Такав лежи Христос сред пустога храма. / И док, постепено, свуда пада тама, / И јато се ноћних тица на плен спрема, / Сам у пустој цркви, где круже вампири
Фреске изнад олтара Богородице Љевишке (Извор)
Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, Самрт иста;
Над главом ореол од кованог сребра.
Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста;
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез’о уметник из Дебра.
Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док, постепено, свуда пада тама,
И јато се ноћних тица на плен спрема,
Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема…
1911.
(Фејсбук страница Ментални хигијеничар)
У разговору вођеном 1928. године са Бранимиром Ћосићем (вид. Десет писаца – десет разговора, Београд 1931; потпуно издање ове књиге приредио је и објавио Јован Пејчић у Бору 2002), говорећи о Старој Србији и „Косовском циклусу”, Милан Ракић је рекао: „За постанак моје песме ‘Напуштена црква’ имам да захвалим једном случају. Пролазио сам са женом кроз село Падалиште, када ми сељаци понудише да ме одведу до једне цркве. Срба у околини није било, и црква је била скоро потпуно запуштена. Ни патоса, ни окана на прозорима. Неколико икона и неколико угашених свећа које су пролазници оставили. Тада ми паде у очи једна дрвена икона. Била је сва искапана воском од свећа, које су на њу биле лепљене, и препукла. Сељаци, видећи да је са интересом посматрам, понуде ми је. Ја у том тренутку нисам хтео. Када сам тога дана полазио из села, сељаци ми беху донели икону: ‘Узми, господине. Ако је не узмеш, пропашће.’ Још увек чувам ту стару икону.” (Извор)
Categories: Гостинска соба
Дивни и храбри Г. Милан Ракић. Капа доле за човека који је живео у складу са својим речима.
Вечно чекајући паству, које нема…
Година – 1911. Слика Христа, дата Ракићем – језива, чисто описна, у складу с нађеним „стањем ствари“, без трунке наде и вѣре, скоро нѣхришћанска – једино се у послѣдњем стиху, који издвојих, осѣћа сѣнка туге што је то баш тако. Драгоцѣн је тај каснији Ракићев запис са Бр. Ћосићем и самом паством која оповргава пѣсника: „Ипак узмите ту икону, господине, ви сте Краљев великаш, а ми сувише убоги и нѣмоћни да је сачувамо…“
Прѣтходне, 2010. године, Дис је написао „Наше дане“. Радоје Домановић је своје главне сатире, пак, написао у доба Обреновића – послѣ доласка краља Петра I Карађорђевића на власт слабо је стварао – убијао се од алкохола и умръо млад. За српске пѣснике, „златно доба српске демократије“ и наглог процвата (по тумачењу историчара) бѣјаше „црно доба опадања“ и очаја.
Нѣје то било без основа – тѣх година је постигнут с Ватиканом договор о Конкордату – који ће на дневни ред доћи 30 година касније, јербо код Латина ништа нѣ застарѣва; стасаваху будући ратни богаташи (данашњим, расрбљеним рѣчником: профитери); власт и „елита“ листом стремљаше Јевропи; духовништво српске Цркве – под шапом политичара, забављених питањем кога ће поставити за поглавара обновљене Патријаршије (будући владика Николај је још млад, тек бруси своја крила); у свему томе, будући јунаци с Кајмакчалана, као ни владикини богомољци, нѣсу били видљиви – нѣ бѣше их на насловним страницама ондашње штампе… главна тема је демократски, економски напрѣдак… Подсѣћа ли вас овај опис на нѣшто?
А онда – 1912, 1913, 1914… – и Дис, у доба највеће националне нѣсрѣће, која ће му самом однѣти главу, одједном запѣва сасвѣм другу пѣсму: МИ ЧЕКАМО ЦАРА! Потцѣњени духовници и официри, на челу сељака, које су пѣсници више сажаљевали, кукајући над њиховом злехудом судбином, а мање заиста разумѣли – потпуно преокрену причу и ослободе скоро све српство, уништивши узгред три царства и још нѣшто ситније бораније…
И сам сам послѣдњих 35 година прилично „дисовски“ и „ракићевски“ (из те њихове прве фазе) расположен, али ми имамо њихово искуство. Сељаци су десетковани – њихово мѣсто су заузеле сељачине (опет – изопаченим саврѣменим рѣчником: мој дѣда, краљев гардиста и Дражин војник, послѣ краљеве издаје и Срѣмског фронта партизан и један од ослободилаца Загреба, добровољно се потом, баталивши војну каријеру повукавши на своју праотачку, никоме нѣ потрѣбну планинску тврђаву Јелицу је то правилније називао „градском марвом“) правих војника и духовника имамо још мање. Нѣког бар налик Николају, Јустину, Стѣпи или Бојовићу – ни на видику. А ни они ни у чему, ако ћемо право, нѣсу успѣли – осѣм једне ситнице: да нам продуже живот као народу бар за сто година, па нас још има да овако куцкамо којешта по интернету.
Ваљда и ми, ако смо и сасвѣм пропали, као права градска марва, можемо постићи барем толико да нѣ умремо у оваквој срамоти? Па да нѣко и послѣ нас живи колико-толико слободно, бар 50 или макар 5 година. Ово послѣдње пишем у множини, а мислим у једнини. Нѣсмо ваљда најгоре пропалице – читав свѣт се распада.