Највеће такмичење, по свој прилици, било је оно приређено у Јасеновцу августа месеца 1942. године. Тада су се у клању Срба такмичили највећи кољачи Жиле Фригановић, Анте Зринушић, Петар Брзица…
Специјални усташки нож „србосјек“
Нису усташе само клале, силовале, убијале, него су се и хвалисали тиме, па чак и надгорњавали – ко ће више. Хвалисали су се за време, али и после рата. Овде преносимо тек једну прегршт примера.
***
Бројни сведоци казивали су после рата како су гледали крајем јуна 1941. године у Мостару како камиони пуни Срба одлазе пут Читлука и Широког Бријега, како се отуда враћају празни са усташама каљавим и крвавим, како усташе свраћају у кафану на Балиновцу, пију и љубе крваве каме. Сведок Маријан Павелић казује како му се, као поглавниковом презимењаку, хвалио Аугустин Турк да је убио 508 Срба, да су га у камиону напала двојица али их је он савладао и том приликом убио осморицу.
Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41
***
Јосип Фајдетић Пуфина и Шиме Сердаревић Црни, личке усташе, највише су волели да силују српске девојчице од 12 до 15 година. Откривени су сасвим случајно, и то тек 1962. године када су се у једној кафани у Кланцу хвалили како су учинили подвиг за НДХ: причали су како су девојчице током силовања убадали ножем у врат и тако их убијали. Конобарици се то њихово хвалисање смучило па их је пријавила. Тако су доспели на суд у Госпићу, где је утврђено да су укупно убили 105 девојчица.
Марко Ручнов, Зашто Јасеновац, стр. 308 и 556
***
Василије Перовић, свештеник из Маглаја, изнео је Комесаријату за избеглице и пресељенике 1942. године како се усташа Омер Џанбеговић Кепа хвалио по Маглају по повратку из клања по околним селима како је „Србове“ испребијао.
Архив Србије, Г-2, ф-6, р. 84/1942
***
Усташки ројник Стојан Рагуж на саслушању у Мостару после рата описује како је група Срба крајем јуна 1941. године одведена из затвора у Домановићима и побијена на Бивољем Брду. „Детаљно је испричао како су јамари на повратку у Домановиће вриштали и певали, како су се искрцали на раскрсници путева Чапљина-Столац-Мостар и дуго препричавали ток крвавог пира на Бивољем Брду. Каже како му се Ахмет Хасић хвалио да је четири партије Срба сурвао у понор, а потом, гладећи руком лепо направљене гумене опанке, додао: ,Видиш ове опанке што сам их ноћас зарадио.ʻ“
С. Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41
***
Велика група Срба из Пакраца и околине дотерана је у логор Јасеновац на католички бадњак 1941. године. Алфред Маестро био је тада вратар на улазној капији и гледао их како стоје иза ограде заповедништва. Кад су дошли Макс Лубурић, Ивица Матковић, Фрањо Матијевић, Љубо Милош и Мујо Мусић „почело је клање људи жицом везаних руку на леђима. Усташе су се натјецале ко ће бити крволочнији вађењем срца, очију и др. То клање је трајало цијели дан. Гробари су морали стално да носе жртве.“
Сећање Јевреја на логор Јасеновац, стр. 124
***
Предратни бравар Стјепан Босак, у рату једно време командант логора Стара Градишка, посетио је свог брата Алојза у Босанској Дубици, заједно с Јосипом Томићем. Сва тројица нашла су се у кафани Смаила Реџеповића увече 12. маја 1944. године. Током вечери, после доста пића и хвалисања бројем убијених, дошло је до свађе између поручника Томића и надсатника Босака. Томић је, наиме, оспоравао Босаку број убијених у староградишком логору, тврдећи даје он убио више. У једном тренутку Томић је извадио пиштољ и сасуо цео шаржер у Босаков стомак, на шта је брат Алојз потегао свој пиштољ и убио Томића. После неколико дана обојица су сахрањени уз почасти.
М. Ручнов, Зашто Јасеновац, стр. 234/235
***
„Дон Крсто Јелинић… залазио је често у женски логор Метајна-Барбате [на острву Пагу], силовао и убијао. Неки од оптужених сјећају се његових долазака у Слано [Слана, мушки логор на Пагу], договарања и пијанчевања с логорским главешинама. Поп дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, хвалио се свједоку Маринић Шими како је заједно с усташом званим Павица силовао неку осамнаестогодишњу Жидовку, коју су касније обојица убили.“
***
„Мајсторовић [Мирослав, „фра Сотона“], Полић [Маринко] и Маричић [Јеролим] натјецали су се ко ће од њих бити бољи месар. Жртве су требале клекнути испред њих све док нису челом додирнуле тло, а егзекутори би тада пуцали из својих револвера у њихове потиљке. Ако смрт није била тренутна, један би од њих зграбио нож и пререзао гркљан жртви.“ Победио је Мајсторовић.
Сведочење Јосипа Риболија
***
Никола Шотра, један од преживелих, везан је у затвору у Домановићима увече 29. јуна 1941. године и погнуте главе спроведен у први камион. Њих четрдесет у првом камиону чекали су да крену пут јаме на Бивољем Брду. Док лежи и чека да камион крене, слуша како се напољу усташе свађају око тога ко ће остати у Домановићима а ко ићи са камионима. Сви су хтели да пођу као спроводници и да касније буду џелати, али неки су морали да остану да чувају оне који су остављени у затвору.
С. Скоко, Покољи херцеговачких Срба…
***
Усташки поручник Станко Беванда хвалио се почетком јуна 1942. године усташици Маји Буждон-Сломић како није заклао „ону двојицу доктора“, него им је ишчупао гркљане голим рукама.
М. Ручнов, Зашто Јасеновац, стр. 226
***
Највеће такмичење, по свој прилици, било је оно које је приређено у Јасеновцу августа месеца 1942. године. О њему је најдетаљније писао Недо Зец, али га помињу и Никола Николић и Вендо Барбарић, као сведок. Тада су се у клању Срба такмичили највећи кољачи Анте Фригановић Жиле, Анте Зринушић, Петар Брзица и Шипка – Јукић Мирко (на неким местима се уместо Шипке помиње Драган Гашпаровић Бонзо). Победио је Брзица. И однео опкладу.
Categories: Гостинска соба
Година 1941-1945. у Ендехазији хрвати су заклали најмање 1.250.000 Срба или просечно сваки радни дан хиљаду Срба у току другог великохрватског сербоцида.
Године 1991. у Загробу (бивше Србиново) на државном универзитету Ендехазије Невен Ћулибрк је одбранио дипломску радњу “Црно сунце” кад је почео трећи великохрватски сербоцид 1991-1995.
Данас 2024. у Загробу Невен Ћулибрк брише само једну “хрватску” нулу и 1.125.000 Срба закланих у другоме великохрватскоме сербоциду 1941-1945.