Националистички нативисти нису ништа боље оспособљени да реше противречности савремених потрошачких друштава од либералних демократа које су желели да замене

Виктор Орбан (Фото: (European Union/Wikimedia Foundation)

(mattdpearce.substack.com, 12. 4. 2026)

У често погрешно схваћеној – али пророчкој – књизи Франсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ из 1992. године, либерална демократија се издваја као једини политички облик будућности. После слома совјетског комунизма, није постојао ниједан уверљив супарник у виду идеологије која би се могла извозити као општеприхватљив модел бољег управљања. Радикални локални експерименти наставили би да постоје под окриљем регионалних отпадника попут Северне Кореје, Кубе или Ирана. Али чак је и велика сила као што је Кина уводила тржишне механизме и кретала се ка чланству у Светској трговинској организацији – капиталистички сабрат међу сабраћом.

Тај нови интернационалистички свет отворених друштава, који настоји да уравнотежи тежње ка слободи и једнакости, подсећао је на Хегелов сан о савршеној слободи: грађанство у оквиру слободне и разумне државе, што је најављивало крај људске „Историје“ као филозофског развоја. Више није било одрживих снова о алтернативним светским системима, других свеобухватних могућности. Можда се човечанство коначно пробудило.

Па ипак, Фукујамино упозорење из 1992. године, преузето од Ничеа, било је да у људској природи постоји склоност ка незадовољству, чак и у условима мира, просперитета и грађанских слобода. Једнога дана, сама либерална демократија могла би поново бити виђена као непријатељ људског задовољства. Али од кога? Фукујама је предвидео да ће најопаснији изазивач либералне демократије бити нејасан, али обновљен десничарски националистички покрет – повратак трибализму у глобалном селу. Фукујама је био у праву.

Протекле две деценије заиста су донеле успон још једне транснационалне идеологије која настоји да се такмичи са либералном демократијом, а која је најпотпуније оличена и најагресивније извожена кроз политику Виктора Орбана и његове странке Фидес.

Крај или пауза за Орбана?

Овај, парадоксално, елитама вођен глобални заокрет ка националистичком нативизму – често називан „популизмом“, а који је сам Орбан именовао као „нелибералну демократију“ – на власт је долазио ослањајући се на савезе са све огорченијом и политички развлашћеном радничком класом. Управо њој либералне демократије више нису могле уверљиво да понуде херојске наративе нити стварну политичку моћ какву је некада обећавао социјализам.

Захваљујући готово чудесној способности либералног капитализма да премешта радна места, робу и капитал преко граница, синдикати су разбијени, фабрички рад измештен, а материјалне основе моћи радничке класе замењене су ксенофобним утехама – пребацивањем кривице на имигранте за проблеме које су у стварности произвели међународни токови капитала. Инвестициони капитал се, по својој унутрашњој „гравитацији“, сливао ка земљама Глобалног југа са нижим стандардима зарада и још слабијом синдикалном организованошћу, да би се потом враћао у виду све мање опорезованих капиталних прихода за елите, уместо као плате или социјални програми за постиндустријске раднике гурнуте у слабије плаћене услужне делатности.

Грађански живот се испразнио. Масовно учешће на изборима опадало је – било из досаде, било из осећаја узалудности

Александар Живковић: Моја мама воли Орбана

То су били идеални услови за популистичке „предузетнике сукоба“, способне да стари класни антагонизам преобликују дуж образовних (а све више и родних) линија. Либерали и њихове све образованије, универзитетски обликоване породице – које је десница доживљавала као главне унутрашње добитнике новог глобалног поретка, уз имигранте – постали су погодна политичка мета. Исто тако и „либерални“ медији.

Та порука, испричана на било ком језику, могла је да се прошири свуда где су се укоренили услови либерализма „краја историје“ – а то је, практично, било свуда. Чак је подстакла и извесну врсту политичког туризма.

„Имајте сопствене медије. То је једини начин да се укаже на лудило прогресивне левице“, поручио је Виктор Орбан америчким републиканцима 2022. године, када је Конференција конзервативне политичке акције донела запажену одлуку да своје заседање одржи у Будимпешти. „Проблем је што су западни медији прилагођени левичарском погледу. Они који су обучавали новинаре на универзитетима већ су имали прогресивна левичарска начела.“

Никола Варагић: Не би било добро да због тога што је Вучић толико лош већина гласа за српског Петра Мађара

То је био део Орбанове „тајне формуле“ и приче о више од деценије постепене нелибералне консолидације: омогућити савезницима да преузму и спајају независне медије, претворити домаће институције у страначке инструменте, и постепено концентрисати власт у густо језгро контроле усмерено око лидера. Тако је Орбан, готово демонстративно, преокренуо наратив о незаустављивом глобалном прогресу који је дуго доминирао левицом.

Избор Доналда Трампа за председника Сједињених Држава 2016. године, а посебно његов повратак у Белу кућу 2024, многи су тумачили као потврду да се тај модел појављује као алтернативна политичка будућност.

Ипак, ако је ишта 2026. година показала то је да националистички нативисти нису ништа боље оспособљени да реше противречности савремених потрошачких друштава од либералних демократа које су желели да замене. У свету у коме капитал доминира, дисциплина тржишта на крају долази по све – као што је, како се чини, сустигла и Орбана, како је недавно детаљно анализирао Foreign Affairs:

„Економски темељи почели су да се љуљају у децембру 2022, када је Европска унија замрзнула више од половине средстава намењених Мађарској због наводних кршења владавине права. Истовремено, спор опоравак глобалне економије након пандемије и владине антиконкурентске мере гурнули су привреду у стагнацију, док је инфлација достигла двоцифрене нивое. То је оптеретило мрежу зависности режима: како се буџет стезао, нижи нивои унутар система остајали су без приступа ресурсима, док је Орбан усмеравао средства нагоре. Године 2025. богатство Лоринца Месароша, Орбановог савезника, порасло је за око 1,5 милијарди долара, док је раст БДП-а Мађарске био мањи од половине тог износа.“

Павел Шелин: Зашто је Орбанов пораз веома добар сигнал за Русију (остаје још само да Вучић изгуби)

На истом механизму на којем јаки лидери уклањају институционалне контроле над својом моћи они уклањају и заштитне ограде против политичких и економских криза које би могле постати узрок њиховог сопственог пада.

Једно од основних начела онога што бих назвао „Фукујамина теорија“ јесте да аутократија временом постаје крхка, слепа и на крају подложна повратку демократије: јак вођа сам себи ствара проблем компетенције.

Када људи вичу на вас због својих проблема, инстинкт за опстанак изборне демократије јесте да те проблеме решава, а не да ућуткује викање.

Ипак, досадашња прича о Орбану била је да је пронашао неку радикално нову путању – да је мајстор фрагментације опозиције и изградње трајне популистичке базе моћи, ослоњене на плебисцитарну политику и својеврсни апарат утицаја кроз медије под партијском контролом. Али убедљива плебисцитарна победа опозиционе странке Тиса Петра Мађара, праћена наглим скоком излазности, сугерише да смо причу о Орбану можда погрешно читали. Његов идеолошки наследник Трамп такође се суочава са све нижим нивоима подршке и уплео се у рат са Ираном у ком Сједињене Државе, изненађујуће, не делују као да имају контролу над исходом.

Ко је Петер Мађар – човек који је окончао власт Виктора Орбана

Можда смо прерано прогласили либералну демократију за „крај историје“. Али озбиљнија пројекција наредних тридесет година мораће да објасни зашто Орбан данас више припада прошлости него будућности.

Мет Пирс (Matt Pearce) је новинар. Од 2012. до 2024. био је репортер Лос Анђелес тајмса.

Скратио и са енглеског посрбио: Јован Татовић

Categories: Гостинска соба

Tags: "крај историје", Јован Татовић, Виктор Орбан, Мађарска, Мет Пирс, либерализам