Замислите да Данило Вучић одлучи да се замонаши у Хиландару. А онда замислите да и његов отац постане обични монах под духовном влашћу свога сина-монаха

Фото: ФБ страница Историја Срба

Да бисмо разумели Светог Саву у данашње време и оно што је Свети Сава учинио кад је отишао на Свету Гору, замислимо следећу ситуацију.

Син председника Србије Александра Вучића путује са оцем на Хиландар да прослави празник Светог Саве.

Видимо слику са њиховог одласка на Хиландар на Божић прошле године.

И замислите, да тамо син председника Вучића одлучује да се замонаши, током ноћи узима монашки постриг, склања се пред потером очевог обезбеђења Кобри и јединице САЈ на једну од хиландарских кула, закључава се и са куле баца део косе која је одрезана приликом монашења и поручује им да га више не траже јер је он постао обичан монах.

Исти тај сценарио можете да примените на сина председника Црне Горе или сина председника Републике Српске Милорада Додика или било ког српског политичара који се налази на челу неког српског државног ентитета данас или у прошлости.

Небитна су њихова имена.

Замислите да деца тих политичара одлазе из материјалног света и долазе у стене и пећине, и у испосницама проводе остатак свог живота у молитви, сиромаштву, безбрачности и послушности.

Заиста, можете ли да замислите Данила Вучића како напушта свој родитељски комфор, обезбеђење, мерцедесе, шофере, сплавове, изласке, могућност школовања на западу и одлазе у обичан манастир, праве монашку испосницу у стенама попут Горње Савине испоснице на обронцима планине Чемерно, узводно уз реку Студеницу, десетак километара удаљеној од манастира Студенице и подвизавају се у најстрожем посту и молитви?

И не само то, замислите да један такав син, најмоћнијег човека у Србији утиче и на свог оца, па и његов отац, понесен вером свога сина и истином православног исповедања Хришћанства, преко ноћи да оставке на све функције, напусти свој кабинет, моћ, паре, власт, секретарице, шофере, путовања, самите, подаништво свих око њих итд. и он (са својом супругом) постане обични монах под духовном влашћу свога сина-монаха и остатак живота проведе у молитви, сиромаштву, безбрачности и послушности свом духовнику-сину.

Е кад све то замислите, тек онда можете да разумете шта је Свети Сава учинио и какве последице је његов одлазак у манастир произвео.

С тим што, наравно, не могу да се пореде прави српски принчеви са синовима председника некаквих авнојевских република (част Републици Српској која је настала на жртви нашег народа, а не на АВНОЈ-у).

И још нешто, када узмете овакву чињеницу у обзир, тек онда можете да разумете шта је Србија, ко су Срби и шта подразумева бити на челу овог народа и српске државе.

Водити Србију није уживање, већ је то подвиг који захтева личну жртву, и лично ношење Крста.

Сви Немањићи су овако живели, владали, градили цркве и манастире и већина њих су се замонашили и умрли као прости, сиромашни монаси.

Нису своје богатство улагали у себе и раскалашни живот, већ у државне институције, болнице, школе и манастире који су ремек-дела сакралне уметности.

Ову државу Србију су стварали и развијали светитељи Божији, а не корумпирани политичари, пленуми, совјети, кризни штабови или ауторитарни ликови који су зајахали власт манипулишући изборима, институцијама и демократским процесом.

По светитељима оснивачима попут Светог Саве и Светог Симеона Немање се ми разликујемо од свих држава и народа на овом свету.

Ниједну другу државу нису стварали свеци, Србију су стварали свеци.

И због тога није лако водити овај народ и није лако бити на челу било које државе српског народа. Просто стандарди за то су исувише високи.

Светитељу оче Саво, моли Бога за свој српски род!

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Историја Срба)

Categories: Гостинска соба

Tags: Свети Сава, историја Срба, свети Симеон Мироточиви