Јован Мирић: Праштање

Док је трајао још један рат између Хрвата и Срба, наставило се проповедање праштања. Људи који су заступали идеју безусловног праштања редовно су били несклони да сами опросте неком блиском

Јован Мирић (Извор: http://www.historiansclub.org)

Још у годинама пре почетка овога рата поједини православни богослови и мислиоци узели су да проповедају идеју како Срби треба да опросте Хрватима све што су од њих претрпели у претходном рату. И тада сам био подозрив према тој идеји, и то подозрење касније се само учврстило. Најпре сам имао утисак да наши православни мислиоци на праштање гледају као на узвишену врлину, што ми је било веома сумњиво, макар што нису износили којим аршином мере шта је узвишено а шта није. Осим тога, чинило ми се некако неумесним да целом народу препоручују праштање они који нису највише претрпели, ако су уопште били непосредно повређени с оне друге стране. Најзад, праштање је изузетно деликатан морални чин чак и у блиским односима међу појединцима, камоли када се пренесе на односе међу народима. Ту деликатност открива мноштво крупних питања која се о праштању могу и морају поставити чим се оно смести у контекст правде и морала. Ко има право да опрости, коме и за шта? Да ли претходно тачно знамо размере и природу почињеног преступа, познајемо ли довољно починиоца? Како можемо бити сигурни да наше праштање није, заправо, саучесништво у злочину? Имамо ли оправдање уколико опроштај постављамо изнад правде, када њиме газимо по правди и сопственом достојанству а када не? То су само нека питања која указују колико је „терен“ око праштања клизав, толико клизав да се лако може десити да праштање буде ништа друго до израз сујете или охолости. А већина ових питања у излагањима православних богослова и мислилаца уопште се није појављивала, или је одговор на њих даван олако.

Последњих година, док је трајао још један рат између Хрвата и Срба, наставило се, на разним скуповима, то проповедање праштања. Па чак и заборављања. Препоручивало се да и ова нова злодела Срби Хрватима опросте и забораве, нипошто да им равном мером врате.

На једном таквом скупу недавно је запажено излагање о српском праштању имао и наш истакнути православни мислилац Станојевић. Док сам га слушао нисам мислио на она бројна питања у вези са праштањем која ни он није дотицао. Уместо тога, сећао сам се да сам и ван стручних кругова наилазио на људе који су заступали исту идеју безусловног праштања. Редовно сам код тих људи, упоредо са високопарним заговарањем туђег праштања, запажао несклоност да сами опросте неком блиском. То запажање потврђивано ми је толико често да сам већ озбиљно помишљао да то није случајност, какву обично искуство може да нам приреди, већ да је реч о правој психолошкој законитости. Уосталом, не потврђује ли ту законитост и онај велики део Срба који је био у партизанима и који је подједнако пригрлио братство са Хрватима као и непријатељство према оном другом делу Срба?

Имајући пред собом та запажања и законитост која је из њих следила, очекивао сам да се она потврди и у Станојевићевом случају. Претпостављао сам да ћу се моћи осведочити и у његову несклоност да опрости неком блиском. Нисам, међутим, очекивао да ће то уследити тако брзо.

Одмах после завршеног првог круга излагања на поменутом скупу Станојевићу приђе један професор, његов добар познаник, замоливши га да му позајми писмени текст свог излагања на пар дана. Станојевић радо пристаде и одмах му предаде текст, али при том додаде да професор тај текст никако не сме дати једном свом даљем рођаку. Професоров рођак је био млађи човек, веома заинтересован за православно учење, а могло би се рећи да је у неку руку био и ученик Станојевићев. Често су се њих двојица налазили и разговарали, Станојевић му је позајмљивао књиге и упућивао га у православно богословље. Рођак професоров је, међутим, управо тих дана нешто ситно скривио Станојевићу, да ли му није на време вратио неку књигу или се није појавио на заказаном састанку, тако нешто. И сад због те кривице не може да добије текст. Нема опроштаја.

Јован Мирић, Призори моралне свести, АлгоритамБалканија, 2018.



Categories: Аз и буки

Tags: , , , , ,

11 replies

  1. Праштање је лични чин, и не може нико ни за кога да прашта, па ни Вучић
    или Патријарх и њима слични, појединци или институцује,
    не могу то чинити у име и за рачун СРБСКОГА НАРОДА.
    Осим тога, да би се некоме нешто опростило, тај мора да тражи ОПРОШТАЈ
    и да се каје.
    А, то није ни у назнаци од стране ЈАСЕНОВАЧКИХ, ПРЕБИЛОВАЧКИХ,
    ЈАДОВИНСКИХ, ГЛИНСКИХ, СИСАЧКИХ, ЛИВАЊСКИХ, ГРМЕЧКИХ,
    КОЗАРАЧКИХ… КРВНИКА – ЊИХОВИХ ПОТОМАКА, па, према томе,
    нема никаковг опроста – ни на овом, ни на оном свету.
    Крв невино побијених, само преко 100000 србске деце, вапије за осветом:
    “ГОВОРИ ГОСПОД: ОСВЕТА ЈЕ МОЈА!“
    А, мир ће завладати оног тренутка када се буде извршила КРВАВА ПРАВДА
    БОЖИЈА НАД ЗЛОЧИНАЧКИМ ПОТОМЦИМА ЗЛОЧИНАЧКИХ ПРЕДАКА –
    УСТАШАМА, и на овом и на оном свету.
    Срби су опростили својим крвницима, самим тим што им нису узвратили
    истом мером, не мрзе их, не свете им се, али потомци крвника то нису схватили,
    па настављају стопама својих предака крвника, и тако призивају на себе КРВАВУ
    ПРАВДУ БОЖИЈУ!!!
    И потомци потоњих крвника – усташа – и даље настављају стопама својих
    предака честим исписивањем или извикивањем парола: СРБЕ НА ВРБЕ!
    УБИЈ СРБИНА! …
    И сам Господ Бог када би хтео да им опрости – не може, јер они то не желе,
    не кају се, а смо непокајани грех је – НЕОПРОСТИВИ ГРЕХ и ХУЛА НА
    ДУХА СВЕТОГА!
    Имају прилику да се покају и признају своја злодела, али ако неће –
    “опроста“ нема и не може бити.

    24
    2
  2. Лицемерје остаје лаж и превара без обзира на одећу у коју се преобуче. Православност на површинској појавности нечијег учења није гарант истине или аутентичности. Образац квазимодског покушаја наметања исправљања грбе другога је сажет у јеванђелској опомени онима који ваде трун из ока брата својега — „Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега…“. То професору психологије наравно није могло промаћи.

    Иначе, покушај да се Србима подметне још и кривица о непраштању је једна подла ђавоља работа. Наиме, опраштати можемо личне увреде или неправде, то јест не само можемо, него и морамо, осим ако нећемо да и нама Господ не опрости. Али то никако не значи да ја могу опростити Анти Павелићу и његовим следбеницима за масовни злочин геноцида над српским народом. То је апсурдна идеја која се неупућенима (дакле и некима од нас самих) може појаснити ако предложимо да Јевреји опросте Хитлеру. Ето пробајте, ви што предлажете Србима па јавите резултат.

    Подметање „праштања“ Србима је покушај да се оправда усташка државна политика истребљивања српског народа као неки неморалан чин појединаца, који као такав може бити опреоштен. Али једно су појединци, носиоци и извршитељу идеје, плана и злочина, а друго је сам злочиначки подухват уткан у идеологију усташтва и продужаван кроз континуитет неоусташке политике.

    Оно што је неопходно за цивилизацијски опстанак Хрвата као народа је одлучан и неприкосновен прекид сваке везе са НДХ идеологијом као генератором мржње према Србима.

    Хрвати као народ морају да се заувек одрекну политике Анте Павелића и сличних монструма ако хоће себе да уброје у крхку цивилизацијску заједницу народа. Тек онда њихов живот у суседству, не и у заједници, са сличнокрвним српским народом би био могућ и прихваћен.

    Да би опстали као људска раса, Хрвати су ти који морају да се покају, дакле одрекну усташтва, одбаце мржњу, и да се дуго моле за опроштај, не од преживелих Срба, него од мученичких душа оних које су њихови преци поклали.

    А Срби? Ми имамо преко сваке мере својих греха, најпре према себи самима (од Радовањског Луга до пасјих гробаља, до милиона убијене сопствене деце, још чак ни рођене), тако да је и нама свенародно покајање једина нада пред гневом Господњим. Али никако не смемо помешати злочинца и жртву, усташког монструма и српске мученике. Јер то би била лаж и обмана, а потребно је истина покајања зарад наде у нови живот.

    19
    1
  3. Радујем се оваквом трезвеном и по све МОРАЛНОМЕ тексту, и овим коментарима од ових двојице разборитих СРБА,браће ДРАГАНА СЛАВИЋА И ДОН КИХОТА којима се нема много шта додати.У прилог могу само рећи да јесте праштање само лични чин,јер и ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС молио БОГА ОЦА да опрости џелатима и народу ЈЕВРЕЈСКОМЕ оно што њему раде и проповедао да „ако те неко одари по једном образу ,окрени и други,“ и позивао сав род љуски ПРАШТАЈТЕ,нормално теби учињено.Ни ГОСПОД није рекао ако неко лупи шамар ближњем твоме ,окрени му главу да га ошљапари и по другом образу.Друго је убиство,увреда ,повреда или нешто слично учињено ближњем нашем из нехата ,а друго планско и са предумишљјем.Само ПОКАЈАНИ РАЗБОЈНИК може добити опроштај од БОГА, ЖРТВЕ и у крајњем слиучају од ЖРТВИНИХ БЛИЖЊИ и пошто је у питању небројене ЖРТВЕ НАРОДА СРБСКОГА за цео ,ДВАДЕСЕТИ ВЕК и опроштај и од ЦЕЛОГА НАРОДА СРБСКОГА,ако би се НАРОДИ: ХРВАТСКИ,АНГЛОСКСОНСКИ са свих континената,ШВАБСКИ,МУСЛИМАНСКИ,БУГАРСКИ,ШИПТАРСКИ,МАЏАРСКИ, ЈАВНО ПОКАЈАЛИ ,затражили ОПРОШТАЈ од НАРОДА СРБСКОГА и цео ДВАДЕСЕТ ПРВИ ВЕКА са НАРОДОМ СРБСКИМ У МИРУ ПРОВЕЛИ.Све остало је лицемерје ма од кога долазили од људи из : ЦРКВЕ,ПОЛИТИКЕ,АКАДЕМИЈЕ И било које друге органзације са територије ЗЕМАЉА СРНСКИХ

    8
    1
  4. Озбиљан и храбар текст. Суштина врло логична: без покајања нема праштања! А Хрвати се не одричу усташтва и понављају злочине.
    С друге стране, не само да смо одвећ склони праштању, него, нажалост, и забораву.

    15
    1
  5. Чин праштања је врло комплексан, бар из два разлога :

    ПРВИ : Комунисти су дуго тајили злочине над Србима у НДХ, а логор Јасеновац је у њиховим медијима и уџбеницима историје био третиран као, рецимо, логор Бањица. Тек од 1990 год, српске медије су постепено почеле да објављују чињенице и документе. У Хрватској, напротив, злочини НДХ уопште нису осветљавани. Тежиште је бацано на страдање Хрвата у Блајбургу и Крижном путу, као и на гушење хрватства у СФРЈ. Тако да већина Хрвата нема скоро никаквих знања о Јасеновцу.

    ДРУГИ : Због медијске пропаганде, ратови деведесетих година су у Хрватској и Србији доживљавани на сасвим другачији начин. Хрвати су их упамтили као српску агресију, као злочине над хрватским цивилима, као бомбардовање Вуковара, Дубровника, Сплита, Загреба и др. Српски медији су их претстављали сасвим другачије.

    Обзиром да је свака страна УБЕЂЕНА да је друга страна крива, питање кривице, кајања и праштања није једноставно. У сваком случају не смемо прихватити криминалне речи коментатора Драгана Славнића :

    “Мир ће завладати оног тренутка када се буде извршила КРВАВА ПРАВДА БОЖИЈА НАД ЗЛОЧИНАЧКИМ ПОТОМЦИМА ЗЛОЧИНАЧКИХ ПРЕДАКА – УСТАШАМА, и на овом и на оном свету”

    Јер, потомци не сносе кривицу предака. Деца не сносе кривицу родитеља. А правда је извршена 1945 год, кад су усташе побијене.

    4
    9
  6. @ Deda Djole
    А правда је извршена 1945 год, кад су усташе побијене.
    ++++
    По не знам који пут на овом порталу, срам те било.
    Опет ***** ***** **** ***** **** правдаш најгоре што је ишло на две ноге.
    Па када си тако паметан, кажи нам нешто више о овој сподоби, и чије злочиначке гене носи он у себи

    ……………….ПОБИО ЦЕЛУ ПОРОДИЦУ РАДОСАВЉЕВИЋ! НИЈЕ ПОШТЕДЕО НИ ДЕЦУ Данас пеца, лумпује, слуша Томпсона и СМЕЈЕ СЕ У ЛИЦЕ СРБИМА
    https://vidovdan.org/info/pobio-celu-porodicu-radosavljevic-nije-postedeo-ni-decu-danas-peca-lumpuje-slusa-tompsona-i-smeje-se-u-lice-srbima/

    Ти, и само ти, на овом порталу увек имаш разумевања за те крволочне убице срба.
    Јасно је, да бранећи зликовце NDH браниш и неке (***** ****) који су исто клали србе.

    10
    2
  7. @Деда Ђоле

    „Јер, потомци не сносе кривицу предака. Деца не сносе кривицу родитеља.
    А правда је извршена 1945 год, кад су усташе побијене.“?!

    На жалост, потомци усташа копирају своје претке, и зато су још увек актулени
    слогани – УБИЈ СРБИНА! КОЉИ СРБИНА! СРБЕ НА ВРБЕ! ХРВАТСКА
    ДО ЗЕМУНА!…

    8
    2
  8. Мислим да се не треба „пецати“ на типа под псеудонимом Деда Ђоле. Он упорно просипа своје провокације и највероватније нам се смеје „иза леђа“ на реакције. Није он наиван него ми се чини да у својим коментарима, поред провокација покушава да нађе оправдање за неке своје или свог окружења, најблаже речено нечасне радње које су вероватно вршене. Не могу да га сумњичим јер га незнам али ми говори интуиција.

  9. Да би дошло до помирења Јужних Словена, да би се ИСТОРИЈА вратила у свој нормални колосек,

    U subotu 13. juna 2020 objavljena je Deklaracija „Odbranimo istoriju“ na kojoj su radili neki od najeminentnijih istoričara iz Srbije i regionalnih zemalja. Deklaraciju su, osim istoričara, potpisale i neke od najuticajnijih ličnosti iz akademskog, javnog, političkog i kulturnog života kao što su :

    Florijan Biber, Aleksandar Hemon, Dubravka Ugrešić, Ida Prester, Lana Bastašić, Hrvoje Klasić, Igor Štiks, Svetlana Slapšak, Andrej Nikolaidis, Ivan Čolović, Filip David, Ivo Goldštajn, Vladimir Arsenijević, Dubravka Stojanović, Milivoj Bešlin, Božo Repe, Husnija Kamberović i Tvrtko Jakovinа.

    2
    8
  10. … поштовани @ Деда Ђоле,

    да ли сте икада прочитали нешто што је у стању да састави било ко од ових „najuticajnijih ličnosti iz akademskog, javnog, političkog i kulturnog života“ ?

    Ако нисте скоро рад сам да вам предочим неки краћи извод чисто да стекнете утисак какво помирење јужних Словена и Одбрану историје (куку и леле) они проповедају. Претходно припремите барем једну ролну двослојних убруса. Верујте ми на реч – требаће Вам.

  11. … @ Деда Ђоле,

    За овај латинични део не наведосте извор. Ако није тајна: на који сте ви наишли?

    Ја наиђох на Пешчаник, Данас, Н1, 021, Дојче Веле. Потом на historiografija.hr, bhraja.ca.и croativ.net.

    Чудновато, али не и на НиН и Блиц у првом цугу.
    Вероватно нисам био довољно упоран а и боље што нисам јер би вероватно кренуо да налећем на неке најстарије дневне на Балкану и сличне јавне сервисе европске Србије.

    На послетку истрага ме одведе на матичну страницу иза које стоји Центар (клоаке) за (не)културну (де)контаминацију и темељну истрагу предака, право на (добро обратите пажњу и на назив) https://kojeprvipoceo.rs/ .

    Ту се потписом можете Декларисати за Одбрану историје, били историчар или не, али за сваки случај најпре погледтајте ко је први потписник/ца ( https://docs.google.com/spreadsheets/d/1yQjG7csxDgSuoZfxPU6JL8ES1_I6Cz1SJRL0blS0QAA/edit#gid=1145674172 ).
    Затим потражите то име на овом сајту, рецимо овде https://stanjestvari.com/2020/08/25/protest-protiv-poricanja/ , па још једном размилсите шта потписати.и цитирати.

    Тешко да може и једно и друго. Или-Или.

Оставите коментар