Никола Басара: Исконско зло – покољ деце у Машвини

Терен на овом пропланку покривен jе зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. Од ових 20 дjеце 10 jе женских, а 10 мушкараца

Фото: Јадовно

„Ко jе осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 18. jула 1942. године усташе поклале у збjеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дjевоjчица и 10 дjечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дjевоjчице положили на леђа у круг, споjили им руке, а раширили ногице и на њих положили голе заклане дjечаке“ пита се болно и готово невjеруjући др. Ђуро Затезало у своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“.

Свjедочанства о овом догађаjу показуjу да jе Покољ, геноцид над Србима почињен од стране НДХ био манифестациjа исконског зла, тешко разумљивог и никада до краjа обjашњивог.

У књизи Милоша Гаћеше „Строj завичаjа – трећи део – Кордун 1942.“ налазимо свjедочанство о овом страшном злочину коjе вам преносимо у редовима коjи слиjеде.

Дана 21. jула 1942. навече кренуо jе командант 4. батаљона Кордунашког одреда Никола Басара са jош 14 бораца да обиђе поприште борбе коjа се одиграла 18.7.1942. г. у шуми Машвина, па у вези тога каже:

„Када се разданило 22.7.1942. са те косе (шума Машвина) видjела су се готово сва села од Цазина до Раковице. Куће све горjеле.

Остала jе пустош.

У воћњацима jе било понеко говедо а на воћкама кокоши. Ове животиње кад би нас угледале бjеже и дрече а говеда ричу као подивљала. Поред изгорjелих кућа понеки људски леш жене, диjетета или неког стариjег мушкарца. Шума Машвина протеже се неколико километара кроз коjу води пут од Брезовца ка Кордунском Љесковцу.

Када смо ушли у шуму и кренули путом наишли смо на страховите призоре дужином читавог пута са обjе стране до 2 км разбацани лешеви дjеце, жена и стариjих особа. Затим поубиjане ситне и крупне стоке. Обзиром да су љетни дани са jаким сунцем а лешеви већ четврти дан у распадаjућем стању исти jе случаj и са животињама. То све заjедно смрди до те мjере да jе немогуће ту боравити.

Покушали смо броjити лешеве али то ниjе било могуће. Због великог смрада и расутих лешева.

Поставља се питање колики jе броj жртава на овоj дугачкоj и отвореноj гробници. На простору jе разбацана имовина коjу су избjеглице са собом пониjеле. Испревртана кола, разбацани предмети, поњаве, шаренице, покривачи, jастуци, пољопривредни алат и друго. Свеукупна слика jе више него стравична. Посматраjући ове силне лешеве унакажене на све могуће начине као нпр. беба стара свега неколико мjесеци заклана лежи преко груди своjе маjке.

Обележена локација покоља (Карта: Јадовно)

Карта: Јадовно

Требало jе имати тврдо срце а да се не заплаче што се неће моћи подниjети у следећем призору. Враћали смо се кроз шуму у правцу села Брезовац и прешли на лиjеву страну пута у шуми идући у колони по jедан.

Челни друг коjи jе први наишао на jедан пропланак величине 50×50 м застао jе и до њега слиjедећи па редом до посљедњега правећи круг око „мртвог кола“. Терен на овом пропланку покривен jе зеленом травом на коjоj jе лежало 20 дjеце. Од ових 20 дjеце 10 jе женских, а 10 мушкараца.

На њима и око њих нема ни jедног комада њихове одjеће или пелена. Дjеца су поредана у коло – ножице према унутра а главе према вани за размjерном растоjању. Дjевоjчице су на траву раширених ножица и ручица а дjечаци на дjевоjчицама – трбух на трбуху. Свако диjете jе заклано тj. пререзано ножем испод врата али се не види да су ту на лицу мjеста клана. Не виде се ни трагови крви што значи да jе таj чин учињен негдjе на другом мjесту па су их овдjе дониjели и поредали у коло. Код ове дjеце уста су отворена а рана клања осушена тако да читави роjеви муха праве своj лет на уста и грло. Ми смо ниjемо стаjали око ове дjеце читавих 15 минута док се jедан од другова присвjестио да погледа у лице сваког дjетета не би ли препознао да неко диjете ниjе његово.

Био сам наjмлађи без породице а сви остали били су жењени и неко од њих имао jе тако малу дjецу. Сада више нисам могао одољети па су ми сузе неконтролисано текле низ образ а брада почела да дрхти.

То jе моj први плач након jедне године ратовања и виђења свакоjаких трагедиjа. Нисам само jа плакао већ су сви плакали. Један од присутних друг Милан Чакширан (народни хероj из Кордунског Љесковца) ударио jе кундаком пушке о земљу и рекао. „Јебаћу му матер, свако ономе коjи ме сприjечи да када дођем у хрватскоj или муслиманско село да не убиjем све на што наиђем и старо и младо“. Оваj изазов прихватили су сви присутни са одобравањем осим мене.

Напокон сам скупио снаге и наредио да се крене са овог мjеста. Крећући се правцем коjим jе народ бjежао испред усташа наишли смо на неjаку дjецу у колиjевкама бачену у трње коjе су маjке у паници бациле.

Једно такво диjете нашли смо jош живо па смо га узели заjедно са колиjевком, дониjели у Мочила и предали jедноj жени коjа га jе доjила тако да jе остало у животу“.

Милан Чакширан у овом часу ниjе могао одољети да то не изрече а усташе су његових 8 чланова породице тих дана поклали, а међу њима jе заклана Миланова кћерка Зора рођена 1941. године.

Позивамо све оне коjи имаjу додатне информациjе, документе и сл. везано за оваj догађаj,  да нас контактираjу путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Церска 38, Бања Лука, Република Српска.

Опрема: Стање ствари

(Јадовно, 20. 7. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

4 replies

  1. Хрвати. Муслимани и Шиптари се спремају да, под покровитељством Запада, опет чине овакве злочине. А Срби опет имају на власти неке нове комунисте-интернационалисте који проповедају „интеграције“, „мултиетничке и мултикултуралне заједнице“, „људска права“ за српске непријатеље, итд. А имате ли ви Срби војску или сте препустили Борису Тадићу да је уништи? А имате ли ви Срби довољно оружја по кућама да се браните кад вас опет нападну? А јесте ли ви Срби научили нешто из прошлих грешака? А има ли ваша полиција довољно пендрека да вас бије кад будете хтели да се браните или ће она да обезбеди да вас непријатељи кољу кад им се поново прохте? Служи ли та полиција само да вас млати као стоку а нема је нигде кад се завијоре турске заставе у Новом Пазару? Па ви сте једини који немате људска права, сви остали имају.

    Биће опет казна за ваш рђав карактер.

  2. Овај партизански командант није дао да се изврши одмазда над Хрватима и Муслиманима упркос томе што су сви остали били за одмазду. Шта то значи? Значи да обични људи боље схватају реалност од оних који воде. Овај што је водио није размишљао о стварности него је имао само један циљ, отимање власти. Њему није био приоритет да се казне непријатељи, њему је приоритет био да отима куће и станове предратне грађанске класе у Београду. Због тога је он спречио друге да учине оно што је морало да се учини. Али ће зато ови што су прихватили његово вођство поново да буду клани, док ће кољачи поново добити прилику да кољу.

  3. Треба пажљиво и са разумевањем читати сведочанство српског партизанског команданта. Његов је газда био хрватско-словеначки комуниста. Тако се газда представљао, а шта је стварно био то је вероватно само он знао. У сваком случају газда је имао јаку мотивацију да буде владар у великој вишенационалној држави, и газда је то и остварио. Пошто српски партизан ради за хрватско-словеначког комунистичког газду који се представља као интернационалиста, српски партизански слуга не би могао да ради нешто против Хрвата и Муслимана јер српски слуга очекује неку награду од газде који не би са симпатијама гледао на заслужену одмазду према непријатељским етничким заједницама Хрвата и Муслимана. Српски партизански командант је радио за једну идеологију која је у бити антисрпска. То је разлог зашто је он спречио одмазду. Размишљајте мало о томе што читате у овим „сведочанствима“. Српски партизан није спречио одмазду из хришћанских побуда јер он и није хришћанин. Његова идеологија је комунистичка, анти-хришћанска. Он није спречио одмазду зато што је високо моралан, него зато што то не би дозволила његова комунистичка интернационалистичка идеологија и хрватско-словеначки газда.

    Ако је 10 хиљада Усташа убило неколико стотина хиљада Срба, није никаква казна да буде убијено само 10 хиљада Усташа. Јер је тих 10 хиљада Усташа направило велику етничку диспропорцију. Ако не би били кажњени хрватски и муслимански цивили, то би значило да Срби прихватају убиство неколико стотина хиљада својих сународника као нешто нормално. Једини исправан одговор на геноцид је геноцид. А можете и да чекате да Бог казни Хрвате и Муслимане. Само што никада нећете дочекати да то видите. Како сад стоје ствари Бог њих награђује, а Срби треба да се запитају зашто? Чим се Србима овакве ствари стално поново дешавају то значи да нешто не раде како треба. Можда су Срби претерали у опраштању. Треба препустити да Бог ради своје, а до тада Срби треба да раде оно што је у њиховој људској моћи да се казне непријатељи. У томе се не може претерати.

  4. „Чим се Србима овакве ствари стално поново дешавају то значи да нешто не раде како треба.“- каже с правом Иван Лукић. Али нуди погрешан одговор – да су Срби претерали са праштањем.
    Већ два века Срби се одричу себе, свога Светог Саве, светог Лазара, Карађорђа, Његоша… и своју судбину траже на разним странпутицама Западним. Сваки од тих путева завршио се јамом, коцем, србосеком, маљем…
    Просветитељство, југословенство, комунизам – скупе су заблуде Срба. И још није дошао крај. Наша тренутна вера у европске вредности, у либералну демократију, екуменизам… копа нам нове јаме.
    Ми Срби смо народ Светог Саве, Христов народ, народ Божији и другог добра за нас не може бити.

Оставите коментар