Неочекивано, напрасно, душом је у вјечни живот отишао Баранин Душко Барац. То се догодило на успону уз Румију, на стотинак метара од превоја Перов долац
Фото: ФБ прот. Ј. Пламенца
Заиста, није нам дато да знамо када ћемо душом отићи из овог живота, ни када ни гдје ће се то догодити. Некада то бива очекивано, јер је човјек тешко болестан, а веома често и неочекивано.
Неочекивано, напрасно, јуче је душом у вјечни живот отишао Баранин Душко Барац. То се догодило на успону уз Румију, на стотинак метара од превоја Перов долац.
Душков братанац Ђорђе свједочи о Душковом усхићењу када је одлучио да пође на Литургију на Румији коју смо заказали за 18. април. Ђорђе свједочи и о Душковој радости док се, са више од четрдесет ходочасника, успињао ка Румијској цркви, и о лакоћи којом је узмицао уз стрму планину. А онда је куцнуо његов час!
Још од Саборног храма у Бару код којег смо се, уобичајено, сабрали да би заједно пошли на Румију, све је одисало радошћу. Три свештеника, ђакон, монах… Па то ријетко бива и на Тројчинданској румијској литији. И бројан народ.
Код цркве Свете Тројице на Румији (Архивска фотографија)
Литургију смо покасно почели и у њој је учествовао дио ходочасника. Па зар смо за Душкову душу могли да учинимо ма и приближно толико благодатно колико је литургијска молитва Богу да је прими у Своје Наручје.
У традицији Православне цркве дубоко је увријежено увјерење да душа крштеног човјека кад се одвоји од тијела у дане Васкрса, и читаве Свијетле седмице, одлети Господу као лептир. Ето откуд она радост тог јутра, и Душкова и све румијске ходочасничке заједнице. Ето утјехе Душковој породици и његовим пријатељима.
Смрт није нестанак човјека. Она је само једна фаза у његовом животу овог и будућег вијека, кратка фаза, прелазница из земаљског у вјечни живот. Умирање може бити тегобно, трауматично. Душку није било. Однос према сопственој смрти је мјера повјерења човјека у Бога.
Мир души доброг човјека Душка Барца!
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница прот. Јована Пламенца)
Categories: Гостинска соба
Пре неколико година, када сам са својом децом био на литургији у једном храму у коме раније нисмо били, након литургије и беседе свештеника који је служио, прокоментарисао сам пред породицом: „Побожан неки поп“. Једна ћерка ме упита: „Тата, како знаш да је неки свештеник побожан?“. Нисам умео да објасним иако сам био сигуран да знам. Ни дан данас не умем да објасним, али бих могао да дам одговор: „Слушајте беседе или читајте шта каже отац Јован Пламенац и знаћете шта је побожан поп.“