Момчило Павловић: НАТО агресија 1999 – више изазваних него решених проблема

Аргументација коју је у стварности и пропаганди користио НАТО да правда своју агресију на СРЈ зарад остварења независности Косова и Метохије од Србије управо се ових дана њему враћа као бумеранг

Фото: Д. Јевремовић

Агресија земаља НАТО-а на СРЈ је била, како данас изгледа, умногоме прекретница у међународним односима. Она је последњи велики рат у Европи у 20. веку. Иако је најављивано бомбардовање и октобра 1998. ова агресија тј. рат није објављени рат ни Милошевићу, председнику, ни држави Савезној Републици Југославији (СРЈ), него је активирана наредба Нато снагама. Чувени телеграм Аустроугарске о објави рата Србији 1914. може изгледати као цивилизовани акт објаве и најаве светске трагедије, насупрот овом дивљачком акту. Дивљачком исто онолико колико су дивљачки били поступци према цивилима на Косову и Метохији, било према Албанцима, било према Србима.

Агресија земаља НАТО-а на СРЈ је и први рат против суверене државе у историји НАТО-а и прва борбена операција или мисија, како је називају, спроведена у, како кажу, у пропаганди у „хуманитарне сврхе”, односно да се спречи наводна хуманитарна катастрофа, а против државе која је, пак, настојала да спречи терористичке и разбојничке акције сепаратистичких и терористичких група унутар својих граница. Те терористичке групе самопроглашене у ослободилачку војску, најпре означене као терористичка организација од САД а онда и прихваћене као савезник у борби против „балканског касапина” како је фиксацијом означен председник СРЈ Слободан Милошевић. Требало је да оне буду пешадија безбедном иживљавању НАТО авиона над немоћном земљом и народом и ратовање са безбедне висине и удаљености. То је за последицу имало велика материјална разарања, страдања цивила, али није ни тада, као ни до данас решило историјски сложене проблеме на Косову и Метохији. Напротив, наводно су ушли у рат против Милошевића, у ствари против Срба и Србије, да би спречили хуманитарну катастрофу и егзодус Албанаца а изазвали су у њиховом присуству егзодус Срба са простора Косова и Метохије. Да ли су се Срби вратили у ранија места живљења као што су то урадили Албанци, да ли је за њих створено безбедно окружење, лична и имовинска сигурност, да ли је Косово учињено мултикултуралним и просперитетним друштвом и местом у које хрле сиромашни Западнобалканци да се запошљавају, школују, напредују. НАТО је остварио своје антисрпске циљеве – српске војне и полицијске снаге ван територије Косова и Метохије, Кфор је унутра не као окупаторска снага него као наводни ослободиоци како их доживљавају Албанци, а албанске избеглице су код куће. Кфор је и данас унутра, направљена је велика база, и добрано ради на јачању самопроглашене независности Косова и директно потпомаже сепаратистичке и шовинистичке тенденције и праксу широко распрострањену на овим просторима, а посебно на Косову и Метохији. Под њиховом заштитом, односно под њиховом окупацијом Срби су протерани са Косова и Метохије, делом је толерисана освета, убијање, протеривање Срба и девастација њихове имовине и погром пет година после бомбардовања. Поред тога Кфор је и чувар административне линије као најчуваније границе у Европи. Тиме су се НАТО чланице у компликованим односима и процесима разбијања југословенске државе сврстали на једну страну, увек против Срба, што јавно више тајно, које је требало казнити и одузимањем територије. Агресија није решила проблем нити је довела до праведног мира.

Момчило Павловић (Извор: Политика)

НАТО агресија је и прва непријатељска офанзивна војна акција НАТО-а, без одлуке Савета безбедности УН, премда на основу Резолуције 1244 бораве на Косову и Метохији. То ће за последицу имати бројне импликације на међународне односе, међународно право улогу и значај Уједињених нација као чувара мира, на односе великих сила, регионалних организација па и на начин на који разумемо и тумачимо светску политику. Ако је НАТО могао да заобиђе вето у Савету безбедности и нападне суверену земљу, онда ће то моћи и у другим случајевима, али ће то моћи и друге земље, посебно велике силе. И што је важније могу ли се хуманитарни разлози тј. „хуманитарна интервенција” за покретање рата помирити са принципом државног суверенитета. Тако је агресија, поред маргинализације УН и ОЕБС-а, изазвала непријатне утиске да не кажем понижење Јељцинове Русије која је желела да сарађује са Западом и радила, како је радила, на окончању агресије.

Агресија НАТО чланица на СРЈ је и виртуелни необјављени рат. „У виртуелном рату непријатељства можда неће бити ни објављена; борци су ударни пилоти и компјутерски програмери, нација која гледа је телевизијска публика и уместо победе постоји само неизвесна завршница. Косово је било виртуелни рат: водили су га пилоти на висини од 15.000 стопа, којим су командовали генерали чији је једини поглед на битку био кроз нишане њихових пилота за бомбардовање, о чему су извештавали супротстављени медији са конкурентним верзијама штете; рат у којем су се борили Американци и НАТО снаге, али су умирали само Косовари и Срби.”

Поред тога, у овој агресији коришћена је забрањена муниција, касетне бомбе, а читав регион је контаминиран муницијом са осиромашеним уранијумом, чије последице још нису довољно испитане.

Рат је трајао дуже него што се очекивало од НАТО планера и изазвао злочиначко убијање цивила и деце, лаконски образлагано бесмисленом језичком конструкцијом као колатерална штета. Уз то бомбардовање је изазвало избегличку кризу и померање становништва на Косову и Метохији, које је у пропаганди приказивано као протеривање Албанаца од стране српских полицијских снага, тј. етничко чишћење.

На крају, „међународна заједница”, коју предводе Американци, са НАТО-ом као војном руком, последња је у дугом низу спољних сила – од Отоманског и Хабзбуршког царства, Немаца и Совјетског Савеза – које војном силом током историје намећу ред на Балкану. Сва ова царства су данас историја, али протекторати НАТО-а су стварност у Босни и на Косову и Метохији. Па јесу ли проблеми у Босни и на Косову и Метохији решени и да ли је завладао праведан мир и велики просперитет. Историјско искуство показује да се не може бомбардовати унутрашњи конфликт ни грађански рат, сврставати се на једну страну у таквом сукобу и решавати сложене и дубинске проблеме међусобних односа народа на Балкану.

Александар Лазић: Ратни дневник 1999. – како је „Милошевићев рат“ постао и мој

Велике су геостратешке, међународно-правне, политичке па и моралне импликације НАТО агресије. Да ли преседан који је успостављен агресијом НАТО на Србију као високотехнолошког рата у хуманитарне сврхе, ма шта то значило, упућује на мир и стабилност или на још више рата, односно ратова? Сведоци смо овог другог. Јер аргументација коју је у стварности и пропаганди користио НАТО да правда своју агресију на СРЈ зарад остварења независности Косова и Метохије од Србије управо се ових дана њему враћа као бумеранг.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 28. 3. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар