Данас је Лазарево време, а то значи све супротно од онога што духовно слепи нагађају. Сада се не сме тактизирати. Сад се тражи аутентичност

Фото: Купиндо

Иако глобалистичке тенденције које се данас све више испољавају нису нове, односи на светској позорници, пре свега на политичкој сцени, увек имају новину коју је добро што боље уочити и правилније схватити, како бисмо могли доносити што исправније одлуке и заузимати добар курс. Јер у противном врло лако се може упасти у велике и врло неугодне невоље и у страшне грешке.

Шта је, онда, то ново на светској друштвеној сцени, што треба разумети? Које су, дакле, то новине?

Најкраће речено, дух данашњег времена (епоха постмодерне) угрозио је западно становиште о једном од најбитнијих појмова са којима се човек сусреће – о Истини. Истина, у западној мисли, понајвише је била изједначена са Апсолутом, са Богом, на основу чега је у свом практичном изразу врло лако претворена у тачност, а самим тим и строгост. Оваква гледишта су онда неминовно условила разна оспоравања и релативизације, да би напокон Истина била одвојена од Бога и постала нешто сасвим друго: чист маркетинг! (Додаћемо да, на истоку, са Апсолутом се изједначавала љубав, а Истина је сматрана Божјим откривењем, Божјом објавом, која се коначно оличила у Христу). Тако је Истина, у западној мисли, релативизацијом питања Божјег постојања и продором атеизма, уместо Божје објаве, Божјег откривења, постала било чија и било каква објава. Свака, дакле, било каква објава наставила је да у себи носи привид Истине.

Каквог додира то има са данашњим укупним односима у друштву? Покушаћемо ово да сагледамо, верујући да су рефлексије од изузетног значаја.

Маркетинг, као, како рекосмо, устоличени претендент на Истину, условио је страховиту брзопотезну утакмицу у којој све хрли у први план. Ствари се развијају тако да нема просторно временске дистанце; све граби ка дводимензионој поставци; све се догађа брзо, одмах, све јури, све претендује да буде најважније, више није битна ни истинитост, ни поузданост, ни проверено наслеђе, односно бар нису од прворазредног значаја. Захтеви постају све већи и тежи.

(Први план је, иначе, православље давно предосетило и усвојило, тако да је на иконама све насликано у првом плану – на православним иконама нема перспективе, која у ствари потире иконичност, него се на њима истиче љубав, којој је свака ствар битна, за коју нема ближих и даљих предмета, него је све живо и жижно, а љубав је та која у самој себи зна непогрешиви ред. Љубав је једина имала право и способност да прави поредак вредности, по свом унутарњем познању и наравно на основу саборности).

Намеће се, онда, питање ко је тај који је данас редактор, ко у садашњим дешавањима прави ред? Ако је, дакле, та западна мисао направила хаос и забуну и довела до нових односа, у којима по многим мишљењима важи једино закон јачег или бескрупулознијег, укратко, отворила пут неопаганству, тј. стварању безбројних идола, то никако не треба да нас упути и придобије да се за тим новоствореним односима поведемо. Била би то ипак и поред утиска да силнији надвладава, теоријска грешка.

Дубљим понирањем у појаву, видимо да нам управо маркетинг, тај који нас засипа површним начинима вредновања, саопштава један важан податак, а то је да свака суштина мора убрзано да изналази своју идеалну форму, јер у противном престаје да постоји друштвено. Ово директно значи да у условима овакве свеопште заоштрености, најмање времена и простора остаје за којекакве тактике.

Дакле, без обзира што све личи на хаос и превагу јачег, упркос утиску који преовладава, онај исти ред који је увек важио, није престао да важи и данас; и да управо на њему треба базирати своје ставове, а нипошто на привиду који се намеће. Она једина Истина, коју су неки суспендовали претворивши је у сопствену, нафиловану и нашминкану објаву, она неприкосновено и данас делује у својој изворној снази. И Ње се треба држати. Само ако нас не поколеба што то постаје много тешко.

Јер, најсвеснији ове законитости су управо силници. Они јасно знају да је Истини од свега најмрскије лицемерство, а данас, у условима просторно временске сабијености, лицемерство је чак апсолутно неодрживо и самим тим погубно. Зато га се сада гнушају и неповратно га одбацују и они који су га до сада неговали. Јер, доминантни захтев данашњег убрзаног времена јесте захтев за искреношћу. Све треба да се покаже у правом светлу. Све треба да се испољи. И отуда оно што је моћно схвата да му је боље да делује као моћно, оно немилосрдно као немилосрдно, кротко – нека буде кротко. Само да не буде лажно. Да не буде преварно. Силници су свесни да тога највише морају да се чувају. И зато наступају све отвореније. Не крију ни своју силу, ни своје нагоне, ни своје намере, великим делом и зато што им данашњи вредносни судови, који су плански системски померани, то потпуно допуштају. Потиснуто је, као неодрживо и недопустиво, само формално лицемерство; и они од тога умеју да побегну, покривши се веома успешно системом који је све то омогућио, односно покривајући се установљеним дипломатским односима. Јер дипломатија је занат који онима који су њиме овладали, омогућује заиста пробојно деловање, а да при томе не испадају неискрени.

Иако је, дакле, све што се нађе као лажно, осуђено на брзи крах, сама пак лаж није одбачена и свргнута. Она чак доминира, јер је успела да се спусти у основе система, који је себи обезбедио недодирљивост. Лаж је препуштена самом оцу лажи, што је произвело хаос и лавиринт. Сви траже излаз и решење, а то је, у хаосу и лавиринту који и јесу породи лажи, немогуће постићи.

Међутим, у комплетном процесу ипак се може назирати, ако умемо да гледамо, величанствен ход истине и достојанства. Веома моћно делује оно што је отворено, искрено, истинито, без обзира што и све оно што је и немилосрдно, злобно, бескрупулозно, такође много чврсто стоји. На испиту су у ствари они кротки, безазлени, добронамерни – јесу ли заиста такви? Битка се бије око њих, јер у њима је нада. Ако се они одрекну доброте, то је коначни пораз оног другог дела Истине, оног дела који треба да изнесе човек. (Прва половина је Божја, јер Истина је сусрет Бога и човека, историјски оличен у Христу). Без обзира на застрашивања, кажњавања, уцене, присиле, нема оправдања да се прибегава опортунизму, додворавању, калкулисању. Такав приступ води у суноврат. Понављамо, на проби су они који још увек бране правду и добро. Ко ово не схвати у опасности је да све изгуби, рачунајући и душу. Ништа није важније него ово спознати.

Која ће групација, коалиција, држава, клан, победити у овој борби, није право питање. Ова борба се своди на унутарњу борбу сваке личности. У великој мери то је борба са самим собом, борба за вредности, како за универзалне, тако и за сопствене; у ствари неопходно је усклађивање сопствених вредности са универзалним, односно тачније речено са Божјом премудрошћу. Они који се на спољашњем плану борбе и нађу као привремени победници, привремени владари, неће ову борбу окончати, они ће је само још више заоштравати, јер та борба неминовно мора да траје.

Зато је много лакше предвидети ко сигурно губи, односно ко и под којим условима може много да изгуби. Јер ватра која је већ зажарена, управо томе и служи да се у њој окуша злато, сребро, слама… Мало времена што га још има остало је за пресабирање, прегруписавање, за долажење себи. Управо овај пут долажења себи је суштински. У њему је сва тајна. Ко остане на спољашности, ко покушава да лукавошћу или вештином нешто постигне, тај ће без сумње бити не само губитник, него га неће бити. Сада када се од сваког тражи што тачније, изоштреније, јасније, одређеније легитимисање, јер само у том случају може бити уважен и само такво, исправно легитимисање учиниће га достојним живота, најпогубније је бити дволичан. Дволичан не да неће угодити ни једној страни којој се додворава, него ће од свих којима се додворава бити презрен и кажњен без трунке сажаљења.

Намеће се свакако и питање откуд сад овакво гледиште, кад је више него страшно време, када су захтеви моћника безусловни, кад је скоро немогуће опстати, кад се наизглед мора тактизирати, куповати време, ако желимо да не будемо самлевени.

Заиста, тако то изгледа онима који не препознају дух времена. Такви нека се што пре удаље са било каквих места за одлучивање. У овом тренутку они су слепи. Најбоље је, за такве, да постану неуочљиви, да се усаме и да у својој усамљености, без других утицаја, потраже свој правац и свој спас. И нека питају за савет Цара Лазара, који је ово време препознао још пре 600 година, у ствари имао дар да види шта је вечно, а шта пролазно.

Данас је Лазарево време, а то значи све супротно од онога што духовно слепи нагађају. Сада се не сме тактизирати. Сад се тражи твоја аутентичност да би свако могао према теби да се одреди, јер нема нико времена да се задржава око твога лицемерства; и ако је јачи изнервираћеш га и згазиће те. Не оправдавам моћнога, него ти кажем да ће те уважити само ако сам знаш ко си и ако чиниш оно што је у складу с тобом. Нема сумње и да ће моћник користити своје предности, прибегавати немилосрдним поступцима, застрашивању, уценама, али све је то део данашњег надметања. Немилосрдан схвата тренутак и чак и не сме да буде лажно милосрдан, јер зна да данас највише кошта покушај лажног представљања. Међутим, и он је рањив и неспособан је да се одупре ако и ти на њега делујеш оним у чему си ти јачи, интелектуално, духовно, културолошки. У ствари, највећа вредност овог тренутка јесте у томе што нема јачих. У чему је ко јачи? Ако је време да се испољи достојанство и аутентичност, ко је онда од кога јачи? Ако је нестала просторност, ако све треба да ускочи у први план, онда су равноправни и онај који има моћно наоружање и војску и онај ко је достојанствен. И не зна се ко ће кога више да оплени.

Отуда су и могући непредвидиви савези као и непредвидива разилажења (формалне коалиције неће бити одрживе) јер на испиту није форма, привидна и привремена, углавном видљива, него суштинске, теже уочљиве вредности. А важи она да ће „Варалице последњи бити преварени.”

Categories: Гостинска соба

Tags: Драган Марјановић, православље