Био сам изненађен поводом неких његових нелојалних и непатриотских изјава, јер нисам могао да појмим како може бити искрени поштовалац великана Руске идеје, а онда заузме неправедан став спрам сопственог народа
Графит на Дорћолу (Фото: Фејсбук/Марко Танасковић)
Поводом упокојења кошаркашког тренера Душка Вујошевића (1959-2026), данима се нижу објаве у којима га многи називају „другосрбијанцем” и „аутошовинистом”, револтирани неким његовим изјавама које му збиља не служе на част. Стога се осећам обавезним да посведочим да је Душко Вујошевић био пасионирани љубитељ Ивана Иљина, Соловјева, Берђајева, Фјодорова и других руских религиозних философа, да је са великим занимањем пратио издавачку продукцију „Логоса” Владимира Меденице и да је редовно набављао све његове наслове.
Има томе петнаест-шеснаест година, радио сам на штанду „Логоса” на Божићном сајму књига у Дому синдиката, када је Душко Вујошевић дошао на штанд и одвојио десетак наслова који су му недостајали, неке и на моју препоруку. Из успутног разговора о ауторима одабраних књига схватио сам да Вујошевић не само што дела руских философа купује, него их и чита и доста добро разуме, изненађујуће за спортског делатника од кога то нико не би очекивао. Имао сам, штавише, утисак да му импонујем као саговорник, макар и узгредни, пошто у својој средини вероватно и није имао оних са којима би разговарао о ономе што га је очигледно веома занимало.
Графит на Карабурми (Фото: Фејсбук/Butasport.rs)
Утолико сам више био изненађен поводом неких његових нелојалних и непатриотских изјава, јер нисам могао да појмим како неко може бити искрени поштовалац великана Руске идеје, која је сва усмерена на национални и духовни препород – како многострадалног руског народа тако и целокупног православног словенства – а онда у јавности заузме горд и неправедан став спрам сопственог народа, који је сушто оличење истог тог страдалништва и пролази кроз сва историјска и идеолошка искушења чији смисао надахнуто тумаче и дешифрују руски философи. Али, што рече јунак једног филма „ко ће себе разумети”. Из непосредног сусрета и разговора са Вујошевићем стекао сам утисак да се ради о човеку немирног духа, који се са нечим у себи рве и за нечим трага; у коме се сукобљава прилично јак темперамент, склон провокативном, брзом и офанзивном реаговању, са неким искреним и поштеним настојањем да се досегне и докучи било која стварна вредност, спреман да је моментално призна и прихвати ако му је неко веродостојно и убедљиво стави пред очи. Од те противречности вероватно је долазила и противречност у његовим јавним изјавама и интимним интересовањима. Јак и необуздан темперамент га је наводио да даје изјаве са којима се дубоко у себи можда није ни слагао.
Како год, нека га уз спортске заслуге на оном свету оправда и искрена љубав коју је гајио за великане Руске идеје.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Светислава Пушоњића)
Categories: Гостинска соба
Против метежа у размишљању и закључивању треба се грчевито борити, са страшћу борца против сатане који нас свакодневно искушава, саблажњава, примећује.Није ли велика ствар што нам древни мудраци из Хеладе оставише у аманет поруку да се до истине долази само кроз поштен разговор подрпут разумом и добром вољом да се на крају дође до циља, а то је чист, непомућено појам. Тако и нама, као појам карактерног човека треба да послужи јасна, постојана и чиста, у себи не противречна личност, као што су били Радослав Грујић, епископ Варнава Настић, Милан Кашанин, а не компромитовали људи као што је био покојни Вујошевић, па макар и са пуним регалом сабраних дела и недела.
Коју љубав према Русији? Тада је радио у ЦСКА из Москве, па је зато био „заљубљен“ у Русију и куповао књиге рускох писаца. Мислио је да ће тако да се додвори Русима.
Са аутошовинистичким испадима је покушао да се додвори Бошњацима, прво као селектор БиХ, а после је мислио да ће га неки клуб из БиХ ангажовати као тренера пошто га нико није хтео.
Ма макни га, Црногорац другосрбијанац. Срби му криви за рат у Босни. Наш народ јадан клан недоклан.
Зато ми пропадамо. Уместо да такви ставови буду акт за тренутну дисквалификацију ми им титрамо. Народ свој је проширена породица. Да ли ћеш, да ти неко испребија мајку, да занемариш и кажеш, па он је добар кошаркаш, поносим се и идентификујем њиме. Е то ми радимо. Е то ми радимо. Мало је правих Срба, лепо је једном рекао Јустин ћелијски, и није за џабе Свети…
Ево шта нам поручује вештачка интелигенција:
„Душко Вујошевић се у јавним наступима није изјашњавао као Србин у националном смислу, већ је истакао своје црногорско порекло и југословенско опредељење. Позната је његова изјава: „Како могу бити српски издавач када сам Црногорац и Југословен“.
Како је целу тренерску каријеру направио у Београду, истакао је да је у њему прошао као Црногорац.“
Да, заиста је на месту питање: Зашто није сахрањем у Црној Гори?
Покојник није издајица Срба и Србије.
Душко Николин Вујошевић Павићевић 1959-2026. из Титограда (бивша Подгорица) је окупациони колониста Монтенегрије, наследни монтенегрински титоиста и убеђени партизан.
Партизани, сами кажу, су гробари Срба и Србије.
Вечни заборав.