Имају усташе више разлога да певају. Прво, обавили су посао. Друго, побивши Србе показали су да су бољи. Треће, похваљени су од својих духовника. Четврто, оверили су покатоличење и похрваћење својих очева и дедова

Aутор: Сестра Марија, монахиња манастира Јасеновац

Стојан Рагуж, ројник из Домановића, Херцеговина, износио је 14. јула 1952. године пред судом у Мостару: како је са групом усташа камионима возио везане Србе, ноћу, крајем јуна 1941. године, до испод Метковића, како су певали током вожње, како су те Србе изводили двојицу по двојицу – јер су тако били везани – до обале Неретве, како су их убијали из пушака и како су их потом бацали у воду, да их река однесе. Враћајући се назад опет су певали и подврискивали. Потом је другу групу везаних Срба водио на друго место, онда трећу… „Као и обично када смо се враћали са убијања Срба, пјевали смо и вриштали у камиону“, прошириће Рагуж пред судом.

Такође крајем јуна 1941. године група од 44 Србина похватана је и држана у подруму железничке станице Крупа, Херцеговина. Похватале су их и довеле комшије, Хрвати и муслимани. Неко време су их мучили, чупали бркове и браде, газили ногама, тукли кундацима и кољем… Затим су побијени у непосредној близини. А онда су усташе отишле у кафану Хрвата Боже Крвавца, где су певали и веселили се уз хармонику.

Тих дана око 400 Срба побијено је код Опузена, а усташе су се вратиле уз песму, са опљачканим драгоценостима жртава. Један део кољача поздравио је говором, и почастио ручком, дон Мартин Гудељ.

Поглавник НДХ Анте Павелић са фрањевцима (Извор: zlocininadsrbima.com)

Зашто ове херцеговачке усташе певају после клања и убијања?

Имају они више разлога да певају. Својих, јаких, разлога и дубоких мотива.

Прво, обавили су посао успешно, па се враћају, као косци после косидбе, певајући.

Друго, побивши Србе показали су да су бољи, па певају, задовољни собом.

Треће, похваљени су од стране својих духовника, па су још више задовољни собом.

Четврто, оверили су скорашње покатоличење и похрваћење својих очева и дедова. Зато путем из камиона допиру српске песме, а они још не ретко носе стара српска презимена и имена: Бошковић, Вујиновић, Матић, Рајић, Милићевић, те Бошко, Ђуро, Никола, Шћепан, Стојан.

Присилно пoкрштавање Срба у току Другог светског рата у Славонији (Oригинална фотографија прекрштавања православних Срба у цркви)

Пето, намирили су понижења која су од Срба претрпели: Срби су остали у старој вери (док су они преверили и вером и нацијом), Срби су победили Аустроугаре двапут 1914. и још једном 1918. године, показали су да могу победити храброшћу и витешки… Сада су те Србе, на превару везане, разјуначили.

Шесто, дочепали су се новца и предмета убијених. И Стојан Рагуж се овајдио.

Широм Херцеговине не певају само усташе.

Крајем августа исте године група жена и деце спаљена је у једној штали у селу Љубљеница. Из штале је искочила и побегла девојчица Славојка Вукосав, која је 1990. године сведочила како је, поред штале у пламену, група хрватских девојака играла коло и певала.

Усташе кољу Србе

Не пева се само у Херцеговини.

У околини Ливна у данима око Огњене Марије, ливањске усташе и комшије Хрвати хватају Србе, везују их и воде до крашких јама. На путу до јаме уз колону везаних Срба иде бројно хрватско становништво, носи заставе, псује оне који ће ускоро бити бачени у јаму, подврискује и пева, пева.

Певају локалне усташе, комшије, после бацања Срба у јаме, у Горњем Косињу у Лици.

Пева се и у логору.

У јесен 1942. године у логору Стара Градишка око 1.000 жена и деце, српске и јеврејске, одведено је из логора у Јабланац, село некада српско а затим опустело. Слабе и болесне превозили су кочијаши, који су после и причали шта се десило. Три дана држали су те жене и децу у Јабланцу, а онда су све побили. Вратили су се певајући и подврискујући.

Српска деца из логора Стара Градишка пристигла на загребачку железничку станицу (Фото: Форт Рус)

Пева се свуда – по Херцеговини, Босни, Лици, Банији, Кордуну, широм Независне Државе Хрватске. Слављеничка песма једних тесно се свезала с изгибијом других.

Прочитајте још

• Јован Мирић: Праштање
• Јован Мирић: Вукашин из Клепаца
• Јован Мирић: Триптих о (не)доследности
• Јован Мирић: Сахрањивање сапуна
• Јован Мирић: Цеста до ништа
• Јован Мирић: Без коментара (четири слике из НДХ)

Categories: Противу заборава

Tags: Јован Мирић, НДХ, Срби, Стојан Рагуж, геноцид над Србима у НДХ, муслимани, усташе