Такав лежи Христос сред пустога храма. / И док, постепено, свуда пада тама, / И јато се ноћних тица на плен спрема, / Сам у пустој цркви, где круже вампири

Фреске изнад олтара Богородице Љевишке (Извор)

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, Самрт иста;
Над главом ореол од кованог сребра.

Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста;
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез’о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док, постепено, свуда пада тама,
И јато се ноћних тица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема…

1911.

(Фејсбук страница Ментални хигијеничар)

У разговору вођеном 1928. године са Бранимиром Ћосићем (вид. Десет писаца – десет разговора, Београд 1931; потпуно издање ове књиге приредио је и објавио Јован Пејчић у Бору 2002), говорећи о Старој Србији и „Косовском циклусу”, Милан Ракић је рекао: „За постанак моје песме ‘Напуштена црква’ имам да захвалим једном случају. Пролазио сам са женом кроз село Падалиште, када ми сељаци понудише да ме одведу до једне цркве. Срба у околини није било, и црква је била скоро потпуно запуштена. Ни патоса, ни окана на прозорима. Неколико икона и неколико угашених свећа које су пролазници оставили. Тада ми паде у очи једна дрвена икона. Била је сва искапана воском од свећа, које су на њу биле лепљене, и препукла. Сељаци, видећи да је са интересом посматрам, понуде ми је. Ја у том тренутку нисам хтео. Када сам тога дана полазио из села, сељаци ми беху донели икону: ‘Узми, господине. Ако је не узмеш, пропашће.’ Још увек чувам ту стару икону.” (Извор)

Categories: Гостинска соба

Tags: КиМ, Милан Ракић, Пећ, поезија