Нарочито се заузимао Мата Михалић из Ковачевца да се тај народ сав покоље рекавши да ако се тај народ пусти да се он одриче да буде Хрват, изјавиo сведок Јосип Коледић

Злочини усташа (Фото: Википедија)

Радовање у болници

Милица Хаџи Чолаковић, избеглица из Бијељине, саопштава по приспећу у Србију. У болници у Бијељини леже и лече се рањене усташе. Причају о покољу Срба у Илијашу и Алипашином мосту. Један вели како је на Велебиту побијено 80.000 Срба са мање од 200 метака. „Ове приче су биле честе међу усташама, који су их слушали увек са радошћу и смехом, као да је реч о спортским утакмицама а не о убиству и клању људи“, завршава Милица.

(Архив Србије, Г-2, ф-9, р. 13/1942)

***

Трогодишњи усташа

Исидор Перкучин избегао је из Олова у Србију и поднео извештај Комесаријату за избеглице и пресељенике. У делу тог извештаја казује о трогодишњем хрватском дечаку који је често боравио у кући Исидоровој у Олову. Једног дана мали хода по кухињи и пола прича а пола пева: „Ја ћу за-клати једног Си-би-љан-ца и ба-ци-ти му ру-ке и но-ге у је-ку“. Жена Исидорова пита дете да ли би он то доиста  урадио. Дете одговара да би. Жена му каже да је она Србијанка, би ли и њу заклао па бацио у реку. Дете вели да њу не би заклао, на крају обећавши да неће заклати ниједног Србијанца. Дан-два касније мали је опет дошао, поново певајући исту песму. Жена га прекорева, а он вели: „…али само једног“.

(АС, Г-2, ф-9, р. 107/1943)

Јован Мирић: Извори ужаса

***

Одрасли усташа

Кусоњић Бранко, парох из Козарца код Приједора, избегавши у Србију, саопштава. „Ушавши у кућу капетан поче да псује мајку православну, српскога бога и Светог Саву пред целом мојом породицом“. Капетан потом позва све укућане да се опросте од пароха, јер га више неће видети. Жена парохова му рече да пази шта говори, јер она има слабо срце, „нашто јој се капетан окренуо и цинички почео блебетати, плазећи језик на њу“.

(АС, Г-2, ф-5, р. 204/1941)

***

Редослед самоубијања

Почетком августа месеца 1941. године почео је покољ и спаљивање Срба у Косињу и околини. Неки су успели да избегну нож и ватру, па су лутали појединачно и у  групицама док се нису сакупили заједно у планини, код Бунара. Видели су спаљене и опљачкане куће, видели су побијене чланове својих породица. Група преживелих су сами, све сељани из околних заселака, без икога ко би знао шта и куда даље. И они стоје пред истим питањем и не виде никаквог одговора. Нестала је и последња нада. Један предложи да најпре побију децу и жене, а да после тога и мушкарци  вешањем окончају своје животе. Дане Радовић и Славко Репац нису прихватили предлог, него су оставили групу па одлуче да се  пробију у села Горње Лике. Тамо су чули за устанак па су се прикључили устаницима. Њих двојица били су први борци из Косиња. Остатак групе је Миле Почуча повео такође у правцу Горње Лике, али су их усташе похватали и одвели у косињски затвор. Тамо се Миле обесио о свој каиш, док су сви остали мушкарци поклани. Жене и деца су пуштени да иду својим опљачканим и попаљеним кућама.

(Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић, стр. 444-445)

***

Једноруки кољач Јуре

Усташка телесна бојна под командом Анте Мошкова побила је 3. априла 1942. године 126 Срба из неколико кордунских села. У куће села Бегово брдо упадали су и кога год су ухватили сабрали код Калића Врела. Нису могли да се сагласе где да их побију, па им је притекао у помоћ Јуре Крунић, који је ту чувао краве. Он их је одговорио да кољу поред врела, па  их је повео, са похватаним српским народом, у шуму, ка месту које је знао. Успут је трогодишњу Соку Пекеч, која није могла да хода, зграбио једином левом руком, треснуо је о стену, затим узео мотику и свом снагом је ударио у стомак. Дете је одмах издахнуло. Кад су стигли до места за убијање, наређено им је да сви легну потрбушке, а усташе су ишле од  једног до другог и боле ножевима. С њима заједно убадао је ножем и Јуре Крунић, својом једином, левом руком.

(Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 100-101)

Јован Мирић: Усташки начини мучења и убијања

***

Удри, пали, руши све

Душан Митровић, свештеник из Дубнице код Зворника, избегао у Србију, извештава. У кућу му долази командир жандармеријске станице Хасан Зухрић из Калесије. Саопштава Митровићу: „Твој живот је у мојим рукама. Био сам прије подне у Зворнику у Среском начелству. Рекли су ми повјереници Шехић Кадија, Малић (Хрват) и Смаиловић поглавар: удри, пали, убијај, руши све што је српско, иначе нећеш бити командир жандармеријске станице. До шест сати имам да затворим 30 угледних Срба из више парохија, с вама заједно.“

(АС, Г-2, ф-9, р. 86/1941)

***

Узмицање пред везанима

У возу за Госпић, у једном вагону, група ухваћених Срба. На једној страни вагона седе и леже везани мушкарци, на другој невезане жене. Група пијаних усташа упада у вагон и насрће на жене. Жене беже у крај са везаним мушкарцима, као да их они, везани, могу спасити. И заиста могу: усташе се заустављају, устукнувши пред везаним Србима. И ту у вагону више не насрћу на жене.

(АС, Г-2, ф-9, р. 76/1942)

***

Одриче се хрватства

Јосип Коледић, сведок покоља Срба у шуми Брезје, на Кордуну, 21. децембра 1941. године, набраја усташе из појединих села и после рата описује њихова дела тога дана. Између осталог прича како је група похватаних српских сељака из Дугог села и Пркоса довођена код млинара Јосе Каталинића где се налазио усташки суд. „На томе суду гдје је донесена пресуда о покољу овог народа није се нитко устао у одбрану. Нарочито се заузимао Мата Михалић из Ковачевца да се тај народ сав покоље рекавши да ако се тај народ пусти да се он одриче да буде Хрват.“

(Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 402)

Јован Мирић: Град и село у НДХ

***

Завоји на прстима

Ружа Козомара, двадесетседмогодишња избеглица из Ливна: „Видела сам како су муслимани имали завијене прсте на рукама. Сазнала сам од њих да су сви наши Срби поклани и да су их они клали. Том приликом говорили су како су у току убијања наши се бранили, а они у оном клању и бесомучном нападању сами себе секли и рањавали избезумљени од беса и убијања”.

(АС, Г-2, ф-10, р. 35/1942)

***

Хрватске усташе не краду

С.Л, жена српског добровољца из Брчког, избегла у Србију, прича како су 2. децембра 1941. године Срби путем добошара позвани да донесу своје иконе и кандила. Сви су затворени у просторији школске радионице, где су тучени. Усташе захтевају да им Срби предају новац. Један усташа иде напред, од једног до другог, и узима новац из руку. За њим иде други, пописује и свакога пита где му је новац. Неколико првих је, не знајући за кваку, рекло да је узео усташа који иде испред. На то се први усташа поврати, псујући српску мајку и вичући: „Зар хрватске усташе краду?“ И онда опет ударци до изнемоглости. Остали у реду убрзо су научили шта треба да кажу.

(АС, Г-2, ф-9, р. 23)

***

Добио хаљину

Сведочење једног личког усташе. „Око Божића 1942. године са још три жандара ухапсио сам једну дјевојку којој не знам имена , али знам да је била од Зрмање… Навече је наредио Мака Хећимовић, Руде Риц и Биланџић да ухапшену дјевојку одведемо и бацимо у јаму ‘Шевић’ изнад Кланца у Пазариштима, што смо и учинили. Кад смо дошли до јаме, заклао ју је Стипан Арбанос из Калуђеровца и послије смо је мртву бацили у јаму. Ја сам је по наређењу Стипана гурао у јаму. Прије него смо је повели бацити у јаму, ја сам добио њену хаљину у Врановинама.”

(Дане Ластавица, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 333)

Categories: Противу заборава

Tags: Јован Мирић, НДХ, карусел