Срби се представљају индивидуално, док их Хрвати, гледајући податке у псовкама, убијају масовно, колективно

Злочини усташа (Фото: Википедија)

Истраживачу који пред себе ставља проблем усташког зла према Србима на располагању стоје различити подаци. У првој групи су они који долазе од преживелих, који су били у непосредном контакту са злочинцима, трпели га на бројне различите начине и касније га, преживевши некако, изнели у јавност. У другу групу спадају подаци јавно дати у неком облику (говори, штампа, законска регулатива, партијски програми и сл), као и искази починилаца дати судовима после рата. Из различитих разлога подаци из једне као и из друге групе веома су оскудни,. али се може рећи да су најоскуднији подаци из прве групе.

Подаци који спадају у прву групу казују о непосредним учесницима, односно, боље речено, о непосредним починиоцима на терену. У тој групи доступне су нам три врсте података;

а) понашање делатника, извршилаца злочина над Србима,

б) њихова вербализација и

в) њихова емоционална експресија.

На неки начин и вербализација би могла да се схвати као експресија. У првом реду то би обухватало псовке и увреде, којима се овде једино бавимо. Међутим, не би свака вербализација могла да се подведе под експресију, тако да има смисла да се псовке и увреде издвоје у посебну подгрупу.

Јован Мирић: Призори из НДХ

Наравно, највише података имамо о понашању, односно о поступцима усташа и других делатника, а најмање о емоционалним изразима (забележено је тек неколико  примера које су обелоданили неки свештеници Српске Православне Цркве). За псовке и увреде такође се може рећи да су сиромашније документоване. Према укупном броју који смо утврдили у прегледаним папирима оне, псовке и увреде, стоје ближе експресији него понашању. Лако је разумети зашто је тако. Преживели Срби, суочени с непосредним угрожавањем живота, били су тако заокупљени поступањем усташа да им је вербално изражавање њихово одлазило у неки даљи план. Са друге стране, дајући касније извештаје о томе шта се збивало и шта су преживели, опет су псовке и увреде биле неупоредиво мање значајне у поређењу с поступцима џелата. По свему судећи, таквих вербалних израза било је знатно више него што број сакупљених примера наговештава. Чак би се могло претпоставити, на основу бројних разлога, да су ретки примери клања и убијања вршених у тишини, ћутке (мада је било и таквих). Сигурно је да су се могла чути разна подврискивања, урлици, охрабривања и сокољења „сарадника“ итд. Да је број псовки и увреда био знатно већи него што је забележено показује и пример српских свештеника, који помињу „огавне и скаредне речи“што су им упућиване, али из пристојности не износе ниједан конкретнији пример.

Увреде овог пута нисмо обухватили квантитативном анализом, али се може рећи да су и оне честе и груписане око неколико „стандардних“ које је лансирао још Анте Старчевић.

Анализа псовки била је сасвим једноставна: требало је само пребројати  садржински различите псовке у оном облику у којем су дате у текстовима у табели која није унапред направљена него кројена на основу пронађеног материјала. Стога се на крају појавио велики број ћелија у табели с врло малим бројем јединица (конкретних псовки), најчешће само с једном. Управо стога овде нећемо приказивати целу табелу са 15 ћелија, него ћемо приступити уобичајеном поступку сажимања. Укупно је нађено 56 јединица.

Јован Мирић: Примери понижавања Срба у НДХ

Пре саопштавања резултата треба да се каже следеће: анализа је у овој фази обухватила само Лику, Кордун и Банију, односно књиге које су објављене (Д. Ластавица,  П. Зинаић, Ђ. Затезало, П. Бабац), неколико зборника Хрватског архива у Карловцу и доступну  архивску грађу Архива Југославије и Државног архива Србије. Имајући у виду величину обима прегледане грађе, јасно је колико је мален број од свега 56 тражених информација.

Од појединачних конкретних псовки најчешћа је она у којој се помиње „мајка српска“, уз припадајући глагол.. Нашли смо укупно 32 примера са том псовком, што износи 57% од целог узорка. Следећа по учесталости је „мајка влашка“, са укупно 5 јединица (око 9%), док од осталих појединачних псовки ниједна не достиже вредност већу од 3. Ту спадају оне у којима се помињу: краљ Петар (или још „балави“), српска слава (или крсна слава), српски Бог, Србија, Срби, српски краљ, краљица Марија, православно свештенство, мајка мутлачка[1], мајка четничка, мајка српска и партизанска, сунце (партизанско, крваво), мајка комунистичка и, у једном случају – Југославија. Само две псовке помињу нешто што спада у лични однос са жртвом: „твоја мајка“ и „дијете“.

Сажимајући ћелије видимо да највећи број ставки садржи придев „српска“ (влашка, мутлачка); таквих псовки има укупно 43 (скоро 77%). Још сажимајући ћелије видимо да се свега 5 псовки од 56 не тичу српства као колектива, тј. више од 91% свих псовки погађа нешто што је српско. Српска мајка је, као што рекосмо, убедљиво на првом месту.

Изнети подаци су тако груписани као да им није ни потребно тумачење, као да  сасвим довољно говоре и сами: предмет вербалног насиља (као, уосталом, и физичког) јесу Срби и све што је српско. Ипак, њихово пуно значење сагледаћемо  кад их ставимо у одговарајући контекст међуодноса Срба и Хрвата.

Јован Мирић: Зашто су усташе певале пре и после клања Срба

У глинској цркви током лета 1941. године било је неколико клања Срба. У једном од њих, кад су поклани већ лежали у крви на поду цркве а усташе кренуле да провере свој учинак, устаје из убијених један недоклан и обраћа се усташама речима да он није ништа крив. Такви коментари усред клања могли су се често чути. Срби се, дакле, представљају индивидуално, док их ови други, гледајући податке у псовкама, убијају масовно,  колективно. То размимоилажење једна је од страна, не најмања, укупне  трагедије православних Срба у НДХ.

Још у првим месецима трајања ове државе, кад су тек почињала убијања Срба, непосредно предстојеће жртве изражавале су своју неверицу у гласове који су до њих доспели следећим речима: неће -човек на човека, -комшија на комшију, -држава на свој народ. У сећањима преживелих никад се није чуло: неће Хрват на Србина. Укратко, српско неверовање исказано је универзалистичким формулацијама (веровање да је свет један и да је добар, праведан), наспрам напред наведених података о хрватској вербализацији. Узимајући у обзир методолошка ограничења овог истраживања, ипак би се могло рећи да Срби нису толико удаљени од Хрвата колико су Хрвати од Срба. С друге стране, и на тај начин се може видети колико је та несразмера у дистанци бременита ризиком и опасностима за једну страну.

[1] Мутлак је био погрдан назив за Србе у средњем и доњем току реке Уне.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, НДХ, Срби, Хрвати, геноцид над Србима у НДХ