Ствари које би могле да се десе а горе су од тренутних – аутошовинизација Војводине, антагонизација Цркве, истискивање Кинеза на основу еколошких агенди; одустајање од враћања војног рока, не санкције али отуђење од Русије
Небојша Петковић (Извор: Лична архива)
Крајем јануара прошле године на профилу једног Фејсбук пријатеља, у расправи о актуелним дешавањима, одговорио сам на питање мог другог пријатеља: „Шта би од овога могло да буде горе?“
Написао сам неколико ставки за које предвиђам да би могле да се десе, а горе су од онога што је у том тренутку била реалност. Покушао сам јуче да нађем тај коментар, али нисам успео. Претпостављам да је аутор оригиналну објаву уклонио.
У сваком случају, те ставке су биле следеће: аутошовинизација Војводине (преузимање медија, универзитета и свих институција од стране струје која је ведрила и облачила пре ере напредњака, са прогнозом о погоршању тог деловања); антагонизација Цркве на основу оптужби о „сарадњи“ Њеног врха са режимом (опет са посебним акцентом на северни део Србије); полагано истискивање Кинеза на основу еколошких агенди; одустајање од поновног успостављања војног рока; не баш отворено увођење санкција Русији, али постепено отуђење, на бази „нећемо да нам се странци мешају у политику“ (наравно не сви странци).
У прогнози да ће људи попут Ломпара на почетку имати неку функцију, али ће се, будући не баш способни да се тиме заиста баве, повући и оставити горима од себе управљање, погрешио сам. Он је лишен чак и тога.
Обриси готово свих наведених тачки већ су се појавили. То ме не чини пророком, већ само неким ко није дозволио да му страсти замагле одређено искуство.
Да не будем непоштен – нову власт (или барем оне које можемо да видимо на победничкој листи) чине различити људи. Свакако не сви склони побројеним делима одозго. Знам лично барем два човека који су део новог сазива скупштине од којих је један био мој колега, и ради се о беспрекорном човеку и у националном и професионалном смислу. Ипак, то баш не мења много по питању мог песимизма. Будући да не долазе из света политике и невични су тој делатности њихова улога биће далеко мања од много потентнијих играча у овом послу.
По мом мишљењу тренутна власт састоји се из три групе – потпуних аматера разних идеолошких оријентација, НВО намештеника (у које убрајам и оне ДС усмерења и прошлости, сараднике хелсиншких одбора, људе са логистиком луксембуршких медија) и треће скупине која је најнепредвидљивија. То су људи међу којима провејавају радикалне идеје (које нису нужно везане за утицај странаца) и одређена патологија. Преклапање друге и треће групе није мало – идеје пленума, анархизма и ресетовања система у правцу експеримената, повезане су са тежњама које таворе у мозговима људи попут Аиде Ћоровић и Динка Грухоњића. С тим што за њих двоје верујем да су рационални играчи и да су им интереси испред маштарија. Што не значи да им се не допадају неке маштарије и да могу да их искористе за своје интересе.
У синергији, али и сукобу, ове три групе, у наредном периоду, формираће се политика и њене последице.
Ако оставимо по страни већину побројаних ставки с почетка, мислим да је питање Цркве, које ових дана све више искаче у први план, најочигледније за наведени концепт три струје унутар нових власти.
Идеја довођења у питање личности патријарха, па и његова смена, суштински је нечувена и потпуно сомнабулна. Она се базира на, и даље подгреваној, страсти која је била моторни погон промена, и долази из кутака који се свакако не могу дефинисати рационалним. У тој коалицији налазе се отворени безбожници и мрзитељи Цркве као такве, верујући но у вери неутемељени, чије је, до јуче, необавезујуће интернет пумпање донело „резултате“ и створило утисак да у томе има неке тежине, и на крају они који су се у претходном периоду издавали за чуваре православне вере, и који своје незадовољство формирају на чисто еклисиолошким темама. Али им притом уопште не смета да у томе буду у истом строју са онима који би потрли сваки вид Хришћанства (посебно онај њихов „истинити“). У првој и трећој групи истакнути су појединци очигледних патолошких црта личности.
Да ово нису тек изливи те патологије која се у оваквим тренуцима увек пројављује, и која ће се временом угасити, сведочи што таквим ставовима и позивима терцирају и неке јавне, и од скоро политички утицајне, личности, од којих би се очекивао онај разумни приступ. Неко то ради свесно, неко из чисте глупости (зато што моћ не долази обавезно са мудрошћу), али свеједно делује као врло оркестриран посао. Да то није параноја јасно је и из разлога што у самој Цркви, на неким нивоима, постоје струје које се овоме дискретно придружују. Дакле, допуштају се маштарије и влажни снови који у основи служе интересима оних играча који у оквиру дела нове владајуће парадигме (шире од саме власти) имају своју агенду.
Докле ће то да догура и да ли ће се претворити у озбиљан притисак за уклањање са трона српског патријарха не знам, али проблематично је за сада што та смутња постоји и наставља да дели народ тамо где је до јуче био најчвршћи и где је његово поверење било неупитно. Дакле, довољно је, чак и ако се не деси нека врста црквеног пуча, то што је унутар Ње и верног народа направљен отворен рат.
Небојша Петковић: Да је обојена – до сада би успела, да није – већ би пропала
Нажалост… враћам се на почетак и на оно што сам написао мом пријатељу још пре годину и по дана – Да, и од горег има горе.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Небојше Петковића)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар