречје српског језика)? Мислим да је Саво Штрбац 90 и неке писао текст о томе.
А читајући психолошке белешке у следећем делу https://stanjestvari.com/2021/08/31/dragan-krstic-dva-svedocenja-o-genocidu-nad-srbima-u-ndh/
имам утисак да је модус страдања Срба био сличан, било да су били у Лици, на Космету или где год.
П.С. Велико хвала господину Јовану Мирићу на врло важној обради овако невероватно тешких тема.
@ Јован П
Тачно је брате да су се ти јањевци населили највише у Кистање међутим има их и на ширем подручју око Кистања у Далмацији. Иначе, њих локални Хрвати не подносе и поприлично су сукобљени. Десио један сукоб између навијача Хајдука управо између локалних Хрвата и тих Јањевац у Книну, толика ја мржња између њих да је већа него на релацији Срби-Хрвати, па има случајева и да локални Хрвати жале због рата јер су Срби отишли а дошли су босански Хрвати (које такође не подносе) и ти Јањевци.
@neko iz mase
Брате немој наш српски народ из Лике поистовећивати са комунистима из Лике, комуниста је било мање или више свуда, они су отпадници и врло су слични усташама.
Имај у виду да су многи Срби изашли из 1. св рата са великом вером и надом у нову државау која им је дала слободу и уједињење свих Срба после дуговековног ропства, међутим, када су видели како се понашају према сиротом народу и изнемоглом, људи су постали бесни са разлогом и зато ти се комунистичка прича тако ширила јер су људи били бесни на главешине и богаташе.
Ево ти реци, да ли је у реду да се ратним војним инвалидима из 1. светског рата даје дозвола да могу да просе по Београду?
Нека ти Мустафа Голубић, српски националиста и родољуб из 1. св рата буде најбољи пример, како се један човек разочарао у краља и ту државу, постао је окорели комуниста и главни агент Совјетског савеза на овим просторима. Сазнало се после Првог светског рата, да је хуманитарна помоћ из српске дијаспоре која је ишла преко црвеног крста из Швајцарске завршавала у џеповима попут Николе Пашића и други масонских играча. Све оне велелепне зграде по Кнез Михаиловој зидане су махом од тих пара.
Исто тако, погледај какве је дворце зидао краљ Александар док је народ био поприлично гладан изнемогао након тешких страдања.
Ни ви београђани нисте цвећке, увек сте предњачили да будете лошији од остатка народа. Ево на пример, знало се у 2. св рату да је Београд центар проституције и провода за немачке војнике, сви Немци су желели да их пошаљу у Београд, али то не значи да су сви београђани били такви.
Тако да, Србима Загреб није центар интересовања нити збивања, зато су комунисти из Лике свој бес или како ти кажеш комплексе искаљивали над “београђанима” (са Сењака) где је свакако било и невиних и недужних људи, ал ко да некоме пише на челу је ли поштен или је лопов, ти су људи били заведени комунизмом и тако су отпали од Бога и своје цркве, а ми треба да размислимо ко им је дао повода за све то, свакако наш несретни краљ Александар Карађорђевић и његова екипа. Бахаћење главешина се увек заврши одмаздом народа.