Законоправило Светог Саве остаје не само сведочанство једног узвишеног историјског тренутка, већ и трајни позив на одговорност према закону, држави и сопственој историји

Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)

Историјски развој србског народа обележен је сложеним и дуготрајним процесом обликовања државности, правног поретка и духовног идентитета, који се, упркос честим прекидима политичког суверенитета, одликује изузетном унутрашњом континуираношћу. Тај континуитет није почивао искључиво на војној или политичкој моћи, већ пре свега на правној култури, односно на дубоко укорењеној свести о значају закона као темеља друштвеног поретка. У самом средишту те историјске вертикале налази се Законоправило Светог Саве, познато и као Номоканон или Крмчија, коначно уобличено 1219. године, које представља не само први србски устав, већ и најзначајнији израз србске средњовековне правне мисли.

Свети Сава, као утемељивач аутокефалности Србске Православне Цркве, није се задржао искључиво у домену духовне организације, већ је препознао да без јасно уређеног правног система нема ни трајне државе ни стабилне заједнице. Због тога Законоправило има вишеслојни карактер: оно је истовремено црквено-правни зборник, грађански законик и уставни акт, који дефинише односе између власти, цркве, друштва и појединца.

Сам назив Крмчија, изведен од речи „крма” – управљати, крманити, има снажну симболичку димензију. Он упућује на схватање закона као кормила које усмерава брод заједнице кроз историјске буре, што јасно указује на свест Светог Саве о закону као инструменту очувања поретка, а не пукој репресивној норми.

Законоправило представља пажљиво компоновану компилацију најзначајнијих извора римског, ромејског и канонског права. У домену црквеног права обухвата Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, као и одлуке Васељенских и Помесних сабора, уз интеграцију Мојсијевог законодавства, посебно Треће и Пете књиге Мојсијеве. Овим је србски правни поредак повезан са библијском, патристичком и саборском традицијом хришћанског Истока.

Насловница првог дела Законоправила Светога Саве у преводу Миодрага М. Петровића, Манастир Жича, 2004.

Грађанскоправни део Законоправила укључује изводе из Новела Јустинијанових (око 550. године), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectiotripartita, као и Прохирон (Закон градски) из 879. године, који представља збир византијског грађанског, кривичног и процесног права. Оваквом рецепцијом римско-ромејског права Србија је свесно укључена у круг европске и хришћанске цивилизације, чиме је потврђена њена припадност правно уређеним државама средњовековне Европе.

Структурно, Законоправило се састоји од 70 глава: шест уводних, 44 из области црквеног права и 20 из области световног права. Његова посебна вредност огледа се у чињеници да оно није пуки превод ромејских извора, већ садржи оригинална тумачења и прилагођавања Светог Саве, чиме добија карактер аутентичног србског правног дела. Управо у тим интерпретацијама долази до изражаја социјална и етичка мисао Светог Саве: у Законоправило су унесене бројне одредбе које се односе на заштиту сиромашних, обесправљених и друштвено угрожених, што показује да право није схваћено као инструмент моћи, већ као средство правде.

Посебно значајно место заузима инсистирање Светог Саве на складном односу духовне и световне власти. Увођењем ромејске теорије симфоније, Законоправило поставља модел узајамне одговорности државе и цркве, без потчињавања једне другој, што представља један од највиших домета средњовековне политичке теорије.

О историјском значају Законоправила сведочи велики број сачуваних преписа.

Иловички препис из 1262. године, писан на пергаменту и са 398 листова, настао је у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, седишту Зетске епископије. Његова судбина током Другог светског рата, када су га усташе украле, а данас се чува у библиотеци Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу, представља симбол страдања србске културне баштине.

Законоправило Светог Саве, Иловички препис из 1262. (Извор: Википедија)

Рашки препис из 1305. године, са 427 листова, настао у Петровој цркви у Расу, чува се у Историјском музеју у Москви.

Дечански препис из око 1340. године, са 284 листа, налази се у библиотеци манастира Дечани, док је

Пчињски препис из око 1370. године, писан на хартији и у кожном повезу, са 305 листова, смештен у Србској академији наука и уметности.

Морачки препис из око 1615. године, са 347 листова, чува се у Музеју Србске Православне Цркве у Београду.

Већ у 13. веку Законоправило је пренето у Бугарску, а затим и у Русију, где је доживело широку примену. Штампано је у Москви 1650. и 1653. године под називом Крмчија, а потом више пута прештампавано током 18. и 19. века. Последње издање потиче из 1914. године. Иако је прво издање оцењено као погрешно, а друго растурено у 1.200 примерака, оно је доспело и до Срба, који су се од 17. века служили Законоправилом Светог Саве у руским штампаним издањима. Сам назив Крмчија, преузет из руско-црквенословенског, јасно указује на схватање Номоканона као кормила црквеног и друштвеног живота.

Законоправило је послужило као основа законодавства србских владара, укључујући и Душанов законик из 1349. и 1354. године, што се јасно види у члановима 6, 8, 11, 101, 109 и 196. Иако у првобитном Законоправилу Светог Саве нису били садржани Закон судњи људем и Суд цара Леона и Константина, штампани текст их укључује.

Законоправило је постало и први законик обновљене Србије почетком маја 1804. године, одмах по избијању Србског устанка, када је прота Матеја Ненадовић наставио законодавну линију Методија и Светог Саве. Његови трагови присутни су и у Србском грађанском законику из 1844. године, у члановима 93 и 94, чиме се потврђује дуговечност и виталност србске правне традиције.

И поред вишевековног губитка државности, србски народ је успео да сачува способност изградње и очувања законског поретка, ослањајући се управо на правно наслеђе Светог Саве као на унутрашњи ослонац колективне свести.

Московски препис Законоправила Светог Саве (Фото: СРНА)

Ипак, овај дуги историјски континуитет доживљава драматичан и суштински прекид у октобру 1944. године, када је, преко совјетских тенкова, у Србији једна окупација замењена другом- наметањем комунистичког режима који је радикално раскинуо са дотадашњом правном, државном и духовном србском традицијом.

Укидањем традиционалне србске државности 1919. године, у оквиру политичке реконфигурације извршене за време владавине Александра Карађорђевића, а потом, након 1944. године, кроз систематску деградацију државних институција, идеолошку инструментализацију и релативизацију права, као и организовано потискивање историјске и правне самосвести, отпочео је дуготрајан процес структурне дезинтеграције србског државотворног субјективитета. Од тог преломног историјског тренутка до савременог доба, Србија се налази у стању континуираног слабљења институционалне стабилности, државотворне кохезије и нормативног поретка који су је током векова конституисали као уређену, суверену и правно утемељену државу.

Значај Законоправила Светог Саве, стога, не исцрпљује се у домену историјске фактографије нити представља искључиво предмет научног интересовања, већ поседује трајно нормативно, духовно и цивилизацијско значење, које превазилази оквире једног историјског раздобља.

Као Богоосвештани закон, Законоправило представља синтезу божанског моралног поретка и људске правне свесловесности, у којој нормативност не почива искључиво на сили или формалном ауторитету државне власти, већ на унутрашњем легитимитету који израста из духовног, моралног и историјског искуства заједнице. Управо у томе лежи његова суштинска вредност: закон који није наметнут силом, већ прихваћен као израз заједничке духовне и правне самосвести србског народа.

Законоправило стога стоји као трајно историјско упозорење да народ који прекине везу са сопственим богоосвештаним законом неминовно губи способност да самосвесно, одговорно и суверено управља сопственим историјским путем. Губитком те везе нарушава се органска повезаност између закона и народа, између нормативног поретка и стварног друштвеног живота, што води ерозији легитимитета институција и слабљењу стварне државне суверености. Такав народ постепено престаје да буде активни субјект историје и бива сведен на објекат туђих идеологија, интереса и правних система, лишен унутрашње способности самоодређења.

Свети Сава, фреска у ман. Св. Ђорђа, Старо Нагоричане

Без свеобухватне духовне обнове, која подразумева повратак изворима правне мисли, обнову моралних начела и поновно утемељење државотворне свести, правни поредак неминовно се своди на пуку формалну нормативност, лишену унутрашње легитимације, духовног смисла и друштвене снаге. У таквом стању право престаје да буде израз правде и постаје инструмент идеолошке или политичке произвољности, док држава бива редукована на формални апарат без стварног моралног и историјског оправдања.

У одсуству такве обнове, чак и народ са славном прошлошћу, дубоком правном традицијом и историјски потврђеном државотворном способношћу може доспети у стање потпуне дезоријентације, губитка историјске самосвести и постепеног одрицања од сопствене суверености.

Законоправило Светог Саве, управо зато, остаје не само сведочанство једног узвишеног историјског тренутка, већ и трајни позив на одговорност према закону, држави и сопственој историји – позив на обнову Богоосвештаног правног поретка као темеља легитимне власти, истинске нормативности и историјске постојаности суверене србске државе.

Свети Саво, Ти помози!

На Савиндан л. Г. 2026.

 о. Мирољуб Срб. Ружић

Categories: Гостинска соба

Tags: Законоправило, Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић, Свети Сава