Поводом текста Душана Теодоровића „Дављење Србије косовским чвором“, Данас, 22. јули 2020; овај одговор објављен је у листу Данас, 23. јула
Слободан Самарџић (Фото: Соња Ракочевић)
Још једном из уста академика САНУ долази позив да се Србија ратосиља Косова, додуше са „елементима достојанства“, зато што оно наводно ни de facto ни de iure није наше. То је лајт мотив и написа академика Душана Теодоровића. Одмах ми пада напамет питање, како људи са несумњивим научним каријерама и високим статусом у друштву тако олако употребљавају изразе de facto и de iure, који и појединачно и у међувези увек представљају веома сложену стварност. Када је реч о Косову и Метохији, ови квалифакативи су до те мере политички инструментализовани, да без подробног образложења њихове примене човек може само арбитрарно да их користи. То је учинио и Душан Теодоровић у свом тексту.
Он се определио за врсту коришћења која се у мање радикалној форми (ређе заједно, са акцентом на de facto) најчешће чује од западних политичара. Они већ дуго, али најинтензивније од часа једностраног проглашења тзв. Косова, говоре о „реалности“ на Косову с којом Србија мора да се помири. Сви људи воле да за своју ствар употребе аргумент „реалности“, али то је најчешћа узречица политичара, а међу њима најчешће оних који неки народ, тј. његову државу, намеравају да приволе на поступање по њиховим намерама. Ако постоји нека реч која води по учесталости у вокабулару западних политичара када говоре о Косову, то је реч реалност. Па, ако је нешто „реалност“ излишно је и залагати се а камоли борити против ње. Тако се определио и Душан Теодоровић када је коментаришући демонстрације, и у том контексту излажући свој credo о Косову (?!!), небројено пута употребио ову реч. Колико је то депласирано, показаћу само на једној илустрацији. Свако ће се сложити да је Вучићева страховлада реалност. Али, многе у овој земљи, а ту врло назочно припада и Д. Теодоровић, та чињеница не спречава да се боре против те власти. Када би неко малициозан приговорио овој борби позивајући се на „реалност“, био би у најмању руку исмејан. У том контексту, као и у оном косовском, „реалност“ је само мали, пре свега манипулативни, део онога de facto.
Са значењем de iure у случају Косова и Метохије ствар је још једноставнија. Косово de iure није независно, штавише оно је у том погледу део Републике Србије. То, дакле, пише у њеном Уставу. Најмеродавнији документ међународног права који се о томе изреком изјашњава јесте Резолуција СБ УН 1244. То што је важење Устава суспендовано на Косову и Метохији, не утиче на правно стање ствари. Да будем сликовит, то што вас је неко силом избацио из стана не значи ни да ви више нисте власник ни да је он нови власник. Ако сте били толико присебни и приликом насилног изласка узели уговор о власништву, не значи да једног дана треба да га предате насилнику. А управо ту смо са садржином права на Косово и Метохију. Већ неко време смо у фази захтева западних политичара и Албанаца да Србија призна Косово (то је оно за шта се залаже и академик Теодоровић), тј. да косметским Албанцима предамо уговор о власништву. Да они прећутно не признају „власништво“ Србије на покрајину, не би тражили да је Србија призна као независну државу.
Душан Теодоровић (Фото: ФоНет/Огњен Стевановић)
Ово је коментар само на оквир који је Д. Теодоровић поставио да би лакше изложио и „осмислио“ низ произвољности које следе. Прва од њих је алегорија о Кумановском споразуму као државној капитулацији. То може бити прича у кафани, али не у озбиљним околностима као што је обраћање јавности. Реч је о споразуму о повлачењу наше војске из покрајине на основу два споразума Черномирдин-Ахтисари, која су претходница и тог споразума и Резолуције 1244 којом је успостављен протекторат УН. Да је реч о капитулацији, војска не би могла тек тако да се повуче, већ би бар делимично и привремено била евакуисана у неки логор. Самим тим, војска не би могла да понесе сво наоружање са собом, као што је био случај. Али, ова произвољност са капитулацијом има своју важну функцију у наговорачком контексту овог прилога и њој се није могло одолети.
И Теодоровићева критика Вучићевог деловања поводом Косова и Метохије јесте произвољна, али је пре свега инхерентно непажљива. Мој је закључак да он заправо прихвата суштински део Вучићеве политике, али је незадовољан њеним темпом, тј. изостанком јединог смисленог исхода, а то је признање независности тзв. Косова. Укратко, аутор прилога нема проблем са Бриселским споразумом, предајом свега чиме је Србија реално (ево реалности) располагала, натеривањем Срба да прихвате албанска документа, да учествују на изборима који нису њихов избор и др. Његов је проблем што то није већ завршено признањем (предајом уговора-тапије). Зато троши најмање четвртину текста на спрдњу са текућом влашћу, и користи простор на општепознате чињенице уместо на аргументацију за своје ставове. При томе, не примећује своју недоследност када критикује Вучића што узурпира уставна овлашћења водећи политику у вези КиМ, а сам даје генерални предлог решења који је противуставан.
Теодоровић заправо не би требало да се буни против Вучића, јер ако неко може да преда Косово, то је само Вучић. И не само да може, него и хоће, о чему судим на основу његове прихваћене обавезе и договора у вези са тим који има са западњацима. Штавише, мора да га призна, јер су западњаци остварили свој део договора – толерисали његову диктатуру, те је сада он дужан да одради свој део посла. И ту лежи главни парадокс, који наше љубитеље брзог и једноставног решења врти и обрће као празну кутију на узбурканом мору. За ЕУ предаја Косова је главни услов, сада више не да Србија постане чланица, већ да остане на „европском путу“. За тај главни услов партнери у Србији нису опозициони политичари, које Теодоровић на крају текста гура у овај брлог, него само онај ко то може да учини. А то је, ако не верујете мени онда верујте непогрешивом избору западних политичара, Александар Вучић. Следи, он је једини гарант останка Србије на „европском путу“. Одавде, пак, следи још гори закључак: само диктаторски режим може да призна Косово; онај који не хаје ни за устав ни за законе, ни за демократију ни за процедуру, ни за мишљење стручне нити шире јавности. Верујте академиче, нема бољег у Србији за то од Вучића и неће га ни бити. Зато не треба да бринете – Вучић ће свакако признати Косово, а што није до сада, „кривци“ су Албанци са својом фундаменталистичком политиком која већ годинама кочи процес. Али, да ли мислите да ће западни чиниоци после признања да га пусте низ воду, а другима омогуће да воде политику „европског пута“? То не би било у духу њихове реал-политике, коју најдоследније спроводе према Србији. Треба овај да сврши још послова за њих, за које ни једна опозиција не би била способна. На делу је модел Ђукановић.
Александар Вучић и владика Теодосије у манастиру Бањска (јануар 2018)
Произвољни су и сценарији (њих четири) који служе тривијализацији сваке идеје о компромисном решењу овог питања. Теодоровић је изабрао примере са пензионерских сеанси на Калемегдану и прошверцовао их је као неко залудно и заумно српско мњење. Ништа лакше него, попут деце која се играју, те примере збрисати са простора као глупе и просте планове. Лично не признајем ни једно питање или предлог о другачијем решењу од данас важећег, док се не прочита Платформа за преговоре државног преговарачког тима из 2006. године (доступна овде). Ту Теодоровић може наћи одговоре и на фантомске сценарије које је изложио, јер није први који тако поступа. Платформа је својим позитивним приступом и решењима одговорила на све тадашње колајуће идеје, па и на оне сличне Теодоревићевим.
У крајњој линији, у својим измишљеним сценаријима Теодоровић оперише превазиђеном стварношћу. Плаши мечку решетом када тврди да би у случају опстанка покрајине Албански посланици имали 80 посланика. Премда такве пројекције немају никакву тежину, види се да он мисли да је данас Албанаца на Косову колико и по попису из 1991, или знатно више, да је популација натпросечно млада, као да само Косово није прошло кроз процес емиграције и урбанизације. Прети албанским председником владе Србије и сличним фантасмагоријама. Узима и рат као сценарио, премда данас о томе нико не говори. Има и сценарио о „корекцији граница“, премда тврди да је у 21. веку напуштен концепт етнички чистих држава. Залаже се за неку екстериторијалност за неколико произвољно одабраних манастира. Он не види да је тзв. Косово у сваком погледу, сем геополитичком, пропали пројекат, или како то теорија данас назива „пропала држава“ (failed state). Такво Косово више нико не узима за озбиљно и зато сада западни чиниоци журе са ултиматумом признања. Последња шанса је Вучић, а сада Д. Теодоровић нуди и неке „демократске наследнике“. Укратко, нема ту никакве озбиљности, само једна поприлично острашћена политичка жеља. Иначе, цео прилог оставља јак утисак да га је писала особа која није у материји.
И на крају, академик Душан Теодоровић тепа својој „анализи“ да је „помало технократска“. Ето, из „анализе“ је изоставио „емоције мог народа“ које се тичу, „косовског завета и Кнеза Лазара Хребељановића из 1389“. Боље је да се осврнуо на косметске артефакте – духовне, световне и материјалне – него тек на емоције. Али, ни то не би оправдало, или било како надопунило, његов текст, јер реч је о једном радикалном политичком погледу који је подупрт само обиљем произвољности.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Данас/Србија и свет, 23. 7. 2020)
Categories: Преносимо
„…Vucic ce svakako priznati Kosovo…“ !!!!!??????
Вучић свакако неће признати Косово…!!!!!??????
Е вала, “ћераћемо се још”
Cini mi se da ljudi ne shvataju moj komentar (ma koliko meni to izgledalo nemoguce).Vise puta sam ponovio u drugim komentarima da se retorika pomerila od toga da se ne sme dozvoliti priznanje, ka tome da “kada Vucic prizna”…Ovde se pise kao da je to gotova stvar.Ako je tako, sta se ceka (i s kim se ceka, Djilasom, Jeremicem…), da Vucic ispuni “zahteve” za vecom minutazom na RTS-u?Takodje sam primetio da svi politicki akteri odbacuju “ulicno” resenje i govore o nekakvim novim ili buducim “izborima”, valda 2050-e (da je neko rekao 1990-e da ce Milo biti na vlasti i 2020-e, malo ko bi verovao, kao sto se zaboravlja da je SNS u formi SRS dobijala izbore i pre vlasti, ali je drzana u opoziciji koalicijama “kohabitirajucih” i “dve boli”).Dakle, ako je sigurno da ce Vucic priznati Kosovo i niko to ne moze da spreci, onda barem neka svi nose maske i mole se Bogu da sutra ne “prizna” i deo Srbije u kojem oni zive, jer je izgleda samo Bog iznad Vucica!
Као и увек , одлична анализа Слободане.
Ако нека војска напушта своју територију, коју би требала да брани од спољашњег непријатеља, то је капитулација без обзира како се тај споразум о капитулацији назива. Он може да има име војно-технички споразум а да и даље буде капитулација. У случају српске капитулације на КиМ, непријатељ је био толико војнички надмоћан да је капитулацију могао да обезбеди и без ангажовања копнених снага. Пошто је био убедљиво надмоћан, непријатељу није био никакав проблем да дозволи да српска војска повуче са територије КиМ и технику – циљ рата је био остварен. Техника коју је војска повукла са собом није била таква да би могла да доведе у питање победу западњака.
Ако то није била капитулација, зашто Самарџићев страначки шеф Војислав Коштуница, који је био на власти, није никада затражио да се на КиМ врате 999 војника као што пише у Резолуцији 1244? Није тражио из истог разлога из кога то није тражила ни било која каснија власт у Србији. Сви они добро знају да ако то затраже, западњаци одмах могу строго да казне Србију због те дрскости. Довољно је да снизе кредитни рејтинг Србије, да узимање кредита постане отежано и неповољно, и Србија одмах остаје без плата, пензија … Самарџић у свом тексту негира постојање неповољне реалности али све индикације указују на то да та неповољна реалност заиста постоји. Начин на који се западњаци понашају према Србији сведочи да они војно технички споразум тумаче као капитулацију, а Србију виде као поражену земљу којој треба да се одузме део територије као губитници у рату. Само земља која је истински капитулирала не сме да тражи испуњење одредби из споразума о капитулацији (војно-техничког споразума), у овом случају одредбе о повратку 999 војника.
Не вреди сад, кад су Срби капитулирали, причати како Србија може да победи ако само буде довољно истрајна. Истрајан треба бити пре капитулације, а не после капитулације. После капитулације нема сврхе бити истрајан.
Кад би све било једном за свагда, историје не би било. Како год било ко тумачио било шта или чак потписивао било шта, најприроднија ствар коју Срби могу и морају да раде је да се боре за опстанак. Ако подлегну уценама запада гарантовано опстанка нема. Физички опстанак без свести о себи није опстанак.
Докле год је тема Косово, није тема Војводина, Рашка и све друго. Зато треба упорно радити на теми Косово (и Метохија!). Јасно је да никад неће престати черупање Србије и да је једини начин очувања њене целовитости потпуни слом запада. Наравно да ми ту не можемо да дамо пресудан допринос, али пошто нам је то једини излаз, дужни смо да дамо оно што можемо. А можемо да инсистирамо на ономе што нам је гарантовано документима који нам одговарају. Иако до овог момента нико није тражио остварења ничега, ове секунде треба то тражити. Треба тражити враћање 1000 војника и полицајаца на Косово. Да неће можда да нас бомбардују због тога? Да неће да нам заведу горе санкције и зависност од овога што Вучић спроводи? Да неће било шта да постане горе него што јесте? Наша пропаст је тотална и само свешћу и саборношћу можемо да се спасимо. Ко мисли да је то немогуће, нека не смета. Моје право да браним своју змљу није ништа мање него некога да ме убеђује у то како је све готово, како су нема шта да се учини. С пуним правом кажем да су то савршене глупости, једнако као што они мене сматрају за будалу. Међутим, ја имам свест о томе ко сам, шта сам и за шта живим и мрем. А они имају интерес. То није упоредиво.
@Иван Лукић
У Куманову је потписано примирје, не капитулација, зато се и ово стање зове “замрзнути конфликт”! Зашто ниједна власт након тога није прогласила окупацију дела територије то је друго питање? Како год, срећна околност је та, што сте ви дефетисти у мањини.
Какво је то примирје ако једна страна повлачи војску са своје територије? Примирје је нешто сасвим друго.
Ovo je sramota da jedan akademik podrzava secesiju Kosova i Metohije. Odgovor profesora Samardzica je odlican i hvala Bogu da je bar neko reagovao na sramno izdanje akademika Teodorovica koji je svojom izjavom da se treba ratositalji Kosova i Metohije okaljao ugled SANU a pogotovu svoju akademsku cast i obraz.
@sanja, na zalost, SANU je odavno mogla da se preimenuje u A(ntisrpska)ANU .
Sunovrat na svim poljima.
Овде се у коментарима виде неке врло лоше карактерне особине Срба. Многи коментатори подржавају Самарџићеве ставове и показују да немају довољно развијен смисао за анализу стварности. Срби нису бранили КиМ кад је то требало да се чини и кад је то још могло да се чини, пре капитулације. Већина Срба је једва чекала да престане бомбардовање и већина Срба би дала не само КиМ него и више од тога само да престане бомбардовање. У Скупштини Србије је непосредно пре капитулације на брзину скупљена већина која је дала покриће за капитулацију. Само је СРС гласала против. Самарџићев ДСС, колико знам, је гласао за капитулацију. И сада, тек сада, кад се тамо налази велика НАТО база, кад се наоружава шиптарска војска, Срби хоће КиМ назад у састав Србије. А кад би те исте Србе питали да ли су спремни да узму оружје и погину за поновно заузеће КиМ од стране Србије, било би врло мало оних који су спремни за то. Срби заборављају да сада могу да врате КиМ у састав Србије само насиљем, односно оружјем. Јесте ли толики јунаци да кренете на НАТО пакт? Ја бих волео да ме пријатно изненадите својом храброшћу.
@Ivan Lukic, “А кад би те исте Србе питали да ли су спремни да узму оружје и погину за поновно заузеће КиМ од стране Србије, било би врло мало оних који су спремни за то. Срби заборављају да сада могу да врате КиМ у састав Србије само насиљем, односно оружјем. Јесте ли толики јунаци да кренете на НАТО пакт? Ја бих волео да ме пријатно изненадите својом храброшћу.”
-Ivane, zvucite sada kao tipican NATO lobista.
Naravno da je to tako kako gore kazete, ALI sada nije trenutak za takvu vrstu borbe.
Bilo bi to uludo i besmisleno gubljenje zivota. Tako da je takav stav sasvim razumljiv.
Treba ciniti ono sto je u _datom _trenutku _moguce i racionano, a to u ovom trenutku nije.
Sve sto sada treba, je ne popustiti i ne uciniti i taj jedan, zavrsni korak koji nas jos deli od nepovratnog gubitka Kosmeta. Samardzic je u pravu kada kaze da okupator precutno priznaje da je tapija kod nas, jer inace nas niko vise nista ne bi ni pitao, a kamoli prisiljavao na priznanje.
Kada se steknu drugaciji uslovi, moci ce se nesto vise, sada za to jednostavno nije vreme.
Tada se mozemo pozvati na to da je protivno svim vazecim zakonima medjunardnog prava, Srbiji oteta teritorija, koje se nikada nismo odrekli. Oni sada jednostavno hoce da nam izbiju taj glavni argument, koji ce reintegraciju ciniti legalnom i legitimnom. Kada za to dodje vreme.
Сад кад су се Срби осрамотили, кад су обезвредили оне погинуле јунаке који су у Првом балканском рату вратили КиМ, Срби треба да ћуте. Лакрдија је да ви сад нешто причате о КиМ. А са особинама које Срби сад имају тренутак да КиМ поново постане српско неће се више никад поновити. Најједноставније речено, Срби су у социјализму, за палте и пензије продали КиМ. Како ћете ви Срби мене да убедите да се нисте неколико деценија клањали хрватско-словеначком шлосеру и осталом српском комунистичком талогу који је у ваше име уступио КиМ Шиптарима? Да не говорим о томе да су се и Срби на КиМ такође клањали шлосеру и комунистичкој братији! Срби су добили оно што су заслужили.
@” А са особинама које Срби сад имају тренутак да КиМ поново постане српско неће се више никад поновити.”
-znate za ono – nikad ne reci nikad?
Nasa situacija je takva kakva jeste, sta je tu je, nad prosutim mlekom ne vredi zaliti, ali,, na duzi rok, uopste nije toliko beznadezna, cak i pored svih koraka izdaje koje smo od 05. oktobra ucinili, cak i pored svega. Znaju to svi, zna zapad, znaju Siptari, zato nas sad i lome. Ako nas sada ne slome, nista im ne vredi, sve je to kula od karata. Ali ako sada popstimo, to je onda zaista gotovo.
U medjvremenu, ciniti ono sto se moze:
-pokrenuti tuzbe za izdaju pred domacim sudovima = krunitit sistem preko institucija. One su trule, i tu ce najlakse puci.
-raditi na procesu povlacenja priznanja.
I nadati se nekim boljim generacijama, koje ce, ako mi vec ne budemo u stanju, te rezultate iskoristiti.
При дну текста има фотографија на којој турски војници стоје око постамента на коме су отсечене главе српских цивила, објављена током Првог балканског рата. Турски војници се поносе дивљаштвом и злочином. А сто година касније се на српској телевизији приказују турске серије и глумце из тих серија дочекује маса одушевљених српских обожавалаца.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Први_балкански_рат
Срби треба да ћуте јер је ниво њихове свести екстремно низак. Срби су неваспитани и неморални, а у исто време и сервилни према страним газдама. И сви други народи то виде.
Александар Вучић је намерно послао Марка Ђурића да га пред камерама понижавају и малтретирају Шиптари да би Србима јасно показао колика је њихова немоћ и како немају ни мало достојанства. Вучић је намерно то приказивао на телевизији да би понизио Србе. То је приказано у функцији припреме за “обавезујући правни договор” тако да Срби схвате да не могу то да спрече. Вучић је то приказао као неку врсту теста – ако не буде реакције то значи да су Срби прихватили реалност.
@Иван Лукић
Кажете: “Срби заборављају да сада могу да врате КиМ у састав Србије само насиљем, односно оружјем.”
Да, то је сада, мерено просечним људским веком, тако. А можда сутра, мерено историјским временом, неће бити тако. Само, зашто би себе лишили те сутрашње могућности повратка тиме што ћемо се за свагда одрећи права на Косово и Метохију потписујући “правно обавезујући споразум”?
Друго, можда су данашњи Срби, великим делом, такви каквим их описујете. Неспремни да било шта жртвују за опште добро. Али они сутрашњи Срби, ако успемо да одгајимо нараштаје на духовно-историјским изворима нашега Завета, неће бити такви.
Ако они буду постојали, постојаћемо и ми и сви наши преци, “од Косова, а и прије њега”, у “плероми”. И због те могућности, да сутрашњи Срби буду бољи од нас, због дуга који према њима имамо, не смемо да се одрекнемо Косова ни по коју цену…
@мјастобљуститељ – Прво ће свака породица морати да се избори за сам живот и здравље свог сопственог нараштаја тако што ће га чувати од вакцина, а оне су напредним законом обавезне још од 2015-е. (Поштујем једино мале богиње из обданишта и то је то.) Кад кажем вакцина мислим на 20 – 50 ,,инвазија” у прве 2 – 3 године дететовог живота, без гаранције да ће дете остати здраво. Па тек ако то основно право на живот буде сачувано могуће је онда планирати васпитање нараштаја. Некад се знало: ,,Бог дао – Бог узео, нека је благословено име Господње.” А данас? Бог даје а сатанисти да узимају? Последња времена!