Жарко Видовић: Косовски Завет могућ само као Поезија којом се човек уздиже у Царство Небеско

Ко се опредељује за Небеско Царство – то јест остаје, упркос Просветитељству, веран Косовском Завету – он за сведока позива Поезију

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

У Косовском Завету јавља се дилема: или Царство Небеско, или царство земаљско! Ко се опредељује за царство земаљско, за свет као простор човековог идентитета и самопотврђивања – тај се опредељује и за „земаљску мудрост“, а она је исто што и философија. Или обратно: философија је пука „земаљска мудрост“. Она је световна, о свету, о земаљском царству, о времену.

Хегел говори о „рационалном“ које је „истоветно са реалношћу“ света времена. Та истоветност је философија или „земаљска мудрост“. Тако је опредељење за философију исто што и напуштање Косовског Завета: врхунцем или највишим достигнућем човековим се од времена просветитељства (посебно од Доситеја) у српској култури сматра управо та „земаљска мудрост“ која духовно поистовећује са рационалним (са мишљењем), а рационално са реалним, са светом времена (пролазности, смрти). Тако човек има да себе „доврши“ и „превазиђе“ у томе свету времена, у свету који је тиранин, чак, и тиранину, „а камоли души благородној“.

Његош, наравно, неће рећи да је то човеково самопревазилажење у свету могуће, јер док је света и док је у свету, човек је несрећан, „метафизички“ несрећан (чак и онда кад у својој бесловесности своју несрећу не примећује); свет је такав да у њему, у земаљском царству, ратују дуси против небеса (против Небеског Царства)…

Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у тијелу…
………………..

Нико срећан, а нико довољан,
(нико довршен, задовољен, пун…)
нико миран, а нико спокојан;
све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Јер, гледајући себе и своје место у свету, световни човек не може, као ни мајмун, да се уздигне изнад света.

У земаљском царству нема оне човекове „прве славе“, првобитне славе које се он сећа кад се сећа Царства Небеског (ЛМ-П, 11). Напротив, човек се ту, у земаљском царству, само брука, јер не може своју Лучу (себе, у званију личности) да види у свету, него само у Небу. Тражећи себе и своју суштину ту, у земаљском царству, наћи ће не човека него само мајмуна! јер човек, његов корен, његова суштина, његова Луча – небески су, те само у Небеском Царству може човек да нађе зрцало (огледало) у којем ће видети и себе и своју славу!

Ко се опредељује за Небеско Царство – то јест остаје, упркос Просветитељству, веран Косовском Завету – он за сведока позива Поезију: само „њом се сјећа шта је изгубио“ (ЛМ, I, 36), па се тако сећа и своје „прве славе“ (ЛМ-П, 11); само њоме може бити сличан Богу (бити „икона Христова“ или христолик), јер суштина Бога је Поезија (радост стварања из Љубави), па тако и Његош слави Бога као Поету (ЛМ-П, 171–180):

Шта је скупа ово свеколико
До Општега Оца поезија?
(ЛМ-П, 175–176)

Косовски Завет, према томе, није могућ као верност философији, „земаљској мудрости“, него само као Поезија, којом се човек уздиже (као Његош у Лучи Микрокозма) у Царство Небеско, до истоветности човека са божанственим. Та истоветност није, као у Аристотела, у моћи мишљења, него (по Платону) у моћи поетског осећања.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА /стр. 103-106/ (у ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ, Лого Алтере, Београд, 2013)

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Александра Мирковића)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. “Кнежев благослов
    пред Косовски бој

    Браћо драга из епохе ове,
    Сјећате л’ се књиге Муратове,
    Што но дође до Лазара Кнеза,
    Да му царство на Косову преда?
    Сад Косову опет неман пријети
    Настоји га од Срба отети,
    Уз домаће гњиде и фукаре,
    Што га дају за прљаве паре.
    Покољењу што Косово чува
    Сад Кнежевог треба благослова,
    А да Богом вазда га требаше.
    Да л’ би вако ишла пјесма ова:
    Кад Лазару ситна књига дође,
    Књигу гледа, у Бога се нада.
    Да је коме послушати сада
    Како кнеже Србе благосиља:
    ‘Ко је Србин и србскога рода,
    И од србске крви и кољена,
    Те долази на бој на Косово.
    Бог му сваког добра подарио,
    А од руке све му родно било:
    И у пољу бјелица пшеница,
    И у брду винова лозица.
    Блага имо за сваког кољена!
    У кући му сва здрава дјечица,
    Свако мушко – јунак до јунака,
    Свако женско – дична србска мајка.
    Потомство му име проносило,
    Проносило, њим се поносило,
    Све докле је свијета и вијека!
    Поглавари, вође и кнезови,
    Сви јунаци, србски витезови,
    Част и слава нек вас увијек прате
    Који србско царство сачувате’„

    Станко Бобић, из Канаде, војник по позиву и духу!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s