Националистички нативисти нису ништа боље оспособљени да реше противречности савремених потрошачких друштава од либералних демократа које су желели да замене
Виктор Орбан (Фото: (European Union/Wikimedia Foundation)
(mattdpearce.substack.com, 12. 4. 2026)
У често погрешно схваћеној – али пророчкој – књизи Франсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ из 1992. године, либерална демократија се издваја као једини политички облик будућности. После слома совјетског комунизма, није постојао ниједан уверљив супарник у виду идеологије која би се могла извозити као општеприхватљив модел бољег управљања. Радикални локални експерименти наставили би да постоје под окриљем регионалних отпадника попут Северне Кореје, Кубе или Ирана. Али чак је и велика сила као што је Кина уводила тржишне механизме и кретала се ка чланству у Светској трговинској организацији – капиталистички сабрат међу сабраћом.
Тај нови интернационалистички свет отворених друштава, који настоји да уравнотежи тежње ка слободи и једнакости, подсећао је на Хегелов сан о савршеној слободи: грађанство у оквиру слободне и разумне државе, што је најављивало крај људске „Историје“ као филозофског развоја. Више није било одрживих снова о алтернативним светским системима, других свеобухватних могућности. Можда се човечанство коначно пробудило.
Па ипак, Фукујамино упозорење из 1992. године, преузето од Ничеа, било је да у људској природи постоји склоност ка незадовољству, чак и у условима мира, просперитета и грађанских слобода. Једнога дана, сама либерална демократија могла би поново бити виђена као непријатељ људског задовољства. Али од кога? Фукујама је предвидео да ће најопаснији изазивач либералне демократије бити нејасан, али обновљен десничарски националистички покрет – повратак трибализму у глобалном селу. Фукујама је био у праву.
Протекле две деценије заиста су донеле успон још једне транснационалне идеологије која настоји да се такмичи са либералном демократијом, а која је најпотпуније оличена и најагресивније извожена кроз политику Виктора Орбана и његове странке Фидес.
Овај, парадоксално, елитама вођен глобални заокрет ка националистичком нативизму – често називан „популизмом“, а који је сам Орбан именовао као „нелибералну демократију“ – на власт је долазио ослањајући се на савезе са све огорченијом и политички развлашћеном радничком класом. Управо њој либералне демократије више нису могле уверљиво да понуде херојске наративе нити стварну политичку моћ какву је некада обећавао социјализам.
Захваљујући готово чудесној способности либералног капитализма да премешта радна места, робу и капитал преко граница, синдикати су разбијени, фабрички рад измештен, а материјалне основе моћи радничке класе замењене су ксенофобним утехама – пребацивањем кривице на имигранте за проблеме које су у стварности произвели међународни токови капитала. Инвестициони капитал се, по својој унутрашњој „гравитацији“, сливао ка земљама Глобалног југа са нижим стандардима зарада и још слабијом синдикалном организованошћу, да би се потом враћао у виду све мање опорезованих капиталних прихода за елите, уместо као плате или социјални програми за постиндустријске раднике гурнуте у слабије плаћене услужне делатности.
Грађански живот се испразнио. Масовно учешће на изборима опадало је – било из досаде, било из осећаја узалудности
То су били идеални услови за популистичке „предузетнике сукоба“, способне да стари класни антагонизам преобликују дуж образовних (а све више и родних) линија. Либерали и њихове све образованије, универзитетски обликоване породице – које је десница доживљавала као главне унутрашње добитнике новог глобалног поретка, уз имигранте – постали су погодна политичка мета. Исто тако и „либерални“ медији.
Та порука, испричана на било ком језику, могла је да се прошири свуда где су се укоренили услови либерализма „краја историје“ – а то је, практично, било свуда. Чак је подстакла и извесну врсту политичког туризма.
„Имајте сопствене медије. То је једини начин да се укаже на лудило прогресивне левице“, поручио је Виктор Орбан америчким републиканцима 2022. године, када је Конференција конзервативне политичке акције донела запажену одлуку да своје заседање одржи у Будимпешти. „Проблем је што су западни медији прилагођени левичарском погледу. Они који су обучавали новинаре на универзитетима већ су имали прогресивна левичарска начела.“
То је био део Орбанове „тајне формуле“ и приче о више од деценије постепене нелибералне консолидације: омогућити савезницима да преузму и спајају независне медије, претворити домаће институције у страначке инструменте, и постепено концентрисати власт у густо језгро контроле усмерено око лидера. Тако је Орбан, готово демонстративно, преокренуо наратив о незаустављивом глобалном прогресу који је дуго доминирао левицом.
Избор Доналда Трампа за председника Сједињених Држава 2016. године, а посебно његов повратак у Белу кућу 2024, многи су тумачили као потврду да се тај модел појављује као алтернативна политичка будућност.
Ипак, ако је ишта 2026. година показала то је да националистички нативисти нису ништа боље оспособљени да реше противречности савремених потрошачких друштава од либералних демократа које су желели да замене. У свету у коме капитал доминира, дисциплина тржишта на крају долази по све – као што је, како се чини, сустигла и Орбана, како је недавно детаљно анализирао Foreign Affairs:
„Економски темељи почели су да се љуљају у децембру 2022, када је Европска унија замрзнула више од половине средстава намењених Мађарској због наводних кршења владавине права. Истовремено, спор опоравак глобалне економије након пандемије и владине антиконкурентске мере гурнули су привреду у стагнацију, док је инфлација достигла двоцифрене нивое. То је оптеретило мрежу зависности режима: како се буџет стезао, нижи нивои унутар система остајали су без приступа ресурсима, док је Орбан усмеравао средства нагоре. Године 2025. богатство Лоринца Месароша, Орбановог савезника, порасло је за око 1,5 милијарди долара, док је раст БДП-а Мађарске био мањи од половине тог износа.“
Павел Шелин: Зашто је Орбанов пораз веома добар сигнал за Русију (остаје још само да Вучић изгуби)
На истом механизму на којем јаки лидери уклањају институционалне контроле над својом моћи они уклањају и заштитне ограде против политичких и економских криза које би могле постати узрок њиховог сопственог пада.
Једно од основних начела онога што бих назвао „Фукујамина теорија“ јесте да аутократија временом постаје крхка, слепа и на крају подложна повратку демократије: јак вођа сам себи ствара проблем компетенције.
Када људи вичу на вас због својих проблема, инстинкт за опстанак изборне демократије јесте да те проблеме решава, а не да ућуткује викање.
Ипак, досадашња прича о Орбану била је да је пронашао неку радикално нову путању – да је мајстор фрагментације опозиције и изградње трајне популистичке базе моћи, ослоњене на плебисцитарну политику и својеврсни апарат утицаја кроз медије под партијском контролом. Али убедљива плебисцитарна победа опозиционе странке Тиса Петра Мађара, праћена наглим скоком излазности, сугерише да смо причу о Орбану можда погрешно читали. Његов идеолошки наследник Трамп такође се суочава са све нижим нивоима подршке и уплео се у рат са Ираном у ком Сједињене Државе, изненађујуће, не делују као да имају контролу над исходом.
Ко је Петер Мађар – човек који је окончао власт Виктора Орбана
Можда смо прерано прогласили либералну демократију за „крај историје“. Али озбиљнија пројекција наредних тридесет година мораће да објасни зашто Орбан данас више припада прошлости него будућности.
Мет Пирс (Matt Pearce) је новинар. Од 2012. до 2024. био је репортер Лос Анђелес тајмса.
Скратио и са енглеског посрбио: Јован Татовић
Categories: Гостинска соба
СтСт постало рај за самoпроглашене новинарско-аналитичарско-геополитичарске ауторитете, у ствари, анонимусе, чије мишљење није познато ни у кругу уже фамилије. Али зато се на тацни сервирају „свезнајућој“ публици на СтСт.
Где их само налазите!?
@Читалац Разлог за објављивање овог текста је да се прикаже пад Орбана из дубоко либералне перспективе, мислим да је овај текст добар за то. Такође, добро је и покренути дебату о томе шта је данас глобална алтернатива либерализму.
Uvek sam u nedoumici da li likovi koji razmisljaju kao pisac ovog besmislenog clanka nista ne kapiraju ili su samo u funkciji nepijatelja covecanstva.
Pisah vise puta da beseda (tako se nekada prevodio danas moderni termin „diskurs“) o Srbiji kao koloniji, koju najcesce iznose sluzbenici u „kolonijalnoj“ upravi – univerzitetski profesori, zapravo pervertira otudjenost drzave od naroda u (perifernom) kapitalizmu, posto je kapitalizam neupitan, a sto dovodi do otudjenja naroda od drzave koje se ogleda u odvajanju gradjanerskog i nacionalnog od gradjanskog, pa se Srbija ne posmatra iznutra iz perspektive njenog gradjanina, vec spolja, kao i Madjarska, to je i poenta ovog predugog uvoda, iz perspektive EU ili antiEU! „Gradjanin“ je jednakost formi bez sadrzaja, to je vidljivo kada se sude pred zakonom jednaki, ali bogati i siromasni. Socijalizam je pokusao da toj formi, praznoj, ne cistoj, da sadrzaj preko kolektivnog vlasnistva, posebno samoupravljanja. Odricanjem od ovog je doslo do otudjenja od drzave koje, oni koji ne smeju da dovode u pitanje kapitalizam, predstavljaju spoljno-politicki, kao kolonizaciju! Otuda nas cudi kada iz spoljasnje perspektive pored Srbije stavimo Madjarsku i Rusiju, pa saznamo koliko je percepcija vlasti unutar tih drzava razlicita od nase i prema vlastitoj drzavi spoljasnje perspektive. Naravno, onda sledi i spoljasnje objasnjenje pada Orbana – Soros, EU, USA je otpala, inace potpuno logicki suprotno predstavi o Orbanu kao o suverenisti – kakav je to suverenizam kada neko spolja finansira rusenje, jos demokratskim izborima!
Tu spoljasnju perspektivu ima i autor kada govori o propasti „sovjetskog socijalizma“, kao da nisu postojali i uspesniji oblici socijalizma – nas, ali je sovjetski spolja emitovao najvecu opasnost Zapadu, pa se o njemu govori iz te suprotstavljenosti! Taj spoljasnji odnos ostaje i kada se govori o tome da je protivnik liberalizma „nativisticka desnica“, jer se tu liberalizam odvaja od kapitalizma. Da je „nativisticka desnica“ iskljucivo kapitalisticki produkt i, zapravo, posledica ovog prikrivanja neslaganja demokratije i kapitalizma u pojmu liberalizma, znamo najbolje mi u Srbiji! Ako zanemarimo da je srpska desnica DeBesnica, a ne moramo da zanemarimo, jer se DB transformisao od cuvara socijalizma u cuvara nastajuce vladajuce klase – CIA sa B (videti tekst na portalu o formiranju buduceg „old money“ – „Moze monarhija, ali u mojoj kuci“), onda mozemo svedociti o nestanku termina „kapitalizam“ iz njenog diskursa po svaku cenu, pa i besmislenosti price o „koloniji“ koju pricaju oni koji rade u „drzavnim“ (kolonijalnim) institucijama. Tako da nije jasno u tekstu, a jasno je van teksta, da je „nativisticka desnica“ samo strategija kapitalizma da se kapitalisticka vladajuca klasa prikrije pricom o nekakvoj otudjenoj eliti! Kod nas je to doslo dotle da su nestale stranke, a politicki subjekat mora da se predstavlja kao apoliticni – studenti, iz cega sledi reakcija napada na „elitu“ poistovecenu sa svakim ko ima vise od srednje skole!
Da li je korupciju uopste moguce izbeci? Ako ste svoje resurse predali stranom kapitalu, ako vam je jedina ekonomska politika „privlacenje stranih investicija“ – odnosno prodaja strancima, ako vam neko sa strane zabrani kineski 5G, rusko oruzje, pa umesto 50 MiG-35 kupujete 12 Rafala, cime vlast zapravo vlada, sta ona moze da radi, osim da se okrene licnim interesima svojih pripadnika, posebno u drzavi koja zivi u vremenu formiranja vladajuce klase buducih ktitora i humanitaraca!
Demokratija je kao moral, bolje i lazni moral, jer on pokazuje da postoji svest o moralu koji mora da se lazira, od amoralnosti ili nesvesti o moralu! Ako sloboda u klasnom sistemu nije moguca, mora da postoji barem neki privid slobode, osecanje da covek odlucuje o onima nad njim, a koje se iz vlasnicke sfere seli u politicku, tacnije stranacku! Zato i poretci koji „hvataju misa“, bez obzira na boju macke u jednom trenutku dodju u poziciju da slobodu zahtevaju oni koji sasvim dobro prolaze od tog „hvatanja misa“. Zato Putinova vlast, ma koliko popravila situaciju posle Jelcina, samim svojim 26-ogodisnjim trajanjem zatamnjuje osecaj slobode upravo kod onih kojima se zivot najvise popravio, a koji su i politicki najaktivniji – srednje klase! Konacno, stalno se gubi iz vida da moderna epoha pociva na ideji coveka cija se bit vise ne iscrpljuje u politickoj zajednici, vec se od politickog zahteva opravdanje spram pojedinca! Svi oblici zajednicarenja su samo nalicija ovog, osim komunizma, kao ukinutosti drzave, prava i svake imovine, ukljucujuci i drzavnu (socijalizam treba da ukine kapitalizam, ne da mu bude alternativa, niti da bolje zadovoljava kapitalisticke vrednosti od kapitalizma, ali i samog sebe u komunizma u kojem nece biti moguc ni diskurs iznad pojedinacnosti pojedinca)!
Orban je lažni patriota, cionista i čovek Londona. Njegov poraz nije nikakav gubitak za patriotske snage u svetu. Jednostavno više nije bio od koristi svojim gospodarima a Putin i Tramp su videli kroz njegovu masku.
Орбан је Мађар, који ради у интересу Мађарске. Наравно, и у свом личном интересу, јер је то просто део сваке политичке каријере. То што је сарађивао са Вучићем не значи да му је пријатељ. Нико нормалан не може да буде наклоњен њему лично. Значи, сад кад је пао с власти, не треба од Орбана правити бабарогу. Ништа бољи или гори неће бити било ко други, под условом да је нормалан, као што је Орбан. Нормалан је онај који има своје ставове, супротне ставу околине, али успева да сарађује са том околимом тако да већина ствари буде по његовом. Управо је то оно што се највише замера Орбану. Није трпео да му типови као што је писац овог текста соле памет. Трпео је будалу са југа јер је од ње имао дебеле користи.
Уопште није важно ко носи коју етикету, јер те етикете лепе они који би да управљају светом. Суштина је у томе сам управљаш собом и оним што ти је поверено. Орбан је оличење здраворазумског интересџије. То нема везе са поштењем, него са правилним схватањем политике. Где би нама крај био да имамо неког Орбана. Ако знамо да не постоје беспрекорни, поштени политичари, онда је неко ко успева да једну малу земљу, без излаза на море, без неке јаке привреде, војске или било чега другог, води доминантно у интересу те земље добар избор. На крају је Орбан показао своју величину, сасвим супротну од Вучићеве ароганције. Честитао је противнику победу и није довео земљу у крваве обрачуне. Човек је прихватио логичну ствар да се после 16 година тражи његова замена. Да је био потпуно безгрешан, то би било нормално. Ето показног примера демократичности, без тотално промашених анализа, којима се брани трулеж данашњег запада или бесмиао овдашњег стања.
Не знам, мени ово горње представљање некакве вулгарне реалполитике за врхунац мудрости поуздано иде да не кажем на шта… Имамо иза себе два + века тог англосаксонског учења, популаризованог Мандевила и Адама Смита, да док год се моћници воде властитим интересом и прохтевима, под условом да је у њима на снази буржујски здрав разум, биће добро за све… Супер је, знаш, да ти вође ни у шта не верују, немају никакве трајне вредности итд.
Иначе, ја од Мађара чујем да ствари тамо нису пуно друкчије него код нас? Неко парадирање патриотизма, „хришћанских вредности“, мађарске „народне традиције“, док се на режимским медијима сервира потпун морални распад, док се политичари, тајкуни и њихови синови сликају са старлетама (са, наравно, напумпаним уснама) и инфлуенсеркама у, где другде, Дубаију…