Смиља Аврамов: Западни свет до детаља упућен у геноцид усташа над Србима (2018)

Сигурно је да су Британци имали контролу над кретањем усташа и Павелића и да је Запад апсолутно помагао Хрватима иако су Срби као савезници гинули са Французима и Енглезима на Солунском фронту

Смиља Аврамов (1918–2018). Фото: Медија центар

Све што сам радила – радила сам за моју Србију

Један од последњих интервјуа проф. др Смиља Аврамов дала је Геополитици, поводом свог 100 рођендана. У том интервјуу, поред тема усташког геноцида над Србима, Трилатералне комисије,  и других, професор Аврамов је говорила и о мање познатим догађајима и појединостима из свог приватног живота; о томе како је као добровољна болничарка лечила рањене војнике Војске Краљевине Југославије у априлском рату 1941. године, о свом оцу кога су усташе убиле а који је био оснивач Српске банке у Загребу и друштва „Привредник”, о сусрету са Томом Максимовићем и о односу према Милану Недићу…

Разговор водили: Слободан Ерић и Невенка Стојчевић

Проф. др Смиља Аврамов, дугогодишњи предавач на Правном факултету у Београду, експерт за међународно јавно право, аутор капиталних књига о геноциду у Југославији током Другог светског рата, један од најзначајних српских интелектуалаца који су обележили другу половину 20. века, на Сретење је обележила стоти рођендан. То је био повод за сусрет и разговор са уваженом професорком Аврамов, која нас је љубазно примила у свом стану. Желeли смо да у овом интервју разговарамо не само о делу професорке Смиље Аврамов, већ и о њеном богатом животном искуству, о породичној биографији.

Преминула професорка међународног права Смиља Аврамов

Има неких ствари које просто не волим да се износе у јавност. Ја сам из једне јако богате куће. Имали смо велико имање, велику кућу, луксузно смо живели, на нивоу. На крају, то видите и по овим стварима које сам сачувала од моје баке. А удала сам се из превелике младалачке љубави за мог колегу студента, сиромаха. Из сиротињске куће. Отац му је био ковач и погинуо је у Првом светском рату. Мој муж је нажалост умро али  ја могу да кажем да сам имала јако срећан брак. И као верник захваљујем се Господу Богу, имам две дивне ћерке које су завршиле најпрестижније факултете у свету, и докторате, имају породице и ја сам и бака и прабака. Оно што нисам волела, али нисам могла ни да спречим, то је да ћу на Сретење 15. фебруара ове године да напуним сто година. Све сам молила да се преко те чињенице пређе и да се то уопште нигде не помиње. Захваљујем Богу што сам дочекала да видим унуке и праунуке, што сам дочекала да их загрлим и искажем им своју велику љубав. Сретна сам што су деца послушала моје савете, односно савете још мог покојног оца који лежи тамо на дну неке јаме у Јадовну јер је страдао као жртва усташког геноцида.

Госпођо професор, Ваша скромност је и Ваша изузетна врлина, али ипак треба допустити онима који знају да сте испуњени животно и професионално, да Вам укажу част и пажњу.

– Ето, колеге ће мимо моје воље, 14. фебруара уочи Сретења, на Правном факултету приредити Академију мени у част. Требало би и ја да говорим, али мене је то емотивно блокирало јер мислим да нисам ништа посебно учинила осим што сам написала неколико уџбеника и књига. Јер, тек сад кад сам при крају пута, ја имам идеју шта би све требало да напишем. Знате, нас је било четворо деце, и по изразитој жељи мог оца сви смо завршили факултете. Иако је био из сељачке, земљорадничке породице, отац је увећао велико богатство које смо наследили по мајчиној линији. Увек нам је говорио – заборавите где живите и шта имате, него учите да стекнете знање које нико не може да вам узме, а богатство очас може преко ноћи да нестане. Мој отац је био изузетно интелигентан човек, имао је велике идеје и био је један од оснивача Српске банке у Загребу и друштва „Привредник“. Ја сам ту његову животну филозофију пренела на моје ћерке, и оне су то, хвала Богу, прихватиле и усвојиле. Говоре по неколико језика. Старија ћерка Радмила завршила је студије електротехнике и живи у Канади. Млађа ћерка Драгана је завршила два факултета, Филозофски факултет у Београду и још један факултет друштвених наука на универзитету у Италији. Сви ће они сада да дођу за Сретење, иако сам их молила да дођу пет дана раније или пет дана после, да се од дана мога рођења не би правила никаква помпа. Ко сам ја, само просечан човек који изнад свега воли Србију. И све што сам урадим радила сам за моју Србију, захваљујући подршци мога мужа и мојих ћерки који су за ту моју љубав имали много разумевања и толерисали моја путовања по свету где сам трагала за историјским документима.

Из нашег претходних разговора сећамо се приче о Николи Пашићу, који је био пријатељ Вашег оца и долазио код Вас на славу, да је продавао куће из породичног имања и те паре давао Радикалној странци?

– То је истина! Жена Николе Пашића је била из богате породице и имали су у Трсту неколико кућа. Пашић је заиста своју имовину продавао и новац давао Радикалној странци.

Смиља Аврамов: Немамо право на неутралност и заборав

Ви сте се, госпођо професор, школовали у Бечу?!

– Да, у Бечу сам похађала средњу школу јер моја мајка је тамо имала родбину. По мајци је била у родбинској вези са Прерадовићима, породицом Петра Прерадовића. Интернат у коме сам боравила је био јако скуп, али мој отац је имао фанатичну идеју да ми добијемо највише могуће образовање и за то није жалио пара. А Правни факултет студирала сам у Загребу.

Како се Ваш отац односио према Вашој одлуци да се удате за левичара?

– Моји су били јако против те удаје, нису им се свиђале те левичарске идеје и плашили су се да нећемо имати од чега да живимо.

Хоћете, молим Вас, да нам испричате о Вашем учешћу у Априлском рату 1941. године, у који сте као болничарка отишли добровољно?

– Још на студијама похађала сам течајеве за добровољне болничарке. То је био покрет, јер се очекивао неки рат, и ја сам одлучила да завршим курс. Имам диплому која се чува на Правном факултету и имам чак објаву да се моле успутне станице да добровољној болничарки омогуће лакши превоз. Када је почео априлски рат, ја сам се са Војном болницом повлачила из Новог Сада према Београду. Из Београда смо се упутили ка Ваљеву. Посла тога смо прешли Дрину и упутили се ка Сребреници.

Као што је познато Ваш конвој је био последњи који је прешао мост на Сави, кога је после наша војска срушила.

– Да. Ми смо последњи прешли тај мост. Код Завлаке смо били нападнути од стране Немаца. Ту нам је помогао неки батаљон Војске Краљевине Југославије, који се налазио у близини а да нисмо ни знали. Они су нам омогућили и прелаз преко Дрине, а онда смо се утаборили негде код Сребренице.

Званична историја социјалистичке Југославије је тврдила да се Војска Краљевине Југославије није борила у априлском рату. Јесте ли Ви као болничарка, можда, виђали рањенике који су страдали у неким борбама са Немцима?

– Још и како! Имали смо пољску болницу, и имали смо рањенике у њој. Они су пружали отпор, имали смо чете које су обезбеђивале наш прелаз преко Дрине. Кад смо прешли Дрину, сместили смо се у некој шуми близу Сребренице. У близини је била и нека школа коју су испразнили и у којој смо направили болницу. Ту смо остали неколико дана. Немци су нас опколили, и после предаје, спровели у Бјељину где су у касарни направљени логори. После неколико дана сво помоћно медицинско особље добило је дозволу да се врати у Београд и с њима сам дошла и ја. Официри лекари су одведени у заробљеништво. Тад сам се вратила у Војводину у родно место мога мужа. Кад су почела хапшења левичара, после напада Немачке на Совјетски Савез, Тома Максимовић – који је био добар пријатељ са мојим оцем и организовао Комесаријат за избеглице – на молбу моје мајке сместио је мене и мога мужа у неком кампу у Београду као избеглице. У међувремену мој отац је већ одведен у Јасеновац и највероватније је већ био и свирепо убијен, брат ухапшен и одведен у Матхаузен.

Смиља Аврамов: Тајни споразум САД, Ватикана и Немачке о уништењу православља (видео)

У Вашем истраживању бавили сте се и тројним састанком САД–Немачка–Ватикан. Да ли је тада донета одлука да Југославија буде растурена?

– Да, управо обрађујем ту тему у трећем издању моје књиге о геноциду. А на растурању Југославије су радили сви, не само поменуте земље. Иначе, геноцидом се бавим, између осталог, и зато што је мој отац био међу првим жртвама геноцида, то напросто осећам као дуг према оцу, јер су ми један лекар и још један логораш из Сарајева причали како су мога оца унакаженог бацили у јаму. Они су ми пренели последње речи мога оца. Мене је то јако дирнуло и зато сам сав свој рад посветила научном истраживању геноцида. У најновијем издању књиге наводим и све јаме у које су затрпане жртве геноцида, а које су још увек нетакнуте и затрпане. Професор Јеротић се много бавио овом темом и јако добро обрадио сам тај чин геноцида. Шта је људе мотивисало на тако тешке злочине, како је нормалан човек могао мирне душе да сече главу другим људима, да баца децу увис и дочекује их на бајонет, да им одсеца руке и ноге?

Кад говоримо о геноциду у Хрватској, да ли је он пре свега дело усташа, или дело сарадње са Немцима?

– Не, усташтво је оригинална хрватска идеологија. Кад је Хрватска већ била конституисана као отцепљена држава, чишћење Хрватске од „страног елемента“ (читај Срба) је био први усташки конститутивни документ. Да Хрватска постане етнички потпуно чиста држава. И тако је почео геноцид који траје до данас. Геноцид, дакле, није замишљен као један чин, него као процес који има континуитет. Људи у Србији су обавештавали владу у Лондону о стању у Србији, и о тим злочинима на подручју НДХ. Избегличка влада Краљевине Југославије је неколико пута писала папи и молила га као врховног поглавара једне хришћанске цркве да заустави тај злочин, али папа није реаговао. Не треба заборавити ни да је Хитлер примио Павелића у време највећег покоља Срба, иако многи Немци нису подржавали геноцид над нашим народом. Другим речима, усташе су ипак биле чедо нацизма.

А како гледате на улогу Милана Недића и српске владе у том периоду?

– Мислим да комплетна историја наша из тог периода није обелодањена. Свакако да је Недић био сарадник окупатора јер не би могао да оснује Комесаријат за избеглице који је био саставни део владе. То не би могао без сагласности Немаца. Али, не може да се оспори друга страна, да је он формирајући тај Комесаријат за избеглице прихватао све који су избегли из Хрватске и смештао их по бањама у Србији које су претворене у избегличке домове. Значи, мора да се цени и оцењује и позитивна и негативна страна Милана Недића, и одмери шта је више било у националном интересу. Студеница је, не сме се заборавити, била највећа школа за избегличку децу.

Каква је, по Вашем мишљењу, била улога Британаца у склањању Павелића?

– Британци су знали апсолутно све о Павелићу и његовом бегу. И од наше владе су добијали извештаје. Службеници краља Петра су упутили неколико писама папи, сваки пут кад су примили извештаје из Србије. Сигурно је и да су Британци имали контролу над кретањем усташа и Павелића и да је Запад апсолутно помагао Хрватима иако су Срби као савезници гинули са Французима и Енглезима на Солунском фронту. Ја сам имала срећу да сам могла да уђем у ватикански архив, али сам могла да видим само оно што сам већ знала, а строго чувани списи ко зна кад ће бити доступни јавности.

Смиља Аврамов: Геноцида над Србима нема у читанкама (2010)

Ви сте, професорка, објавили књигу о Трилатералној комисији и, што је посебно интересантно, објавили сте све записнике са састанака те комисије. Шта је у ствари Трилатерала?

– Ја сам о Трилатералној комисије добила податке случајно, преко једног америчког професора кога сам веома добро знала. Он ми је дао извештаје са сваког заседања и ја сам урадила књигу која је стопроцентно заснована на документима. Трилатерала је, у ствари, светска влада, која управља свим процесима у свету. Уз помоћ капитала, јер Трилатералу чине највећи светски милијардери. Сад у Трилатерали имамо и Србе, пошто је једна од седница Трилатералне комисије пре пар година одржана у Београду.

Шта је највећи проблем Срба?

– Највећа трагедија Срба је нејединство. Политички смо се вечито сукобљавали. Никада, сем у односу на Русе, нисмо успели да се поставимо тако да имамо некога ко ће да стоји иза нас. И дан-данас је тако, па мислим да смо сами себи највећи проблем.

У којој мери су нама авнојевске границе направиле проблем?

– Бојим се да је Тито са тим границама већ предалеко отишао, још са Коминтерном. А ми нисмо имали политичаре на висини, као што је био Броз, или Кардељ. Они су свакако били много јачи. И иначе, све што се дешавало, укључујући и Устав из 1974. ишло је на штету Србије.

Живот пун успона и падова

Из великог богатства, у коме сам расла са гувернантом, одједном смо без ичега истерани из куће и за разлику од оних који су отишли под нож ми смо доспели у Србију. Сва наша имовина остала је у Пакрацу, где до данас постоји наша кућа, али ништа нам није враћено. Али, ја сам, на пример, из Хрватске побегла у бунди, и говорила сам немачки, што је изазивало подозрење и што ми је овде безброј пута давано до знања. У сваком случају, стално ме је пратио епитет „буржоазија“. А ја сам са својим мужем левичаром скривала илегалце. Међутим, због велике љубави према свом роду носим белег српског шовинисте. И кад сам бранила своју „мајку Србију“, један официр је у послератном социјалистичком периоду на једном скупу махнуо руком и рекао „знам ја госпођу Аврамов, сећам је се кад је јахала белог коња кроз Пакрац“…

Смиља Аврамов (фото: Танјуг)

О данашњој политици ни реч

На питање шта мисли о данашњој ситуацији у Србији, професорка Смиља Аврамов је рекла да о тој теми не жели да говори.

– Нисам, нити сам била члан било које партије, па немам право да говорим о политици.

Свет до детаља упућен у геноцид над Србима

Западни свет је потпуно упућен у страдање Срба од усташа. Они су до детаља били обавештени. Немачка команда је имала своје представнике у усташкој влади. Постоје извештаји и документа. Значи, велика је лаж да се о усташама и њиховом геноциду сазнало тек сад, после изложбе у УН или у енглеском парламенту. Али, свакако је јако важно да је ова изложба организована баш тамо где треба, у седишту свих народа и нација. А о томе што смо ми 70 година ћутали, иако се нисмо мирили, немам речи. У време Недића, Тома Максимовић је свакодневно слао извештаје, тадашња српска влада је реаговала. Желим само да кажем да су чак и Италијани у току Другог светског рата помагали Србима и примали их у Италију у избеглиштво… После рата смо имали Тита о коме ни реч не желим да прозборим. О томе ћемо да сазнамо тек кад се отвори архив Маршалата.

Геополитика број 106, март 2018.

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

(Геополитика, 25. 11. 2022)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , ,

17 replies

  1. Nije Srpski ćutati.

    Zato ću ja progovoriti ( napisati ) neke stvari tek toliko da se zna i bez čekanja da se i kada će se Srpskim istoričarima OTVORITI SVE arhive koje su u zemlji Srbiji.

    Navodim činjenice i fakta vezane za određene datume ( meseci novembri ) koji su odlučivali o sudbini Majke SRBIJE.

    29 na 30 novembar 1806 godine u odlučnoj bitci za Beograd koji je bio pod Turskom osmanlijskom okupacijom od 1521 godine i imenom „Dar el džihad“ ulazi oslobodilačka Srpska ustanička vojska na čelu sa Crnim Đorđem.

    Beogradu vraćeno ime Beograd

    Beograd oslobođen POSLE 285 godina.

    29 novembra 1912 godine u Drač koji je bio pod Turskom osmanlijskom okupacijom od 1501 godine ulazi oslobodilačka Srpska Kraljevska vojska jedenice Treće Srpske Armije na čelu sa Đeneralom Božidarom Jankovićem.

    Drač je oslobođen POSLE 411 godina.

    Novembra 1918 godine Srpska Kraljevska Vojska prelazi Drinu i oslobađa celu Bosnu i Hercegovinu koja je bila pod Turskom osmanlijskom okupacijom od 1463 godine pa sve do 1878 godine kada je okupira Austrougarska Katolička Monarhija.
    Koja istovremeno ulazi i okupira Rašku oblast tojest Turski Sandžak.

    Bosna i Hercegovina je oslobođena POSLE
    418 godina.

    29 novembra 1943 godine u Jajcu održava se takozvano drugo zasedanje AVNOJ-a.
    Odlučeno je citiram:
    Da se zabrani povratak Kralju.
    Da se ponište svi ugovori potpisani od 1918 godine.
    Da se da PRAVO na „samoopredeljenje“ za „pet“ južnoslovenskih naroda.
    Da se stvori Federacija od „šest“ republika.

    Na zasedanju je trebalo da bude 240 „delegata“ iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije od 303 delegata koja su bila izabrana.

    Na zasedanju su bila SAMO 142 delegata.
    Pošto nisu došli 42 delegata iz Makedonije i 11 delegata iz Raške ODLUČENO je da se
    PROGLASE prisutnim da bi se stvorila većina za ODLUČIVANJE.

    Delegati po brojevima:

    Srbija 53 treba a došlo 24
    Krvatska 78 treba a došlo 37
    Slovenija 42 treba a došlo 17
    BiH 53 treba a došlo 46
    Crna Gora 16 treba a došlo 16
    Vojvodina 8 treba a došlo 2
    Raška 11 treba a došlo 0
    Makedonija 42 treba a došlo 0.

    Najveći broj delegata je imala Krvatska.
    Slučajno ?
    Srbija podeljena na tri dela.
    Slučajno?

    Samo Srbija nije imala izabranu delegaciju.
    Srbiju su predstavljali kao primer navodim i citiram:

    Dr. Ivan Ribar registrovan kao Srbin iako je na takozvanom prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću 27 novembra 1942 godine registrovan kao Krvat što je i BIO.
    On je i bio Predsednik prvog zasedanja u Bihaću.

    Delegat iz BiH je bio Sulejman Filipović
    pukovnik krvatskih domobrana od prvog dana NDH 1 koji je samo 30 dana pre početka zasedanja u Jajcu prešao u partizane.

    Ovo su SAMO dva primera od MNOGIH.

    Niti jedna jedina odluka nije donešena činom glasanja.

    NI JEDNA.

    Predsednik drugog zasedanja je bio Srbin
    Vojislav Kecmanović koji je primenio do tada u istoriji nikada viđeno pravilo glasanja i potvrđivanja citiram njegove reči:

    Prema vašem aplauzu mogu samo da konstatujem da smo odluku JEDNOGLASNO prihvatili.

    Posle donošenja svih odluka slovenac Josip Bidmar u ime Slovenačke delegacije predlaže da se GROZNI proglasi za MARŠALA.

    Svi prisutni ustaju i aplaudiraju.

    Tako je GROZNI postao DOŽIVOTNI MARŠAL.

    Činjenice radi SAMO 40 dana ranije 20 oktobra 1943 godine na dodeli diploma za nove oficire posle završenog BRZOG kursa GROZNI se potpisuje sa MARŠAL JUGOSLAVIJE.

    Slučajno?

    27 novembra 1942 godine Bihać.
    Prvo zasedanje AVNOJ-a.

    29 novembra 1943 godine Jajce.
    Drugo zasedanje AVNOJ-a.

    Oba grada se nalazila u srcu NDH 1.

    Ustaše Krvati nisu nikada za to vreme uradili
    ništa da spreče ili napadnu Bihać ili Jajce.

    Slučajno?

    29 novembra 1945 godine u „oslobođenom“
    Beogradu narodna skupština „nove jugoslavije“ proglašava Jugoslaviju kao citiram:

    Savez država od šest ravnopravnih republika i naroda koji su „SLOBODNO“ izrazili „SVOJU“ volju da „OSTANU“ u Jugoslaviji.

    Parola koja se uzvikivala je bila citiram:

    NEĆEMO KRALJA
    HOĆEMO TITA
    NAROD SE PITA.

    Pitanje je danas i ubuduće:

    Da li je Srpski Svet do detalja upućen u večnu činjenicu da samo kada OSLOBODIŠ samoga SEBE onda si SLOBODAN.

    Da li je Srpski Svet do detalja upućen u večnu činjenicu da NIKADA nemožeš OSLOBODITI drugoga od NJEGA samoga.

    Da li je Srpski Svet do detalja upućen u večnu činjenicu šta bi DANAS rekli Srpske vođe
    Prvog Srpskog Svetoga Ustanka 1804 godine i Srpski Đenerali i Vojvode i Srpski Kralj Petar
    Oslobodilac 1918 godine na današnji dan
    218 godina POSLE prve SLOBODE i 104 godine POSLE druge SLOBODE.

    KOJE KUDE SRBIJO.

    18
    1
  2. U Srbiji postoji tip ,koji se zove Dragoslav Bokan. Postoji I internet novine Informer. Javise mi prijatelji da druge strane sveta da pogledam sta pise Bokan. Pogleda naslov Aleksandar Karadjordjevic je otac Jasenovca. Kralj Aleksandar je mucenik. Ispade Krvati nisu krivi. Kakvi bolesni umovi . To su AV ulizice. Da dodam tu je I Rambo, koji nas upozorava da vazemo reci kada spominjemo Stepinca.. Ne treba ocekivati da Zapad oseca za nase zrtve? Postovanje za Srbin koji Pamti.

    17
    5
  3. @Safron,
    Хулиш на Бога брате. Ко оправдава усташке злочине? Па једино их Вучић обележава на државном нивоу. Није сигурно да ће следећа власт, после њега наставити његова традицију

    3
    2
  4. @Srbin koji pamti
    Тачно брате. Али како је опет испало све по њиховој вољи? Баш све.

    2
    1
  5. @ Aliquem , ja ne hulim na Boga, ozbiljno me je potresao naslov clanka. Sa nekoliko prijatelja , stupila sam u vezu sa poznatim advokatom u Beogradu. Odgovor je bio da taj ogromna novac sto bi ulozili bolje upotrebimo da pomognemo nevoljnicima u Srbiji, nego da idemo na sudove I kidamo zivce. Svako dobro.





  6. @Саффрон

    Кривица краља Александра (посредно за Јасеновац и пуно тога другог што нас је снашло у Другом рату) састоји се у томе што је решио да прави заједничку државу са онима који су нас клали у Првом рату, и што је те туђине третирао боље него своје. А они му се, када су добили све, захвалили атентатом. Рекао сам то овде више пута, и нећу престати да понављам: Александар је највећи гробар српских интереса у 20. веку. Звати Александра мучеником је увреда правим мученицима, јер он није пострадао за веру или у одбрани отаџбине, него због сопствених заблуда.





    7
    9
  7. КАКВИ СУ БИЛИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ ИЗ ПРЕКА У ВЕЗИ СТВАРАЊА КРАЉЕВСТА СХС?

    Нико да се запита од читалаца, неубедљивих критичара регента Александра, каква је била улога тадашњих српских политичара из Хрватске, БиХ у вези уједињења? Неће бити да их није било и да се нису питали о тако важним питањима као што је евентуално присаједињење, уједињење или стварање нове државе!? Било их је итекако. И професорка Аврамов прича о значајној српској елити у Загребу, о тамошњој банкарско-финансијској буржоазији, културно-просветним друштвима, јаким православно-црквеним општинам. итд.!

    ПРИМЕРИ

    За разлику од Војводине, Срема, Барање где је од раније постојао снажан српски државотворни покрет са циљем да се ти делови у погодном тренутку присаједине Србији, где су политички деловали српско-мислећи национални радници Светозар Милетић, Јаков Јаша Томић, у другим деловима, нарочито у историјскиим војним крајинама, у Хрватској, таквих способних, национално свесних српских првака није било. Било их је, као што ће се касније видети, али који су по српском националном питању били опортуни, јер су безрезервно држали хрватску страну – пречи су им били комшије Хрвати, без обзира што су они у историји често гледали попреко на Србе пречане и њихове националне интересе. У БиХ, након смрти популарног писца П. Кочића, уз то истакнутог политичког првака у Босанској Крајини, није било способних да наставе њевовим путем. Уствари били су у затворима, логорима, ређе на неком од фронтова црно-жуте монархије, осуђеници од АУ власти као српски национални радници. Опскурни велеиздајнички процеси у Загребу, Бања Луци и др. пред И Св. рат послужили су као радикални обрачуну АУ власти са тамошњом српском интелигенцијом.
    У српској Херцеговани угледни нац. радници браћа Грђић, П. Слијепчевић, В. Ћоровић, А. Шантић и др. били су на издржавању вишегодишњих затворских казни или су били у ништа бољој позицији у логорима, на које су их АУ власти смишљено осудиле и послале – да би тако осујетили њихове националне планове.

    ПРЕСУДНА УЛОГА

    Пресудну улогу у стварању нове државе, уједињењу преко Загреба – појмови познати у историографији, а не преко Београда, проширењу Краљ. Србије, у духу одредаба Тајног Лондонског споразума из 1915. АНТАНТE са Кр. Италијом)
    ) регенту Александру, Николи Пашићу, српском народу у Србији, непотребне нове државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенавца, уместо проширене Краљевине Србије, одиграли су српски политичари из ПРЕКА.
    Не треба заборавити да је чином стварања нове државе непотребно по све Србе, нарочито аутотохне државотворне из Србије, нестала раније великим вековним прегнућем, немерљивим жртвама, међународно призната 1878. г. Кр. Србија.
    ПРЕСУДНУ УЛОГУ у уједењењу преко Загреба одиграли су они српски политичари из ПРЕКА, који су били на слободи, као посланици у неком од АУ сабора плаћени, и тиме лојални Бечу који су подржавали хрватско-словеначку национално-политичку идеју. Ову идеју су заступали пре свих Анте Трумбић у име Хрвата и Антон Корошец у име Словенаца, између осталих. Њима се придружио и Светозар Прибићевић (убеђени републиканац) вођа Срба из хрватске и кооснивач најпре СДС (Српске самосталне странке), касније од 1919-24. ДС (Демократске странке) и накрају 1924. СНП (Самосталне напредне странке). Иначе био је и један од 3 потпредсједника Националног вијећа (заједно са Антом Павелићем-зубарем, Хрватом, те Антоном Корошецом, Словенцем), руководног политичког тела међународно непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба, самопроглашене у Загребу средином октобра месеца 1918. г.!!! Можда је и ово, КАО ПОТПРЕДСЈЕДНИК НАЦИОНАЛНОГ ВИЈЕЋА ДРЖАВЕ СЛОВЕНАЦА, ХРВАТА И СРБА, био разлог његовом опортунизму српским пол. циљевима!? Нејасних (српски недржавотворан) националних определења Прибићевић се истицао у јавним иступима да су Срби и Хрвати један народ, између осталог.
    Наиме, своје политичке погледе изнео је још 1897. у програмском чланку Мисао водиља Срба и Хрвата (у алманаху Народна мисао) у којем је заступао гледиште да су Срби и Хрвати један народ.
    Сматрајући да су Хрвати и Срби један народ, своју политичку активност усмеравао је на изградњу југословенског унитаризма!

    ШТА СЕ МОГЛО УРАДИТИ?

    Прибићивећ, Стојановић (Никола Стојановић, правник, родом из Мостара, је би кооснивач и члан Југословенског одбора), пре свих, јер су знали из анкете (на основу збирних резултата спроведених анкета Анкетних одбора по срезовима, котарима формирани од краја септембра 1918.г. и то на иницијативу Н. Пашића)! Путем помеутих резултата С. Прибићевића у Хрватској (Далмацији, Лики, Банији, Кордуну, Славонији), те Н. Стојановића за БиХ прикупили су мишљење тамошњег народа и где се показало да је великом већином народна воља да се ти простори припоје Кр. Србији. Слична је жеља становника била и у мешовитим, мањинским српским срединама. Повољна жеља је била и у осталим средимам. Наиме, било је и хрватских, муслимамских и др. у великом броју становника, поред њихових политичара сличних ставова. Дакле, они су могли у договору са Београдом иницирати и оргинизовати националне скупштине у Книну, Сарајеву, Бања Луци, или у Мостару и прогласити присаједињење свих оних простора који су се већински изјаснили за то. Слично, као што се то десило у Срему, Н. Саду, Подгорици крајем нобембра 1918.г.. Тиме би се српс. Влади у Београду био дат потребан сигнал! Отворили би се путеви за проширење Србије и које нико не би могао оспорити. Не би било потребе правити нову државу Краљевину СХС!
    Тада је по српском навионалном питању била повољна међународна ситуација, за разлику од 90-их г. када су, накнадном памећу коначно опамећени српс. политичари из Хрватске, БиХ организовали референдумска изјашњавања у РСК, Републици Српској тамошњих Срба за припајање Србији. Та акција је тада била онемогућена противљењем великих сила!? Мада, неки бољи познаваоци међународног прва, тврде да је тадашње србијанско руководство на челу са С. Милошевићем, комунистом и Југословеном, морало поништити правно дискутабилне одлуке донешене на скупштинама, (провизоријима, по историчару М. Екмечићу), ткзв. АВНОЈА 1943. (29.11. у Јајцу), 1945. 29.11. у Београду!? Морале су се узети правно валидне чињенице о определењу народних представника и становништва из 1918.г.!
    Ипак, мислим да ово треба објективно истражити и извести ваљане закључке!
    Раније 1918., свакако пре 1.12., требало је сазивати Велике народне скупштине Срба у Хрватској и у БиХ о припајању тих простора Краљевини Србији, а у којима се већ тада плански налазила ослободилачка српска војска! У Загреб је српска војска ушла тек 5.12., дакле након проглашења нове државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца! У исто време италијанска војска сходно одлуци Савезника окупира Истру, креће ка Далмацији и југу Јадр. приморја! Окупирани су простори који су историјском судбино данас словенски, односно хрватски!

    УЗАЛУДНА ИШЧЕКИВАЊА

    У тим драматичним данима, туробним сигурно по водеће хрватско-словеначке политичаре, Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић су све до 1. децембра 1918.г. очекивали оглашавања народних скупштина Срба из Хрватске, БиХ о припајању тих крајева Кр. Србији. То је било и по плану, пре свега сила АНТАНТЕ. Такође је Београд желео да има хомоген српски простор од замишљене западне границе Карлобаг, Карловац, Вировитица, односно од зап. границе проширене Србије.
    Таквој вести су се, како је историја показала, обојица српских државника узалуд надали, јер су недорасли (или луди Срби, како их крајем 80-их 20. века назва покојни Јован Рашковић, један од тамошњих политич. српских вођа) држали страну више и тада притворним комшијама Хрватима, него аутотохним матичним Србима из Србије. И задњег дана новембра 1918. у Београд су допутовали због по њихове интересе лошег развоја ситуације, тј италијанксе акције, невесели чланови Националног вијећа непризнате државе Словенаца, Хрвата и Срба све са његовим потпредсједницима Србином из Хратске Светозаром Прибићевићем, Словенцем Антоном Корошецом и Хрватом Антом Павелићем (кажу ако не лажу зубаром по занимању). Дошли су да моле Пашића и регента да спашавају тешку ситуацију. Овим чином српско државно вођство из Београда је историјском „грешком“ вођа Срба из прека, ко зна из којих им све разлога, доведено пред свршен чин – и направили су како се показало национално хетерогену нову неперспективну државу, уместо очекиване народно хомогеније, проширене Србије!?

    ФИНАНСИРАЊЕ

    Није на одмет истаћи да је већина српских политичара из прека у АУ, као посланици, лојални царевини била цео рат на платном списку Беча! Уз то су С. Прибићевић, Н. Стојановић, Д. Васиљевић, М. Сршкић, А. Шола и др. срп.
    полит. из БиХ, независно од Беча, били финансирани знатним новчаним средствима од 1915. г. од Владе Кр. Србије која за ту сврху и основала посебан, депозициони фонд!

    РЕЗИМЕ

    Десило се у овом примеру да су се побеђени народи у Великом рату, у турбулентном послератном времену боље снашли од победничког српског народа из Србије, пре свега. Ухватили су задњи српски воз спаса, закачили се за њега као илегални, проказани путници. Временом, уз помоћ политици, нацији одређених недораслих Срба постали су возовође на челу са Брозом и комунистима. Данас свим тим лошим поступцима, где су придошли, нелојални недржавотворни другосрбијанци главни – узимају од Србије много више него што јој дају, Србија је у великим проблемима!
    Ваља навести и чињеницу да су Тито и комунисти у Јајцу 1943. г. непринципијелним парцелисањем јединственог државног простора Краљ. Југославије отишли предалеко онемогућавањем републици Србију да има излаз на Јадран. Ово је било потпуно ван гаранција датих Кр. Србији од стране Савезника! Тада су, на провизоријуму звани АВНОЈ, 1943. крајем новембра, без присуства српске делегације (а што би тамо и ишла – да дадне некакав легитимитет Титу и комунистима) ликвидирана Кр. Југославија, формирана је велика република Хрватска (која никада пре у историји није постојала на тим просторима), скоро упола смањена република Србија (одузете јој Македонија, ослободила је српска војска у И Балкан. рату 1912., Црна Гора, припојила се 26.11.1918. на Великој Подгоричкој скупштини), а КиМ и Војводини дат је статус АП. Све је ово урађено уз подршку српских комуниста из Хрватске, БиХ а којима су се придружили и монтенегрини!

    Никог не осуђуј без разлога, из незнања! Када се једном заглиби, или се седне у погрешан воз, све станице су ти погрешне!

    7
    1
  8. @Реља

    Све то што сте навели је лепо и тачно али небитно. Колико је војника имала та међународно непризната Држава Словенаца, Хрвата и Срба, самопроглашена у Загребу средином октобра месеца 1918. године? Е толика је била и стварна моћ те „државе“. Да је краљ Александар решио да повуче границу на линији Карлобаг, Карловац, Вировитица, ко би могао да му се супротстави, и чиме? Све остало су празне приче. Победник не пита пораженог за мишљење него намеће своје.

    5
    7
  9. @Марк Еугеникос
    Цењени М. Еугеникос најпре да вам се захвалим на повољној оцени мојег ранијег текста!
    Могућност, коју спомињите, повлачење западне границе 1918. г. Краљевине Србије линијом Карлобаг, Карловац, Вировитица без претходног изјашњавања на тим новообухваћеним просторима више народа и народности (Хрвата, Срба, Муслимана, Немаца, Мађара, Италијана у приморју и др.), и то преко њихових легално изабраних или прокламованих органа власти и представника, као што и сами знате није легално!? То би био чисти акт агресије и анексије од стране Србије на том простору! То је и према ондашњем међународном праву било санкционисано, противправно. Ти простори и по историјском праву никада нису били у саставу неке српске државе, изузев Дубровника, његовог залеђа, приморја до отприлике данашњег Неума, неких делова на Истоку БиХ, у време средњовековне српске државе Немањића.

    Главна невоља је што српски народ, у Хрватској, БиХ није успео, а мислим да се могао тако бројан организовати и поред свих у ранијем тексту наведених сметњи, опструкција АУ власти са угледним српским политич. делатницима, да уради по питању присаједиња Краљ. Србији, слично као што је то урађено у Новом Саду, Подгорци 25. и 26. новембра 1918. г..
    Не заборавимо да су ти простори тада под контрлом српске војске што је олакшавало организовање формирања и оглашавања народних већа тамошњих Срба и осталих који су за присаједињење Србији! Такво нешто би било и легитимно, поготову након прокламације познатих 14. тачака америч. председника В. Вилсона 8. јануара 1918. г. где се наводи могућност народа на самоопределење (а у тачки 11 се чак наводи обезбеђење и сигуран излаз Србије на море).
    Али, то се није десило, изузев поједничних случајева у виду слања телеграма Влади Србије о жељи народа да се дотично подручје, Далмација са Сплитом 24.11. (под питиском италијанских надолазећих јединица), или нешто аније Срез Љубушки у Западној Херцеговини (већински хрватски) присаједини Кр. Србији.
    Ако неки народ није способан, или неће (што мислим да је ближе истини на овим примерима) да се (само)организује и определи онда му ту други не моги помоћи – историја је тако показала!

    Мени је и данас чудно, тешко објашњиво, одсуство боље, ефикасније сарадње између српских национално-политичких представника из БиХ и Хрватске уопште, а нарочито оних судбоносних задњих месеца 1918. г.!? Сарадња је нешто добила на интензитету тек на иницијативу Београда. То је било чудно и Н. Пашићу!? Наиме, Пашић је у контактима током трајања скоро целог И Св. рата са бројним српским интелектуалцима и политичарима из Хрватске посебно, нешто мање из БиХ, приметио код њих непотребан одређени степен подозривости, неискрености, суревњивости, па и ароганције према Београду, као напр. код С. Прибећевића који се, ваљда као задрти републиканац, дрзнуо да укаже да би по Србију било боље да је република него уставна монархија!?
    Ко ће имати примат у вези јединствених преговора о стварању државе код политичких представника из БиХ (са бројнијим срп. народом) и Хрватске био је изгледа камен спотицања међу њима. Они су се морали, да су били српскомислећи и државотворни ујединити у један српски политички фронт и тако лакше деловати и ствари довести до краја.
    Било како било, Срби из БиХ, Хрватске, као и тамошњи Хрвати, муслимани, односно Словенци из Словеније, су своју судбину поверили њиховим представницима у Државном вијећу државе Словенаца, Хрвата и Срба, самопроглашене у Загребу 29. октобра 1918.. Изгледа да је то, и уследело стварање Краљевства СХС 1.12.1918. г. у Београду, било у насталој ситуацији једино решење које је задовољавало већину актера!? Сви Срби, Хрвати, муслимани (славенског порекла), већина Словенаца је живела у једној држави. Што таква држава није потрајала узрок су њени недорасли државници и политичари, а не бројни народи.

    Поздрав, и све најбоље!

    5
    2
  10. @Реља

    Разумем Ваше разлоге о наводној потреби за изјашњавањем народа на спорним територијама, итд. Е сад примените исти принцип на италијанске акције које описујете. Да ли је Италија водила рачуна о изјашњавању народа, или је кренула да заузима оно што је сматрала да јој историјски припада, а и по лондонском споразуму из 1915? Шта је зауставило Италијане? Српска војска. Тако како би Италија заузела далматинску обалу 1918. да није било нас, тако смо и ми могли да је заузмемо не питајући никога за мишљење, барем онолико колико нам је било обећано лондонским споразумом. https://en.wikipedia.org/wiki/Treaty_of_London_(1915)#/media/File:Entente_territorial_promises_to_Serbia_1915.png

    Прво се заузима па се онда (евентуално) преговара.

    Ако мислите да је на Италијане требао да се примењује неки другачији аршин него на Србе, кажите зашто.

    Да смо били мудри и далековиди, договорили би се са Италијанима на основу лондонског споразума из 1915. и рапалског споразума из 1920. па би ми и Италијани држали источну обалу Јадрана.

    Поента је у томе да сила победница у рату нема потребе да слуша наводне политичке представнике неке тамо трећеразредне аустроугарске провинције. Чиме су то они зарадили да се обраћа пажња на њихове политичке аспирације?

    3
    4
  11. Реља
    @Марк Еугеникос

    Постављате сувишна, да не пишем банална питања.
    Не знам што је био проблем Србима из Прека и њиховим политичарима да преко њиховог националног већа или свенародне скупштине, обзнане свету: вољу да се њихови крајеви – до тада АУ, и која је на издисају, припајају Кр. Србији!?
    Никакав напор то није био, а био је правно формално погребан за међународну заједницу, као де јуре покриће. Много мањи је ово био напор од прејудицираног авантуристичког проглашења Западне границе проширене Србије.

    Србија, за разлику од Италије, није била ни присутна на тајним преговорима у Лондону завршеним 26. априла 1915.г.! Није била преговарачка страна нити је обавештена о детаљима преговора! Тек се о детаљима сазнало после револуције у Русији када су његов садржај објавили бољшевици који су наишли у архивама на руски примерк, јер је Царска Русија била једна од тадашње 4 државе које су га склопиле. У том уговору није било никаквих гаранција, могућности територијалног проширења Србије на Запад, према Јадрану итд.! Шта више није нигде ни споменута.
    Италија је добила писмене гарaнције В. Британије, Француске и Русије, сила Антанте на које просторе може да рачуна, ако пређе из савеза Централних сила на страну Антанте!
    Највећи део простора који је Краљевина Италија запосела при крају, и после рата некада је, скоро 3 века, припадао Млетачкој Републици или Венецији, од 1803-1815. Наполеоновој Француској, као Илирске провинције, а до Бечког конгреса 1815., када је припао тадашњој Аустрији и био њен део до краја И Св. рата када је она нестала као држава.
    Другим речима, Италија као правна наследница Млет. Републике имала је одређено историјско право на те поседе а који су били насељени невећинским италијанским становништвом, поред славенског, што аустријског, мађарског и др. порекла. Сви они су мањевише били на пораженој страни све са тамошњим Србима, а од којих се већина и борила у АУ једницима на бројним фронтовима па и против Србије.
    Србији је нуђен од Савезника у августу 1915. г. циничан предлог да уступи Већи део Источне Македоније, плус Пиротски, Врањански округ и још неке делове на ЈИ Србије, Бугарској, у замену да она пређе на страну Антанте, а да Србија добије некакво проширење на Север (Војводина, Срем, Барања) делом на Запад (БиХ), Средња Далмација. Такав дил Србија из принципијелних разлога није могла прихватити јер је у Балканским ратовима 1912-13. против Турске и касније Бугарске, ослободила историјске њене просторе. Јужну Србију (Македонија), Стару Србију (КиМ).
    Уз све, Краљевина Грчка је 1913. склопила билатерални уговор са Србијом у смислу да ако нека трећа страна (Бугарска, на њу се односило, мада то тамо није назначено) нападне Србију или Грчку ненападнута држава ће објавити њој рат! Када је Бугарска напала Србију крајем 1915. Грчка није реаговала, иако је према наведеном уговору била на то обавезна! Иначе, остала је војно неутрална све до пролећа 1917. када је под притиском савезника, после абдикације прогореманског краља Константина, она коначно ушла на страни савезника у Први СР!?

    Проглашење западне границе „проширене Србије“ линијом Карлобаг, Карловац, Вировитица (3 К) без изјашњавања новоприпојеног становништва о томе, била би једна већ добро истрошеној, пострадалој Србији, непотребна по, могућим последицама несагледива авантура. Да се подсетимо, нешто раније Скадарске кризе, од почетка октобра 1912. до краја априла 1913.. Тада су српска и црногорска војска уз велике жртве заузеле Скадар (тада у саставу Турске, а у време Немањића је био као престоница њихових принчева, био је српски; историјско право на страни Србије). Међутим, под притиском најпре АУ, Италије, касније и осталих сила, уз њихову оружану интервенцију, претеће економске санкције, поморску блокаду итд. Србија и ЦГ су морале тешка срца предати Скадар ускоро основаној Албанији!
    Све у свему Срби из Хрв., БиХ, слично као што су то већ урадили у Војводини, Подгорици, крајем новембра 1918., могли су и морали су задовољити тада увелико актуелну Вилсонову формулу о праву народа на самопределење. Да се непотребно не коцка са судбином српске државе и народа! Што је тешко било тамошњим српским политичарима са народом такво нешто, сигурно правно легитимно урадити? Тиме би се додатно ојачао положај Србије наспрам увек незадовољних Хрвата и њихових незаситих политичара за просторима кроз дугу историју настањених већинским Србима!
    У првом тексту нисам написао за резултате анкета по срезовима и котарима, на иницијативу Н. Пашића, а које су у задатак узели и спровели С. Прибићевић за Хрватску, односно Н. Стојановић за БиХ. Резултати су по евентуално проширену Србију били итекако повољни! Тако, примера ради од 52 среза из БиХ 44 њих се, око 80 %, изјаснило за припајање Србији. Слично је било и у Српским Крајинама у Хрватској, а преко 80 % анкетираних у Далмацији, Јужном јадр. приморју је такође било за безусловно припајање Србији. Значајан број анкетираних Хрвата је такође био за!
    И ови драгоцени подаци, за српског председника владе, су му ничим оправдано, накнадно, прекасно, за неке је сазнао из друге руке, доставили наведени српски политичари – пошто је већ била формирана нова држава, а што је и био циљ хрватских политичара подржаних малосрпским мислећим политикантима, од којих је С. Прибићевић већ раније био потпредсједник Србији директно супротстављене ткзв. Државе Словенаца, Срба и Хрвата са седиштем у Загребу!
    Можда, да су раније, свакако пре доласка из Загреба у Београд, чланова Народног вијећа непризн. државе Слов., Хрв., Срба, да праве нову државу, ови подаци били на располагању Н. Пашићу и регенту Александру ствари би се вероватно одвијале много боље по Србију и народ.
    Тада би се можда могла прогласити и нова западна граница проширене Србије уз приложене резултате пре изражене наведене воље народа. Као својеврсно покриће пред силама које одлучују о судбинам малих народа!?

    Понављам, ондашњи српски политичари из прека играли су на једино могућу хрватску опцију прављења Краљевства СХС, замаскирану од њих прокламованог југословенства – великохрватског и ватиканског, тачније Штросмајеровог тројанског коња!

    Кориштена литература:

    Ђорђе Станковић: Никола Пашић, Савезници и стварање Југославије
    1984.
    Издавач: НОЛИТ, БЕОГРАД

    Ђорђе Станковић: Ратни циљеви Србије 1914-18

    Карло Сфорца: Никола Пашић и уједињдње Југословена,
    1990
    Издавач: Делта дизајн, Београд

    datastatus.rshttps://datastatus.rs › Shop
    Nikola Pašić i njegovo doba 1845-1926, 2019., višetomno izdanje – Izdavač Prometej, N. Sad

    Драга Мастиловић: Српска елита из Босне и Херцеговине у политичком животу Краљевине СХС/Југославије 1918-1941. године, 2014., докторска дисертација

  12. @Реља

    „Постављате сувишна, да не пишем банална питања.“

    А Ви наводите сувишне, да не пишем баналне аргументе. Поједностављено, суштина Вашег аргумента је да су српски политичари из Хрватске и БиХ водили више рачуна о хрватским интересима него о српским. А суштина мог аргумента је да српски политичари из краљевине Србије нису то смели да им дозволе, ни по коју цену.

    И сами сте навели: „Пашић је у контактима током трајања скоро целог I Св. рата са бројним српским интелектуалцима и политичарима из Хрватске посебно, нешто мање из БиХ, приметио код њих непотребан одређени степен подозривости, неискрености, суревњивости, па и ароганције према Београду…“

    Управо стога је једини смислени став Србије могао и морао да буде: „господо, ако нећете с нама онако како ми хоћемо, граница ће бити источније а Ви се онда акајте са Аустријанцима и Италијанима како Вам је воља. Са римокатолицима државу правити нећемо. Довиђења.“





    1
    3
  13. @Марк Еугеникос

    Да се не заборавимо! Ви сте у вашем првом коментару што директно, а што посредено, не познајући сложену проблематику око завршетка Прв. СР, стварања Краљевства СХС, оптужили ондашње српско државно руководаство, посебно регента Александра, да сноси одговорност за накнадна страдања Срба у НДХ. За геноцид почињен од усташа над тамошњим Србима!
    Ово је, ако се знају релевантне чињенице, о којима сам раније писао, и то на основу сазнања од објективних историчара, ван памети!
    Изнели сте једну, веома тешку, ничим оправдану оптужбу! Клевету!
    Ако је неко сукривц за њихово страдање, поред главног кривца злочиначких усташа, онда би то могли (мада човек при оцењивању нечије одговористи мора бити веома опрезан) свакако раније наведена имена, српске провенијенције – која су држали, из ко зна којих им све разлога, интереса страну (велико)хрватским интересима. Све на штету опште српских!
    Данас, накнадном памећу, изводимо закључке како су се тада требали понашати политичари из Београда.

    Тешко се поставити у њихове незахвалне, тешке позиције, све и свашта са чиме су се сретали и борили, у тим бурним, општестрадалничким временима.
    Читајући ваш први коментар нисам могао да поверујем шта сте написали! У први мах сам помислио да сте написали да га тако назовем „читалачки мамац текст“, намерно злонамеран, веома провокотиван!? Тада се нешто у мени покренуло. Нека чудна мешавина осећања незадовољства и гнева. То ме је потакло да сам морао написати нешто шири одговор. Да напишем први коментар. Да незнајућим томама проширим видике. Потрудио сам се, јер сам током деценија прочитао довољно релевантне литературе. Сазнао сам много тоге непознатог, често намерно сакривеног, теже доступног.

    Углавном се са вашим задњим ставовима слажем.
    Не може српски државник из Београда бити бољи Србин, по његове интересе, од домицилног из Хрватске, БиХ, било где! Не може се он боље од њега изборити за његове тамошње националне циљеве! Ипак је то искључиви њихов национални задатак и то у мери у којој држе до себе, нације, вере, културе и сл.. Колико држе до себе, да су истрајни, способни да жеље остваре, на најбољи начин. Свакако мора им се и може им се помоћи из Београда, Србије, у обостраним могућностима.

  14. Душан Буковић:

    СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА УСАМЉЕНА ЗБОГ ПРОПАСТИ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

    Имајући на уму да је у време Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да треба их генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).

    У овом контексту поменули бисмо Сиднеја Сонина (Sidney Costantino, Baron Sonnino) да је у Версају у пролеће 1919. године демонстративно напустио Мировну конференцију због британског и америчког противљења да се Италији уступе извесни предели на источном делу Јадранског и Јонског мора, што су им савезници обећали Лондонским уговором од 26. априла 1915. године.

    Италијани су у Риму у знак протеста покренули и масовне анти-америчке демонстрације, скинули су и америчку заставу са америчке амбасаде (Види: Maurice Francis Egan and John B. Kennedy, The Knights of Columbus in the peace and war, Volume I, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920, стр. 295).

    Што се пак тиче Мировне конференције која је одржана у Версају 1919. године познато је да је амерички председник Вудро Вилсон, масон, окултиста и идолатриста предложио да се Албанији дају градови Призрен, Пећ и Ђаковица са свима околним варошицама и цела Метохија. Вилсоновом предлогу се одлучно супроставила делегација СХС коју су представљали у Версају др. Слободан Јовановић, Никола Пашић, др. Јован Цвијић и Николај Велимировић. На крају, на захтев Француза Вилсон је одустао од предлога.

    За англо-америчке и европске империјалисте-тријалисте то је била историска грешка коју су направили на Мировној конференцији у Версају 1919. године. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни масон 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six months that changed the world, New York, 2002).

    Имајући на уму, да Краљевина Србија није могла да се „ држи по страни од великих сила“, које су нам „биле више непријатељ, него пријатељ“, како то лепо рече проф. Живојиновић (Види: https://facebookreporter.or…. Србија је морала да прихвати програме западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, као и одлуке Женевског споразума из 1918. године.

    Ваља поменути да је вредно пажње један напис др. Часлава М. Никитовића, који је објављен под насловом „Један Пашићев захтев Лојд Џорџу“, где између осталог стоји:
    “Пашић није имао пријатељја ни сарадника за своју националну политику. Пижон (Напомена: реч је о Јовану М. Јовановићу, посланику краљевине Србије у Лондону за време Првог св. рата, – пп.) је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије…

    Др Јањић (Напомена: реч је о др Воји Јањићу, – ДБ) живо описује једну Пашићеву посету Лојд-у Џорџу (Lloyd George ), тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јањић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање.

    Лојд Џорџ (Напомена: за Лојда Џорџа кеже енглеска историчарка Nesta H. Webster да је био дволичан човек – Nesta H. Webster, Secret societies and subversive movement, London, 1924; Nesta H. Webster, World revolution, London, England, 1921, – ДБ) је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: ‘Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите’. Пашић је тада полако објаснио свој став: ‘Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели’.

    Др Јањић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја:

    Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира. Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа…

    Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен (Напомена: Трумбић је једном приликом рекао, према извештају енглеског посланика Кембела своме министарству у Лондону “да би Хрватско питање могло бити ријешено само као резултат опћег рата…” – Др Часлав Никитовић, Једна књига о Владимиру Мачеку, „Братство – Fraternity“, Тоrоntо, Оntario, Canada, број 248, фебруар 1976, стр. 11). Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. з. ‘хрватским државним правом ’, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене…” (Види: др. Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство- Fraternity“, број 241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).

    Пројекти ватиканско-лондонског и старчевићанског тзв. „Југословенског Одбора“ и опсењена српска масонско-лондонска опозиција на челу са Вотсоном, Стидом, Трумбићем и Драшковићем, није могла „подности“ Николу Пашића, како то лепо рече Милан П. Ђорђевић у инструктивној и значајној књизи, коју је објавио под насловом „Србија и Југословени“, где између осталог стоји:

    „Г. Владимир Матијевић, познати наш родољуб из Загреба, чувши шта се све ради у хотел „Континенталу“, где се држаху конференције између г. Пашића и изасланика загребачког Народног Већа, мислио је да ће утицати на представнике српске опозиције, ако им и сам лично скрене пажњу на њихов погрешан рад. У том циљу он је једног дана отишао у хотел „Континентал“, и тамо нашао г. Д-р Воју Маринковића, коме је изнео разлоге са којих би представници српске опозиције требало да промене своје држање. Саслушавши г. Матијевића, Д-р Маринковић је одговорио: да, али реците ви то Драшковићу! – после чега је, на молбу г. Матијевића, г. Д-р Маринковић дозвао и Драшковића. Г. Матијевић је и Драшковићу поновио оно исто, што је г. Маринковићу већ био рекао; али се Драшковић није дао поколебати. Најглавнији разлог, којим је он правдао своје држање био је у томе, што ‘не можемо више да трпимо Пашића; подносимо га више од двадесет године, па више нећемо, досадио нам је’.
    И зато што нису могли подносити Пашића, они су помагали да се саботира државна идеја Србије! (Види: Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Београд, 1922, стр. 199).

    Што се тиче краља Александра Карађорђевића, треба имати у виду да су закулисни западноевропски и амерички имеријалисти-тријалисти имали озбиљну намеру да крунишу сина краљице Викторије, војводу од Connaught-а за краља версајске Југославије, а не витешког краља Александра Карађорђевића, који је ујединио наш несрећнии обесправљени српски народ, опростио сељачке дугове, спровео аграрну реформу, уочи атентата у Мерсеју 1934. године – „Until the First World War, relations between the German Order of St. John, the English Venerable Order of the Hospital of St. John of Jerusalem, and the SOSJ were mostly cooperative. The leaders of these organizations, many of them members of royal houses, were often close family relatives and/or financially interdependent. The European royal families were well aware of the survival of the SOSJ in Russia. Queen Victoria’s son, the Duke of Connaught, led the English Venerable Order of St. John of Jerusalem for many decades. He was closely associated with, and related to, Grand Duke Alexander and others of the Romanoff family. He had been present in 1894 at the marriage of SOSJ Protector Czar Nicholas II and Alexandra of Germany in the tiny Winter Palace Chapel, in which the chief relics and icon of the SOSJ were prominently venerated. Before Alexander I became its king, the Duke of Connaught had been seriously considered for the throne of Yugoslavia. He was Grand Duchess Victoria Melita’s uncle, and at one time was the potential father-in-law of SOSJ Grand Master Grand Duke Alexander’s daughter…“
    (Види: SOVEREIGN ORDER OF SAINT JOHN OF JERUSALEM, History and Lineage
    Charts Since 1797. https://web.archive.org/web…

    Довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора генерала Франка, јер су обојица конкурисали за капиталистичке кредите и туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продавали своје раднике „гастарбајтере“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.

    У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:

    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…

    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…

    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викоририје, одлукама Берлинског конгреса и програмом Коминтерне и Комунистичке Партије Југославије.

    Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ по извесном програму краљице Викторије ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).

    На овом месту допуштамо себи слободу да цитирамо само две-три странице из „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“, које се чува у Брозовој архиви у Београду…

    На стр. 6, 46 и 47, дословно стоји:

    „… шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну целију… На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије… Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве Партије)…“

    „…Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.
    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:
    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“

    Залуђени „српски“ комунисти – интернационалисти довели су у Србију 1941 године из Загреба Јосипа Броза Тита са знањем хрватског ратног злочинца Ане Павелића, да им у Србији покрене тзв. . “буржоаско-демократску” револуцију, која им је послужила као нагли прелаз у Брозову интермариумску, фабијанску, бундистичко-бољшевичку, великохрватску и перманентну троцкистичко-пролетерску револуцију.

    Залуђени „Српски“ комунисти-интернационалисти покренули су и грађански рат међу Србима 1941. године за рачун мрачних сила у Европи и Сједињеним Америчким Државама , које су у XIX столећу решиле да збришу српски народ са географске карте из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un Gouvernement Mondial? – Une super et counter-eglise, Paris, France, 1967, стр 129 – Ускоро једна Светска влада ? – једна супер, над или против-Црква).

    На антисрпском пројекту нашао се енглески Форин офис, римски Интермаријум, амерички Стејт департмент, њујоршко-совјетска Коминтерна и залуђени „српски“ комунисти-интернационалисти и опсењени масони окултисти, ритуалисти и идолатристи у Југославији. Створили су уочи и после Другог св. рата југословенску федерацију као нову Аустро-Угарску на челу са крвавим великохрватским диктатором и робовласником, западно-европским и америчким империјалистичким најамником Јосипом Брозом Титом (Види: Enver Hoxha, Imperialism and Revolution, Tirana, 1979).

    Разуме се, трајно су разбили и осакатили Србе и лишили их обнове и супстанце стварајући нове нације на њихов рачун, по угледу на самоубилачки Совјетски савез.

  15. @Реља

    „Изнели сте једну, веома тешку, ничим оправдану оптужбу! Клевету!
    Ако је неко сукривц за њихово страдање, поред главног кривца злочиначких усташа, онда би то могли (мада човек при оцењивању нечије одговористи мора бити веома опрезан) свакако раније наведена имена, српске провенијенције – која су држали, из ко зна којих им све разлога, интереса страну (велико)хрватским интересима. Све на штету опште српских!“

    Поновићу реченицу из свог првог коментара коју сте назвали клеветом, што није, али јесте оптужба, од које не одступам: Кривица краља Александра … састоји се у томе што је решио да прави заједничку државу са онима који су нас клали у Првом рату, (а да додам на основу онога што сте Ви рекли), и што се није одупрео српским политичарима из Хрватске који су држали страну хрватским интересима. А то због тога што му идеја водиља није била, прво и основно: шта су интереси државе Србије? За шта се његова војска тукла шест година?

    Две трећине мојих предака који су се тукли у тим ратовима се нису вратили кући. Зашто? Да би се сва та голгота поновила 20 година касније?

    2
    6
  16. Jugoslovenstvo је угушило СРБство!

    Регент Александар Карађорђевић се одрекао крштеног и миропомазаног
    имена Краљевине Србије и прихватио некрштено и немиропомазано име
    Краљевина СХС/Југославије.
    Проклето је мењати крштено име, по речима Светих Отаца!
    Чим се одрекао КРСТА, симбола Краљевине Србије, утро је пут симболу
    масонства – ПЕТОКРАКИ?!
    Зар коминизам није то проклетство?
    Велика Србија је била Богомдано решење (Карлобаг, Карловац,
    Вировитица), једнако добро за све народе и
    народности који би живели у тој држави, по слободно израженој
    вољи, на исти начин на који су се изјаснили и за заједницу
    Краљевине СХС.
    Регент Александар би био проглашен и миропомазан за Краља Велике
    Србије, и до дашњих дана Велика Србија би била монархија.

    “Југославија била камен о врату Србији
    у Мишљења 22. јуна 2018. 2 Коментара
    Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена.
    Држава изгубила 13 милијарди златних франака, због опроста ратне
    штете.
    Када је регент Александар Карђорђевић 1. децембра 1918. године,
    у кући трговца Алексе Крсмановића на Теразијама, прогласио да је
    створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, мало ко од присутних
    је могао и да помисли да ће новонастала држава имати проблема
    око признавања. Најмање су то очекивали српски политичари од
    својих ратних савезника.
    На захтев првог председника владе нове државе Стојана Протића
    за међународно признавање, одговор је врло брзо стигао из Париза.
    Француско министарство спољних послова, које је припремало
    Мировну конференцију, планирану за 18. јануар 1919. године, у име
    савезничких влада је послало телеграм следеће садржине:
    „Савезничке владе, примивши до знања учињену им нотификацију
    о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца под династијом
    Карађорђевића, присиљене су да јаве српској влади да не могу
    признати политичку промену извршену уочи Конгреса мира, који је
    једино позван да одлучи о коначној судбини територија и стварању
    нових држава.“
    Овакав одбојан став влада Француске, Велике Британије, Сједињених
    Америчких Држава, Италије и других земаља имао је само један
    разлог: свет је знао само за Краљевину Србију и краљевину Црну Гору,
    и савезници су признавали само те државе. За њих су Хрвати и
    Словенци били поданици једне поражене државе, против које су се
    они борили. Додуше, требало би рећи да је Италија претендовала на
    територију Истре и дела Далмације, па је због тога Хрвате и
    Словенце сврстала међу своје и „савезничке непријатеље“.
    Српски политичари, који су се здушно залагали за стварање
    Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и поред резервисаног става
    земаља Антанте, доносе одлуку да на Мировну конференцију у
    Париз пошаљу државну делегацију, која ће представљати Краљевину
    СХС. Да би се пред међународном јавношћу демонстрирало
    заједништво, и састав делегације је био на југословенској основи.
    Никола Пашић, као шеф делегације, и Миленко Веснић, посланик у

    Паризу, били су српски представници, Анте Трумбић, нови југословенски
    министар иностраних послова, и Јосип Смодлака, бивши далматински
    посланик у Бечком парламенту, заступали су Хрвате, а Иван Жолгер,
    професор универзитета и бивши министар у аустроугарској влади,
    био је словеначки представник.
    Међутим, овај труд владајућих кругова у Београду да у Париз пошаљу
    најугледније представнике сва три народа – био је узалудан. Учесници
    Мировне конференције ову делегацију нису третирали као југословенску,
    него као српску, из простог разлога што су дипломатске односе имали
    само са Краљевином Србијом. Последице таквог односа савезника
    одмах је осетио Анте Трумбић. Он је по доласку у Париз упутио допис
    свим министрима спољних послова, учесницима Мировне конференције,
    у којем их је обавестио да ће на овом скупу учествовати као министар
    иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
    Лицемерје Трумбића
    Док су српски политичари великодушно опростили материјалне обавезе
    своје „хрватско-словеначке браће“, такав однос хрватски и словеначки
    политички прваци нису имали према финансијским обавезама Србије.
    Њихово лицемерје се најбоље осетило 1921. године, када је доспела
    отплата државног дуга Краљевине Србије Француској, за кредите узете
    у току Првог светског рата, ради збрињавања српске војске и рањеника
    на Крфу. Др Анте Трумбић је за скупштинском говорницом поставио
    питање: „Да ли се те обавезе односе и на Хрвате и Словенце, пошто
    они тада нису живели у Краљевини Србији?“
    Сви шефови дипломатија савезничких земаља одмах су му одговорили
    да ће са задовољством контактирати и сарађивати са њим. Али
    одговор је био адресиран на „Његову екселенцију Анту Трумбића,
    министра иностраних послова Краљевине Србије“. Трумбић је био огорчен,
    никако није желео да носи титулу српског министра.
    Нешто слично се десило и Словенцу Ивану Жолгеру. Председник
    италијанске владе Виторио Орландо одбио је било какав контакт
    са њим, изјавивши „да не жели да разговара са делегацијом у којој с
    еди један министар бившег аустроугарског цара Карла“.
    Представници великих сила, за разлику од већине хрватских и
    словеначких, али и српских политичара, нису пристајали да се
    заборави ратна прошлост. Када је Анте Трумбић отворио питање да
    се Хрватима призна статус ратних савезника, председник Француске
    републике Жорж Клемансо је рекао:
    „Ми смо обавезни да водимо рачуна само о томе да је Србија од првог
    дана била на страни Антанте и да је поднела неизмерне жртве, а да
    је Хрватска била ангажована против нас, с оне стране барикаде.
    Све што Србија има, стекла је својом крвљу, хрватска крв више се
    проливала на другој страни. Ово је врло непријатна констатација
    коју морам да вам саопштим.“
    Последице уједињења са Хрватима и Словенцима нису се манифесто-
    вале само на политичком плану. Економске су биле још ригорозније.
    Цена коју је српски народ морао да плати због стварања заједничке
    државе била је превисока.
    У припремама за Мировну конференцију, сачињен је детаљан елаборат
    о ратним штетама које је претрпела Србија. Изгубила је више од
    милион људи, сваки четврти становник био је убијен, из рата је изашло
    264.000 инвалида и ратне сирочади. Више од 70 одсто привреде било
    је уништено. Комплетан железнички саобраћај је разорен, а укупна
    ратна штета износила је 13 милијарди француских франака у злату.
    Никола Пашић, који је био на челу југословенске делегације, очекивао
    је да ће захтев за исплату ратне штете бити повољно и брзо решен.
    Уместо тога, чекало их је огромно разочарање. Учесници Мировне
    конференције били су спремни да признају ратну штету Србији, због
    поднетих људских жртава и материјалног разарања, али су истовремено
    захтевали да Хрватска и Словенија плате ратну штету, јер су биле на
    страни поражене Аустроугарске.
    Председавајући Мировне конференције и тадашњи председник
    Француске републике Жорж Клемансо, то је отворено рекао:
    „Букнуо је велики рат, једна се југословенска држава (Србија) борила
    на нашој страни и сада жање славу и част, коју јој историја не може
    порећи. Насупрот томе, видимо Југословене (Хрвате и Словенце),
    који су се у редовима аустријске војске све до последњег часа борили
    против нас.“
    Чланови југословенске делегације су се и на званичним сесијама и у
    кулоарима залагали за то да се Хрватима и Словенцима опрости
    ратна штета. Српски представници, очито, нису знали колико тај
    опрост може да наштети српском народу. Др Анте Трумбић је на сваком
    кораку истицао да би било „политички штетно и непопуларно да
    Хрвати и Словенци плате ратну штету својој браћи Србима, са којима
    су се тек ујединили.
    Овим проблемом се лично бавио и регент Александар Карађорђевић,
    инсистирајући да не треба распињати народе новог краљевства Срба,
    Хрвата и Словенаца и „да се питање о ратној штети треба да реши
    праведније за нас“.
    На крају, представници великих сила су прихватили захтев
    југословенског регента да се Хрватима и Словенцима опросте сва
    ратна дуговања. Али то је истовремено значило и ускраћивање права
    Србији за ратну штету. Др Велизар Јанковић, који је као финансијски
    експерт био у југословенској делегације у Паризу, сведочиће доцније
    да је од 13 милијарди француских франака, колико је износила ратна
    штета Србије, нова југословенска држава, после великодушних
    материјалних опраштања „својој браћи преко Дрине“, могла да
    очекује нешто мало више од 500 милиона франака.
    Велике силе на париској конференцији, отписујући ратну штету
    Хрватима и Словенцима, нису нимало биле попустљиве када су у
    питању били државни дугови Аустроугарске. Све области које су се
    после завршетка Првог светског рата издвојиле из Хабзбуршке
    монархије, а то значи и Хрватска и Словенија, морале су паритетно
    а плате ова дуговања. Материјално оптерећење које је по овом
    основу обрачунато за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца износило
    је више од три милијарде динара. Да би парадокс био већи, српски
    народ је морао да отплати аустроугарске државне зајмове, који су,
    између осталог, подигнути и ради набавке оружја и муниције са
    ојима је 1914. године нападнута Србија“
    Иван Миладиновић / Новости

    2
    6
  17. Svako citajuci komentara saznajemo svi vise. Licno mi je zao , mozda rec gnev je bolja kada Tabloids ulicnim recnikom stavljaju jezive naslove O Kralju Aleksandru. Zao mi je I najmladjega sina Princa Andriju, sumnjam da je bilo samoubistvo.

Оставите коментар