Душан Теодоровић: Дављење Србије косовским чвором

Ауторски текст члана Српске академије наука и уметности о решавању питања јужне српске покрајине писан за лист „Данас“

Душан Теодоровић (Фото: Станислав Милојковић)

Октобра, 2015. године, академик Владимир Костић, председник САНУ, у интервјуу Радио Београду храбро је изнео свој став о Косову.

„Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је у овом тренутку једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које де факто и де јуре више у нашим рукама. И то неко овом народу мора да каже“, рекао је тада академик Костић за Радио Београд.

Подсетимо се да је међу најоштријима у осуди става академика Костића био мастер Томислав Николић, војвода, узурпатор државне виле од 800 квадратних метара, портпарол приватне фондације „Драгица Николић“, у то време председник Србије. Николићу су се хорски придружили и Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, и Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за КиМ, уз асистенцију тадашњег председника Владе Србије Александра Вучића, који је изјавио да је „тајминг за такве изјаве лош“.

Разапињање на крст академика Костића, уз артиљеријску ватру српских таблоида, потрајало је још извесно време. Као што је то и уобичајено у Србији, највећи број чланова српске академске заједнице је ћутао, а академик Костић је тада остао сам на ветрометини, изложен блаћењу какво постоји само у Србији. Уз констатацију да „Србија какав год ударац да прими мора да настави да шири своје демократске капацитете и просторе слободе, иначе неће опстати…“, Костић је додао да „неће да дозволи да му неко одређује шта сме да каже, а шта не и шта је јединствени корпус мишљења кога би требало да се држи“.

Од изјаве академика Владимира Костића је протекло пет година. Моја недавна слична изјава, дата током преноса демонстрација испред Скупштине, да је Косово практично друга држава, дочекана је такође на нож, бар у делу твитерашке популације. У међувремену, успешно решавајући косовски проблем, тапшач Марко Ђурић, у радно време директор Канцеларије за КиМ, успео је да почетком 2017. године ослика један путнички воз копијама фресака из српских манастира.

Воз се упутио ка Косову и Метохији, а Ђурић, који га је напустио на самом почетку путовања, остао је на безбедној удаљености од воза, машући натпису „Косово је Србија“, исписаном на двадесет једном језику. Јавност Србије је у реалном времену обавештавана о кретању воза и могућем почетку нових ратних сукоба.

Ситуацију је „спасао“ Александар Вучић, тадашњи председник Владе Србије, својом одлуком да се воз заустави у Рашкој. Ову циркуску представу Вучићевог режима, посвећену „одбрани Косова“, заглушујуће су пратиле режимске телевизије и таблоиди дајући немерљиви допринос даљем безочном лагању грађана Србије и развоју квазипатриотизма.

Од „патриотских“ акција којима се решава косовски проблем издвајамо и ушуњавање Марка Ђурића на Косово, његово хапшење, давање изјаве пред косовским прекршајним судијом и његово протеривање са Косова, или, рецимо посету Александра Вучића селу Ибарско Постење и његову одлуку да породици Ковачевић држава Србија купи трактор.

Током осам година своје владавине режим Александра Вучића није понудио, како због неспособности, тако и због страха од пада политичког рејтинга код дела српске популације, грађанима Србије било какав план, или документ о решавању косовског питања. Морамо да се запитамо шта је Косово и Метохија данас.

Да ли је Косово у саставу Србије? Одговор је: да. Овоме у прилог говоре, пре свега, Устав Србије и резолуција 1244 Савета безбедности УН. Да поновим питање. Да ли је Косово у саставу Србије? Одговор је: не. Овоме у прилог говори капитулација Србије потписана у Куманову пре две деценије и Бриселски споразум из 2013. године. На основу ових споразума, потписаних од стране влада Србије у којима су седели и које су водили Александар Вучић и Ивица Дачић, Србија се на КиМ одрекла своје војске, полиције, судова и тужилаштава. Вучићев режим је преко „Српске листе“ ушао у Владу Косова и управља Косовом заједно са Албанцима.

Србија је такође пристала да Срби са Косова изваде косовске личне карте, возачке дозволе и друга документа. Посебну пикантерију представља захтев косовских власти да председник Србије сваки пут када жели да посети Косово мора да напише молбу и да сачека евентуални позитиван одговор Приштине.

Чини ми се да је потребно да мало детаљније размотримо неке од могућих алтернатива решавања проблем КиМ, и да сагледамо pro et contra ових алтернатива.

Први могући сценарио је да, ношени неком изненадном, необјашњивом љубављу према комшијама Србима, косовски Албанци одлуче да остану у Србији и да живе у оквиру српске аутономне покрајине КиМ. У оквиру овог сценарија би се свима који скандирају „Косово је срце Србије“ срца испунила радошћу и проблем би био решен, уз напомену да би се тада, на изборима за српски парламент, појавили и сви становници Косова.

Уз претпоставку о националној хомогенизацији Албанаца, логично је прогнозирати да би отприлике 80 посланика у будућем парламенту представљали косовски Албанци. Ово би значило и значајан број министарских места за косовске Албанце у Влади Србије, једно потпредседничко место и захтев да Србија буде двојезична земља. Другим речима, да српски и албански језик буду званични језици државе Србије. Свакако да би се појавили у таквој ситуацији легитимни захтеви о промени химне, заставе и других симбола Србије.

Чини ми се да је у овом тренутку већем броју грађана потребно дуго и систематски објашњавати да није могуће да Косово буде у саставу Србије, а да Албанци немају право гласа на парламентарним изборима, као што је то сада случај! Ова алтернатива би могла хипотетички да доведе до ситуације да нови председник Владе Србије буде, као резултат разних коалиционих и/или политикантских споразума, рецимо неки господин Ахмети из Ђаковице.

Екстремно националистичком и шовинистичком делу српских гласача је и сама оваква анализа равна велеиздаји и чак су спремни да уз неваспитање и псовке упуте и директне претње демократски и европски настројеним грађанима Србије.

Хоћемо, кажу они имплицитно, да Косово буде у саставу Србије, али под условом да Албанци са Косова немају право гласа за Скупштину Србије, да не могу да буду министри и чланови Владе! Бахати, примитивни однос дела популације према Албанцима можда најбоље илуструје питање Александра Вучића упућено пре неколико дана Авдулаху Хотију, председнику Владе Косова.

„Је л’ ти причаш српски?“, упитао је са висине Вучић при првом сусрету. Нема персирања саговорнику, нема макар лажне куртоазије, већ се одмах у првом сусрету испољава примитивност, бахатост и ниподаштавање косовских Албанаца.

Другу алтернативу, ма колико она сулудо деловала, представља рат. Незадовољни што Косово живи свој самостални живот ван Србије, ми можемо да поведемо рат да повратимо Косово и Метохију.

Такав рат смо већ имали пре две деценије и завршио се капитулацијом у Куманову.

Немам ни најмање сумње да би се у оквиру оваквог сценарија капитулација потписивала у Београду, без обзира што сада поседујемо и чувених шест беспилотних летелица купљених у Кини и још убојитије поправљене, претходно расходоване белоруске и руске авионе, које је набавио Александар Вучић. О изгубљеним животима и уништеној економији није потребно посебно елаборирати.

Жртвовање младих људи и будућности Србије била би само још једна у низу погрешних одлука које смо као народ направили у историји.

Трећу алтернативу представља корекција граница између Србије и Косова. Без обзира што је у 21. веку одавно напуштен концепт етнички „чисте“ државе, деценијски сукоби између Срба и Албанаца, праћени обострано примењиваном „логиком“ да на Косову тренутно већи и јачи увек мора да тлачи тренутно слабијег и мањег и да не поштује његова права, генеришу идеју о озбиљности овакве алтернативе.

Евентуални преговори о корекцији граница би могли, слично споразуму у Дејтону, да буду вођени под окриљем међународне заједнице, уз услов да морају да буду завршени у унапред прописаном временском периоду.

Четврту алтернативу представља признавање независности Косова, екстериторијалност Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке, Бањске, Девича и свих других српских верских објеката и светиња, уз вишедеценијско присуство снага међународне заједнице који обезбеђују екстериторијалност и права мањина.

Ова алтернатива би изазвала незадовољство и бес дела грађана Србије изложених свакодневним лекцијама из квазипатриотизма, а само њено спомињање с моје стране, у оквиру ове краће анализе, сврстава одмах и мене и све друге који покушавају наглас да размишљају у издајнике српства. Без обзира на све ово, исказана воља косовских Албанаца да више не желе да живе са нама, суштински заустављен европски пут Србије, исељавање најспособнијих и најобразованијих младих људи и практично дављење Србије косовским чвором, стварају атмосферу да неко будуће, храбро и одлучно српско вођство мора, зарад опстанка Србије, више него озбиљно да размотри и ову алтернативу.

Господо политичари, жртвујте своје политичке каријере да не бисте жртвовали Србију!

Пету алтернативу представља….. Шесту алтернативу представља…. Где је крај?

Чини ми се да је једини могући пут следећи. Преговоре о решавању проблема КиМ води Александар Вучић последњих осам година.

Битно је подсетити читаоце да Устав Србије не предвиђа овакву улогу председника Србије, који је гажењем Устава, уз искрено веровање да је он најумнији и једини од Бога послати преговарач, упропастио током преговора све што је могло да се упропасти.

Тријумфалистичка саопштења после Бриселског споразума заменило је у последње време кукумавчење председника СНС да је суштински све пропало и да Србија више нема било какав преговарачки простор.

Уз максималну толеранцију према Александру Вучићу, морам само да констатујем да он, у сарадњи са Дачићем, није успео у својим осмогодишњим преговарачким идејама и захтевима.

Грађанима Србије је потребно рећи истину, до најмањих детаља. Потребно је уложити велики труд да се широм Србије грађанима објасни тренутна ситуација и потези који морају да се повуку. После Другог светског рата Албанци су чинили половину становника КиМ.

Данас чине вероватно бар девет десетина укупног броја становника. На Косову је 2013. године завршен ауто-пут Р7, дуг 130 километара, који је повезао Приштину са албанском границом и који је део коридора који албанско море повезује са Приштином.

Ово највећи број становника Србије не зна. Више од половине становника Косова је млађе од тридесет година. Ови млади људи не знају скоро ништа о Југославији и Аутономној Покрајини Косово и Метохија, не причају српски језик и васпитани су и учени у кући и школи да се њихова држава зове Косово.

У овој помало технократској „анализи“ сам изоставио изузетно важан фактор. То су емоције мог народа. Косовски завет, кнез Лазар Хребељановић и 1389. година остаће заувек основа српског националног идентитета, али никада не смеју да буду коришћени у дневнополитичке и политикантске сврхе.

Обострано признавање ратних злочина, сећања на невино страдале, помирење са Албанцима и другима са простора бивше Југославије, доношење храбрих одлука, фокусирање на економски развој и сарадњу и искрено опредељење за ЕУ представљају једину могућност за Србију да преживи. Да цитирам новинарску легенду Милојка Пантића – „Хоћемо споразум са Косовом.“

Аутор је професор Универзитета у Београду и редовни члан САНУ

(Данас, 22. 7. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

7 replies

  1. Надумни академик се залаже за гажење устава и закона, он би да погази и неприкосновена имовинска права, па што и да не гази по међународном праву и конвенцијама. Несрећни ногати академик осуђен на живот са „екстремно националистичким и шовинистичким“ народом, жали нам се овде и кмечи над судбином, зашто му је одредила само толико велика стопала!

  2. Као прво, том логиком, де факто ово је била Турска 500 година, па ми ипак неким чудом нисмо Турци.
    Као друго, докле ће нам интелектуалци и политичари сервирати европски мит? Шта следи после Косова? Војводина, Санџак…? Ајде да и ми „националисти“ будемо прагматични… Нема нама излаза из овог стања док нас воде политичари и интелектуалци без националног идентитета и циља, којима Европа нема алтернативу. Је’л стварно нема алтернативе? Где је граница тој алтернативи? Ниш, Крушевац, Београдски пашалук, ћирилица, језик, историјско сећање…?

  3. Поздрављам чланак Душана Теодоровића као храбру и тачну критику ВЛАДАОЦА коме је власт важнија од судбине српског народа. И који се – поводом Косова – никада није обратио Србима као одраслим грађанима, понудио им неки план и искрено објаснио садржај и резултате преговора које он већ осам година, противно Уставу Србије, води сам.

    Поред Теодоровића, који је овде дао четири алтернативна решења, поздрављам ставове Владимира Костића, Љубомира Симовића, Владике Григорија, Милојка Пантића и свих оних који су у разним приликама износили право СТАЊЕ СТВАРИ на Косову.

    Ценим их јер јавно и отворено говоре истину за разлику од ситних политичара задужених за Косово : Марка Ђурића, Милована Дрецуна и Ивице Дачића – пуких извршиоца владаочевих жеља.

  4. Научи деда, како се зове тачно АП у саставу републике Србије, па се онда јави за реч.
    А твоје поздраве и жеље остави за неко друго место.

  5. 1) Одрећи се браће и сестара у невољи и светиња наслеђених од предака, су питања емоција и морала;
    2) Одрећи се свих тих материјалних вредности које ми Срби и Србија имамо на КиМ је питање новца;
    3) Веровати да ће нас неко због тога уважити и примити у друштво богатих је већ питање памети!
    Што се мене тиче тим академицима је место у АКАДЕМИЈИ БЛЕНТАВИХ И НЕЧОВЕЧНИХ.
    Предлажем оснивање такве академије у виртуелном облику за сад, рецимо један сајт.
    Нека сваки од тих изрода има страницу са кукавичким, родопрезирачким, родомрзачким, … бљувотинама и примереним одговорима.
    НЕ ТРЕБА СЕ ПОТРЕСАТИ, ТРЕБА ИХ ИСМЕЈАТИ (Сетите се улице Луцкастих бр. 13)!
    Ко то може да уради – рецимо маштовити, неафирмисани и незапослени родољуби!
    Ја могу да им поручим:
    „Уважиће вас и примити у друштво богатих када се буде удала она што је плаћала да је ј.б. , па јој и то мало било, него се браћи и сестри на ране и прецима на гробове п.с.р… и п…ш…!“
    ЈЕЛ УМЕ ТО НЕКО ДА НАЦРТА!

    Па где је онда решење?
    Сетите се 1945. када су комунисти били у напону снаге и убијали, прогонили и отимали људима имовину. Баш нико од опљачканих у том тренутку није видео светло на излазу из тунела. Имали су нагон за преживљавањем и били мањи од маковог зрна, али се нису одрицали имовине. Шансе за повратком имовине су тежиле нули, нису ни покушавали, али су сачували папире и деци преносили:“То је наше, отето нам је!“
    После непуних пола века комунизам се урушио, земља је углавном враћена, затим побијане неправедне одлуке судова, … Није још све завршено, али истина и правда испливају на површину кад-тад. (Иза такве сам породице, упознат сам многим сличним судбинама и то је то!)

    Тако се треба поставити и према КиМ проблему.
    То је отето! А како се стиче, тако се и губи.
    Велике светске силе и њихови односи у 2020. год. нису исти као пре 20 година… Време ради за нас.

    Шта радити?
    Јачати Србију у демографском, економском, … смислу, а на КиМ одржавати стање замрзнутог конфликта.

    Како је то могуће када је земља под протекторатом Евро-Атлантиде?
    То је питање за родољубе од примерених заната. Нисмо први ни последњи, наши преци и толики народи су се ослобађали из колонијалног ропства и протектората – можемо и ми!

  6. Ништа не бисмо добили на тај начин. Ништа.А губитак би био немерљив и незаустављив.
    Осим НАТО пута Драч- Приштина спомиње се и пут Ниш- Приштина , а о масовном насељавању Албанаца на тој траси и посебно у Нишу , данашња власт покварењачки ћути , као што су комуњаре у свом срамотном поданичком страху ћутале о исељавању Срба са Косова 70- их година XX века.Не бих ја знала ништа о томе да ми се.нису доселили у комшилук и да чика Света није.правио много љуте пљескавице на скару , а ми смо то звали роштиљ.Ћути се и о начину на који се успоставља власт у Бујановцу ,прелази се преко директног учешћа и утицаја страних држављана.А шта се дешава у Прешеву и Медвеђи ,Бог свети зна ,а ми појма немамо.
    Ма колико Вама ово што ћу рећи деловало на све оне начине које сте набројали, постоји само један пут : Не дамо ништа. Ни зрно песка.
    Ово што сам ја написала вама сасвим сигурно звучи лудачки . Лупетање неке тамо просте жене која нема појма ни о.чему.Или , нека болесна особа покушава да искористи ситуацију и стекне јефтине политичке поене.Кад неко некоме паметно објашњава , а тај никако да прихвати објашњење , кажу му : Ја те крстим , а ти прдиш.
    Питање које се намеће , глупа жено ,како би ми 99% наше мушке популације рекло ,јесте како издржати ту ситуацију ? Ти не знаш колико има Албанаца , колико су млади , колико смо изгубили , шта су потписали . . .
    То би се све односило на мене , па да се ја сама извређам да би Вама било лакше.Али ја много дуго носим свој крст и навикла сам.Зато ћу да одговорим , а ви рушите.
    Знам.Знам и колико Срба живи на Косову и Метохији и где живе и како живе и знам да у нашим медијима о томе није истина , него полуистина , а то је обична лаж.
    И опет тврдим да постоји само један пут. Не дамо ништа. Ни зрно песка.
    Прво што треба да се деси јесте истина.Потпуна истина. Не говорим сада о туђим лажима. О нашим лажима говорим. То је много тешко и Ви то одлично знате. Мало их је који имају храбрости да посегну руком за ту жицу.Али све док се то не усудимо да урадимо ,тући ће сваку нашу истину нашим лажима.Востани академијо , дуго си спавала.
    Оно што се дешава данас је врло озбиљан и сложен процес . Одваја се жито од кукоља.Веје се пасуљ од плеве.Нема ту неких безброј варијанти. Само две. Или јеси , или ниси. Ма колико били страшни , последњи ратови су били и корисни. Свако зло има своје добро. Ми смо васкрсли.Лазар је устао из гроба , а Срби из страдања.Нас у Титовој Југославији више није било. Били смо одстрељени и узели су нам све. Ми више нисмо били ми и ништа није било наше. Кад се са те стране гледа , нисмо лоше прошли. Могло је да буде и горе. Реке крви су морале да потеку да ми схватимо да нисмо Југословени , да је то лаж , обмана , да то никада није постојало осим као средство да нам се отме све са нашим благословом.Јесмо ли се сада расвестили? Па нисмо. Један део јесте , а Ви нисте. Зато смо ми данас један реконвалесцент , један ратни војни инвалид у пољској болници Србији.И морамо да се лечимо од сопственог олоша и самоодрицања.
    Ми имамо као Срби само један пут. Да не дамо своје. Ништа. Док мрдамо. Док дишемо.
    Жито ће да се одвоји. А да ли ће студент да запали жито , то нико не може да зна. Умире се само једном. Само се нама десило да мртви ходамо лишени и земље и имена. Ја се данас осећам живом. Знам ко сам , знам шта сам и желим то да будем до смрти. Да умрем као таква.А Ви тражите да још једном променим своје биће и прихватим још једну лаж. Како ћемо после тога да се зовемо ? Шта ћемо да будемо ?
    Ја бих да бу
    дем српска унука , ћерка , сестра ,жена , мајка и бака и да ме као такву сахране.Не треба ми лажно знамење. Ни круну да ми ставите. Пала би са ове сељачке главе.
    А ви пазите где ћете да станете. Многи ће да се оклизну.Данас је тај дан. Свако ће за себе да донесе одлуку , или да јесте или да није.И свако ће да понесе свој крст. Мудар је Створитељ. Он тачно зна ко колико може да понесе.
    А што се тиче 80 албанских посланичких места , што да не. Само , колико посланичких места треба да добије 7 милиона Срба ? И више. Позваћемо и дијаспору да гласа. Мораћемо да сазидамо нову зграду парламента. То кошта мање него Косово и Метохија.
    Ко потпише , нећу да се понављам. Мит је живљи него икада.
    А ви из Академије сте прећутали и стварање партијашке академије младих полтрона. Из те партијашке академије управо се спремају будући чланови српског парламента , мртвог једнопартијског кљусета тројанца. То су академици , а ви мислите шта сте.
    Зато се добро саберите. Или ћете кућу да чувате или ћете да је продате. Ко прода , иде напоље.
    Овај народ може да се излечи и младост је жељна песме. Неће да кука и да се посипа пепелом. Хоће да пева пуном снагом из младог и чистог срца.То носи , то зида , то цвета , то рађа. А ви сте одавно у сувим годинама и нисте нам ни брана ни храна. Зато гледајте где ћете.Шта је шуша прошло кроз ту академију , ни броја се не зна. Нико нема појма ко су. Остало мртво слово на папиру.А вама се дало време песме , да вас народ спомиње док је света и века. Зато склоните пендрек , изађите међу децу и научите их да певају слободу.Тако ћете и ви да живите.Тренутно сте мождано мртви.

  7. Плитку демагогију просипа овај академик
    Академије Науке и Уметности Србије.

Оставите коментар