Поводом девет година од упокојења протојереја др Жарка Гавриловића (10. 4. 1936. – 1. 1. 2016) објављујемо његов прилог из 1985. и полемику са Слободаном Антонићем

Протојереј др Жарко Гавриловић (Фото: Прес центар УНС-а)

„Пустите децу, и не браните им да долазе
К мени, јер је таквих Царско небеско“
(Мат. 19:14)

Већ дуже време, у говорима појединаца и у средствима информисања јавности, бацају се паушалне оптужбе на Цркву, посебно на тзв. Клеронационалисте у Цркви, замера им се да заводе омладину и желе да је окрећу против друштва, да помоћу младих покушавају да наметну Цркву као партнера власти, Партији и томе слично. Спомињу се само безимени „појединци“ у Цркви, а њихово име и презиме, које за то, свакако, имају, прећуткује се. Оптужује се значи, Српска православна црква, она верска заједница која, извесно је, више из објективних разлога и околности у којима живи и ради, а мање из унутрашње неорганизованости, има слабије везе са младима него било која друга конфесија у нашој земљи. Па, како ни једно свештено лице наше Цркве, колико нам је познато, не заводи младе људе, а како „надобудни стражари“ над радом Српске православне цркве не наводе имена тих свештеника, ваљало би о томе нешто више казати и са наше стране.

Ко то заводи младе?

Они који преносе уопштене оптужбе дужни су једном да пред јавношћу – уз одговарајуће доказе, именују свештена лица која раде мимо законских прописа и овлашћења. Међутим, као да се наше Друштво, а чак и јавна гласила, још увек нису одрекли етикетирања, оптужби одока и, што је још нездравије, секташења у политици према Цркви, религији и свештеним личностима, супротно званичној политици. Истина, Богу за то хвала и разборитости појединаца у власти, оваквих испада, који ремете добре односе између Цркве и Државе, данас је мање него што их је било јуче. Но још увек су бројни људи и загрижени противници религије и Цркве у нас који не могу да прихвате законска права слободног рада Цркве и њених представника на подручју слободног испољавања и проучавања верског осећања код младих. Они не желе слободну Цркву у слободној држави него да једно робује другом, то јест да Црква буде потчињена држави, штавише и у тако осетљивом питању какво је атеизација младих. Они желе да точак еволуције и прогреса без престанка окрећу уназад, јер сами заостају у прогресивном ходу времена и друштва. Управо такви, четрдесет година по завршетку рата, грлато и ненаучно „тумаче“ како је, тобож, наука против религије, да је наука одговорила на сва питања која муче човека и одузела право религији да говори о самој вери и моралу, да је марксизам једини исправни поглед на свет, да само дијалектички материјализам разјашњава све тајне света и дилеме човековог бића. Вишеструко је штетно и опасно за све нас овако круто, догматско ненаучно приступање сложеном феномену религије, из кога се рађа насилничко поступање према Цркви, а које такве политиканте води секташењу према Цркви супротно званичној политици.

Има их, стога, који више воле да виде младе по димљивим кафанама и загушљивим диско-клубовима, по тесним улицама и мрачним ходницима и улазима где се дрогирају и одају криминалу, него да ту исту децу виде здраву и праву у божјем храму где могу наћи избављење од своје пропасти. И управо такви који грлато нападају похађање храмова од страна омладине, као по неком правилу, ништа не чине да се број дрогираних и деликвената међу омладином смањи; самим тим, показују да они желе завођење младих, насупрот Цркви која настоји, чак не у потпуности колико може и сме, на правилном усмеравању и васпитавању младих у родољубљу, човекољубљу и Богољубљу. Ко, онда, заводи омладину: да ли Црква са својим представницима што омладину са размеђа и раскршћа живота, из безнађа и егзистенцијалног вакуума, из очајања и разочарења, жели да прихвати и врати на прави пут живота, да осмисли њихов живот, одухови га и обожи Божијим одличјима или они који мало шта предузимају – а могу много јер су на власти – да нам се млади не дрогирају, не опијају, не одају криминалу и свакојаком неморалу? Ко то заводи младе?

Борба Цркве против моралног расула

Црква мора силом свога угледа и светошћу свога послања да се бори против моралног расула и стихијности у животу младих баш зато што су се образовање и друштво показали анемични у том погледу, а родитељско васпитање је подбацило. Сва та настојања Цркве у духу су Спаситељеве заповести: „Пустите децу, и не браните им да долазе к Мени, јер је таквих Царство небеско“. Црква мора да нађе пута и начина да се споразуме са Друштвом како би се омогућио слободан приступ деце и омладине Христу, да уложи већи допринос осмишљавању живота младих људи, њиховом моралном и духовном усавршавању, како не бисмо – сходно кинеској пословици: „Тамнице су затворене и дан и ноћ, па су ипак пуне, а цркве су отворене и дан и ноћ па су ипак празне“, – дочекали да нам, заиста, храмови буду празни а тамнице и луднице пуне људи. Српска црква је, кроз целу своју трновиту историју, у црним временима ропства и најезда освајача и окупатора, показивала више бриге за рад са децом и омладином него што то данас показује из разлога опортунизма и жеље за незамерањем, углавном, са политичким секташима. Она је устајала против однарођавања младих, против одвођења деце у јаничаре, против атеизације омладине у тежим временима него што је наше, а данас је увучена у неку зачуђујућу умртвљеност. Историјско је и свето право Цркве да васпитава децу и младе у духу Христове науке, право којег се она не сме и не може одрећи по цену најтежих жртава, нити га се икада до сада одрицала, чак не ни у самом ропству под Турцима.

Поједини људи на власти, и они који теже да присвоје јавна гласила, желе, некаквим притиском застрашивања – кад већ не могу параграфима закона – да Цркви и њеним представницима ускрате право на рад са младима, тако да само старе и изнемогле препусте Цркви, па кад они оду са овога света, да Цркву изведу на ледину и каменују је. Шта више, нису ни за то да се младима дозволи слободан приступ к вери и додир са Црквом из бојазни да ће их она „присвојити“. Они, чак, бране слободу избора младима, па, силом власти и застрашивањем желе да их одвоје од Цркве, да им наметну искључиво своје виђење света. Не дозвољавају им да имају ни поглед на свет у „црно-белој техници“. То су исти они који гуше плурализам самоуправних интереса у нашем друштву. Добрим делом због тога нам је омладина у безнађу, у идејној презасићености и отупљености, у типичном егзистенцијалном вакууму, тако да ретко ко од младих зна шта ће са својом животом па се у том безнађу одаје дроги, алкохолу, сексоманији и свакојаком неморалу и криминалним скретањима.

Чија је омладина?

Па, чија је омладина? Да ли она припада само родитељима, или друштву, образовним установама или, искључиво политичкој власти? Да ли, дакле, омладина припада једино: породици, друштву, школи или Цркви, или свима, сходно законском устројству? Ко то жели да има искључиви монопол над младима и на основу ког историјског права? Зар омладина није наша заједничка будућност, наша заједничка и свестрана брига, тим пре што се моралним (чак ако изоставимо реч верским) васпитањем омладине нико организовано не бави, што је болно, поразно, ово тим пре што је патријархални кодекс морала поткопан, а други, у замену, није оформљен. Да и не говоримо о верском васпитању омладине које је баш на терену српске православне цркве и горе и црње него игде другде (изузимајући, разуме се, НР Албанију). И шта сад Српска православна црква, тј. Њени „учени теолози који су школовани у иностранству“, како секташи политике етикетирају теологе, треба да говоре тој и таквој омладини која пуни наше храмове: да им кажу да не долазе у Цркву или да треба да се дрогирају или, пак, да им кажу да уреде свој живот према захтеву Божје воље?

Секташи у политици према Цркви мисле да је марксизам само зато да се изврши потпуна атеизација људи и да ће тада сви проблеми бити решени, а не да је његов циљ хумано, праведно и равноправно друштво у материјалним и духовним добрима, па, дакле, и у гарантованој слободи испољавања свога уверења. Овакво накарадно схватање марксизма наноси највише штете управо марксизму, захваљујући самим протагонистима таквог приступа слободи других. Ми и њима упућујемо Спаситељеве речи: „Пустите децу, и не браните им да долазе к Мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мат. 19:14), јер су се они својом (исквареном) вољом одрекли тога царства, а сада, као некада фарисеји, стоје на његовим вратима, па нити сами у њега улазе нит другим који би то хтели, дају да уђу, а истичу себе да су поборници слободе других. „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима: јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели“ (Мат. 23:13).

А управо ови секташи, устајући против уласка омладине у Божје храмове, „звецкају“ бритким речима преко штампе коју приватизују за атеистичку пропаганду, против тзв. Клеронационалиста што „трују“ младе опијумом религије, као да не сносе сами кривицу што је омладина разочарана у идеале које, опет, проповедају људи двојног морала, без храбрости да тако оштро нападају младе – међу којима могу бити и њихова деца – што долазе у цркву, што слушају „учене“ теологе, етикетирајући их клеро-националистима када већ ништа друго не могу. Нису ли ти исти секташи највише криви за став младих, за кризу у којој смо се сви нашли? Уосталом, свако зна да не долазе сви млади у цркву само из религиозних разлога, пошто има ту радозналости, помодарства, разочараности, изгубљености, тихог протеста против оних који нам „попују“ у вези са религијом, а својим животом су далеко од поштења извесних религиозних људи.

Црква је најмање крива – ако се у овом погледу уопште може говорити о некој кривици, што млади долазе у храмове, што немају сви запослење за које су се квалификовали, што немају сви кров над главом, а други имају више станова, да заснују породицу, што се многи одају дроги, криминалу, неморалном животу. Ту Црква жели само да помогне друштву, како би осмислила, усмерила и опоравила младост да превазиђе безнађе и лутања. Друштво треба да буде за то само захвално Цркви и да помогне њену морално – хуману улогу у васпитању младих, а не да је прозива и критикује. „Учени геолози“, у таквим околностима, дужни су да лече духовне болести савременика, па, тиме и омладине.

Црква се не сме одрећи омладине

Црква не сме затајити управо сада када је младима блага реч најпотребнија. Нико разуман у Цркви не жели да користи тешкоће система за његово подривање, за нарушавање братства и јединства наших народа, јер се Црква нагледала јада и белаја до сада и све то превазишла, али се сви морамо борити за равноправност пред законом, за слободу испољавања свога уверења, самим тим и религијског, и за слободу стваралаштва. Неједнакост и привилегије увек се, пре или касније, освете својим протагонистима.

Црква се не сме одрећи свог историјског права рада са младима, јер јој је то наложено од стране њеног Оснивача. Ако у томе раду са младима она пређе законом дозвољене границе, постоје прописи који ће прекршиоца позвати на одговорност. Само, зар политички секташи противзаконито не манипулишу омладином када јој „забрањују“ да осети храмове? Ко њих тада позива на одговорност? Ко је од њих, и када, кажњен за свој незаконити поступак у овом погледу?

Стога надобудним критизерима Цркве и свега што је религиозно поручујемо да пусте децу да прилазе Христу – да не би имали мале диктаторе у кући – пошто од тога могу имати и они сами користи, и они и цело друштво. У бројним случајевима управо они који су својој деци говорили да је религија опијум за народ, дочекали су супротно – да опијум постане религија њихове деце којој су одузели Бога, душу и духовне вредности. У сваком случају, ми желимо да власт буде и наша, и нас – верујуће – да штити, барем толико колико је благонаклона према политичким секташима и вршиоцима атеизације омладине. Желимо, дакле, да живимо у цивилизованој заједници где ће људи ценити слободу других као своју сопствену, где ће поштовати убеђења других (укључујући ту и религиозна) као што желе да се поштују њихова, пошто наш уставни и законски поредак гарантује слободу исповедања вере.

(Објављено: Православље, година деветнаеста, бр. 441-442, Београд, 1–15. августа 1985, стр. 4)

А) Полемика у вези са чланком „Црква и млади“

Комунисти су на власти

Објављујемо (уз незнатна скраћења и редакцијску опрему) писмо које нам је послао др Жарко Гавриловић, као одговор на текст „Попови се боре за слободу: црква чува од дроге“ нашег сарадника Слободана Антонића (НОН бр. 45). Мада је ово писмо стигло као полемички одговор, др Гавриловић је донекле злоупотребио Закон о штампи, проширујући своје тезе на рачун Антонићевих констатација и при том додајући Антонићу нека тумачења која овај није ни помињао. У следећем броју следи Антонићев одговор.

У НОН-у бр. 45 (538) од 1. септембра 1985. године објавили сте чланак Слободана Антонића „Попови се боре за слободу, Црква чува од дроге“ који је, у ствари, критички приказ мога чланка „Црква и млади“, објављеног у „Православљу“ бр. 441-442/1985. год.

Пре свега „ударни“ наслов – „Попови се боре за слободу“ јесте рецидив етикетирања свештеника, чега се, на жалост, још нисмо ослободили. Када бих ја рекао новинару да је „пискарало“, или адвокату „фишкал“, они би се сигурно, наљутили, можда и увредили, а Антонићу, који зна како се свештеници ословљавају, милији је простачки жаргон.

Слободно, ударно и депласирано

И док је први – ударни наслов добро образложен, дотле је други – „Црква чува од дроге“ – само напоменут, а крај чланка је нетачан, неистинит и потпуно депласиран.

1. Не знам, можда то Антонић боље зна, када се то, у историји овог напаћеног и разапетог народа, „попови“ нису борили за слободу. У свим бунама и устанцима, ратовима и револуцијама, у свим хуманим и племенитим тежњама и остварењима свога народа учествовали су свештеници, и то као у свим бунама и устанцима, ратовима и револуцијама, у свим хуманим и племенитим тежњама и остварењима свога народа учествовали су свештеници, и то као прави борци за слободу. Да поменемо само неке, већином из не тако давне прошлости: Хаџи Ђеру, Хаџи Рувима, Ђакона Авакума, Милентија „Добошара“, Луку Лазаревића, Проту Матију Ненадовића, Светог Саву, Доситеја Обрадовића и многе друге. Чак су свештеници учествовали и у НОБ-у, али не против вере и цркве него против окупатора и ропства и као да је сада Антонић „пронашао Америку“ са својом констатацијом „попови се боре за слободу“. Ако је то и тачно да се ми и сада, у доба мира, боримо за слободу, онда је, свакако, и жалосно што се свештеници боре за то да комунисти поштују своје законе које су донели да би регулисали односе према вери, Цркви, верујућим људима и према самим свештеницима, пошто их ови други, углавном, поштују и морају да поштују. Уосталом, у историји српског народа свештеник је увек био уз свој народ, са њим делио зло и добро, па и данас, када тај народ нема никога – ни лево ни десно, ни у земљи ни у иностранству, него Бога над собом и чврсту груду земље коју му је судбина живота доделила да је дели са другим народима ових простора који су знали бити непријатељски расположени према њему. Да је то тако, то јест да се свештеници боре за слободу и деле и зло и добро са својим народом, сведочи и чињеница да ниједно свештено лице (свештеник, монах или монахиња) није до данас напустило Косово за све време дивљања иреденте, што се не би могло рећи за (комунисте) неке друге структуре друштва.

За слободу се морамо стално сви борити, и то не само ми свештеници већ и сваки човек који жели да га тако ословљавају, јер се слобода без борбе брзо уплеснави, побуђа, претвори се у сваковрсно зло и ропство. Слобода не може да се оствари само једно и заувек него се мора стално неговати, потврђивати, у свим подручјима и према свима грађанима једног друштва. Без слободног јавног мњења нема ни слободе, а и власт без јавног мњења и слободе постаје склеротична, поспана, тиранска, те је света дужност свих грађана ових простора, а не само свештеника, да се боре за слободу сваког потлаченог човека, био он код нас или далеко од нас.

Из куле терају

2. Антонић се прави наивним када ми пребацује да превиђам и право атеистима да изражавају своје уверење, иако се цео мој чланак залаже за слободу човекове личности, био човек теиста или атеиста. У том смислу он, Антонић, излаже излизане тезе о атеизму као негативу теизма, истичући да је верско убеђење приватна ствар сваког грађанина. Па ако је тако, зашто није и атеистичко убеђење приватна ствар појединца него се врши атеизација омладине, чланова СКЈ, војске итд?

Оно што сам желео ја да кажем јесте да наш Устав, Повеља о правима човека и Хелсиншка повеља (оба последња документа наша је земља благовремено ратификовала) гарантују слободу свести и вероисповести свима грађанима СФРЈ, старима и младима, марксистима и немарксистима. И добро би било да се вера код нас третира као тзв. Приватна ствар. Али да то није сасвим тако, сведочи и случај професорке из Куле која је искључена с посла само зато што је посетила цркву да би чула концерт Бахове музике на оргуљама, илити став који је заузет у Статуту СКЈ у делу где се верско убеђење образлаже последицом заостале свести односно, где се верско убеђење проглашава неспојивим са марксистичким погледом на свет и са чланством у СКЈ, иако Устав СФРЈ гарантује свима грађанима слободу савести и вероисповести, па, дакле, и марксистима. Не може нижи извор права, па био он и Статут СКЈ који није извор права, да ускраћује грађанима право које им дају Устав и друга законска регулатива. Мислим да је СКЈ брзоплето потпао под утицај бољшевизма у његовом односу према вери, религиозним људима и цркви, док комунистичке партије Запада дозвољавају својим члановима да верују у Бога. Штавише, и код нас, у западном делу Југославије, осећа се већа помирљивост према вери и верујућим људима.

Затим, у партијским документима је записано да и верници могу бити патриоте, што је увреда за сваког правог верника. Ко је ову земљу чувао и сачувао када није било комуниста? Зар и верници нису проливали своју крв за слободу ове земље, увек, па и у другом светском рату? Зар се верници, чак и свештеници, нису борили пре рата да и комунисти буду слободни људи и слободно испољавају своје уверење? Заузврат, данас, поједини политички секташи међу комунистима, забрањују верницима да испољавају своје уверење!

И сада нам Антонић продаје бозу за лимунаду са својом поставком да је вера у нас „приватна ствар“. У ствари, нема ниједне приватне ствари без слободе мишљења и веровања, а слободе веровања нема онде где Статут забрањује људима оно што им Устав дозвољава. Да је Антонић, барем, навео Лењиново мишљење да је религија приватна ствар у односу на државу, али не и у односу на партију – радничку класу, ми бисмо покушали да га боље разумемо шта је хтео да нам каже. Овако он, у ствари, жонглира на земљи, а мисли да је акробата на жици.

Неверна Партија

3. Антонић је злонамеран у последњем пасусу свог критичког приказа констатацијом да завршни одељак мога чланка „открива“ прави смисао мог писања, који је, како „би хтео да се нада“ пре последица „Гавриловићеве стилске неумешности“, а не израз „некаквог озбиљног захтева за учешће у власти“. Пре свега, то је ординарна неистина: из поштовања према читаоцима НОН-а слободан сам да цитирам тај свој последњи, „спорни“ пасус.

„Стога надобудним критизерима Цркве и свега што је религијско поручујемо да пусте децу да прилазе Христу, јер од тога могу имати користи и они сами, а не само друштво, јер, у многим случајевима, управо су они и својој сопственој деци говорили да је религија опијум народа, а дочекали су супротно: да опијум постане религија њихове деце којој су одузели Бога, душу и њихове вредности. У сваком случају ми желимо равноправан статус са неверницима у односу на власт, јер желимо да власт буде и наша и нас да штити, барем толико, колико је она благонаклона према (политичким) секташима и атеизацији омладине. Желимо да живимо у цивилизованој заједници где људи цене слободу других као своју сопствену, где ће поштовати убеђења других, укључујући ту и религиозна, као што желе да се поштују њихова, јер наш уставни и законски поредак гарантује пуну слободу исповедања вере“.

У овом тексту нисам, колико ме разум служи, изразио ниједан наговештај да желим, како Антонић каже, „учешће у власти“, већ сам се залагао за то да се извршна и политичка власт равномерно дистанцира и од неверника како се дистанцирала поодавно од верника, како би им омогућила слободу испољавања њихових убеђења. Власт коју чине сами атеисти, где Статут СКЈ забрањује слободу веровања својим члановима, а како нам је свима познато, на власти су само комунисти, те, према томе, та власт која се далеко дистанцирала од теиста, а није се довољно дистанцирала од атеиста – није „наша“. Све док у Статуту СКЈ стоји забрана веровања члановима партије, док верници немају приступа (челним позицијама) у власти, то таква власт не може бити према верницима „правична“ онако како је благонаклона према неверницима. Све док је атеизација партије, а не само омладине, руководно начело СКЈ, верници не могу партију сматрати „својом, видеће себе као пасторке у рођеној земљи“.

Зар Партија нема одговорније послове социјално-економске и политичке природе него да веру проглашава „заосталом“ свешћу, када знамо да је и Маркс ишао у цркву и да су му то пребацивали?

Да ли Антонић није хтео или није могао мене да разуме, то је, можда, само њему познато као дежурном критичару или као човеку који „дува у исти рог“ са политичким секташима који не желе слободну цркву у слободној земљи, за шта се ја залажем целим својим бићем.

Прапорци: цин, цин

4. Што се тиче борбе свештеника за „учешће у власти“ или, како политички секташи говоре, жеље Цркве за партнерством са Паријом, мислим да је она измишљена и да не постоји, бар када је у питању Српска православна црква, која је пружила властима довољно доказа да је државотворна и чисто народна. Уосталом, сам Оснивач наше Цркве рекао је да Царство Његово није од овога света и подајте Богу Божје, цару царево. Али се и Црква, мимо тога, мора борити, и изборити, за слободу јавне речи, слободу испољавања вере, будући да она треба да буде савест сваког друштва и времена.

Антонићево објашњење да свештеници не смеју да се боре за власт у нашем друштву је лицемерно и нетачно, јер нам је дато право гласа, штавише има и свештеника укључених у неке форуме ССРНЈ. Само, овде постоји једна недоследност. Ми можемо, дакле, да се бавимо политиком, да будемо у власти (ССРНЈ); да гласамо, али само ако хвалимо дневну политику, па и када је воде неспособни и недобронамерни политички секташи. И све дотле док „аминујемо“, док ћутке гласамо и погнуте главе спуштамо гласачке листиће у намештене кутије, ми свештеници смо добри и напредни родољуби, ваљани грађани. Проблем настаје оног тренутка када се ми дрзнемо да критикујемо, макар најдобронамерније, грешке у дневној политици, или, не дај боже, поједине моћнике погрешне политике која нас је све увалила у море проблема и тешкоћа. Онда смо ми, нико други него „попови“, бунтовници, заостали људи који вуку народ у братоубилачку борбу, државни и народни непријатељи! И шта све нисмо!

Такву слободу, слободу аминовања, ми не можемо да прихватимо. Нисмо је никада кроз историју ни прихватили и камо лепе среће да смо били још критичнији према грешкама политичара, ма по коју цену, јер не бисмо ушли у овако велику кризу која никога, ниједног разумног свештеника СПЦ, не може радовати. Уосталом, онај који има активно изборно право, а такав је случај и са свештеницима у нас мора да има и право да критикује оне које бира, ако добро не раде. У супротном, – не своди ли се све на бесмисао? – а ми бисмо били само нанизани прапорци на звончићу који други држе и звоне њиме када и где хоће.

И док је став званичне политике (власти) према нама верујућим људима, па и према свештеницима, исправан и помирљив, дотле је у нас став политичких секташа према нама противан закону, а ипак пролази некажњено.

Изјава захвалности

У сваком случају ја сам захвалан Антонићу на констатацији да је мој чланак „извесно освежење у приступу Цркве“. Али мислим да нам је свима преко потребан један отворен, слободан јавни дијалог о свим проблемима и о свим личностима, где би се изнело на видело све pro et contra, и тако, лакше дошло до потпуније истине, без оволиког лутања и сударања.

Свакако, време је да се увиди да без вере и обичаја живот сваког појединца и друштва постаје мрачан, суморан, неосмишљен, безнадежан, да без повратка моралу, традицији и религији нема ниједном народу просперитета ни будућности. Убеђен сам, уосталом, да је и за сам СКЈ бољи поштен, способан и радан верник него непоштен, неспособан и нерадан неверник, па макар он био члан и „свете алијансе“.

Желим – који верник то не жели? – да нас власт више не дели на верујуће и неверујуће него на часне и нечасне, радне и нерадне, родољубиве и издајнике.

(Објављено: НОН број 46 (539), Београд, 13. октобра 1985. г., стр. 46-47)

Редакција Утуковог утука последњи утук:

А полемике више ни…

Редакција је примила напис протојереја др Жарка Гавриловића у којем он наставља полемику са Слободаном Антонићем, односно његовим размишљањима израженим кроз текстове „Црква чува од дроге“ (НОН број 538 од 1. септембра) и „А нису само комунисти на власти“ (НОН од 20. октобра) и осврће се на писмо нашег читаоца Владимира Никшића из Београда „Ако је и од попа, много је“ које смо објавили у истом броју.

У принципу, пошто се НОН бави свим друштвеним питањима религије, радо бисмо наставили полемику. Ипак, то нећемо учинити из два разлога: прво – др Жарко Гавриловић одговара на више од пет и по шлајфни (куцаних страница), а пошто не желимо да његове ставове оштетимо редакцијским скраћивањем, објављени текст заузео би најмање две и по странице НОН-а. Друго и важније – у писму протојереја др Гавриловића нема нових момената, само се понављају и појачавају старе тезе из чланка „Црква и млади“ („Православље“ од 1. августа) и „А комунисти су на власти“ (НОН од 13. октобра), и стога Редакција не сматра за потребно да уступи простор полемикама које постају беспредметне.

(Објављено: НОН бр. 49 (542), 3. новембар 1985., стр. 48).

Нетачни и измишљени разлози

Редакција НОН-а није поступила сходно Закону о штампи, пошто се мој одговор „Двојица и сам Радојица или испирање мозгова“ односи на два написа објављена у НОН-у против мог чланка „А комунисти су на власти“, као што се да видети, у скоро истој дужини као и информација. Не одговара истини разлог да „нема нових момената“ у моме одговору, што сваки објективан читалац може сам закључити из његовог садржаја који овде објављујемо, већ да је главни разлог необјављивања садржај чланка „Двојица или сам Радојица…“ И ова дискриминација Редакције НОН-а према мени сведочи да су атеисти на власти и да кроје свакоме судбину како сами хоће, монополишу информације и деле лекције помоћу „дежурних“ новинара свима теистима који само покушавају да бране веру и њене вредности.

Двојица и сам Радојица, илити испирање мозга

Принуђен сам, и мимо своје воље, да се браним од напада двојице мојих опонената, а све у вези са објављеним написима: Црква и млади, као и „А комунисти су на власти“, то јест напада не те чланке у написима „А нису само комунисти на власти“ и „Ако је и од попа много је“ (НОН број 47/1985).

Пре свега, Уредништво НОН-а се није строго држало неутралног става у овој полемици него се, напротив, идентификовало са својим сарадником Антонићем у његовим нетачним констатацијама, жигосању и искривљавању мојих иступа, назвавши ме малтене „јеретиком“ – човеком који је злоупотребио Закон о штампи, само зато што сам, по квалификацији Редакције НОН-а, проширио своје тезе на рачун „Антонићевих констатација“. А то је ординарна неистина. Од почетка до краја мога нападнутог чланка излагао сам тезу да се и „попови боре за слободу“. Жао ми је што су моји опоненти кратковиди. Уредништво НОН-а је насловима, поготову опремом чланака ове полемике, показало да је недорасло степену чисте неутралности, пошто обе овде дате илустрације нису примерене „тезама“ и садржају полемике него су срачунате на исмевање верујућих људи, што посредно потврђује да су све поре друштва запоседнуте атеистима што ће бити кобно за морал и будућност овог друштва. Све ово, неоспорно, говори у прилог мојој тврдњи да нико код нас не одговара пред законом због „атеистичког“ насиља над верницима, због напада и исмејавања вере и верника. Углавном, пред нашим судовима одговарају верници само ако покушају да критикују свој дискриминисани положај. Задужени новинари их као по неком правилу, редовно карикирају, само ако и наговесте отпор још увек неоправдано јакој атеистичкој пропаганди, која је шаблонска, стереотипна и ненаучна.

Изузмемо ли часне појединце, атеисти у нас мало знају о религији, а и то што знају о њој није научно знање, већ знање из сујеверја, те они тако сложен, ако не и најсложенији феномен човекове свести каква је религија, изједначују са сујеверјем. Поједини атеисти, можда и већина марксиста, оптерећени су комплексом више вредности као да су управо они посвећени у сва знања и све области само зато што су атеисти и марксисти, па мисле да знају о религији боље од теиста или људи који су њеном изучавању посветили читав свој живот.

Тако, тројица (Редакција НОН-а, Антонић и Никшић) против једног (у овом случају мене) настоје да створе вештачки утисак да је већина уд друштву атеистички настројена, само зато што атеисти имају кључне положаје у друштву и приступ свим средствима информисања јавности у свако доба дана и ноћи. То се не може рећи и о могућностима теиста, те је и овде дискриминација очигледна, па свака полемика личи на неравноправну борбу моћног Голијата против голоруког и усамљеног Давида. За такву борбу наш народ има изреку: „Јача су двојица него сам Радојица“. Па, ипак, када се човек бори за правду и истину, слободу и једнакост – јачи је од деведесет и девет тлачитеља.

Истина је да је ова полемика, барем до сада, била „узајамно респектујућа“, како каже Редакција НОН-а, али је – и то треба нагласити – мојим опонентима, ваљда по неком неписаном, дискриминаторском праву, дозвољено да кажу све, па и оно што очигледно није тачно, док сам ја присиљен да три пута одмеравам своје речи, како се не би јавили нови „Никшићи“ или „утуци утуковића“ да припомогну ионако силном, побеснелом Голијату.

Верници и неверници

Мој чланак „Да ли су свештеници равноправни грађани у нашем друштву“, који је Редакција недопустиво „прекрстила“ у „А комунисти су на власти“ – да би звучало сензационалистички и провокативно – као контра поставке Антонићевих тврдњи у његовом чланку „Попови се боре за слободу“, од првог до последњег пасуса, казује о борби свештеника за слободу, личну или заједничку. То они чине и данас, како сам истакао, те треба бити далтониста па тврдити да сам „проширио“ тезе на рачун Антонићевих. Безуспешно су се моји опоненти помно трудили, понекад и са натезањем, да полемику пребаце на политички терен, где бих ја остао „кратких рукава“ и то под мотивацијом етикетирања да је забрањена у нас употреба вере у политичке сврхе. А нико од њих не каже да је забрањена употреба политике и партије у верске сврхе.

Само ово, кад не би било других разлога, сведочи о чињеници да код нас верници и неверници нису равноправни грађани друштва, а да и не говоримо о статусу свештеника према статусу атеиста. Био бих искрено захвалан када би ми, било Антонић било Никшић, показали верника који је руководилац у нашем „самоуправном социјалистичком друштву“ , верника на било којој челној позицији, чак изузимајући структуру СКЈ. Штавише, можда би могли да наведу писменице бар једног ванпартијца који је на неком кључном положају у нашем друштву и наша полемика била би беспредметна. Истина, Антонић помиње много ДПО (друштвено – политичке организације) за потврду своје „натегнуте“ тезе да код нас не владају само комунисти. Тиме, ваљда, мисли да су чланови Председништва СФРЈ, главни положаји у Савезу синдиката, омладине, ССРНЈ, Скупштине СФРЈ, извршних органа република и покрајина, општина и комитета, у ствари, чланови партије којима се априори забрањује веровање у ма каквог Бога небеског, да би могли да имају земаљске богове и култове, клањање и метанисање. Тврдим изричито, и то је јасно чак и „неверном Томи“, да су код нас искључиво комунисти, хоћу да кажем атеисти, на власти, да је СКЈ разуђен у све структуре и организације које ово друштво има, да он искључиво руководи овом државом и народом. Због тога је он највише одговоран за судбину ове земље. Нехумано је коцкање на тако осетљиву, иако врло племениту и хуману идеју, као што је друштво равноправних и слободних људи – асоцијација слободних произвођача, како би се Маркс изразио. А како су комунисти код нас атеисти, атеисти по своме убеђењу у класној и идејној опредељености, то су у нас искључиво атеисти на власти, а ми верници смо „грађани покорни“ који морају да буду послушни и онима који не знају ни да наређују, а сами смо мало слушани и питани чак и када смо у праву.

Вера у Бога и Статут СКЈ

Па и ако држава по своме одређењу, како мисли Антонић, не сме бити ни теистичка ни атеистичка, то јест „мора се уздигнути изнад сваког парцијалног веровања“, под условом да се и марксизам прогласи веровањем, то ако наша држава није атеистичка, како погрешно Антонић казује, ипак су атеисти у њој искључиво репрезенти државе, владају њоме и несметано проводе милитантну атеизацију друштва. Антонић увежбано изводи силогизам који само њему одговара. Он нетачно каже да ја, тобоже, оспоравам право партији да бира атеисте за своје чланове, а и сама Српска православна црква бира у своје редове православне вернике. Моја поента није била у томе него да нико, па ни Партија, не може никоме, па ни марксистима, забрањивати слободу савести и вероисповести, нити кажњавати исказивање таквог убеђења, јер је то у нас кажњиво по слову Устава и законских одредби. Да будем јасан: партија, свакако, може бирати атеисте за своје чланове, али је кажњавање чланова партије – значи истовремено грађана СФРЈ – за испољавање верског убеђења кривично дело које треба да буде кажњиво по слову законске регулативе која је облигаторска за све структуре друштва, па и за статут СКЈ. А шта то значи и да ли је Статут СКЈ, у овом погледу, неуставан – о томе мериторно могу да говоре правници, који за сада ћуте, а не новинари и свештеници. Мањи извор права не може да укида виши извор права, иако Статут СКЈ није никакав извор права. Уставно је опредељење да је слобода савести и вероисповести у нас загарантована свима грађанима, па и марксистима, и свако ко проводи или допушта ма какву дискриминацију, укључујући ту и верску, подлеже кривичном гоњењу. Атеисти су, дакле, узурпирали право милитантне атеизације друштва. Много је случајева да се чак и нечлановима СКЈ (војницима у униформи, просветним радницима, официрима и другим руководиоцима) брани да похађају цркву у свом слободном времену. То ми свештеници добро знамо из праксе, а не на темељу законске регулативе која је кристално јасна.

Има тешких, рецимо отворено – примитивних, изгреда када се члан партије нађе на верском скупу. Често један брачни друг који је члан СКЈ забрањује верску припадност своме брачном другу који није организован. Због тога долази, у неким случајевима, и до развода брака, што даље узрокује тешке проблеме. О каквој то мирној коегзистенцији између два различита блока може говорити онај члан партије који није у стању да поднесе свога друга, родитеља, рођака, ако овај верује у Бога? Ко то коме, и на основу ког права (Божјег или људског) може забранити верско осећање које је дубоко унутра, у души? А тога у нас има непотребно много, што нас, у очима цивилизованог света, чини неоплемењеним и примитивним.

Према томе, Статут СКЈ, по моме мишљењу, није неуставан зато што тражи извесне услове у погледу убеђења код својих чланова, чак када је то и атеистичко опредељење, него је његова неуставност, уколико она постоји, у томе што забрањује својим члановима да верују у Бога или ако их за то убеђење кажњава. А то су, за сваког иоле разборитог човека, сасвим две различите ствари.

По Уставу и законима Црква је одвојена од државе, али није држава од Цркве. Школа је одвојена од Цркве, али није од атеизма, те се у школама и војсци настоји масовној атеизацији друштва. Теисти немају могућност – или ако је и имају, она је у ембрионалном зачетку – да јавно и слободно изнесу своје ставове на телевизији, радију, у новинама, док се атеистима дозвољава „и капом и шаком“ да свуда проводе атеизацију. Тако, ми немамо могућности, што се барем религије тиче, да гледамо живот у црно-белој техници, него слушамо само стереотипно, монотоно и ненаучно наклапање атеиста о тумачењу суштине религије коју они не доживљавају нити знају у чему се она садржи.

У интересу равноправности свих грађана, верујућих и неверујућих, неопходно је да се власт, или њени представници, одвоје од атеизма онолико колико су се одвојили од теизма, да би се могла гарантовати слобода савести и вероисповести и да би то право заживело. Понављам, и по цену да неком будем и досадан, да догод имамо једино атеисте на свим кључним положајима у друштву, ми теисти нећемо бити равноправни грађани са атеистима, без обзира каква теоријски изгледала законска регулатива, пошто су и они који нам суде, углавном, само атеисти.

Хитац промашио мету

Што се тиче чланка Владимира Никшића „Ако је и од попа, много је“, он је промашио своју мету и ушао у ову полемику као Понтије Пилат у „вјерују“.

Пре свега, нисам генералисао ствари о учешћу свештеника у НОБ, него то жели да чини сам Никшић када говори уопштено да су, тобоже, свештеници били на страни окупатора и његових слугу и да о томе треба историчари да донесу свој суд. Ми још нисмо у стању да прихватимо научну историјску истину коју нам документовано излаже Ђуретић у својој књизи „Савезници и југословенска ратна драма“, а хоћемо трагање за неким парцијалним, периферним поставкама. Нисам оптерећен ни проблемом четника ни проблемом партизана, јер сам био дете за време прошлог рата, али једно знам: да победник кроји историју по своме виђењу те Никшић сада оптужује свештенике да су били на страни окупатора и његових слугу, што је ван сваког здравог разума.

Тенденциозни наводи

1. Врло је тешко веровати у тачност навода речи „попа“ на опелу (опет, злурадо етикетирање свештеника!) како, тобоже, он удара симпатизере партизана крстом, а четнике камом. Не знам који је то свештеник; Никшић је дужан да га именује, да наведе интегралан текст говора, или барем извор документа који је користио. Овако, овај податак личи на плод маште. Познати су ми случајеви да су други забрањивали свештеницима да обаве опела над партизанима, али су они, упркос смртне опасности, своју дужност вршили неустрашиво. Сама чињеница да је свештеник држао опело над симпатизером НОБ-а иде у прилог томе да се он због тога изложио опасности код оне друге стране, а није ми познато, иако сам дуго свештеник, да је ма који свештеник „био“ (ударао) крстом ма кога, а остао и даље свештеник.
2. Да је Никшић тенденциозан види се из тога што карикира „проповед“ свештеника који држи опело над седморицом сарадника НОБ, а слично је и са опелом над Димитријем Љотићем. Он као да жели да каже да првима треба вршити опело, чак иако су атеисти, а другима не треба, чак и кад су дубоки верници. Црква не дели људе на тој основи, иако, као брижна мајка, жели да јој сва деца буду добри грађани и родољуби. Она не заборавља ни ону своју децу која су се од ње отуђила. Штавише, Христос је и дошао да на покајање позове грешнике, а не праведнике.
3. Посебно је проблематично присуство патријарха Гаврила и епископа Николаја опелу Димитрија Љотића, када се добро зна да су они били робље Немаца (у логору Дахауу), и да нису могли сами да иду куда су хтели, већ где су их стражарно водили. Са приложене фотографије да се прочитати – из мрког погледа епископа Николаја у Немце и „марицу“ која га чека – какав је „сарадник“ окупатора био. А да је Никшићево навођење произвољно, сведочи и чињеница да по њему епископ Николај, који је имао два доктората и више факултета, није знао како да ослови патријарха („Ваша Светлости“). Да је и тачан навод Никшића, о Љотићу се говори као о „хришћанском државнику“, што Никшић не може да порекне, односно није порекао.

Случај епископа Николаја

Ако ћемо осуђивати свештенике што држе говоре и опело над слугама окупатора, онда, по тој логици, и те „слуге окупатора“ имају право да осуђују свештенике који врше опела над сарадницима НОБ. Никшић, колико знам, није никада осудио Стаљина што је из чиста мира закључио уговор о сарадњи са Хитлером, а осуђује епископа Николаја што је, доведен „марицом“ из концентрационог логора у Дахауу, био присутан опелу над Љотићем и том приликом држао говор. И да ли само зато што је Стаљин закључио уговор са Хитлером треба осуђивати све комунисте као сараднике „окупатора“ – Хитлера, или говорити конкретно о нечијој кривици, али аргументовано и разумно?

Из Никшићевог текста могло би се назрети као да он тврди да је већина свештенства била на „непријатељској“ страни у току прошлог рата. Истина је, међутим, да је већина свештеника била изван братоубилачког клања, јер је њихова дужност била да мире завађене. Уосталом, зна се, иако се о томе мало прича, да је Српска православна црква одбила да потпише фамозни Апел окупатора о осуди партизана, упркос изложеном опасном притиску и то баш на предлог епископа Николаја. Опет, због тога она није добила од „партизана“ никакво признање нити ма шта друго, а цркве које су сарађивале са окупатором користе данас привилегије овог друштва.

Дужни смо да подсетимо да епископ Николај није суђен нити осуђиван ни од једног суда, у земљи или ван ње, као сарадник окупатора. Тај исти окупатор га је, још у почетку рата затворио: прво у Љубостињу, затим у Војловицу, коначно у Дахау, па опет га изједначују са Степинцем који је суђен и осуђен као ратни злочинац. Међутим, Степинцу се данас у Југославији дижу споменици, прави му се лик у цркви као да је светитељ, доноси му се цвеће на гроб као да је национални мученик. Епископ Николај не сме ни да се помене. О томе Никшић није писао. Није ли то врхунац хипокризије људи нашега соја, људи који по сваку цену желе, да буду „већи католици од самог папе“.

Према томе, ни раније нисам сматрао, нити то сада мислим, да у чланку који нападају моји опоненти треба да делимо свештенике на симпатизере или противнике НОБ. Моји су наводи да су и свештеници, поред осталих професија, учесници НОБ-а, да су се у рату борили против окупатора и ропства, али не против вере и цркве и слободног испољавања верског осећања и уверења које поједини атеисти желе да нам прикрате. У сваком случају они се нису борили за исељавање Срба и Црногораца са Косова. Ипак, Никшић се могао да се распита ко је Јосипа Броза „прокријумчарио“ у својој униформи у јеку рата из Београда до Ивањице (свештеник Милутиновић) и крио га од четника. Свима нама који нисмо оптерећени никаквим предрасудама у погледу на људе и на њихова убеђења остаје право да разложно просуђујемо свачији допринос хуманости и трпељивости различитих убеђења, па и верског, и то не само у току прошлог рата него и данас.

(НОН одбио да објави овај одговор)

Извор: Др Жарко Гавриловић, На бранику вере и нације, треће поновљено и допуњено издање, Београд, 2010.

Categories: Гостинска соба

Tags: Жарко Гавриловић, Слободан Антонић, Црква, млади