Најтачнију процену броја сурово усмрћених жртава јасеновачког система усташких логора смрти вероватно је дао један од челних кољача Љубо Милош, када је на суђењу казао да је тај број „огроман и непојмљив“

Насловна страна књиге

Доносимо изводе из књиге Марка Ручнова „Зашто Јасеновац“ – песму Станка Ћанице Опачића „Јасеновац“ и „Реч унапред“ самог аутора

Станко Ћаница Опачић: Јасеновац

Једном командант дивизије рече:
„Ја мислим другови, а вјерујем да то знате и ви,
Да од Јасеновца сада нема ништа прече.

Сад на двије обале Саве
два партизанска корпуса стоје,
А крвници гомиле народа даве –
Јасеновац то зобље ко зрње проје.

Гријех је то и срамота, јер ми партизани
Овдје, па и у свијету, већ беремо славу,
Народ нас пита, а ми не знамо рећи,
Зашто тој аждаји не покушамо одврнути главу,
Јер овдје смо од ње снажнији и већи.“

Ћутање, свијет у чудо блене,
У Јасеновац и даље транспорти нејачи стижу,
И даље он гута људе, дјецу и жене,
Тужне се вијести нижу.

За неколико дана погибе командант и свашта се шушка,
А на Јасеновац до свршетка рата
Не плану партизанска пушка.

Никада нико не рече зашто се чека,
Ђе шкрипи – питања се намећу љута,
Али све до данас то остаде загонетка.

Из збирке „Пут и беспућа“, Загреб 1947.

Станко Опачић Ћаница: Дијете вађено из мајчине утробе не може бити ничији присталица, па ни НОП-а, али је и оно било заклано од усташа (1989)

Марко Ручнов: Реч унапред

Многа су питања до данас постављана у вези са функционисањем тог свеколиког клеронацистичког мрака и ирационалитета какав је владао у потпуно инферналним условима јасеновачког система усташких логора смрти. Као по неком договореном правилу, већина од њих су већ од мајских дана 1945. године, након тзв. победе над фашизмом, била на фону дневно-политичких потреба и диктата. Дакле, у функцији обмана и минимизирања тог, готово, нестварно невероватног онељуђења, који ће пола века касније бити крштен и као „израз повјесних тежњи хрватског народа“. И све то са, не само, експлицитним покровитељством, него чак и директним учешћем најскупљих ватиканских моцета и доглежњарки, уз потоњи, може се рећи, потпуни истраживачки и научни мук. А кад је реч о истраживању те планиране потпуне истраге првенствено Срба, а потом Јевреја и Рома, као Павелићеве „државотворне“ и „државоносне“ стратегије, која је веома ефикасно и веома убедљиво проведена између два пролећа, од оног из 1941. до оног из 1945, на просторима од око 240 квадратних километара јасеновачког црног архипелага, углавном се све свело на дугогодишњи високопарни „научни“ диспут о броју[1] непреброја жртава јасеновачког мега-стратишта и убилишта. Са диктираним заборавом својих најближих, истргнутих из живота на најсвирепије начине у том јасеновачком паклу на земљи, српски народ је после 1945. године, уз даље диктирано снижавање прага колективне деперсонализације преко голооточког мартиријума, ушао у подручје потпуне духовне кадаверизације и под свој највећи духовни и физички упитник од када памти своје историјске трагове, а на велику радост планера тог упитника са ватиканског Трга Св. Петра у склопу последње столетке овог, већ исцурелог, другог миленијума.

Резултати „пописа“ југословенских ратних жртава из 1964. године биће само наставак тог потпуног непримећивања несагледивих последица готово четворогодишњег постојања НДХ и јасеновачких погона смрти, јединствених по свирепости, мржњи и својеврсном убилачком ентузијазму са којим су жртве стравично мучене, понижаване и потом уништаване. У тим и таквим „резултатима“ тога и таквог „пописа“ за, рецимо, Градину, једно од највећих планетарних стратишта у II светском рату, „пронађено“ је свих 128 жртава, од којих су 122 убијене, док се 6 воде као „нестале“ (!).

„Оковани Прометеј” у Јасеновцу, мај 1945. (Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац)

Бројне колоне родбине погинулих које су годинама после рата немо газиле кроз зараслу шикару где је некад био Логор III – Циглана и где није било никаквог знака ни помена да је ту донедавно столовало најцрње зло у виду усташког клеронацизма, учинили су да је једна делегација мештана из Јасеновца и општине Новска некако успела стићи до Јосипа Броза. Тражили су да се због тих река људи што стижу крајем сваког априла, не би ли нашли гробове својих најмилијих и поклонили се њиховим сенима, подигне достојанствено обележје. Броз ће се сложити са том идејом у веома кратком, готово, телеграфском разговору са том делегацијом, али ће стићи да сасвим конкретно и јасно каже како је јасеновачки логор заправо усташки „одговор“ на масовни народни устанак?! Управо онако, како је Павелић у емиграцији и планирао да реши – „српско питање“.

По отварању Спомен-подручја Јасеновац и подизању „каменог цвета“ 1968. године, препуног метафоричних и асоцијативних графема са „адекватно“ уређеним тереном који је више подсећао на голф игралиште, него на меморијални комплекс, почела су озбиљнија питања ван договореног (диктираног) оквира у вези са мирнодопским и, дакако, самоуправним „тумачењем“ функционисања јасеновачког система и усташких логора смрти, као у његовим „резултатима“. Од те 1968. године до 1990. године јасеновачка и градинска гробна поља и стравична стратишта посетило је више од 4 милиона људи, а колектив Спомен-подручја који није био кадровски екипиран на задовољавајућем нивоу (што је била и намера „оснивача“) које је тражило ово свето место, засипан је многобројним питањима који су тражила сасвим конкретне одговоре и свакако, истину, а не договорени став у функцији старих и нових обмана.

Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац

Питања која су се тих година најчешће постављала кустосима Спомен-подручја Јасеновац од стране посетилаца осликавала су на прави начин атмосферу третирања „јасеновачке теме“:

• Зашто логор баш у Јасеновцу?
• Зашто ништа није сачувано од логорских објеката, када се зна да усташе нису стигле баш све да униште?
• Да ли је било покушаја од стране партизана да нападну логор и ослободе логораше?[2]
• Зашто не постоји попис жртава?
• Какав је био однос мештана Јасеновца према ономе што се догађало у логору?
• Колико је усташа кажњено за злочине које су починили у логору Јасеновац и да ли има извршилаца злочина у јасеновачким логорима који данас некажњено живе у слободи?
• Одакле су долазили транспорти у Јасеновац?
• Зашто се у нашој јавности тако мало говори о Јасеновцу, зашто је он за научне раднике још табу тема и да ли је Јасеновац табу тема?
• Колико је досад учињено на плану истраживања?
• Колико је деце страдало у јасеновачком логору?
• На који начин се могло постати логораш-слободњак?

Било је и питања која су ишла путем којим се у оно време „кумровачке школе“ веома ретко ишло, попут:

• Зашто Тито никад није посетио Јасеновац?
• Зашто се ништа не зна о убијању заробљених војника Војске Краљевине Југославије, као ни о убијању у јасеновачким логорима заробљених југословенских официра пуштених из немачког заробљеништва?
• Зашто се крије да су у јасеновачким логорима убијани и припадници Југословенске војске у Отаџбини и четници?
• Колико је хрватских комуниста обукло усташку униформу и учествовало у јасеновачком бестијарију?[3]
• Шта се зна о усташама који су били логораши – по задатку?
• На који начин су вршене замене логораша за заробљене усташке функционере?

Градина, септембра 1985. године: Матуранти Школског центра из Босанске Дубице, са професором Марком Ручновом, на прикупљању костију јасеновачких жртава које је „открио“ ниски водостај Саве (Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац)

Постојећа документација на ову тематику говори да је сам начин замене логораша имао врло мутан и антисрпски контекст. Зна се да је замењено 800 до 1000 логораша у току целог рата и у овом броју замењених логораша налазило тек неколико процената Срба, иако су они у партизанским јединицама чинили више од 90 процената! У радиограму Коминтерне од 31. марта 1943. године Броз је критикован због размене ратних заробљеника с Немцима. Он на ову критику узвраћа речима: „Овдје се ради више о размјени хрватских домобранских официра, 100 људи који неће да ступе у редове наше војске, немамо чиме да их хранимо, а да их ликвидирамо било би врло неправилно политички и имало би крупне последице“ (Ј. Б. Тито, Сабрана дјела, том 14, стр. 139, 204).

Међутим, Броз, 22 дана пре него што је „газдама“ у Москви објаснио своје милосрђе према заробљеним домобранским официрима, шаље наредбу својим потчињеним штабовима која као да је писана на загребачком Каптолу: „Према вођама и старјешинама четничких банди… бити без милости и послије кратког саслушања и прибављања података, ликвидирати их на лицу мјеста… Војнике ако не пристану да добровољно уђу у нашу војску ликвидирати, али тајно. Заробљенике не пуштати кућама, јер ће их њихове вође накнадно мобилисати у борбу против нас“ (Архив VII, к. 7, рег. бр. 2-2).

• Зашто, где и ко је одлучио да се током 1946. и 1947. године предузму мере потпуног затирања трагова постојања јасеновачког логорског система?! Зна се да је остало неоштећено чак близу 80 процената логорског зида, док су стражарске куле и осматрачнице („вребачнице“) биле само делимично оштећене. Цигларска пећ РИНГОФ, преуређена по Пичилијевим „пројектима“ у крематоријум, срушена је тек 1950. године. Чак су и зидине електричне централе, столарије, ланчаре и пилане могле бити конзервиране, али тај „грађевински материјал“ развучен је по околним селима са обе обале Уне и Саве. Монструозна платформа ГРАНИК изнад реке Саве и масовно губилиште где су усташки крволоци показивали окрутност са карактеристикама најбестијалнијег садистичког иживљавања, срушен је тек 1948. године. Соколски дом у Јасеновцу, власништво српске ратарске омладине, у коме је био смештен Логор IV – Кожара, изгорео је до темеља у лето 1945. године! Логорска ограда са бодљикавом жицом и бункери око Јасеновца и Логора III „нестали су“ током лета 1945. године.
• Зашто се није расветлио случај попуњавања редова злогласне „Ханџар дивизије“ са логорашима муслиманског порекла у добној старости 15-18 година?
• Какве су биле ратне везе Јосипа Броза и Ватикана? [4]

Овако су изгледале просторије Спомен-подручја Јасеновац почетком октобра 1991. године, непосредно након што су новоусташке формације биле истеране од припадника ЈНА (Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац)

И сама помисао на ово питање била је равна самоубиству у време док је владао „највећи син свих наших народа и народности“! Владимир Дедијер је у свом „Дневнику“ нешто у том смислу натрунио и припоменуо изненадне Брозове „нестанке“ из Врховног штаба који су имали за „резултат“ сусрете са неким непознатим фратрима. Др Смиља Аврамов је отишла много даље и дубље у својој изузетној синтези „Геноцид у Југославији у светлости међународног права“ (Београд, 1992, стр. 261, 262), указујући, уз приложен факсимил документа, на Брозову ратну посету Ватикану, објављену, дакако (као и 27. март 1941), уз енглеску „помоћ“ и највећој тајности. Контекст те посете (као и 27. март 1941) буквално смо преживљавали и у претпоследњој години 20. века док су нам авиони САД и НАТО алијансе са десетинама килотона бомби уништавали све што је српски народ урадио и изградио током II миленијума после Христа. Тито је посетио Ватикан 9. августа 1944. године и, по свему судећи, разговарао са папом Пијом XII и о тим разговорима никада није реферисао у Југославији, ни по државној, ни по партијској линији. Те закулисне Брозове радње које у (не једном), прво изазвале, а онда употребиле и злоупотребиле страшну трагедију српског народа свакако би требало расветлити, јер су, пре свега, скренуле српски народ под најтеже испите у његовој историји, попут текуће ратне агресије америчког НАТО-а, започете почетком последње деценије овог апокалиптичног века, чији смо крвави крешчендо од најсвирепије и најострвљеније врсте преживљавали као народ-мета, на самом његовом истеку.

• Какве су везе Павелића и Тита?

У мемоарској литератури наше емиграције после II светског рата потезало се и то питање уз навођење преписке између ове двојице челника двеју, наводно различитих, тоталитарних идеологија. Остаје да се дефинитивно испита крвави контекст који је резултовао катастрофичним геноцидом над српским народом, а који је донео, пре свега, сучељавање и акционо преплитање усташког клеронацизма и Брозовог „атеизма“. Др Смиља Аврамов наводи да Павелићеве кћерке Вишња и Мирјана, супруга Срећка Пшеничника, поседују комплетну ратну коресподенцију Павелић – Броз и да је само питање дана када ће она бити обелодањена. [5]

Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац

• Зашто се уопште не говори о усташкој сарадњи са партизанима, када о томе постоји доступна инострана документација (нпр. познати извештај генерала Артура фон Флебса упућен Хитлеру)?

Неке одговоре, али и нека нова питања могуће је наћи у овој књизи која је настала као ауторов својеврсни унутрашњи императив и као последица ауторовог дугогодишњег бављења „јасеновачком темом“, као што се и сама тема „бавила“ аутором кроз његов вишегодишњи рад у разним телима јасеновачког меморијалног комплекса, познатијег као – „Спомен-подручје Јасеновац“. Остаје неоспорна чињеница да је – „Јасеновац“ – реч коју смо неопростиво скупо платили, посебно што се тиче ове и будућих генерација, као што истовремено и даље имамо према томе нашем јасеновачком непреболу, неопростиво јефтин однос који је каткад ишао до крајњег нехаја. Довољно је, рецимо, погледали метре и метре незаобилазних „Зборника докумената НОР-а“ и видети да је и у њима – Јасеновац – најређа реч, без обзира на то да ли су у питању партизански или усташки документи. Можемо да и разумемо зашто Јасеновац готово и не постоји у доступним усташким документима, али јасеновачки логори били су честа тема у партизанским штабовима, о чему сликовито и готово гномски говори веома храбра песма грешног Ћанице Опачића која отвара ову књигу. Комитетска оптика и канони „братства и јединства“, тамо где су била масовна српска губилишта, учинили су да таква документа угледају светлост дана тек ових последњих и за нас Србе поново изузетно несмиљених година. Слична су била и „истраживања“ социјалистичких историчара Брозове Југославије када су у питању документи о раду наше избегличке владе у Лондону на тему разобличавања јасеновачког усташког зла.[6] Посебно знаковито је белодана истина да је „највећи син свих наших народа и народности“[7] стигао у току тога и таквога „народноослободилачког рата“ само једном да пробели у неком свом наређењу из марта 1942. године Оперативном штабу НОП за Босанску Крајину о јасеновачком логору, дописавши руком једну маргиналију[8] о томе да се испита „могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу“. Да ли је то „дописивање“ апокрифно или не, и није више од неког значаја данас, након више од пола века прећутане истине, али испитивање те „могућности“ на неки начин траје до данашњих дана, а оквир саме теме је суштинско питање које нико није ни постављао до данас и зато је стигло на корице ове невољне књиге – ЗАШТО ЈАСЕНОВАЦ.

Извор: Zašto Jasenovac / Marko Ručnov. – Beograd : „Nikola Pašic”, 2001 (Beograd : Zuhra. – 697 str)

О аутору

Марко Ручнов рођен је 1947. године у Смедереву. Гимназију је завршио у Козарској Дубици, а студије математике и физике на Природословно-математичком факултету у Загребу са радом „Фредхолмова теорија” у области функционалне анализе.

Објавио је збирку песама „Медицина за уморне”, Београд, 1989, награђену првом наградом за књижевност Фондације „Драгојло Дудић” за 1988. годину; романсирану биографију „Народни херој Милан С. Тепић”, VINC, Београд 1992. (два издања); збирке песама „Сугреб”, „Ослобођење”, Београд – Српско Сарајево, 1996. и „Мета живот и живот мета”, „Ослобођење”, Српско Сарајево, 2000.

Извор: М. Ручнов, Зашто Јасеновац

Заступљен је у изборима поезије „Козара”, Г. Милановац, 1982, „Говори коло козарачко”, Приједор, 1986, „Песме о Крајини”, Сомбор, 1993, у избору приповедака „Камен који светли”, Београд, 1987, у зборнику прилога на II Конгресу српских интелектуалаца „СРПСКО ПИТАЊЕ ДАНАС”, Београд, 1995. и у зборнику „ОПТУЖУЈЕМО”, УКС, Београд, 2000. године.

Објавио је фељтоне и есеје о Исаку Њутну, Алберту Ајнштајну, Руђеру Бошковићу и Достојевском. У периоду од 1975. до 1990. године објавио је у нашој периодици и штампи разговоре са преко стотину најистакнутијих имена из области културе, науке и уметности „претходне Југославије”. Коаутор је сценарија игране ТВ серије „Истините легенде и ми”, ТВ Сарајево, 1986. и аутор документарног серијала „И то је Јасеновац”, ТВ Политика, Београд 1991, 1992.

Члан је удружења књижевника Србије и претходне Босне и Херцеговине. Живи и ради у Београду.

Гдје је мала срећа, бљесак стакла,
Ластавичје гнијездо, из вртића дах;
Гдје је куцај зипке, што се макла,
И на траку сунца златни кућни прах?
И. Г. Ковачић, „Јама“

[1] О броју жртава јасеновачког мега-стратишта почело се говорити још док је ова усташка индустрија смрти била у пуном замаху. Сам Лубурић ће хвалисаво и самозадовољно устврдити на обележавању прве „обљетнице“ овог балканског Аушвица како је Јасеновац прогутао више српских глава него што су то стигли да учине Турци за време своје вишестолетне окупације српских земаља. Пре Лубурића ће за католички Божић 1941. године Анте Оршанић, уредник дневника „Нова Хрватска“, навести како од укупног броја становника НДХ Срба има 500 хиљада. Овај бивши усташки повереник за Жупанију и горљиви агитатор тзв. Католичке акције није објаснио куда је нестало оних милион Срба, пошто је званична статистика НДХ из њеног почетка после 10. априла 1941. говорила о 1,5 милиона „гркокатолика“. Сами Немци, уз нескривено гнушање према масовним усташким злочинцима и непојмљивој усташкој острвљености, у чему је био посебно карактеристичан генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, били су прецизни у својим цифрама и оценама „државотворних“ резултата ове државе порођене на немачким бајонетима. У једном реферату Службе сигурности Рајха за Хајнриха Химлера од 17. фебруара 1942. године каже се да „број православаца које су Хрвати масакрирали и на садистички начин кињили до смрти, износи око 300 хиљада“ (IV/D/4 odeljenje R SHA (Gestapo) PA/AA, Büro RAM Kroatien 1941/42, list 442-449). У писму немачког посланства у НДХ упућеном 21. фебруара 1942. Министарству иностраних послова Рајха цитира се генерал Фон Хорстенау који каже да процена о броју убијених Срба у Хрватској иду од 2 до 700.000, али он би желео да бројку 300.000 сматра тачном (Архив VII, На, микротека Лондон – 1, с, 296621). Обавештајац генерала Фон Хорстенау капетан Артур Хефнер (Haeffner), фолксдојчер из Загреба, у једном свом извештају говори да је до почетка августа 1941. године број Срба који су „пали“ као жртве животињских инстинкта распаљених од усташких вођа премашио бројку од 200.000 (В. Казимировић: „Немачки генерал у Загребу“, Крагујевац – Београд, 1996, стр. 109). У једном свом реферисању Хитлеру генерал Александар Лер је навео да су усташе од средине априла 1941. године до јесени 1942. побили око 400.000 православаца. На Лерове жалбе због усташких злочина над Србима и Хитлер ће одговорити како би „Хрвате требало пустити да се истутње“ (овај Хитлеров израз Глез фон Хорстенау ће дословно забележити у свој дневник: В. Казимировић, ibid., стр. 121).

Хрватски дипломата Никола Павелић се у мају године обрео у Рио де Жанеиру и одатле се јавио 15. маја Ивану Шубашићу, описујући до детаља свирепост усташа: „Кад цивилизирани свијет сазна за то, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима били. Само један детаљ: по улицама хрватских држава нуђене су на продају, сакупљене, ископане очи Срба: по 30 и 40 очију одједном“ (Петар Џаџић: „Нова усташка држава?“, Београд, 1990, стр. 33).

У штабу 2. чете 2. батаљона V козарачке бригаде сведочио је 14. октобра 1942. Јосип Хиршбергер, Јеврејин из Будимпеште, секретар ЦК КП Мађарске. Успео је са групом од још пет заточеника да побегне из јасеновачког логора. О злочинима јасеновачких усташа казао је да их историја још није видела: „По усташким изјавама побијено је до сада: у Градини око 200.000 Срба, Жидова и Цигана, у Млаки и Јабланцу око 40.000, у Уштици око 40.000 Цигана“ (Архив ОС, а. НОП-а, к. 868, рег. бр. 24/2). У једном писму ЦК КПЈ упућеном 9. децембра 1942. из Босанског Петровца Извршном Комитету Комунистичке Интернационале стоји и реченица: „У усташком логору у Јасеновцу побијено је стотине хиљада људи, који су затим спаљивани у посебној цигланској пећи. Многи од њих били су још живи кад су их бацили у ватру“.

Херман Нојбахер, главна немачка личност за европски југоисток, у јесен 1943. рећи ће за усташке злочине над српским народом да су најгрознија масовна убиства у светској историји, сматрајући да, „кад водеће усташе тврде да је заклано милион православних Срба, укључујући и одојчад, децу, жене и старце, онда је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја који су нам пристигли број закланих је износио три четврт милиона“ (В. Казимировић: „Немачки генерал у Загребу“, Крагујевац – Београд, 1996, стр. 99). За Нојбахера је везана и једна, готово невероватна понуда (невероватна са становишта наше савремене историографије) савезницима из августа 1944. године. Он је понудио, како тврди Дејвид Мартин у својој студији „Михаиловић, родољуб или издајник“, да се немачке снаге јужно од Београда предају Дражи Михаиловићу, уз једини услов да се падобранима на тло Србије спусти неколико стотина савезничких војника који би представљали гаранцију разоружаних Немаца. Међутим, империјална америчко-британска алхемија имала је тада већ сасвим друге „идеје“ у плану. И тако је остало до данашњих дана.

У једном свом извештају од 6. децембра 1943. Фон Хорстенау, говорећи о Лубурићу као кољачу и великом садисти, напомиње да је по Лубурићевом наређењу у Старој Градишки ликвидирано 80.000, у Јасеновцу 120.000, а у другим логорима 20.000 људи (Архив VII, На, Лондон… с. 306079-80 и 306069-70). Кардинал Еуген Тисеран на аудијенцији Павелићевом посланику при Ватикану Рушиновићу 27. маја 1942. године био је веома јасан, истакавши како су Немци заједно са усташама поклали све свештенике православне цркве и да је нестало 350 хиљада Срба (Тајни документи о односима Ватикана и усташке „НДХ“, Загреб, 1952, стр. 116). Кардинал Тисеран је при томе самокритички припоменуо:

„Шта се ми имамо тужити на Србе, кад ми с њима поступамо горе него ли су они са нама, и ако смо тобоже културнији и католици. Само у једном логору има 20 хиљада Срба. Срби су у борбама с Турцима дали за Запад и католицизам исто толико колико и ми, можда и више.“

СС-бригадни генерал Ернст Фик (Fick) у једном свом извештају Хајнриху Химлеру од 16. марта 1944. године каже да су усташе на балкански начин „заклале“ између 600 и 700 хиљада верских и политички другачије расположених људи. (В. Казимировић, ibid., стр. 199).

Књига „Концентрациони логори“ у издању „Вјесника“ јединствене Народно-ослободилачке Фронте Хрватске појавила се јуна месеца 1944. године. У њеном уводном делу се подвлачи како се усташки концентрациони логори, као најружније стециште злочина „масовне заједничке гробнице стотине хиљада Срба, Хрвата, Жидова и Цигана“. На крају те књиге је сведочење проф. Руже Рубчић, бивше логорашице Логора V – Стара Градишка, у коме она говори о броју од око 75 хиљада побијених жена у том логору, а да се од 10 хиљада логорисане деце спасило само неколико стотина.

У последњим данима II светског рата „Политика“ 5. маја 1945. године на 3. страни доноси ТАНЈУГ-ову вест да је у Јасеновцу побијено око 800 хиљада лица.

Земаљска комисија Хрватске за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача утврдила је 15. новембра 1945. године бројку од око 500 до 600 хиљада жртава у јасеновачком логору. У неколико издања публикације „Спомен-подручје Јасеновац“ аутор текста Радован Тривунчић говори о бројци од 700 хиљада жртава јасеновачког бестијарија, до које се дошло, како он каже, након нових истраживања.

Оно што је касније следило у смислу расветљавања тог „најружнијег стецишта злочина“, какав је у ствари био усташки бестијаријум у јасеновачком логорском систему, свело се углавном на некрофилно „поигравање“ са бројем несрећних жртава које су то, ето, уз сва своја предсмртна понижења невероватних обима и реализација морала да „доживљавају“ и посмртно. Истакнути хрватски књижевник Вјекослав Калеб ће у Хрватском „Тједнику“ бр. 31. од 19. 11. 1971. на стр. 15, између осталог, да каже:

„Знам да они који удесетостручују број убијених у Јасеновцу, једнострано, знаду добро да је у том логору убијено далеко највише Хрвата, али они хоће да уновче туђу крв и потежу је да за своје нечисте сврхе“ (!).

Бруно Бушић, хрватски публициста, изјављује 1969. године да је у Јасеновцу убијено око 60.000 особа, а та његова изјава ће касније бити, како је тврдила усташка емиграција око листа „Хрватска домовина“, разлог његове погибије.

Проф. др Иван Супек, стручњак за теоријску физику, изјављује: „Јасеновачки логор био је највеће губилиште НДХ. Према статистичком заводу, било је ондје побијено око 50.000 затвореника, највише Хрвата љевичара, па Срба, Цигана и Жидова…“ И високи ватикански дужносник загребачки надбискуп Фрањо Кухарић прислониће свој адекватни клипић „јасеновачкој ломачи“: „Оптужницом би се хтјело надбискупа Степинца учинити одговорним за оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“ (из Кухарићевог говора на комеморативној миси за др Алојзија Степинца 10. фебруара 1981). Извесни Анте Милетић у „Спремности“, недељнику средишњег одбора хрватских друштава Аустралије и Новог Зеланда, од 31. маја 1988. у чланку „Јасеновац је започео у београдској скупштини“, говори о 51 хиљади јасеновачких жртава и то редом „Хрвати, Жидови, Срби, Цигани…“  При том каже да је „у свим ратним и осветничким окршајима поубијано и прогнано највише 100.000 Срба, а Срби су извршили злочин над више од 3 милиона Хрвата“. Овде, према Милетићу, није урачунат и губитак прираштаја Хрвата који би се створио кроз ова три милиона Хрвата да нису постали „жртвама српских злочина“.

Авдо Пиркић у својим сећањима „Илегалац у Коњицу и логораш у Јасеновцу“, у склопу зборника „Херцеговина у НОБ“ (том IV, стр. 304), каже: „… Било је дана када је убијено у Јасеновцу и по 36.000 људи“. Мидхад Пиркић Митке, Авдин син, биће један од вођа Изетбеговићевих „зелених беретки“ у Коњицу и предводник у злочинима над коњичким Србима у току крваве субјугације СФР Југославије 1991–1992. године (Сретен Јаковљевић у свом саопштењу на научном саветовању САНУ, одржаваном од 6. до 8. августа 1992. године  у Београду).

Генерал-пуковник Велимир Терзић, дугогодишњи начелник Војно-историјског института, у свом обимном делу „Слом Краљевине Југославије“ на једном месту (књ. 2, стр. 610) каже:

„У усташком логору Јасеновац, који по ужасном режиму у њему и по броју жртава спада међу најстрашнија мучилишта и губилишта нацифашизма у Другом светском рату,… само до краја 1943. у њему поубијано најмање 600.000 људи – највише Срба, Јевреја, Цигана и Хрвата антифашиста“.

Др Радомир Булатовић, у својој књизи „Концентрациони логор Јасеновац с посебним освртом на Доњу Градину“, дошао је до цифре од 1.110.929 жртава у јасеновачком логору, истичући да на градинска стратишта отпада број 1.001.736 жртава!

Као круна минимизирања броја жртава јасеновачког мега-зла дошла је изјава бившег Брозовог генерала и каснијег доктора историје Фрање Туђмана на Међународној конференцији о Брозовој Југославији 6. новембра 1991. године у Хагу, о томе како је у јасеновачком логору настрадало око 20 хиљада људи. Изјава је дошла до човека који је постао председником обновљене НДХ. Инсталација и ове „независности“ дошла је као и она претходна, искључивом немачком заслугом.

Најновија истраживања Драгоја Лукића донела су драгоцен податак од 77.743 жртве са именом и презименом које су настрадале у јасеновачком логорском систему, од којих је 19.432 деце. У целој НДХ Лукић је пронашао имена и презимена 74.762 жртве млађе од 14 година.

Списак убијене и уморене деце на територији НДХ – 74.580 пописаних именом и презименом

Др Здравко Марић, археолог, руководио је екипом која је истраживала гробна поља јасеновачког логора у Доњој Градини у току 1964. и 1965. године. Уз др Марића у екипи су се налазили др Алојз Шерцер из Љубљане, специјалиста за палеоботанику, др Миодраг Вучић, шеф катедре за судску медицину при Медицинском факултету у Сарајеву, др Србољуб Живановић, асистент на Медицинском факултету у Новом Саду, др Вида Бродар и Антон Погачник, антрополози из Љубљане. У разговору са аутором ове књиге у лето 1991. године др Марић је истакао да је након истраживања лично урадио елаборат у пет примерака и предао у републички одбор СУБНОР-а у Сарајеву, чак је морао предати и најситније помоћне папириће на којима су биле неке белешке прорачуни. Док је трајало истраживање све је снимала екипа „Сутјеска-филма“, а налази су и фотографисани. О „Сутјескином“ филму, фотосима и Марићевом елаборату никад се више није ништа чуло. У време тзв. Маспока у Хрватској и запенушане националистичке еуфорије када се тражило да се за Србе поново отвори „дискоклуб у Јасеновцу“ и кад се лицитирало са „тридесетак тисућа“ жртава у јасеновачком „радном логору“, др Марић је потражио на увид свој елаборат у извршном већу СР Босне и Херцеговине да би мериторно одговорио на ту поплаву лажи о јасеновачком логору. Тамо су му објаснили да његов елаборат спада у строго поверљиве материјале и представља – државну тајну. Рекли су му да постоји и одлука да се ти резултати могу обелоданити тек 50 година након завршетка рата. Резултат до кога је др Марић дошао са екипом, бројчано гледајући, креће се око 250 хиљада жртава у Доњој Градини. Колико је однела Сава, колико је недужних жртава спаљено, колико има неоткривених гробница на градинској страни и колико је оштећено и уништено гробница приликом градње и надоградње насипа који је пролазио кроз масовно гробље у Градини, према речима др Марића, не може се ни претпоставити. Онда би дошла на ред и неистражена гробља у Крапљу, Брочицама, Млаки, Циглани, Кожари, Кошутарици, Уштици и јасеновачком православном гробљу. У истраживањима др Марића и његове екипе пронађене су 162 масовне гробнице, површине 65.520 квадратних метара. У неким каснијим истраживањима једне екипе педолошких стручњака пронађено је још 26 нових масовних гробница, али су кроз градинска стратишта прокопавани неки канали и прављени нови насипи и тиме поново разаран вечни мир градинских великомученика. Култ мртвих је зачетак свих наших цивилизацијских тековина и то је, према др Марићу, најстарији људски траг и тековина која сеже 300 хиљада година уназад („Дуга“, Београд, бр. 451. од 7. до 21. јуна 1991, стр. 81–83).

Проф. др Србољуб Живановић, члан екипе др Здравка Марића, у току тзв. суђења бившем усташком сатнику Динку Шакићу, једном од команданата Логора III – Циглана, послао је Жупанијском суду у Загребу писмено сведочење о налазима његове екипе. У његовом присуству др Антон Погачник, из Завода за антропологију у Љубљани, израчунао је број људи који су изгубили животе у Јасеновцу и Градини 730.000. Овај број никад није укључен у извештај јер се сматрало да ће се наставити касније са ископавањима. Овај број, смањен, због могућих грешака, на 700 хиљада достављен је републичким одборима СУБНОР-а Босне и Херцеговине и Хрватске. У ископавањима, која су вршена од  22. до 27. јуна 1964. у Градини и од 22. до 27. септембра 1964. године у Јасеновцу, коришћени су методологија и инструменти по „Уџбенику антропологије“ Рудолфа Мартина. Тим је сачинио два своја извештаја у облику дневника ископавања, који су предати СУБНОР-у Босне и Херцеговине и Хрватске, а потпуни извештај није, према Живановићу, никад састављен. Све информације до који се дошло истраживањем „држане су као тајне на основу политичке цензуре све до разбијања претходне Југославије“, интервју који је др Живановић дао недељнику НИН није добио дозволу за објављивање, а власти су од др Живановића тражиле да ћути и не говори о раду у Јасеновцу и Градини. Др Живановић је због насталих проблема и притисака емигрирао 1965. године, а од 1976. године је британски држављанин. Без обзира на „усмеравања“ Брозове власти да се број јасеновачких жртава представи мањим бројевима, каже др Живановић у својој изјави под заклетвом за Жупанијски суд у Загребу, немогуће је смањити број жртава убијених од стране Хрвата у Јасеновцу и Градини, испод 700 хиљада. Остаје и евидентна немогућност да се установи колико је број убијених логораша ископан и спаљен као и оне десетине хиљада жртава које су однели брзаци и дубине Саве. Сам Живановић је као десетогодишњи дечак гледао у Смедереву како Дунав односи стотине и стотине лешева према Црном мору.

Стручњак за проблеме индустријског развоја и нафтну проблематику при УН Владимир Жерјавић у публикацији „Опсесије и мегаломаније око Јасеновца и Блајбурга“ (Загреб, 1992) „установљује“ да је у јасеновачком логору убијено 48–52 хиљаде Срба, 13 хиљада Јевреја, 12 хиљада Хрвата и Муслимана и 10 хиљада Рома.

Јула месеца 1998. године Хрватски државни архив јавља се „открићем“ једне „загубљене“ бележнице Земаљске комисије Хрватске из 1947. године у којој стоји, према речима др Јосипа Колановића, директора ХДА, да је у Хрватској страдало у јасеновачком логору 15.792 особе („Политика“, 12. јули 1998).

Пре „открића“ ове „загубљене“ бележнице ЗКХ, слични тонови су се чули и на седници саборске Комисије за утврђивање ратних и поратних жртава 13. марта 1998. године када је посланик Младен Ивезић истакао да је „по партизанским изворима“ у јасеновачком логору страдало 8.500 до 10.000 жртава („Нови лист“, Ријека 14. 3. 1998, стр. 9).

У интервјуу загребачком „Јутарњем листу“ 26. маја 1999. године преживели логораш Јасеновца и Старе Градишке Зденко Шварц, инжењер хемије, у вези са разним приступима око броја жртава у јасеновачком логору, казао је: „Према мојем мишљењу у Јасеновцу је убијено 30.000 Јевреја, око 100.000 Хрвата противника режима и 500-700 хиљада Срба…“

Најтачнију процену броја сурово усмрћених жртава јасеновачког система усташких логора смрти, вероватно је дао један од челних кољача у јасеновачком усташком бестијаријуму Љубо Милош, када је на суђењу казао да је тај број – „огроман и непојмљив“.

[2] Уз веома ретке случајеве да су усташе неког ослобађале из логора, због интервенција са највишег места, ништа мање су ретки организовани покушаји од стране локалних партизанских јединица да се ослободе заточеници јасеновачких логора. Запамћен је подвиг кнежпољског јунака и народног хероја Стојана Грујичића Јаруге (1919–1999) који је самоиницијативно са још једним својим саборцем почетком септембра 1942. година напао једну групу јасеновачких усташа у близини његовог родног Међувођа. Они су пазили на једну групу јасеновачких логораша, махом жена и деце, који су копали кромпир. Усташе су ликвидиране, а група од 80 заробљених жена и деце са Козаре је ослобођена, док је једног заробљеног усташу Јаруга свезаног довео у штаб своје 2. чете II батаљона и II козарског одреда „Др Младен Стојановић“ који је био смештен Јеловом Потоку (Марко Зец: „Кад је Јаруга у акцији“, ГЛАС, Бањалука, 28. 2. 1966, стр. 4).

[3] Борбено јединство усташа и хрватских комуниста почело је много раније него што је установљена Мачекова Бановина Хрватска. Италијанска обавештајна служба обавештава своје Министарство унутрашњих послова 24. августа 1929. године како се „хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку организацију“ која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске комунисте (др Смиља Аврамов: „Геноцид у Југославији у светлости међународног права“, Београд, 1992, стр. 260). Занимљива и „знаковита“ је опаска немачког генерала у Загребу Глеза фон Хорстенауа у његовим мемоарима, где он на једном месту каже – „да је Павелић дошао у земљу окружен претежно комунистима, који су се преко ноћи преобразили у радикалне националисте (Edmund Glaise von Horstenau: „Ein General im Zweilcht“, Wien, 1988, Bd. 3, str. 431). Многобројни су италијански извештаји који говоре о сарадњи усташа и хрватског комунистичког врха. Познати су и контакти Броза и усташког министра Рушиновића у току 1943. године (др С. Аврамов, ibid., стр. 262). И сам Павелић је 9. 1. 1944. у „Хрватском народу“ изјавио: „Прије нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, хрватске партизане све ћемо смјестити на ову позорницу и погостити их.“

[4] Ништа мање нису биле дубиозне и послератне везе Ј. Б. Тита и Ватикана. Нека остане по страни Брозова „аргументација“ којом је априла месеца 1971. године, у јеку запенушаних неоусташких „гибања“ у социјалистичкој Хрватској, познатији као Масовни „покрет“ (Маспок) успео „убедити“ папу Павла VI, да илирском Заводу св. Јеронима након 518 година промени име у „Хрватски папински завод св. Јеронима“, остаје отворено питање колико су те везе биле одлучујуће у скривању и минимизирању невероватно масовних и невероватно свирепих усташких злочина. Академик Милорад Екмеџић упућује на Авра Манхатена, америчког историчара, познаваоца савремене ватиканске политике. Он је у својој књизи „The Vatican’s Holocaust“ (Springfield, 1987, стр. 164, 233) истиче се како је „света алијанса између Вашингтона и Ватикана“ учинила да је америчка спољна политика преузела моралну одговорност у усташким злоделима над српским народом које је благосиљала Католичка црква. Он истиче чак да је америчка политика била до крајњих граница умешана у преговоре о помирењу Католичке цркве и комунистичке Југославије. С ватиканске стране је за те преговоре био одговоран загребачки кардинал Шепер. Једно од обећања југословенској страни, што значи Брозу, било је да ће у случају пристанка на споразум добити „преко потребну подршку Сједињених Држава, финансијске и дипломатске природе“. Један од „услова био је да се заборави Holocaust и чак да се не помиње“ (М. Екмеџић: О јединству српског народа данас, Књижевност бр. 7-8-9, Београд, 1994, стр. 835).

[5] Из разговора аутора са проф. др Смиљом Аврамов, вођеним 15. априла 1999. године у Београду у време најжешћих бомбардовања СР Југославије од стране америчког НАТО савеза, уз потпуни мук тзв. Уједињених народа.

Смиља Аврамов: Западни свет до детаља упућен у геноцид усташа над Србима (2018)

[6] Др Хрвоје Матковић, познати хрватски историчар и стручњак за историју Југославије „из хрватског угла“, имао је запажену расправу на округлом столу „Јасеновац 1984“ на тему „Јасеновац у документима емигрантске владе“. Као полазиште у расправи послужиле су му две књиге докумената о раду избегличке владе које су приредили др Богдан Кризман и др Бранко Петровић и чињеница да су у тим изабраним документима јасеновачки логор помиње само једанпут, да би високопарно закључио да емигрантска влада није ни дизала глас протеста „против страхота које су се збивале у Јасеновцу и другим мучилиштима“. Доступна документација у Војноисторијском архиву и другим нашим установама те врсте говори сасвим супротно. „Избор“ чињеница и саме чињенице, као и избор докумената и сами документи везани за мега-зло јасеновачких логора били су до сада у потпуној дискрепанци. У овој књизи је коришћен извештај наше избегличке владе из 1941. године везан за поименични списак 254 усташка зликовца који су „вршили убиства и уморства Срба по Лици у времену од 10. априла 1941. до почетка месеца септембра 1941. године“ (А. VII, к. 213, рег. бр. 87/31). Многи од њих су после Јадовног и Госпића наставили своју злочиначку каријеру у јасеновачким логорима. Таквих прећутаних докумената није мало, као што није мало ни „непрочитаних“ и веома „знаковитих“ докумената Брозове стране чији контекст најогољеније буквално преживљавамо и на самом крају овог дијаболичног века. Класичан пример је извештај ЦК КПХ послан 14. новембра 1942. године на адресу ЦК КПЈ, тј. Ј. Б. Тита у коме се на свих 18 страница не нађе ниједног слова о јасеновачкој индустрији смрти која је радила „пуном паром“ и изазивала згражање чак и немачких ктитора усташког клеронацизма. Али се зато веома брзо стигло разглабати о тзв. присилној мобилизацији 300 српских сељака у редове Југословенске војске у Отаџбини (Брозова као и Павелићева „администрација“ рабе термин – четници) на подручју Горског Котара „у току последње талијанске офанзиве“. У том извештају се помиње чак и певање песме „Марширала краља Петра гарда“! То је време када је ЈВуО била легитимна војска једне земље чланице Лиге народа и док још није почела да делује америчко-енглеска алхемија, директно наслоњена на Хитлерову субјугацију Краљевине Југославије. „Занимљив је и допринос Владимира Поповића, делегата ЦК КПЈ из Хрватске, упућен „савезном“ ЦК-у 17. децембра 1942. године. У њему ниједна реч о Јасеновцу. Зато се стигао пожалити како „у 15 ослобођених села на територији округа Нове Градишке до дана данас имамо свега једног партијца“. „Припоменуо“ је како „четници из Босне и из Србије настоје продријети на ове крајеве“. У истом допису својој централи каже да „усташе у посавским селима одржавају митинге и говоре народу о четничкој опасности која им пријети“ („Документи централних органа КПЈ – НОР и револуција“, Београд, 1988, књ. 9, стр. 317, 318). Чак и ОК КПЈ за Козару у чувеном „Окружном саветовању“ на Козари 21. и 22. септембра 1942. године (са својих 55 чланова), након страшне крвавије претходних месеци по српским селима Козаре која се „преселише“ у јасеновачке логоре, не споменуше ниједну озбиљнију реч на тему овог усташког мега-зла који је имао чак и обележје државотворности. Иако се и спомињао Јасеновац на том „историјском саветовању“ било је то најопштије место „дискутаната“. Чак и Бошко Шиљеговић, у свом веома обимном извештају као заједничком мишљењу ОК, ни на једном месту не спомену јасеновачку клаоницу која ће бити главним разлогом што ће једва сваки трећи становник његовог родног Кнежпоља дочекати жив тзв. победити над фашизмом. Зато је и он стигао да нешто „припомене“ о споразумима усташа и четника.

Сваку наклоност према Краљевини Југославији и краљу жестоко су, дакле, затирали и усташе и партизани. Кад се почео осећати утицај присталица Драже Михаиловића у непосредној близини Јасеновца међу преживелим српским становништвом између Окучана и Саве (новоградишка Посавина), одмах је реаговала команда VI славонског корпуса НОВ  (командант Петар Драпшин и комесар Мате Јерковић). Тако је у лето 1943. године формиран Противчетнички батаљон са командантом Миланом Јоком и комесаром Чедом Грбићем. Врло брзо су ушли у траг Душану Јањићу, мајору Војске Краљевине Југославије који је деловао на подручју Врбовљана, Човца, Гређана и Кленика. У једном нападу овог батаљона убијено је чак 36 људи из Јањићеве групе. Он је успео да се пребаци преко Саве у Босну. Ухваћен је у Београду октобра 1944. и стрељан (Милан Кладар: „Народ о себи“, Нова Градишка, 1977, стр. 54–57). Јањићева групација је већим делом била уништена већ до краја децембра 1943. године, број тих српских жртава које су пале у другој половини 1943. године бранећи Краљевину Југославију у новоградишкој Посавини, готово је једнак број оних српских жртава које су пале од ножа Лубурићевих усташа. И оно што је најтрагичније, сви припадници овог Противчетничког батаљона били су Срби! Борци ове партизанске јединице ће крајем јула 1943. самоиницијативно са једним својим водом од 15 бораца напасти код Црквеног Бока једну групу од 15 јасеновачких усташа који су пратили једну „шумску групу“ од 25 окованих логораша – пакрачких Јевреја. Усташе су нападнуте док су се налазиле на скели са логорашима приликом преласка Саве. Ниједан усташа није преживео овај напад, а сви логораши су спасени и одведени у оближњи Ивањски Бок, где су били лепо угошћени и где су им сељаци успели са турпијама да скину окове са ногу. Након тога, логораши су отпраћени у Брезовац у команду Посавског партизанског одреда (сведочење Василија Родића, водника који је водио ову акцију спасавања логораша, колекција аутора).

[7] Нешто касније, 4. априла 1942. године, Ј. Б. Тито шаље телеграм Извршном комитету Интернационале у коме говори о страдању „најбољих синова Хрватске“ у јасеновачком логору (Сабрана дела Ј. Б. Тита, том 9, стр. 167): „Најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази се у Јасеновцу. У тај концентрациони логор Хитлеров џелат Павелић бацио је више од 10.000 (десет хиљада) најбољих синова Хрватске. Сада је остало свега хиљаду и по живих људи, а сви остали су били подвргнути ужасним мучењима и убијени. Саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено до пет стотина хиљада људи (500.000), већином Срба.“

[8] О послератној диктираној маргинализацији „јасеновачке теме“ веома пластично говори сведочење Милоша Миладиновића који је он доставио др Милану Булајићу 21. јуна 1989. године. Он је, наиме, 1947. године био службених Хидротехничког одсека у Славонском Броду и добио је налог за вађење једне потопљене лађе из Саве на самом Гранику, једном од најцрњих симбола јасеновачког мега усмртилишта где је људска посувраћеност у многобројним облицима стизала до неслућених понора. Кад је дереглија била извучена на површину, присутни су видели да је пуна људских лешева повезаних жицом. Према Миладиновићевој процени, у лађи је било најмање око 300 лешева:

„Када су присутни видјели шта је извађено, отпочео је плач, кукњава, запомагање. На захтјев председника општине, лађу сам поново спустио на дно Саве. Због чега, забога, лешеве враћати у ријеку рибама?! У моменту вађења лађе, под утиском расположења народа и наређења предсједника општине, имајући у виду упозорење мог директора Јозе Пицара, вратио сам лешеве назад у воду. Целог живота сам се питао зашто је то учињено?! Тога дана ујутру била је рушена – минирана и капија логора Јасеновац. На упозорење прије експлозије, сви смо побегли. Посије експлозије, читав простор око нас је побјелио од папира. Сакупљао сам папире и видио да се ради о заклетвама усташа из логора Јасеновац. У зидовима стубова капије било је узидано око двије хиљаде усташких заклетви, писмених приступница. Лично сам их прегледао и сакупио. Предао сам их ондашњем командиру милиције који се звао Мартин. Даља судбина тих папира није ми позната.“

Командир милиције у Јасеновцу био је од 1946. Маријан Којић – Мартин и то после Љубомира Иванишевића, док је председник општине био Никола Брнић – Брицо: Своју успешну полицијску каријеру, започету на овај начин на још свежим јасеновачким стратиштима – ранама, Којић је завршио као командант Голог отока. Према сведочењу Љ. Иванишевића у његово време (1945–1946), у Јасеновцу није постојао никакав логор ни затвор за ратне заробљенике. У то време се разносио грађевински материјал са порушених логорских објеката и тај материјал се у највећој мери одвозио у Стару Градишку. У том послу су учествовали затвореници из Казненопоправног дома Стара Градишка, истина је, то је време када је било још целих зграда и барака у кругу некадашњег Логора III (колекција аутора).

Categories: Гостинска соба

Tags: Јасеновац, Марко Ручнов