Смена митрополита Јустина представља подривање ионако нарушеног и све крхкијег ауторитета патријарха и епископа око њега

Архиепископ и Митрополит жички и игуман студенички Г. Јустин

Ма шта мислио о унутрашњој политичкој ситуацији и ма колико не био ватрени присталица протеста, оваквих какви јесу, са свим њиховим протагонистима (још пре годину дана сам претпоставио да ће један од резултата, без обзира на успех или неуспех, бити страховит одијум према Цркви), не могу да ћутим на овакве поступке нашег црквеног вођства. Да, јасно ми је да поменути одијум на првом месту подстичу непријатељи православља и њихови одрођени случајносрпски мињони, али то не може да сакрије један ужасни, унутрашњи разарајући процес, који ће, бојим се, нанети далеко већу штету Цркви, од било ког њеног отвореног непријатеља. Штавише, подстаћи ће и надаље разноразне Ст. Протиће, Јове Бакиће и сав другосрбијански башибозлук уз медијску подршку луксембуршких медија да наставе свој прљави посао.

Смена владике Јустина жичког је срамота. Најпре зато што је по ко зна који пут за последњих петнаест година учињена неканонски. Све је започело са небивалим и срамотним скидањем владике Артемија пре деценију и по, наставило се на мање драстичан, но нимало црквеноправно утемељен начин са владиком Георгијем канадским, владиком Јованом нишким… све до овог последњег у низу одузимања епископске катедре владики Јустину.

Небојша Петковић: Да је обојена – до сада би успела, да није – већ би пропала

Зашто је неканонски?

Па, присталице сваког поступка Синода, као да је то административно тело (и само по себи непредањско и неаутентично црквено) еманација Цркве саме, будући верујући и активни хришћани, требало би да знају поступак по коме је могуће лишити епархије њеног архијереја. О томе је нашироко сведочено у време исто тако неканонске и разбојничке смене владике Артемија. Архијереј који се сумњичи за неко безакоње мора бити изведен пред црквени суд, сачињен од дванаест епископа (чије чланство има право да предлаже и сам као тужена стана), а за припрему одбране мора му се дати довољно времена. Када је средином прошлог века смењен епископ Дионисије амерички, што је изазвало велики црквени раскол, под притиском Комунистичке партије Југославије и Јосипа Броза, чак је и њему дато време од три месеца да спреми своју одбрану.

Уместо тог формалноправно законитог процеса у савремено време се према епископима поступа као у бољшевичким чисткама. То је срамота.

Синод СПЦ: Митрополит жички Јустин разрешен управљања епархијом до Сабора

Нећу да улазим у оправдавање лика и дела владике Јустина, јер о њему не знам довољно. Знам да је био црноречки монах (баш чедо владике Артемија), да није био присталица екуменизма (мада се није ни нешто претргао борећи се против њега, нити сам чуо да је игде иступао против саблазни те јереси која већ дуго потреса православље, па и нашу помесну Цркву) и знам да је последњих годину дана подржао протесте. О световном политичком ангажману не желим, јер сматрам да он није превасходан за оно што представља истинску мисију Цркве. Такође, јасно ми је да су се, и да ће се, многи од оних из првог пасуса, сада наћи као велики бранитељи његови, но из сасвим погрешних разлога.

Уосталом, не верујем да је овој смени допринела владикина подршка студентима, колико унутрашње размирице које се тичу потребе Синода (или одређених епископа који држе највећу моћ у СПЦ) да газе канонска права епархијских архијереја, ако им нешто у њиховом ставу и понашању није по вољи. Нисам до краја упознат са случајем, али мислим да је спор између њих и владике жичког избио на теми манастира Студенице, те спречавања његовог преосвештенства да овим манастиром управља иако је у његовој епархији. О братији тог манастира која се окренула против свог епископа (као ономад дечанска против владике Артемија) немам много лепо мишљење још од времена великог, блаженопочившег архимандрита Саве, кога су ови тада млади монаси веома скрајнули.

Небојша Петковић: Васкршња посланица СПЦ – недоумице

Други разлог зашто сматрам да је ово са сменом епископа Јустина огромна грешка и доказ једног менталитета осионости, па и глупости, јесте невероватно несхватање штете коју црквени врх чини сам себи, па посредно и Цркви самој.

Ако је за казну оној двојици пајаца (Вукашину Милићевићу и Благоју Пантелићу) било основа, иако сам и тада рекао да сматрам да је престрога и да ће само дати ветар у леђа аутошовинистима, ова смена је апсолутно подривање ионако нарушеног и све крхкијег ауторитета патријарха и епископа око њега. Можемо да се правимо да непријатељство према високој јерархији потиче искључиво из антицрквених кругова, али то напросто није тачно. Велико неповерење влада и међу верујућим литургијским хришћанима, и оно није од јуче, нити је саздано искључиво на световним темама.

Зоран Кинђић: Милост за грешног раба Божијег Благоја

Када смо код световних тема, иако понављам да оне не могу бити мерило у оцењивању поступака јерархије (и сматрам да је код неких такав аспект узео размере прелести), ипак је и та хоризонтална делатност удео којим СПЦ, будући најстарија и најутицајнија институција српског народа, треба да се бави на смислен и душекористан начин. С тим у вези, мада не сматрам да би епископи аутоматски требало да буду на страни актуелних протеста, једнако не би смели да показују такву снисходљивост, до нивоа карикатуралности, према актуелном режиму. То људе иритира и иритира их са правом.

Осуђујем зверску нетрпељивост према српском патријарху која се, у том контексту, излива све више и све непримереније, до мере да они лудаци по Новом Саду звижде митрополиту Јоаникију мислећи да је патријарх, али… морам да се запитам да ли је патријарх Порфирије могао да заузме макар мало уравнотеженији став у односу на актуелну народну поделу. Нисам мислио ни да је оно што се у Москви десило, када је патријарх у пратњи свог духовника, и најконтроверзнијег лика савремене српске цркве, владике бачког, било добро. Јер, чак се и Путин, који то уопште није морао, о нашим протестима изразио далеко дипломатскије – знам да су на улици српских градова млади који су патриоте, али у исто време постоји опасност да могу бити заведени (парафразирам његов одговор на питање Александра Раковића на Валдајском форуму).

Патријарх Порфирије Владимиру Путину: И ви знате да је у Србији „обојена револуција“

Шта ће сада после ове чистке у стилу комунистичког преког суда (у оптужници владики Јустину оптужбе из сета већ проверене методологије за финансијске малверзације – фирме и остало) да буде са верницима епархије жичке који су владику подржавали? Хоћемо ли да сведочимо још једном расколу? Јер, он, раскол, чак иако се не пројави видљиво, постоји у срцима људи и огромном неповерењу према високој црквеној јерархији, који се не може залечити драстичним пресецањем и прогањањем. То смо на крају крајева већ видели у случају владике Артемија.

У СПЦ постоје проблеми, као и у свим осталим сегментима нашег друштва, али и цивилизације. Понекад се они решавају и драстично, али мудрост налаже да се расуђује када је то неопходно а када штетно. С друге стране глупост је пратиља осионости и никада се добро не завршава. А за народ који је већ све то прошао, на многим нивоима, ми смо заиста лоши ученици. И то изгледа важи и за црквену јерархију колико и за прост свет. Јер занимљиво је да не видесмо да се ишта дешава епископима попут Григорија дизелдорфског, Максима америчког, Иринеја Добријевића… владика који већ годинама форсирају што јеретички, што фанариотски (НАТО) наратив. То мало подсећа на владавину овог световног режима који уме да буде немилосрдан према својим непријатељима без моћи, док је до улизиштва сервилан према моћним и по српске интересе кобнима.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Небојше Петковића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Небојша Петковић, СПЦ, владика Артемије, митрополит Јустин