Црква је изнад државе и краља (националне институције), јер је Црква изнад нације, нација изнад краља – а изван државе, као и Црква, јер нација није заједница језичка – паганска – него заветна
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
- Ако је нација православна (хришћанска) зато што је историјски православна! – као што је то случај, значи да Православље (аутентично, исконско хришћанство), у својој историји, као Црква, није угрожено идејом нације, или да је нација, у својој историји, неспојива са Црквом, са идејом Православља! да је националност неспојива с вером! Зато се најпре поставља питање: шта је то историја? шта је у самој историји и у томе – историјском! – односу нације, државе и Цркве битно? (тј. шта је у томе могућем односу и у самој историји дато у самом бићу човека, у житију и битију човека?) Шта у битију човека може да произилази из самог бића човека (из саме природе бића, из његове индивидуалности)? а шта само и тек из историјске свести, тј. из могућег (историјског) односа бића према Богу, тј. према трансценденцији, према ономе што – у историји нације и Цркве! – превазилази човеково биће, (феномене тога бића, тј. његово искуство, навике, нагоне, мисао, вољу и слободу самог бића човека)? шта је у томе односу (индивидуе, друштва, нације, Бога и Цркве) …шта је (за човека) битно, а шта над-битно (превазилазеће, трансцендентно) тј. изнад самог бића и битија (и житија) човека?
Без јасног одговора на та питања сваки суд о Цркви и нацији остаје пусто празнословље, тако да је паметније ћутати него давати било какве – поготово професорско-докторске или академски ауторитарне „филозофске“ – судове о нацији и Цркви, а посебно још и о историји.
- Говорите – Ви или онај ко Вам је дао докторат теологије! – говорите о „крштеној држави“, тј. о крштеном инструменту: о инструменту заштите грађанских права, о крштеној институцији, а држава, пуки инструмент (слободног бића човека), не може бити крштена, јер крштен је и може бити крштен само човек, слободно биће човеково (слободан и пре крштења!).. јер само човек је створен као биће слободно (и одговорно), те то остаје чак и после Прагреха! дакле, и кад је одвојен од Бога, те (како каже и Луча микрокозма!) у тој одвојености (отуђености од Бога) „бачен на бурну брежину… бачен под облачну сферу,… без надзиратеља, … сам собом чудо“: остаје слободан да управља природом и да – слободно и пред Богом одговорно! – одлучује о својим поступцима и речима (дакле, и мислима).
- Једино о чему не може да одлучује то су божански дарови: то је сама та његова слобода (моћ одлучивања о сопственим поступцима, и речима) и то су благодатна (Богом дана) осећања (надахнућа, „инспирације“). Не може да уништи своју слободу, мада може сам себи да прича како није слободан (па зато ни одговоран пред Богом)! као биће које свачим – па и државом, као, идеолошки, и другим човеком (ако други човек на то пристане! слободно) чак и самим собом – може да се служи као инструментом.
- Православље је идеја човека – надахнута визија човека! – (а не идеја човечанства, или појма човека, друштвености, касте, сталежа, племена или пак нације, породице, класе, а данас већ и мафије). И то визија човека – не као индивидуе (бића индивидуе), него као феномена личности, као тајне која не постоји у човеку као биће, него се само догађа, догађај у бићу (индидвидуи), а не само биће (индивидуа), а као ни сам Бог, није доступна мишљењу и знању (снази разума), него само осећању, доживљају, живој души, надахнућу или, како би рекао Његош, свештеном поети!
- Све што се онда може рећи о Цркви, о вери, о хришћанству, посебно о Православљу, па о нацији, о историји, па тако и о свакој аутокефалној православној Цркви, могуће је само из те визије човека као личности, а то значи: из (литургијски смиреног) диалога верника парохијана међусобно и са парохом који се ослања на тај диалог, а не на „ауторитет Цркве!“, на јерархију, па и на државу, на државну помоћ, на универзитет, на познавање универзитетске теологије, на Европу и Болоњу!
- Самоуправљање је било семе и једина нада демократије и њене обнове у Србији, а пре свега обнове парохијског живота и диалога који смо и „увежбавали“ у Великој Ремети, у Ваведењу, па и у кругу Гостушког… Али је укидање самоуправљања било заиста шесетосмашка револуција и родило нову партиократију, опаснију од Титове, а спречило и обнову Цркве и литургизма парохијског.
Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)
Али је нова револуција
- занесена новоевропским идејама, идејама јединствене „наднационалне“ (анационалне) Европе, млађа генерација професора Београдског универзитета – можемо рећи Шесетосмашка генерација – замењује биће индивидуе и феномен личности појмом човека) дакле, метафизиком која је која (метафизика) је данас пука идеологија, тј. систем информација и знања о могућој интелектуалистичкој употреби (данас либералној употреби) појма човека... уколико човек пристаје да појам човека прими као истину бића (индивидуе) те да тако на себе прими печат и улогу да буде примерак појма човека, тј. политичке безличности
- Вера и нација се не могу поистоветити просто зато што вера није знање, што се не зна разлика између вере и знања, вере и (посебно „теолошке“) науке. Што важи за веру, важи и за Цркву, и за нацију: немоћ метафизике се открива баш пред тим феноменима, као и немоћ идеологија: „социјалне антропологије“ (!марксистичког порекла), психоидеологије психијатра, психотерапеута, психоаналитичара и психо-теолога. Појам је пуки пројект речи (пуко значење речи чак условљено улогом коју појам-реч има у реченици, једином и основном феномену говора!), те је идеолошка реч значајна као улога (ауторитарна улога) баш по томе што метафизика намеће –без могућег доказа, али ауторитарно намеће! – појам као „истину битија“. То је улога метафизике на коју се данас ослањају чак и наши „учени православни теолози“ (доктори теологије) у време кад су и традиционално метафизички теолози (западног, метафизички „утемељеног“ и „тумаченог“) хришћанства увидели немоћ и опасност, чак Грех тих темеља! .
- Али ако је заиста „Православна црква формирала национални идентитет источно-хришћански народа“, онда је Црква сила историје, а вера могућа само као историјска свест православног народа.
- Да ли ми треба да то заборавимо или оспоримо и да се ослонимо на универзитетску филозофију и метафизику (метафизичку традицију Запада и теологије Запада) – у време кад метафизика (идеологија „универзалности“ западне империје) није ништа друго до – свест о томе да не зна шта је историја! и то у време кад се ми „европеизујемо“ (мондиализам, екуменизам итд.) прихватајући ту исту метафизику као ауторитет од којег очекујемо да нам објасни и Православље, и саму историју. и нашу историјску свест тј. нашу аутентичну веру?
- „То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним по рођењу а Хрват Хрватом као римокатолик“ „иако је вера чин слободног избора“. (Нико није хришћанин верник „по рођењу“ , те Биговић овде проповеда Јеротићевог Јунга као „модерног апостола“ – не знам које идеологије! Христос укида и заједницу племенску, сродство по крви и рођењу, и доноси Цркву као сродство и заједницу литургујску, са Богом, са Христом, по Духу Светом, као свету тајну. У томе се Православље – по Духу Светом – разликује од западне метафизике као „тумачења“ вере! Из тога следи и то да вера није чин слободног човековог избора, јер слобода није избор вере, него избор греха или покајања, жртве. А вера је могућа само као дар Божији човеку који слободу користи као могућност покајања, сведочења и жртве! Чудим се како Биговић може да буде постављен за наставника, па чак једно време и за ректора на факултету који се назива православним теолошким, а треба да се назива христолошким!)
- „Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа“. „Хришћанске нације“ (на Истоку?) „биле су отворене и у вертикали“ (ваљда према Богу, завету, Небеском царству, Литургији?) „и у хоризонтали“ (шта му то значи? према држави, царству земаљском, империји?) „да служи Богу и остварује вољу Бога на земљи“… „Црква је нације“ (ваљда племена?) „на Истоку преображавала… усмеравала ка наднационалним циљевима“ (империјама?) „и вредностима“ (наднационалним значи универзалним? метафизичким? данас НАТО-вредностима?) „Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу“. „А модерне нације су секуларизоване, те постају мит, тотем, божанство, мистични темељ ауторитета сваке власти“ (као Хегелова држава!). „Национална воља је извор права и политике“. „Модерне нације настоје да еманципују свеукупни живот друштва од утицаја Цркве, јер је сама модерна нација псеудо-црква…“ „Бога и Цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове месијанске националне идеологије… у етнофилетизам (религиозни национализам), стапање вере и нације“.
„Црква је, међутим, васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, те је зато хула, неопростива хула на (Христа и) Духа Светога чинити од ње националну институцију“, (европског, метафизичког типа) „сужавати је на времене националне циљеве и методе“. „Време је да наше свештенство престане да служи национализму и политици“ (метафизичкој, реално-националној, агресивној) „и да постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве“, каже Јустин Поповић… јер „у цркви нема Јевреја и Грка, роба и слободњака, мушког и женског (краља и слуге)“.
„Црква не негира нације, али негира субординацију, власт нације над нацијом, признаје нације, племена, али и анационалност верника и Цркве … јер је битна личност верника… али нико нема право да национализује Христа… Сукоб међу нацијама није црквен – Црква се обраћа увек конкретним људима“. (Радован Биговић) - Неодређен став према хришћанској нацији, аутокефалији, историји и личности хришћанина, према парохији, нацији као сабору парохија, с једне стране, и према империји и метафизици западног тумачења хришћанства… Овде морамо указати на однос Византије и Православља према нацијама…
„Византија“ је Царство православних Ромеја-Римљана! Значи: царство римских грађана, цивеса, домаћина који више нису под заштитом племена (полемоса, ратног савеза родова), него под заштитом закона, државе као институције правне, а не божанске. То је институција закона као „друштвеног договора“, конвенције, а не – као Црква – под заштитом Богa у вечности-трансценденцији-литургији. То су, дакле, као и апостол Павле, Римљани, тј. грађани, правна категорија члана договорене, конвенционалне (па тако и обичајно навикнуте)
чисто политичке заједнице, као и грчки политес! Али ти византијски „политес-цивес-грађани“ под законом договореним (људским) истовремено су и православни… на тај начин што је Црква којој осећају да припадају, у хармонији са државом-правом-законом. Али то су, правно грађани државе, а не саплеменици. Обавезни су закону, а не племенском обичају пагана-јазичника – крвно повезани. Христос укида крвне везе да би успоставио црквену, а онда и ту црквену хармонизовао са законском, као апостол Павле који је апостол и римски грађанин. Дакле,
нација је православна ако је заветна. Заветна ако је литургијски настала, од завичаја који су парохијске заједнице, па ми данас можемо и морамо да се уздамо у моћ Цркве да све те – градске-полис-еклисиа – медитеранске-цивилизацијске (а не архајске западне, племенски завичајне) него парохијске црквене заједнице! – уједини у нацију, заветну заједницу… а не варварска племена западне Сеобе народа… крвну везу… ауторитет… краља који је изван и изнад Цркве – Црква је изнад државе и краља (националне институције), јер је Црква изнад нације, нација изнад краља – а изван државе, као и Црква, јер нација није заједница језичка – паганска – азичнника, него заветна –
што „источну“ (медитеранску) нацију битно разликује од западне, магијске, племенска династичке, ауторитарне, краљевске – тако нам Черчил није ништа нашкодио скинувши краља, него нам је – несвесно – открио, тј. Бог нам је Бичем Божијим, Черчилом, открио шта је завет, Круна Лазарева – открио да не знамо шта је Црква-нација-историја на коју се, позивамо. А медитеранска нација је врхунац, Божија, заветна зато што ту нацију ствара Бог из заједница ГРАДСКИХ – тј. од ближњих, плисиос (Блаженства Христова!) – а не од крвних… које нису заједница, јер заједница нација-Цркве није крвна, него историјска и политичка – полис-еклисије-парохије –
и зато је Тојнбијева (магијско-метафизичка-агресивна) империја против парохијалних заједница (медитеранских). Варварски став је његов, а не наш о православни!
Одговори Жарка Видовића на питања др Бошка Бојовића – „Анкете за академску елиту Србије“
Приредио: Александар Мирковић
Опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 27. 11. 2023)
Categories: Преносимо
Оставите коментар