За неке савремене теологе спорна је тврдња да је Адам, по благодати Божијој, створен бесмртним. Друга спорна ствар је да се само кроз лични однос са епископом остварује заједница са Христом
Фото: СПЦ
Две ствари (у Васкршњој посланици СПЦ – прим. СтСт) које су ми запарале слух. Не спорим да бих могао грдно да грешим, али имам потребу да их изложим, па уколико жели ко образованији да растумачи или оспори, слободан је.
Прва је:
Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом.
На први поглед не може се ништа приговорити овој реченици. Посебно је она истинита у погледу свог другог дела – да је бесмртност човеку омогућена искључиво кроз заједницу са Богом. Ипак, да ли је човек створен смртним?
Створеност имплицира да природа оног што је створено не може бити бесмртна, то јест бесконачна, будући да има узрок. Ипак, разликујемо у томе природно својство од дарованог или, у овом случају, својства добијеног по благодати Божијој.
Наиме, оно што овде боде очи има узрок у једној дубљој дилеми која се, рекао бих, садржи у горе цитираном исказу. За неке савремене теологе спорна је тврдња да је Адам, по благодати Божијој, створен бесмртним. Или са потенцијалом за бесмртност, који је зависио искључиво од његовог односа са Богом – то јест да му је дарована слободна воља, по којој може да изабере да ли ће бити у заједници са Створитељем или неће, што ће у каснијем резултирати његовом судбином – да ли ће остати бесмртан или умрети. Оно што у овој концепцији мучи савремене теологе јесте њихов закључак који из овога наводно произилази: Ако је човек већ створен бесмртним, онда је долазак Господа Исуса Христа излишан. Чак и пошто је човек изабрао смрт својим грехом, за њих то значи умањивање догађаја оваплоћења Сина Божијег, јер ваљда Он ту долази само као последица, а не по свеобухватном Божијем плану за спасење човека. Другим речима, да Адам није згрешио, кушао плод од дрвета познања добра и зла, Господ Исус Христос се никад не би оваплотио и не би у себи сјединио божанску и човечанску природу. По њима теорија о бесмртном Адаму умањује значај Господа Исуса Христа.
Међутим, сви Свети оци непобитно уче да је смрт ушла у свет кроз грех, то јест да смрти не би било да је Адам остао у заједници са Богом, као јединим начином да своју егзистенцију учини бесмртном. У противном би се могло тврдити да је Бог, између осталог, творац смрти, што верујем ни ти теолози не би смели директно да искажу. Остаје питање да ли је Христос (рођење, смрт и васкрсење) онда само последица или заиста представља једини начин за спасење човека и његово суштинско обожење, па стога и живот вечни по благодати.
Можда ће ово објашњење звучати прозаично, али оно је сасвим логично и односи се на многа друга питања везана за однос Бога и човека. Господ је свезнајући сведржитељ, узрок свих ствари и промислитељ читаве творевине, на начин какав је човеку незамислив. Његово предзнање будућности не значи да је она предодређена, по дефиницији каква је судбина, те да на тај начин лишава творевину оног најдрагоценијег дара – слободне воље – већ само то да је у својој бесконачној мудрости Богу могуће да зна сваки наш избор пре него се деси, а да нам у исто време то предзнање не намеће, него у потпуности поштује нашу слободу.
Тако гледано, Христово оваплоћење, смрт и васкрсење, јесу централни догађај човековог спасења и његова пуноћа, садржане у неизмерној ризници Божијег предзнања, исто колико и оног да ће први човек даровану му слободу изневерити и грехом изабрати смрт уместо бесмртности за коју је по благодати назначен.
У овом светлу спорна реченица с почетка текста не изражава у потпуности православно учење или макар недовољно прецизно говори о њему, што може створити недоумице и одвести погрешним закључцима.
Друга је:
Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа.
Опет на прво слушање све стоји, али…
Неспорно је учење Светих Отаца о епископу, чија служба конституише црквену заједницу, као икони самог Господа. Проблем представља тврдња да је Господ сада присутан само кроз ту икону. Он је најдиректније (у Телу) присутан кроз Свето причешће, али и мистично у животу Цркве и сваког Хришћанина, док је црквени старешина само иконизација (слика) тог односа кроз литургијску заједницу. Свестан сам да символи нису тек показни обрасци и нису лишени мистичког значаја, али ми се чини спорним да бисмо у епископу требали буквално да препознајемо Христа. Поготово се то односи на део у реченици који тврди „у личности“ епископа. Могло би се замислити да такав однос можемо да тражимо у епископској служби, дакле чину, али не и у самој личности дотичног човека који је као такав подложан свим врстама грешака.
Ово се понавља и касније кроз још спорнију констатацију: „У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије.“ Разумем да се потенцирање термина „личности“ у овом виду односи на оно аутентично и непоновљиво својство човека – Бог дарује пуноћу човеку кроз оно што је јединствено, а то је човечија личност, али се овако изречено заиста може тумачити да од личног односа са г. Иларионом, Јефремом, Атанасијем… Порфиријем, зависи остварење заједнице са Христом. То просто није тачно.
Жарко Видовић: Глава Православне цркве није патријарх, синод, хијерархија – него Христос
Овим заиста не искључујем да без епископа као првог, нема ни заједнице као Цркве, односно оног њеног торжествујућег дела на земљи, али спорим да се само кроз лични однос са њим остварује заједница са Христом. Можда је опет реч о семантици и непрецизном изношењу исправних појмова, али стиче се утисак напора да се истакне улога епископа (иначе сама по себи неспорна) у временима када се (као и у свим другим) дела неких од њих као личности с правом доводе у питање. Да не говоримо о томе да епископ може проповедати неправославна учења и да у том случају он не да не иконизује Христа као Пера, Жика, Лаза, већ ни кроз свој чин, а у том случају и његова административна улога може бити доведена у питање.
Остаје упитаност зашто је било потребно на овај недовољно јасан начин истаћи ове појмове, који би у некој другачијој и правилнијој интерпретацији били сасвим прихватљиви.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Небојше Петковића)
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Неки су савремени, а неки нисмо.
Прва реченица је јако глупа јер имплицира да је оно што је створено добро, смртно. То што пише да је то због тога што је створено из небића није објашњење нити може бити тачно, јер у Писму лепо пише;… и виде Господ да је добро, сваки пут када би створио: да ли воду, да ли земљу да ли небо, животиње….
У ствари цела посланица је без везе, а може се слободно рећи и анти српска и анти државна у делу о Косову.
Очигледно да је све мање Владика који су православни Срби да прихвате да се потпишу на овако нешто, мада те посланице нико ни не чита одавно.
Радује ме да је аутор покренуо предметне дилеме.
У коментарима чланка Андреј Фурсов: „Велика криза ће доћи изненада“ од 18.3.25. на СтСт сам написао следеће, јер ове дилеме „жуљају“ и друге:
Аутентично Хришћанство је нарушено и чак се изгубило кад је Црква постала званична црква Римске Империје.
Аутентично Хришћанство, између осталог, кроз речи драгог Апостола Павла (Римљанима 12:4-5, 1. Коринћанима 12:12-27, Ефесцима 1:22-23, Ефесцима 1:22-23, Ефесцима 4:11-16, Колошанима 1:18) каже да је Црква Тело Христово на земљи.
Један од аутентичних духовних кодова од пре 2000 година је: Црква је Тело Христово!
У поменутим одломцима Апостола се врло јасно наглашава да су верници, као део Цркве, повезани са Христом и међусобно, чинећи једно духовно тело и то је духовни код.
… нигде се у Аутентичном Хришћанству не помиње да између верника (удова) и нашег Христа (Главе) треба да има посредника. А ово је кључно.
Од 4. века, када је Хришћанство постало званична религија Римског царства (Милански едикт 313. године, Теодосијев едикт 380. године), почео је процес институционализације Цркве, који је укључивао развој хијерархијске структуре и посредничких улога у духовном животу. У 4. и 5. веку долази до теолошког наглашавања разлике између клира (свештенства) и лаика (народа). Свештенство преузима посредничку улогу у вршењу светих тајни, што постепено доводи до идеје да су верници све више зависни од свештенства у односу на Христа. У западној Цркви (Римокатоличка) у средњем веку се развија схватање да су свештеници неопходни посредници за примање благодати кроз сакраменте, док источна Црква (Православна) задржава нагласак на мистичком јединству са Христом, али и даље преко светотајинског живота у оквиру хијерархије.
На овај начин креће да јача Фурсов “цивилизацијски културни код” или неки други код, назовите како хоћете. И ови кодови смењују један другог, бежећи од аутентичног, кључног дуговног кода од пре 2000 година.
… у 1. Коринћанима 6:19 Павле нам указује на Божије присуство у човеку, што је основа идеје да је Царство Божије унутар верника или у Колошанима 1:27 где Павле говори да је Христово присуство у верницима залог будуће славе, што одговара Христовим речима да је Царство Божије у нама (Лука 17:21).
Павле учи да је Царство Божије унутрашње стање које се испољава кроз Христово присуство у вернику, правду, мир и радост у Духу Светом. Његова теологија јасно одражава идеју – да је Божије присуство у човеку основа духовног живота.
Не знаш да ли је тужније или отужније!
ПОСЛАНИЦА: Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26)
ПРИМЕДБА: Последњи проблем да, али зашто највећи и зашто творевине? Зашто се цитат нетачно наводи? Ап Павле дословно каже:“Смрт ће бити уништена као последњи непријатељ.“ Са хришћанског становишта смрт уопште није највећи проблем човека, него највећи испит. Смрт је највећи проблем само за безбожну мисао.
ПОСЛАНИЦА: Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење…
ПРИМЕДБА: Невероватно до које је мере банализовано, сведено на једну бедну теорију да се све чини из страха?!… на теорију очаја. Човек много више трага и чезне за пуноћом живота, неголи што бежи од смрти. Напротив, смрт доживљава као једну реалност, а пуноћа, квалитет живота му непрестано недостаје. Спасење није само превазилажење смрти, јер „ми не знамо за шта треба да се молимо“ (Рим. 8.26). Главни порив у човеку је љубав, а кроз дејство Светог Духа то се усмерава на усиновљење.
ПОСЛАНИЦА: Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом.
ПРИМЕДБА: Чиме то поткрепљујете? – Испада да она – творевина, која нема ништа своје јер је ни из чега, Божјом вољом, створена – жели у ствари да постоји сама, мимо заједнице са Богом, само кад би успела да превазиђе смрт. Али Бог, добар, помоћи ће јој да превазиђе смрт и да превазиђе ту своју жељу да буде сама, како би била још срећнија?! – Боже у какве се тривијалне ствари упуштају ови високи теолози!)
ПОСЛАНИЦА: Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10) Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему а све ради љубави према нама и својој творевини.
ПРИМЕДБА: Није хтео? Шта ли то значи? Зар наша вера не говори о неодељивости Оца, Сина и Светога Духа – Свете Тројице?
ПОСЛАНИЦА: Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење.
ПРИМЕДБА: Досадно, непотребно разматрање, без полетне наде, радости, хришћанске високе мисли, само неко чудно, површно и пре свега нетачно логицирање. У ствари ово гледиште вуче корен из грчког језика који није имао појам стварања (јеврејски „бара“), него се Грцима морало нашироко објашњавати од чега, из чега, како… је нешто створено, па су наши „учени теолози“ све те грчке недоумице пренели у наш језик, па је ушло и у литургијске текстове, иако је нама више него иком јасно шта значи „створено“. Никакви атрибути и појмови „биће“, „небиће“, уопште нам нису били потребни.
ПОСЛАНИЦА: Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24)
ПРИМЕДБА: Цитат у Дап 2.24 гласи: “али га Бог ослободи смртних болова и подиже га, јер није било могућно да га смрт држи“. Видимо да се закључак Дела ап. –„јер није било могућно да га смрт држи“, у посланици приказује потпуно импровизовано:„Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку а у Њему и према целој творевини“? – .Зар не знамо да „Бог је љубав“ – што значи увек, трајно, бескрајно, него „Бог Отац је показао – неизмерну љубав“?
ПОСЛАНИЦА: После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница.
ПРИМЕДБА: Свети Игњатије Богоносац је ово говорио како би нагласио разлику између тадашњих јеретика који су тврдили да је Христос пострадао привидно (докетски) и – са праве стране – православних, наводећи да вреник неће погрешити ако се држи заједнице која је утврђена кроз епископе, што представља сигурност да та заједница потиче од апостола, односно да је вера такве заједице истинита. Основна идеја Св Игњатија је била указивање на сигурну хришћанску заједницу. Он говори да је „сигурна – она Литургија која је под епископом“. Ништа Св. Игњатије не говори о личности епископа. Онај пак, који мисли да овим објашњењем о присуству Христа „у другом обличју“ на Литургији, као и непотребним психолошким ставовима на неки начин конкретизује и оснажује веру, нека зна да је ужасно ограничава.
ПОСЛАНИЦА: … као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво.
ПРИМЕДБА: „Боље и праведније друштво“!? – врло оптимистички и супротно од Христових речи који је рекао – „Мислите да сам дошао да донесем мир на земљу? Не, него раздељење!“
ПОСЛАНИЦА: Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог.
ПРИМЕДБА: А чување Истине?
Врисак у ноћи
Врисак у ноћи
Вапај из немоћи
Призив помоћи
Врисак у ноћи
К’о воза писак
Ноћ реже врисак
Прејак је стисак
Оте се врисак
Зашто ћутимо
Моћи
Зашто слутимо
Ноћи
Зову нас
Упомоћ
Задњи је час
Пред вјечну ноћ
Момчило
Какав посланик, таква и посланица. Патријарх, нам је нажалост, јеретик (учио је генерације на Теолошком факултету да је душа смртна, а за ту јерес му не треба никакво суђење, јер је она осуђена још на васељенским саборима, под именом Мртводушци, а помиње је и Св. Сава у другој књизи Законоправила). Осим тога он је велеиздајник и сумашествен (према Св. Владици Николају, у његовом писму из почетка педестих година прошлог века, поводом признавања македонске цркве, народа и језика, а Св. Јустин Ћелијски сматра, по том истом питању, да је прихватање македонске цркве равно поновном спаљивању Св. Саве). Но, у овом тренутку ми Срби, својим духовним незнањем и неписменошћу, нисмо бољег од Порфирија ни заслужили. Додуше он је патријарх само на папиру, док је онај који СПЦ стварно води из сенке, његов духовни отац Иринеј Буловић.
Посланица сама по себи не би била вредна ни помена, као неписмена папазјанија, коју као да је саставио неки лош ученик основне школе, да није јерес, која долази од самога врха наше Цркве, коју су, а то је веома узнемирујуће и важно, потписали = прихватили = признали сви епископи.
Невиђена јерес (како ју је назвао мој пријатељ, један од најбољих познавалаца Канона и Догмата) у овој посланици је, када се каже, да ако ми људи наставимо да упропашћујемо природу, нестаће природа, а ако нестане природа, нестаћемо и сви ми?!?!?! Ово бих повезао са једном претходном небулозом из посланице, да ће Господ, при свом другом доласку Васкрснути и сву природу све нас (људе)!?!?!? Није ми баш јајјасније, шта писац подразумева под природом, али претпостављам да су то флора и фауна, тако да произилази, да ће и све биљке и животиње бити васкрснуте…
Ово, не да су само невиђене јереси, него и недостатак најосновнијег знања и разумевања Бога и Његове творевине! Бог је Нестворен, Вечан, Свемоћан Свеприсутан и Свевидећи. Ми људи, док смо на овом свету у телу, имамо практично само знану прошлост и незнану будућност, јер је наша садашњост само делић секунде. Бог у Својој Вечности живи само у садашњости, јер за Њега не постоје ни време ни простор. Бог је створио свако људско биће, са телом, које је због греха смртно и душом, која је бесмртна и вечна. Једино је питање, после телесне смрти, да ли ће душа, у зависности од свога понашања и дела, која је учинила за свога телесног живота, чиме је показала свој однос према Оцу свих нас, наставити да живи вечно у Царству Небесном или не дај Боже у паклу.
Господ Бог Отац, слао је прво, нама у помоћ, Духа Свог Светог, Који је говорио кроз пророке, али то наши претци нису разумели и чак су све пророке побили (сем двојице).
Онда нам је послао Сина Свога Јединородног, Реч Своју Свету, Исуса Христа, Који је Својим боравком међу нама и највећим могућим саможртвовањем, као Бог и човек успео, да бар неке од нас дозове памети и покаже нам да је Он Истина и једини Пут у Живот вечни!!!
Ја не могу чудом да се начудим да наши данашњи јерарси и “велики теолози” дан данас размишљају логиком старогрчких филозофа и лупају главу, да ли је нешто могуће или не у Божјој творевини???
Бог наш Тројични је СВЕМОГУЋ и ако то не схватају, онда у Бога не верују.
Само бих споменуо још једну ствар у вези ове срамне посланице, а која је скоро свима промакла, сем мом пријатељу. На последњем Архијерејском сабору СПЦ, постављено је (ради лакшег будућег растакања наше цркве) 16 нових Архиепископа. Одакле их сада у потписима посланице 26????????
@Сланчанин
ПОСЛАНИЦА: Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом.
ПРИМЕДБА: Чиме то поткрепљујете? – Испада да она – творевина, која нема ништа своје јер је ни из чега, Божјом вољом, створена – жели у ствари да постоји сама, мимо заједнице са Богом, само кад би успела да превазиђе смрт. Али Бог, добар, помоћи ће јој да превазиђе смрт и да превазиђе ту своју жељу да буде сама, како би била још срећнија?! – Боже у какве се тривијалне ствари упуштају ови високи теолози!
Potpuno nerazumevanje pojmova, kao npr. tvorevina – misli se na materijalnu tvorevinu, koja je po prirodi smrtna, a nasa besmrtnost dolazi od Blagodati, i dakako personifikovane u Duhu Svetome, Utesitelju. Znaci, moj vam je savet da krenete od definisanja, npr, Bog je Duh.
ПОСЛАНИЦА: Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт.
pa, da, jer kada dodju vecna vremena, nekome zivot vecni, a drugome muke vecne – smrt je problem tvorevine, a ne duha
@природно телигентан
На овај начин креће да јача Фурсов “цивилизацијски културни код” или неки други код, назовите како хоћете. И ови кодови смењују један другог, бежећи од аутентичног, кључног дуговног кода од пре 2000 година.
Fursov je genije, ali Rusi i ne sakrise da se bore za ruski svet, civilizaciju, u replici patrijarhu, zar ne?
zapad bi sada da iznegira hriscansku civilizaciju i kulturni kod, Rusi da ga sacuvaju, a originalni – duhovni od pre 2000 godina, pita genijalni Fursov.
@Љуба
Какав посланик, таква и посланица. Патријарх, нам је нажалост, јеретик (учио је генерације на Теолошком факултету да је душа смртна, а за ту јерес му не треба никакво суђење, јер је она осуђена још на васељенским саборима, под именом Мртводушци, а помиње је и Св. Сава у другој књизи Законоправила).
Ne, kategoricno!
Dusa nije ni smrtna, ni besmrtna, jer:
prvo je dusevno, potom duhovbo – kaze ap Pable
ili:
koja dusa zgresi, ona ce poginuti – kaze sz prorok.
Vi svi gresite matematickom iskljucivoscu, disjunkcijom:’ ILI – ILI, ili je smrtna, ili je besmrtna, kao da nema treceg, a to nije tako, jer kada dodju vecna vremena, jednima zivot vecni tada, a drugima muke vecne [videti apostol Pavle, jevandjelje, sz proroci] – obe te skupine su besmrtne, samo vecno osudjenima tada biva ona, kao Judi, bolje da se nisu ni rodili, jer tome coveku Judi izdajniku bi bolje bilo da je umro, i pao u zaborav, nego sto se vecno pominje kao izdajnik naseg Gospoda i Spasa! Zato vas apostol poducava da je prvo dusevno, a potom duhovno – do koga mnogi jos nisu ni stigli, jel’te jaka je to hrana, pa se onda bavimo dusama, i dusevnim, misleci da se onda bar razumemo, ali avaj!
Mozemo reci da je dusa besmrtna po Blagodati samo, a ostalo je nase nerazumevanje, pojmova ili medjusobno, a moguce i jednog i drugog, znaci matematicki nemamo disjunkciju, vec konjukciju.
@tema
Прва је:
Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом.
znaci, misli se na besmrsnost samo po BLAGODATI, po prirodi stvari, svi smo smrtni, koja dusa zgresi, ona je poginuti, veli sz prorok.
@Љуба
Какав посланик, таква и посланица. Патријарх, нам је нажалост, јеретик (учио је генерације на Теолошком факултету да је душа смртна, а за ту јерес му не треба никакво суђење, јер је она осуђена још на васељенским саборима, под именом Мртводушци, а помиње је и Св. Сава у другој књизи Законоправила).
Ovde sam propustio da potvrdim kontekst Svetog Save koga takodje nalazimo i u Жичка беседа Светог Саве о правој вери 1220. године
https://zica.org.rs/o-manastiru/beseda-svetog-save/
Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност
dakle, nismo po prirodi besmrtni, nego po veri u Spasitelja, i ja tako shvatam kontekst sv. Save.
@tema
У противном би се могло тврдити да је Бог, између осталог, творац смрти, што верујем ни ти теолози не би смели директно да искажу.
a ko je tvorac smrti, da nije djavo? i sta je jos on stvorio?
radi se opet o pojmovnom nerazumevanju, a nadasve nepoznavanju teologije, npr. ap. Pavla
Да, Адаме,
могу да се сложим са Вама да треба дефинисати ствари, али зато што је дискурс померен последњих деценија.
Зато ми одговорите шта то значи – творевина је по природи смртна?
Дакле, каква је та њена природа? Ви говорите о њој изузимајући Творца, односно Његову вољу и намеру. Да ли се та њена природа поткрала Богу, па има неке своје аутохтоне одлике?… Ја знам да је она Божјом вољом и наменом пропадљива, пролазна, непостојана, употребна, али „по природи“ смртна – заиста не знам шта значи.
Другим речима – има ли икаквог основа говорити о природи творевине као о нечему што је независно од Творца? Творевина у апсолутном смислу подразумева Творца. Како онда она има неку своју независну природу?
@Сланчанин -e,
nista se nije desilo posl. decenija, vec pokusavao da razjasnimo nedoumice neke, samo sto ja nedovoljno potkrepljujem apostolom Pavlom, jevandjeljem, knj, Postanja, a ti kada citiras omasujes kontekst, kao npr.:
ПРИМЕДБА: Последњи проблем да, али зашто највећи и зашто творевине? Зашто се цитат нетачно наводи? Ап Павле дословно каже:“Смрт ће бити уништена као последњи непријатељ.“ Са хришћанског становишта смрт уопште није највећи проблем човека, него највећи испит. Смрт је највећи проблем само за безбожну мисао.
Kontekst apostola Pavla je neprijateljstvo, neprijatelj, nemoguce da pisac vaskrsnje poslanice to ne zna, vec ga ne citate u tom kontekstu
ПОСЛАНИЦА: Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26)
Vidis Patrijarh je ipak omanuo, precenio sam ga, i vas je ulovio da gresite za njim!
Vadim citate sa hrv. linka,. jer imaju 5 razlicitih prevoda uporedo:
Dakle, krstimo se u raspece Hristovo, a On je na tome krstu pobedio samo neprijateljstvo [zaboravih gde je taj citat, ostajem duzan], a smrt tek u treci dan, ne u prvi, kada je bio raspet, vec potom, kada je vaskrsao.
Pa objasnjava Pavle:
1. Korincanima 15,36 Bezumniče! to što siješ neće oživljeti ako ne umre.
1. Korincanima 15,42 Tako i vaskrsenije mrtvijeh: sije se za raspadljivost, a ustaje za neraspadljivost;
1. Korincanima 15,45 Tako je i pisano: prvi čovjek Adam postade u tjelesnom životu, a pošljednji Adam u duhu koji oživljuje.
znaci, procitati celo to poglavlje, ali je moja poenta, da me pitas za TVAR, TVOREVINU, misli se u materijalnom kontekstu, na raspadljivo i smrtno, telesno, a mi cekamo duhovno, tog poslednjeg Adama
nemamo mi problem sa smrcu, to gresi patrijarh, vec je nas problem samo neprijateljstvo, a sa smrcu kao neprijateljem cemo lako, jednom kada budemo duhovni, ona ce nestati, prosto ce biti ukinuta, tako da damas oni niti je problem, niti je ispit, jer i kaze Pavle:
1. Korincanima 15,31 Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše slave, koju imam u Hristu Isusu Gospodu našemu.
Зато ми одговорите шта то значи – творевина је по природи смртна?
Дакле, каква је та њена природа?
sva materija se menja, raspadiljiva je i mora biti smrtna, to ti je prosta logika, pa imamo oci valjda svi? Moja generalna zamerka i tebi, a izgleda i Patriojarhu, je sto ste tanki sa teologijom apostola Pavla
1. Korincanima 15,47 Prvi je čovjek od zemlje, zemljan; drugi je čovjek Gospod s neba.
1. Korincanima 15,48 Kakav je zemljani taki su i zemljani; i kakav je nebeski taki su i nebeski.
1. Korincanima 15,49 I kako nosimo obličje zemljanoga tako ćemo nositi i obličje nebeskoga.
1. Korincanima 15,50 A ovo govorim, braćo, da tijelo i krv ne mogu naslijediti carstva Božijega, niti raspadljivost neraspadljivosti našljeđuje.
@Сланчанин
Зато ми одговорите шта то значи – творевина је по природи смртна?
Дакле, каква је та њена природа? Ви говорите о њој изузимајући Творца, односно Његову вољу и намеру. Да ли се та њена природа поткрала Богу, па има неке своје аутохтоне одлике?… Ја знам да је она Божјом вољом и наменом пропадљива, пролазна, непостојана, употребна, али „по природи“ смртна – заиста не знам шта значи.
U najkracem – misli se na materijalnu prirodu, materijalnu tvorevinu, ja zaista ne bih znao bolje da objasnim od apostola Pavla, elaborirao je u toj 1. Korinćanima 15. poglavlje, koju sam delimicno citirao u preth. replici.
@Сланчанин
Творевина у апсолутном смислу подразумева Творца. Како онда она има неку своју независну природу?
Bog je DUH, i zato se ne menja, a tvar, tvorevina je materijalna, pa se menja, radja i umire; to sto kazes nezavisna, ucitavas, jer nije nezavisna, DUH JE IZNAD MATERIJE
Ја знам да је она Божјом вољом и наменом пропадљива, пролазна, непостојана, употребна, али „по природи“ смртна – заиста не знам шта значи.
heh, salis se?
@Љуба
Није ми баш јајјасније, шта писац подразумева под природом, али претпостављам да су то флора и фауна, тако да произилази, да ће и све биљке и животиње бити васкрснуте…
pa kada je vec postavljeno pitanje, ja da odgovorim: neki to zaista misle, ili kao veruju, a nauceni su tumacenjem andreja kesarijskog knj. otkrivenja, i ja pisem protiv njih, evo ti o cemu se radi, da vidiss da lepo pise da ce i konji da vaskrsavaju?
TUMAČENJE OTKRIVENJA 59. poglavlje O antihristu …
Facebook · Svetosavlje
3 years ago
… Konji se ne pominju zbog toga što će i oni biti vaskrsnuti i što će im biti suđeno, nego da bi se njima označili ili pohotni ili ljudi ..
Адаме, Адаме,
„sva materija se menja, raspadiljiva je i
mora biti smrtna,
to ti je prosta logika, pa imamo oci valjda svi?“
Поздрав, уз једну песму на дар.
ЈЕДНО
Да ли да се покренем ?
Можда ћу тиме увредити сунце
што ме милује.
Можда ће даљине изгубити спокој.
Може превојима нестати благост…
Само овако издаље пут
вијуга узбрдо.
Пођем ли му,
све би било друго…
А и ветар би престао
да ми бора хаљину.
Драган М.
@ Adam,
Да бих улазио у даљу расправу, морам да знам да ли ти ово пишеш озбиљно или се са нама зафркаваш (сарказам)?