Патријарх Порфирије рекао за Дневник ХРТ-а да је с извесном тугом доживео одлазак из Хрватске и да у шали каже да је патријарх Београда, Загреба и Љубљане, Срба, Хрвата и Словенаца
Новинар ХРТ-а и патријарх Порфирије (Извор: ХРТ)
Патријарх Порфирије: У шали кажем да сам патријарх Срба, Хрвата и Словенаца
Патријарх српски Порфирије изјавио је да има писма која је кардинал Католичке цркве у Хрватској за време Другог светског рата Алојзије Степинац упућивао папи Пију XII и да се у њима могу наћи места која су, како је навео, дубоко проблематична.
Патријарх је напоменуо да то не значи да Степинац није живео у тешком времену и да се може сагледавати у црно-белој техници.
Додао је да је рад Мешовите католичко-православне комисије, која би требало да расветли улогу и одговорност кардинала Степинца током Другог светског рата, био веома плодоносан, али да је, нажалост, свака страна остала на својим позицијама.
„Ми смо разговарали о некој теми у овом тренутку која је важна за Католичку цркву, а која је проблем за нас, врло отворено, врло братски, без повишених тонова и имам утисак да је свако боље упознао разлоге оне друге стране“, рекао је Порфирије за Дневник Хрватске радио-телевизије.
Он је рекао да Јасеновац, али и свако друго место које има такав карактер, мора бити ослобођен сваке врсте политизације.
„А нажалост, суочени смо с чињеницом да то не бива тако. Политизација таквих места је злоупотреба оних који су једном недужно изгубили животе и та политизација има за циљ добит само малих група и појединаца“, рекао је Порфирије.
Истакао је да су се злочинци из Јасеновца и са свих места где год да су вршени злочини те врсте исписали из сваког народа.
„Ти људи не припадају ниједном народу“, сматра патријарх.
На питање о улози СПЦ у политичким збивањима у Црној Гори Порфирије је одговорио да Црква није имала ни политичке циљеве ни политичке намере, без обзира на то што се могу извести политичке консеквенце по тадашњу владу и садашњег председника Мила Ђукановића.
„Оног тренутка кад се дошло до црвене линије и када је држава донела законе који треба да одузму све оно што је Црква вековима стекла, није било другог решења него да се дигне глас Цркве против такве одлуке“, рекао је патријарх.
Нагласио је да су и политички проблеми и политичке трзавице које су тамо постојале потпуно елиминисане и претвориле се у један молитвени ход који је на крају резултирао законом који апсолутно признаје црквену имовину.
Патријарх Порфирије, који је био митрополит загребачко-љубљански, рекао је да је с извесном тугом доживео одлазак из Хрватске и додао да ће до даљег, док се не одреди нови митрополит, покривати и Загреб и Љубљану.
„Тако да у шали кажем да сам патријарх Београда, Загреба и Љубљане, Срба, Хрвата и Словенаца“, казао је патријарх.
Патријарх Порфирије: О доласку папе у Србију одлучиваће Сабор СПЦ
Новинар ХРТ-а: Први пут од 1920. на чело СПЦ, једне од највећих православних цркава у Европи, долази свеучилишни професор, доктор знаности, и екуменски и дијалошки настројен патријарх, кажу. Јесу ли стога папи Фрањи отворена врата посјете Србији, а то је нешто што и председник Вучић зазива и са чиме се слаже?
Патријарх Порфирије: Лично сам имао три пута прилику да се сретнем са папом Фрањом, чак сам му у једној прилици целивао и његову руку, и наишао на велике осуде због тога – многи су ми говорили да сам издајник Православне цркве, а ја сам имао свој лични, дубоки разлог зашто сам то учинио, и не сматрам да сам било шта и било кога тим чином издао. У исто време, сматрам да сам поступио у духу Јеванђеља, нарочито због разлога који сам има.
Када је реч о доласку папе у Србију, као и све важне ствари у нашој Цркви, то мора бити одлука Сабора, и ја о тој теми сам не могу, нећу и не желим да одлучујем, али и то питање је отворено, зависи од процене нашег Сабора, али и међусобних разговора нас и Ватикана.
Наслов, опрема и транскрипт друге вести: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
А тај разлог је? Да покажеш ко је коме надређен, исказивање „поштовања“ млађег по годинама, екуменизам дубоко у срцу, духовна прелест? Нешто пето? Свакако тајно, јер да је јавно рекао би. Но, онај ко треба да зна, свакако зна. И судиће.
„ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Јасеновац мора бити ослобођен
политизације“?!
Објасните – како???
Ако је политика “ковница“ историје, а историја “учитељица
живота“, онда се само заборавом/променом историје Јасеновац
може искључити из политике!
“Патријарх Порфирије: О доласку папе у Србију одлучиваће Сабор СПЦ“?!
И Православни СРБски Народ је неодвојиви и неотуђиви део СПЦ – без
народа пастве се не може одлучивати, сем ако био се дрзнули да изазовете
спонтане, “КРВАВЕ ЛИТИЈЕ“, као што беше 1937. због КОНКОРДАТА.
Суздржите се од тога!
Љубљење руке папи нема никакве везе са Јеванђељем, јер да има, пре Вас,
руку би му пољубио и неко од Ваших предходника, на које се Ви, на жалост,
позивате – као на узоре које ћете следити!
Од почетка јавних оглашавања новог Патријарха СПЦ се поуздано може закључити да се ради о врло препознатљивом екуменисти и глобалисти. Он нама Србима и осталом свету саопштава да усташе не припадају ни једном народу, иако добро зна коме народу су они припадали. По овом питању није искрен и намерно заобилази историјску истину. У књизи чувеног професора Србољуба Живановића, који се дуго времена бавио научним истраживањем хрватског усташког логора Јасеновац, написано је да Јасеновац представља РИМОКАТОЛОЧКИ ХРВАТСКИ УСТАШКИ ГЕНОЦИД над Српским цивилним становништвом, за време нацистичке Независне Државе Хрватске. У своме последњем обраћаљу Хрватском Сабору, пре безбедног бегства преко пацовских канала у Ватикан, Анте Павелић је, поред осталог, изјавио и следеће: „Поправили смо статистику за наредних сто година“.
Након рана које нису зацелиле, стотина хиљада Срба који су страдали због православне вере, деце којој је отет живот, Јасеновца који је скоро највећи Српски град (мученика), речи Патријарха СПЦ да треба деполитизовати Јасеновац и његове „шале“ „да је патријарх Београда, Загреба и Љубљане, Срба, Хрвата и Словенаца“ изазивају страх и зебњу.
Шта и како рећи и која ће реч мене грешног бити најскупља?
Да је једном речено “католичка” уместо “римокатоличка” могло би проћи као лапсус али ако се три пута понови онда је већ три пута теже (има “и до три пута већи волумен”).
Тешко је и оно да је “нажалост, свака страна остала на својим позицијама” у вези “одговорности” Степинца. Са које позиције то “нажалост” долази? Није ваљда са неке неутралне?
Што се “политизације” крвавог пира тиче управо се, како @Драган Славнић рече, и ради о политици заборава. Јасно је ко је крвави пир и уз чију све помоћ “политизовао”, ко је 80 година убијао истину, ко је и после 80 година узурпира. Питање је само шта је све зацртано да заборавимо: усташе, њихово (не)припадање ниједном народу, улогу римокатоличке цркве и секуларних “савезника” у свему томе?
А пиру ни почетак ни крај нису били бре 80 година, пир је вишевековни.
Да могу да поштујем свачији дубок разлог да целива било чију руку, па и дотичну – могу.
Могу да разумем и себе када ми, док читам исказ о целивању, кроз мисли намах прође слика академика Костића и његове (није ваљда?) “неутралности” коју ево накнадно призива, али никако не могу да разумем шта те чињенице саме по себи представљају приликом избора на место великодостојника двају иначе бесконтактних установа: да ли су оне разлог више (за) или терминални разлог (против) приликом избора на место великодостојника СПЦ или САНУ?
Они који су их бирали требало би да знају одговоре на ово питањеа и треба их питати у свакој прилици, барем оне који су за питања доступни.
А нису баш сви доступни. Сетимо се “политичке позадине” прогона благопочившег владике Артемија који је чашу препунио одбијањем да Бајдену да благослов за посету Високим Дечанима. Бајден је опет ту а да ли је ту и високи НАТО официр који је непосредно пре прогона према непотврђеном (али ипак уклоњеном) извештају рекао: „Овде нам треба кооперативнији владика“? (https://stanjestvari.com/2020/10/30/dzejms-dzordz-dzatras-pre-nego-sto-su-bajdenovi-odradili-ukrajinu-bio-je-irak-i-srbija/).
Да, могу да поштујем свачији дубок разлог да целива било чију руку, па и дотичну али како се целива рука свештенику који је целивао папину руку? Како је целивати?
Прије избора за Патријрха Србског, ја сам у једном свом коментару написао:
„Још да кажем да сматрам да је Порфирије, Митриполит загребачко-љубљански, прави човјек на правом мјесту. Ту би требало и да остане.“
Сад се показује да сам у потпуности био у праву. Могао је да буде магнет који ће држати на окупу остатке прекланог србског народа на подручју те митрополије.
Али изабрао је да се попење још једну степеницу. На мјесто за које није предодређен. Не сумњајући у Његове интелектуалне кпацитете, имам злу слутњу да Га народ никад неће прихватити. Овдје мислим на вјернике. Онајј други дио народа би прихватио и Јосипа Броза за Патријарха, ако би га медији подржали.
Све у свему, ништа добро не очекујем. Дај Боже да се варам!
Врли брат Момчило казује своју злу слутњу. Стоји и она, добра слутња – да Господ неће прихватити блажејшег Порфирија, одлепршаће кротки голуб, Дух Истине са кушачевог изабраника, по допуштењу Беспочетног Оца… Нама трпељивост и мартиријум, не из личног разлога, но из Заветне Победе Православља…
Ради ванредног коментара @Како целивати…, још да речем како је целив из личног разлога спуштен на надлан првог јеретика васељене, уистину шамар отвореног длана по образу Православних… Нити стигосмо да други образ окренемо, ни руку да целивамо, та се рука већ у песницу стегла око сребрњака, а уста која целиваше надлан, прикучише се оном причешћу којим се Јуда на Тајној Вечери причестио – И уђе у њега… –
Овај пали човек , кад у време Великог поста даје скарадне изјаве уместо да тихује, треба само једну ствар да схвати да се ( нажалост) налази на месту са ког треба да проповеда Православље а не братство – јединство. За то је већ одавно задужен АВ и сасвим нам је довољан један несретник.
Душа Буковић:
СТЕПИНЧЕВ СЛУЧАЈ
Степинац је у писму од 28. априла 1941. године захтевао од римског католичког свештенства да подржи режим Анте Павелића у тзв. „Независној Држави Хрватској“. Почетком 1942. године Степинца је Вадикан подржао и именовао апостолским викаром хрватских оружаних снага усташа и домобрана у тзв. „Независној Држави Хрватској“ под окриљем немачких и италијанских окупатора (Види: Sava N. Kosanovic The Case of Archbishop Stepinac, Published by the Embassy of the Federal Peoples Republic of Yugoslavia Washington, 1947).
У овом контексту потсетили бисмо на Степинчев меморандум од 18. маја 1943. године у којем моли Хитлеровог папу Пија XII да сачува „Независну Државу Хрватску“, где између осталог, стоји:
„Носећи свету мир, мислите, свети Оче, на хрватску нацију, увијек вјерну Христу и вама. Млада Хрватска Држава, рођена у страшнијим и тежим приликама, него било која држава кроз више вијекова, борећи се очајнички за свој опстанак, показује са свим тим у свакој прилици, да жели остати вјерна својим сјајним католичким традицијама и осигурати боље и јасније изгледе католичкој цркви у томе куту кугле земаљске. У противном, њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовале би драговољно и радо своје животе да запријече ту страховиту могућност. Не би било уништено само оних 240.000 прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са свим својим црквама и својим самостанима…“ (Види: Уређивачки одбор, Тајни документи о односима Ватикана и усташке НДХ, Библиотека друштва новинара Хрватске, Загреб, 1952; Војислав Гаћиновић, Народни алманах са календаром – 1961, Paris, France, 1961, стр. 101).
Дакле, ван сваке сумње је да се Степинац залагао за геноцидну нацифашистичку творевину тзв. „Независну Државу Хрватску“ што сведочи у “Хрватској ревији” и злогласни хрватски ратни злочинац, поглавник Анте Павелић:
„… криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац…” (Види: Hrvatska revija, Buenos Aires, Argentina, 1954).
Степинцу није сметао Брозов великохрватски, интермаријумски, фабијански, бољшевичко-троцкистички комунизам, а сметала му је тзв. „четничка власт“ која је саучествовала у његовом избору за загребачког надбискупа! У сатанској мржњи, коју је гајио према Србима упутио је и једну изјаву Хитлеровом папи Пију XII преко злогласног фратра Крунислава Драгановића, Брозовог и Павелићевог емисара у Ватикану, која дословно гласи:
„Ако Вас буду питали у Ватикану шта мисли загребачки надбискуп о стању у Домовини, реците свима да ће се он, ако мора бирати између комунистичке власти у хрватским крајевима и четничке власти, одлучити за комунистичку…” (Види: Др. В., Драгановићев пример, „Клиц Триглава“, London, England, јун 1968).
Не улазећи ни у какве друге коментаре подсетили бисмо читаоце на чланак др Стевана Д. Тривунца, који дословно гласи…
МИ СРБИ И СТЕПИНАЦ
Прокламовање усташке НДХ хрватска католичка црква је скоро једнодушно подрзавала. Та нова државна власт је, још првих дана јавно обзнанила да ће јој један од првих задатака бити систематско истребљивање српског живља и Српске православне цркве у Хрватској. И том планском геноциду приступљено је заиста одмах, чим се усташка власт како тако организовала.
Било је нормално очекивати да ће хрватска католичка црква бар из хришћанских побуда устати у одбрану прокажених Срба православаца. Нажалост, не само да она то није учинила, него је врло брзо ступила у сарадњу са усташким властима, и то баш на том геноцидном плану. Тадашњи њен поглавар, загребачки надбискуп Алојзије Степинац, примио се за викара усташке бојне, а потом за претседника државног одбора за католичење Срба. Прихватајући ове две истакнуте функције, Степинац је пружио моралну подршку усташком режиму. Та сарадња на врху омогућила је потоње бројно директно конкретно учесће нижег клира у усташком клању Срба, у рушењу и пљачкању српских православних храмова и у његовом претварању у католике. Бројни католички свештеници проповедали су са амвона уништење српских шизматика. Многи од њих су постајали предводници убилачких хорди и управници концентрационих логора. Све је то било познато њиховим старешинама, са надбискупом Степинцем на челу, али никоме од њих није уопште долазило на ум да такво криминално делање забрани или у случају непослушности да виновнике кажњавају или лишавају свештенослужбеничког звања.
Ова чињења и нечињења хрватске католичке цркве одговорна су за мученичку смрт стотине хиљада Срба у НДХ. И када је пропала ова геноцидна назови држава, ми Срби смо јавно пред целим човечанством оптужили њеног шефа надбискупа Степинца. Нисмо га тужили комунистичком суду, јер нисмо веровали у његову партијско-партизанску правду. Наша оптужба наишла је на пуно разумевање слободног светског јавног мнења, па чак и у многим угледним католичким круговима. Та објективна светска јавнвост забележила је то саучесништво хрватског католичког вођства са геноцидним усташким режимом.
Годину и више дана касније, комунистички режим у Југославији покренуо је кривични поступак против Степинца због колаборације за време НДХ. Једна од оптужбених тачака инкриминисала је и Степинчево учесће у усташком геноциду над Србима. Ми се у тај процес нисмо мешали, нити смо аплаудирали пресуди којом је Степинац осуђен за недела према Србима.
Степинац је један део казне издржао у казненом заводу, па је потом био интерниран у једно мање место где је и умро. Његова смрт је инспирисала Хрвате да покрену акцију за његову рехабилитацију. Његова осуда је као мучна хипотека притискивала и хрватски народ и његову католичку цркву. Ако би се постигла његова рехабилитација, онда би унеколико ублажила и његову колективну националну одговорност за геноцид НДХ.
Ми Срби смо сматрали да се принципијелно Хрватима не може оспоравати право да покрећу питање Степинчеве рехабилитације. Реагирали смо повремено на неистине којима су се служили у тој својој акцији, јер смо сви били једнодушно уверени у кривичну одговорност Степинца и хрватске католичке цркве за геноцид према нама.
Током времена су хрватски напори да рехабилитују Степинца почели да добоијају неочекивану помоћ некојих Срба појединаца, па чак и једне српске емигрантске организације. Ми смо забележили и разобличили посебним освртима две такве појаве – изјаву професора Стевана К. Павловића (1975) и коментар “Наше речи” (1978). Међутим, ових дана се појавио још један Србин као Степинчев бранилац. “Хрватска ревија” у свом тромесечнику за ожујак 1980. штампала је чланак који јој је послао “један српски интелектуалац – доктор права” под насловом “Ми Срби и Степинац” и са потписом “Р. Орашки”.
Постоји, међутим, осетна разлика између Орашког и његових простепинчевих српских претходника. Они, непример, нису потпуно ослобађали Степинца сваке одговорности, него су, на основу новопојављеног материјала из ватиканске архиве изводили закључке или да га тај материал “не претставља више ни као јунака а нити као злочинца хрватског национализма, него тек као једног обичног слугу цркве” (Павловић), или да из те документације за сада произлази да ни Ватикан ни кардинал Степинац не могу бити одговорни за усташке злочине, али да су морално одговорни за нечињење ( “Наша реч”). Павловић је додао и опрезну примедбу да “још увек мањкају многи комади у мозаику (доказном).”
За Орашког, међутим, “случај или афера Степинац” уопште не постоји. Постоји само “легенда о неодговорном идентификовању ратног загребачког надбискупа Алојзија Степинца са државом и партијом др Анте Павелића и њиховим геноцидом у раздобљу 1941-1945. То фатално изједначавање коме је срачунато кумовала комунистичка партија Југославије, а нарочито њен шеф Јосип Броз некритички је прихваћена од необавештених ( или лоше обавештених ) Срба у једно време када су националне емоције биле достигле интезитет белог усијања”. И тако по Оршком Степинац није никакав геноцидни зликовац, него мученик, невина жртва титовско-српског комплота. Он није чак одговоран ни за преверавање Срба у католике (иако је начелно био за њ).
Прелаз у католичанство су тражили сами Срби, поглавито они који нису могли пребећи у Србију и којима се није ишло у шуму, да би тиме спасли своје животе. Орашки закључује да је Стрепинац заиста био ватрен присталица НДХ али против Павелића. И да је за време усташке владавине водио скоро отворени рат против поглавника због његових злочиначких поступака према Србима, Јеврејима и Циганима. Међутим, таква формула је већ употебљена у јавној хрватској дискусији поводом акције да се Степинац рехабилитује. По замисли некојих учесника то би било могуће ако би се успело да се он одвоји од сарадње са усташким режимом и Павелићем. Овај је на то реагирао 1954. дословно: “криво је ако се каже да је кардинал-надбискуп био за хрватску државу а против њеног режима. Но ја и хрватска држава смо заједно, па је Степинац био за мене, за мога Лубурића, мога Вранчића и мој Јасеновац”.
Констатујући да је у међувремену “угледало света читаво море написа, студија и збирки докумената, углавном повољних по кардинала. Орашки огорчено примећује да српска егзилна јавност није престала да и даље ћути поводом случаја Степинца, као да уопште не хаје за та нова архивска открића из спорног времена која некадањег осуђеника преобраћају у живог свеца, а загребачку катедралу у хрватски Опленац ( само далеко посећенији са далеко више пијетета” ). Тако је Орашки потпуно преиначио једначину Срби – Степинац. По њему није кардинал кривац према нама, него смо ми кривци према њему. Криви, што смо га неправедно оптужили за саучесништво у геноцидном злочину ХДХ, криви што тај свој грех према њему ни данас не признајемо, криви што се опиремо његовој рехабилитацији.
Читајући са неверицом ове кукавне редове “једног српског интелектуалца” којима блати свој намучени српски народ, сетио сам се таквог истог понашања Срба комуниста. И они су као Орашки, оптуживали нас Србе за велико-српску хегемонију, за тлачење осталиг народа и народности у Југославији, правдајући тиме зла која су нам ти исти народи и народности наносили као колаборатери наци-фашизма. По среди је исти мањак основног српског родољубља, исто помрачење српске националне свести, исто служење српским душманима. Са таквим случајевима не поломише се; они се само региструју. Не поставља се ни питање који су мотиве руководили овакве српске отпаднике да изврше ова недела на штету свог народа. Остаје нам само да се побожно поклонимо сенима милионских српских мученика и да их замолимо да се не жалосте због оваквих појединих Срба. То су изузеци, безначајни када се упореде са огромном већином српског народа која неће понашања никад заборавити своје мученичке жртве Орашковог кардинала – свеца. (Види: Стеван Д. Тривунац, Ми Срби и Степинац, „Србија“, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).
Такође, у фрутлендској “Србији”, објављен је чланак др Уроша Станковића под насловом „Алојзије Степинац – Солунски добровољац?“, који дословно гласи…
АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ – СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ?
После смрти Антуна Бауера (7 дец. 1937.) када је Алојзије Степинац постао надбискуп загребачки у српској штампи поздрављен је овај догађај. Подвлачило се да је А. Степинац добровољац Солунски, што не би постао да није био патриота и одан југословенској мисли. Сви су то примали као добар знак, да старешина хрватске римокатоличке хијерархије постане ранији Солунац.
Једног дана налазио сам се у згради Српске Патријаршије у Београду, где се налазио Црквени суд, у ком сам као адвокат, имао посла. О добровољцу Степинцу се и тамо говорило. Тадањи секретар Црквеног Суда, касније (после рата) епископ у САД, Стеван Ластавица, изнео је мишљење да А. Степинац, није био добровољац у српској војсци на Солунском фронту. Касније држање загребачког надбискупа, нарочито у годинама 1941-45 није оправдало наде које су постојале у вези његове личности. После објављивања његовог Дневника упознала се јавност са мишљењем о Србима овог високог функционера хрватског римокатоличког клира. Оно није нимало повољно за Србе. Природно је, да многи Срби, нису могли довести у хармонију оваквог Алојзија Степинца, који из дна душе мрзи Србе, са Алојзијем Степинцем, добровољцем са Солунског фронта. Да ли је могуће да се особа која је у Србији гледала Пијемонт свих јужних Словена могла толико изменити и окренути за 180 степени и од одушевљеног пријатеља постати смртни непријатељ. Мислим, да тако могу окарактерисати надбискупово одобравање геноцидног убијања голоруких, ненаоружаних Срба. Одговор на ово питање читалац ће наћи у ниже изнетом чињеничном стању, изнетом у хрватској штампи.
Чињенично стање: Према Вилхелму Кајлбаху, професору богословског факултета у Загребу, Степинац се налазио као ратни заробљеник код Италијана. Они су га пустили из ратног заробљеништва 6 децембра 1918, да би отишао у Солун и кроз Јужну Србију дошао у Загреб. Пре његовог одласка за Солун, закључено је примирје између држава Антанте и Аустро-Угарске ( 3 нов. ).
Већ 11 новембра престала су сва непријатељства у Првом светском рату и Алојзије Степинац није могао активно учествовати као добровољац, у било каквим ратним операцијама. То је важно да се зна. Да ли се он сматра добровољцем, јер се морао раније пријавити за добовољце, а да ли је тиме прекршио заклетву коју је положио у ‘царској и краљевској аустроугарској војсци’ од споредног је значаја. Исто тако није потребно дискутовати, да ли је таква пријава била искрена или неискрена.
Сваки војник има право да употреби сва средства да се ослободи непријатељског ропства и дође кући. Такав поступак не би се могао осуђивати. Али, све то приказује надбискупа Степинца у другом светлу. Можда, као хрватског патриоту, који није имао никакве љубави према Србима ( у овоме се није мењао ), нити оданости према југословенској идеји. Да је раније успео да дође у Хрватску, може се претпоставити, да би продужио да се бори у аустроугарској војсци. Јасно је, да нема места оном мишљењу које се укоренило код Срба, – о југословенском патриотизму Алојзија Степинца. Или, ако не љубави, а оно бар поштовања Срба као бораца, уз доприношење великог броја жртава за ослобођење и уједињење јужних Словена, у које се убрајају и Хрвати.
Да је Степинац био Солунски добровољац у оном смислу као што то замишљају Срби, он не би постао загребачки надбискуп, јер Римска курија се за све време Првог светског рата свим силама борила за очување у целости Аустро-Угарске монархије, уз неприкривену мржњу према Србима, које Ватикан сматра полуцивилизованим. Југославија, какву предлажу Француска и Енглеска, изгледа Светој Столици као нека теско остварљива утопија која може, бар за неко време, значити доминацију полуцивилизоване и православне Србије над напреднијим католичким земљама. С друге стране, ‘Југославија је могла да доведе до тријумфа револуционарног покрета постигнутог уз помоћ француског и италијанског антиклерикализма’. (Изјава кардинала Гаспарија).
Исправно је било тврђење за које сам први пут сазнао у Српској Патријаршији у Београду. Да ли је Степинац био формално добровољац тј. послужио се пријавом у добровољце ради ослобођења ратног заробљеништва у Италији и доласка у своју отаџбину, није од важности за тему коју расправљамо. Питање, да ли је прекршио заклетву односно ‘присегу’ може имати неког значаја само за Хрвате чији је био надбискуп, а од 1953 и кардинал.
Поред многих других историјских чињеница, и случај надбискупа Степинца показује колико су Срби – по ширини своје велике Словенске Правослвне душе и по српском карактеру чојства и јунаштва – излазили вазда са добрим у сусрет Хрватима, а колико су им Хрвати враћали злом за свако учињено добро – по мери свог неуобличеног карактера и развраћене душе, затроване мржњом према Словенству и Православљу – са којом их Ватикан кљука стотинама дугих година ( Види: Др Урош Станковић, Алојзије Степинац – Солунски добровољац?, “Србија”, октобар 1980, Fruitland, Ontario, Canada ).
Подстакнут мишљењима претходних коментатора, од којих су неку изражени наклона вредним великолепним словима богатог нам сербског језика, дозволићу си овде да урадим следеће — да (макар и у најмањем капацитету) поступим као “advocatus diaboli”.
Наиме, рекао бих пар речи насупрот зебњи, критика, разочарења и сумњи, мотивисаних неким од скорашњих поступака новог српског Патријарха.
( Иначе, “advocatus diaboli” је улога која постоји у пракси РКЦ негде од ХVI века. Он даје против-аргументе када РКЦ одлучује о канонизацији њихових “светаца”. )
Овде је аргументација обрнута, јер се не ради о новом потенцијалном “свецу” него о живом делатнику чију будућу активност неки из верног српског стада очекују са мешавином сумње, неповерења, и подозрења.
О прошлом — као многе друге, и мене је саблазнило да видим како се владика српски сагиње и љуби руку Папи Франциску.
Узнемириле неке његове изјаве о светињи званој Јасеновачки Мученици (имена које би смело да се изговоре само у потпуној тишини молитве). И друго.
Али главни проблем овде је да хоћемо да говоримо о будућем времену, но не знајући какве нам догађаје носи. Будућност не знамо, а знакове поред пута, умемо ли читати?
Јер као у старозаветног Божјег народа — “…обичаја својих не видимо, нема више пророка, и нема у нас ко би знао докле ће то [искушење ] трајати”.
Опет, није све до човека па макар био и Патријарх. Ако је оно што ради само човечије, пропашће и неће наудити Цркви. А ако је од Господа потрајаће, како је давно речено другим (то јест Првим) поводом.
Како год да буде, ко може измерити тежину крста који носи Архиепископ Пећки?
Па да сачувамо у срцима својим живу наду у милост Господњу да ће подарити епископима и Патријарху по молитви која се уздиже до Њега на свакој Литургији:
“…и́хже да́руй Святы́м Твои́м Це́рквам в ми́ре, це́лых, че́стных, здра́вых, долгоде́нствующих, пра́во пра́вящих сло́во Твоея́ и́стины”
Амин, Боже дај.
Драган Славнић
20. марта 2021. • 18:54
„ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Јасеновац мора бити ослобођен
политизације“?!
Јасеновац не може бити деполитизован јер је Јасеновац последица политике усташког НДХ режима према Србима.
Све што се до данас дешавало јесте политика која је вођена у Југославији и Србији.
Рукољуб је израз поштовања према особи којој се чини. Какав је то осећај у православном човеку који то учини према једном Папи?
Још ако је тај православни човек српски Патријарх?
Није ми јасно?
Исправка: … Крунослава Драгановића…