На почетку трећег дела књиге „Јулијанова романса“ Јовијан, као командант гарде цара Јулијана, појављује се и као његов саветник, односно онај који стишава његов гнев према хришћанима
Портрет цара Јовијана у Виминацијуму (Извор: Википедија)
У свом делу Историја Амијан Марцелин наводи да је Јулијан непосредно пред смрт цара Констанција Другог имао упозорење о скорој царевој смрти. Док је био у близини места Вијена[1] у Галији током ноћи му се указала светла прилика која му је, како аутор наводи, неколико пута поновила „херојске стихове“ у којима се наговештавала скора смрт римског цара: „Кад Зевс до границе славног Водолије дође, a Кронос стигне до двадесет петог ступња Девице, Констанције, цар Азије, тад ће имати тежак и жалостан крај драгог живота.“ Након тог виђења Јулијан је био много сигурнији у себе.[2] Амијан, као паганин и поштовалац живота и дела Јулијана, наводи да је он као учен човек био упућен у предсказивање, називајући то „научном дисциплином“. Треба напоменути да се аутор текста Историја Амиан Марцелин, док је писао ово штиво, прилично трудио да у њега унесе свој позитиван став о паганизму.[3]
Сањајући своје демонске снове и предсказујући будућност клањем људи и животиња, Јулијан је покушао да обнови нешто што је разорено и нестало Христовим Васкрсењем. Зато је током своје владавине добио надимак Кољач. Свој горди ум потчинио је кнезу таме да би устао на Онога ко му је удахнуо живот. Разлог: власт. Мада је на то његово душевно и духовно стање веома утицао и туробан период његовог одрастања.
По смрти св. цара Константина 337. године његов син и наследник на трону Констанције Други ступа на престо у моменту кад војска погубљује већину чланова ближе царске породице који би могли бити претенденти на царски престо.
Током погрома убијен је и старији син Јулија Констанција, чије име историја није забележила. Ипак, поред његова два рођена брата Константина Другог и Констанса, у животу су остали и двојица дечака, полубраћа Гал (рођен 325) и Јулијан (рођен 331), који су били синови Јулија Констанција, полубрата св. цара Константина. Сматра се да нису били погубљени јер су били малолетни, односно, Гал је био прилично болешљив и сматрало се да неће још дуго живети, док је Јулијана склонио његов ујак епископ Јевсевије Никомидијски, будући архиепископ Цариграда, познати поборник Аријеве јереси и пријатељ цара Констанција. Касније то чини жена цара Констанција Другог, Јевсевија, која такође Јулијана спашава од сигурне смрти, док Гал, који ће касније добити титулу цезара, ипак бива погубљен.
Бронзани новчић с ликом цара Јулијанa Отпадника (Извор: Википедија)
Цар Јулијан у своме „Писму Атињанима“ пише о томе: „Познато је да сам по очевој страни пореклом из истог рода као и Констанције по очевој страни. Наши очеви су били браћа, синови истог оца. И блиски рођаци какви смо били, како се према нама понашао овај најхуманији Цар! Шест мојих рођака, и његових и мог оца, који је био његов рођени стриц, а такође још једног стрица, обојица са очеве стране, и мог најстаријег брата, убио је без суђења; а што се тиче мене и мог другог брата, намеравао је да нас погуби, али нас је коначно послао у изгнанство; и из тог изгнанства ме је ослободио, али му је (Галу) одузео титулу цезара непосредно пре него што га је убио. Али зашто да препричавам, као из неке трагедије, све те неизрециве страхоте? Јер се покајао, речено ми је, и боде га кајање; и сматра да је његово несрећно стање бездетности због тих дела, а том узроку приписује и свој лош успех у персијском рату. Тако је бар тада био говор суда и оних који су говорили о личности мог брата Гала, блаженог сећања, који је сада први пут тако уобличен. Јер након што га је усмртио мимо закона, није му дозволио да дели гробове својих предака, нити му дао побожну успомену.“
Током школовања у Атини Јулијан је упознао св. Григорија Богослова који је већ тада приметио да у њему постоји тамна сенка и да ће ускоро нанети велико зло хришћанима: „Двојак је узрок овог његовог доласка у Атину: један прихватљив – упознавање Грчке и школовање у њеним училиштима; други, прикривен и познат само малобројнима – саветовање са тамошњим жрецима; у то време његова нечастивост још није избила на површину. Показало се да тада нисам погрешио у процени овог човека, иако немам искуства у тим стварима. Непостојаност његовог карактера и несвакидашња узбуђеност нагнали су ме да проценим његову личност. У њему нисам видео ништа лепо: врат му је био млитав, плећа избачена, поглед скривен, очи хитре, нагле и свирепе, ноге климаве и шљампаве, нос висок и горд, црте лица смешне и изазивају смех, трза и забацује главом без икакве потребе, реч му је спора, питања неповезана и бесмислена, одговори невезани и неконтролисани, без логике и смисла”.
У житију св. Василија Великог спомиње се да су светом Василију током школовања другови били свети Григорије Богослов, филозоф и софиста Либанијус, као и Јулијан, са којим ће св. Василије касније имати велики сукоб.
Преко неоплатонизма, религијско филозофског правца, Јулијан долази у контакт са окултизмом. У то га највероватније уводи неоплатоничар Марко Ефески, који му је био пријатељ и духовни учитељ. Постоји мишљење да је он много допринео да Јулијан крене у рат против Хришћанства, да се окрене обожавању култа Сунца и Митре, као и да себи постави главни животни циљ, освајање власти.[4]
Непостојање царског наследника, јер цар Констанције Други није имао порода, добијање титуле цезара 355. године, као и женидба са царевом сестром Јеленом (постоји предање по коме Јелена оптужује Јулијана цару Констанцију за лицемерство, јер је украо злато и драгоцености које му је она оставила на чување током њеног ходочашћа по Светој Земљи) утицали су на то да он буде поштеђен од могућег погубљења које је доживео његов брат Гал. Те исте године он од цара бива упућен у Галију ради одбране западне границе римског царства. У окршајима с разним племенима он се показао као искусан војсковођа и задобио поверење војске, јер не само да је у тим биткама побеђивао, већ је живео веома скромно, једући војнички оброк, спавајући на земљи, поштујући личност војника. Војска га је ценила и заволела. После смрти жене Јелене 360. године, привид аскетског живота још је више појачан. Брада коју је пустио била је симбол његове тежње ка филозофији.[5]
Цар Констанције Други умире 3. новембра 362. године. Одмах по сазнању о смрти Констанција, Јулијан као једини август са војском хита ка Цариграду где га народ радосно дочекује. По доласку у Цариград Јулијан више не скрива своје паганско опредељење и почиње с обновом паганских храмова и жртвоприношења. Потом 4. фебруара 362. године доноси Едикт о толеранцији, којим дозвољава обнављање паганских храмова и обреда. Намерно позива из прогонства православне епископе који су због аријанаца били у прогонству, лукаво говорећи да сваки од њих може слободно да исповеда своју веру, а сам знајући, како каже Марцелин: „да ни једна звер не мрзи толико људе, колика је међусобна нетрпељивост већине хришћана“. Иза овога се, у ствари, крила жеља да се још више продуби нетрпељивост између јеретика и православних. Под Јулијаном је поново започето свесно ширење паганског учења и рат против Бога, како речима тако и делима. Започета је обнова паганских храмова, приношење крвних жртава идолима и многе књиге су написане против Цара Славе, Христа Спаситеља.
Трећи део књиге већ поменутог дела Јулијанова романса говори о догађајима који ће цео познати свет увести у вртлог компликованих историјских догађаја у коме ће многи страдати, међу којима и тадашњи цар Јулијан.[6] У његовој непосредној близини налази се командант његове гарде, Јовијан, потајни хришћанин.
Драган Петровић: О једном Београђанину – цару Јовијану и његовом времену
На почетку трећег дела књиге Јовијан, као командант гарде цара Јулијана, појављује се и као његов саветник, односно онај који стишава његов гнев према хришћанима. Нетрпељивост цара Јулијана према хришћанима и његову жељу да их сурово казни Јовијан ублажује речима да је за хришћане страдање нешто свето што их чини светим мученицима пред Богом, и да они то прижељкују, док са друге стране сама војна експедиција у правцу Персије може да претрпи велике последице, јер Јулијанову војску чини и велики број хришћана.
Слично је и са Јулијановом намером да поруши цркве, говорећи да су оне некада биле пагански храмови и да се опет могу претворити у то. Овде се намеће питање како је могло да дође до оваквог дијалога између хришћанина и отпадника, богоборца? Зашто је Јулијан држао поред себе Јовијана као најближег и најповерљивијег сарадника? У тексту Јулијанове романсе стоји да је Јулијан веровао да је Јовијан отпадник од вере, као и он. Међутим, велико поштовање међу војницима које је Јовијан задобио својом храброшћу и знањем војне вештине помогло му је да не буде погубљен од стране Јулијана кад је пред њим јавно исповедио да је хришћанин.
Одмах по доласку у Цариград Јулијан приноси жртве демонима и јавно показује своје отпадништво од хришћанства. За разлику од Рима, где народ није одао поштовање новом цару, народ у Цариграду је уплашен отвореним паганизмом цара Јулијана. Познат је случај једне личности спремне да жртвује живот за Христа. У својој преписци с Јовијаном велможа Максим исказује своју спремност на страдање, што ће се касније и десити.[7] Гурнувши Јулијана приликом демонског жртвоприношења Максим страда, и то је попраћено страшним знамењем на небу, а Јовијан тајно сахрањује тело мученика. Читајући једно од Максимових писама, Јовијана хвата неуобичајени сан и он доживљава, како каже аутор, алегоријско виђење вере у виду скромне жене. Женска особа у виђењу држи у својој руци два величанственa венца која су сва у сјају и тешко могу очима да се сагледају. Она му обећава ускоро један од њих. Јовијан их назива венцима победе истине. У исто време она му говори да је свесна искрености његовог ума и да је он узрастао под њеним крилима. Помиње да су га још од мајчине утробе родитељи посветили њој.[8] С обзиром да у хришћанској традицији нема алегоричних или метафоричних стилских фигура представљених у виду мушких или женских ликова везаних за идејне или филозофске ставове, оправдано се може сматрати да се овде ради о виђењу Пресвете Богородице.
Цар Јовијан
На Јулијановом двору тада борави египатски маг Галас који позива Јулијана на прогон хришћана и рушење цркава: „Богови су мојим рукама послали поруку теби: Докле ће твој мач почивати од Назарећанинових људи; јесу ли храмови њихових сабирања више од храмова богова ваших? Докле год je твој мач даље од њих не можеш победити у својим ратовима, и док су њихове цркве у изобиљу, не можете напредовати у свом царству. То је воља богова. Ево доказа које вам не натурам. Ако сам вас лагао, нека ми суде богови, и нека моје очи не виде освету која ће се извршити над Галилејцима!“[9]
Слушајући његов захтев Јулијану, Јовијан одлучује да Галаса убије, што чини једне ноћи у његовом шатору. Он га удављеног качи на Аполонов кип који је био постављен у Галасовом шатору. Јулијан уплашен наређује да се тело египатског мага баци псима јер сматра да је Галас удављен од богова јер је хтео да поруши хришћанске цркве које су раније биле пагански храмови.[10]
С великом војском од преко сто хиљада војника Јулијан креће у правцу Антиохије ка Персији, с намером да рат, започет у време цара Констанција Другог, оконча победом Римског царства.
У наставку, непознати аутор текста Јулијанова романса говори о великом страдању хришћана на територијама Блиског Истока, у Антиохији, Сирији, Самарији, у градовима и селима, у време кад се цар Јулијан са својом војском приближавао границама Персије. Велики број њих страда без икаквог суђења, без записа њихових имена и страдања.
Бедеми Антиохије са западне стране (Извор: Викимедија)
Док поменути прогон хришћана траје, Јулијан шаље Јовијана напред, преко реке Тигар, као претходницу своје војске. Током првих сукоба између две војске, Јовијанова претходница побеђује персијске јединице и тада почиње преписка између персијског цара Шапора и Јовијана. Доносилац писма је Персијанац, генерал или свештеник, Аримхар Мопта, који ће током предстојећих сукоба често бити у близини Јовијана. Шапор се у писму позива на предсказања о скором поразу римске војске, али истовремено моли Јовијана за милост према грађанима Персије током сукоба. Јовијан се обавезује да ће покушати да сачува персијски народ током сукоба, што ће касније и учинити. Истовремено, он подсећа Шапора на непрекидне упаде персијске војске на територије римског царства. Овим речима Јовијан задобија наклоност Аримхара Мопте, који га упозорава о скорој концентрацији Шапорове војске која се још у потпуности није окупила.[11]
На путу ка Антиохији Јулијан се среће са Јеврејима, који моле да им помогне у обнови Храма у Јерусалиму. Он од њих захтева да се моле идолима за успех у предстојећем походу на Персију, а за узврат им обећава десетоструку помоћ у изградњи храма. Главни свештеници траже дозволу да се откопају и рашчисте темељи Храма.[12]
Наступајући ка Персији, у месту Харан, сусреће га група Jевреја из Едесе, њих око седамсто са своји рабином Хумунусом. Кад су чули да је прешао Еуфрат, похитали су кa њему тајно напуштајући Едесу, не желећи да изазову гнев хришћана. Овај већ поменути догађај утврђује Јулијана у намери да после победе у походу казни грађане Едесе због одбијања да приме цара са војском у град, као и да испуни жељу Jевреја и подигне разорени јерусалимски храм. На то Јевреји исказују покорност и ревност цару отпаднику, обећавајући да ће му отворити јужна градска врата кад буде дошао час да се казне хришћани града Едесе.
Турско утврђење у Харану, на месту где је раније било Римско утврђење (Извор: Википедија)
По повратку у Едесу, Јевреји који су се поклонили Јулијану били су погубљени од стране римских војника, чија је јединица од око хиљаду осамсто људи била смештена у Едеси. Јулијан убрзо сазнаје за тај догађај и доноси чврсту одлуку да хришћане Едесе погуби пре започињања директних сукоба с Персијанцима. О томе обавештава и Јовијана, који се са претходницом војске налазио у граду Нисибису, који је био на самој граници између Римског и Персијског царства, трпећи сталне нападе персијских царева.[13] Обузет тугом због предстојећег страдања хришћана града Едесе, Јовијан одлази до епископа града Нисибиса Валгаша, кога затиче са народом у пећини где служи Литургију.[14]
У наставку текста о Јулијановом боравку у Харану и приношењу жртава идолима, Теодорит Кирски пише да је по завршетку паганског обреда у храму Јулијан наредио да се врата храма затворе и да се постави стража на вратима до његовог повратка из рата у Персији. По његовој смрти храм је отворен и у њему је пронађено теле распорене жене обешене за косу. Њена јетра је послужила жречевима ради гатања и предвиђања будућности предстојећег рата с Персијанцима.[15]
Претходно, Јулијан пише Јовијану захтевајући од њега да казни Едесу, у којој, за то време, сав народ почиње пост и молитву ради спасења Едесе. Јовијан испуњен болом отвара писмо пред олтаром и моли Бога за Едесу: „Молим Те Господе, прибери се у дане слуге Твога и брзо га ослободи од живота; јер сам постао сувише слаб од несрећа и уздаха, који ме сваки час обузимају из ревности за Цркву Твоју и за Твој хришћански народ, који узима Твоју Крв и Твоје Тело. Како може душа слуге Твога да издржи такве болове? Ја сам јадан и слаб. Немам снаге да се борим против заблуде, ако ми Твоја милост не притекне у помоћ; и моја ће бити кривица; али молим се за преобилну милост Твоју, учини са слугом Својим једно од двоје: или узми живот мој од мене и отпусти ме да се одморим са оцима својим, или скини са нас тешки јарам злих који нас је ставио под власт паганства, и ослабио нас. Он нема одмора за нас, али има другу идеју са нама; овај лудак је водио своје ратове против нас. У сваком тренутку он се бори против наше вере. Ако ће твоја моћ бити са нама, имамо наду да ћемо победити; јер шта је сила наша, и шта можемо ми нејаки без подршке Твоје, Господе? Ништа. Али ми се ослањамо на обећања Твога благослова. Едески сабор је изашао пред тиранина, и није се уплашио, јер је обећање које си му дао било чврсто и сигурно; наиме, да непријатељ никада неће имати власт над њим. О Истинити, који не лажеш, сачувај мир са блаженом Едесом, као што си обећао. Исуши од ње силу злих. Угаси силу његовог гнева да јој не науди. Распрши росу сажаљења Твога на тврђаву која је сачувала веру Твоју; и заштити под крилом милости Твоје становнике њене који се држе Крста Твог. Господе, запамти овај град по савршеној вери. Пре него што је Тебе познала, веровала је у Тебе; пре него што је Тебе видела у телу, признала је Твоје понижење. Ругала се и напустила обожавање клесаних ликова; да, и долично се поклонила Твоме скромном Крсту. Ко неће прославити веру Едеску? Чак ни данас, када се над њом дижу олује, она није одступила од истине, нити је отпала од свог веровања; али у нади на обећања Твоја, као камењем каменовала је тиранина увредама, речима прекора као да га је стрелом ранила. Ко може помоћи у страдању овог хришћанског града, јер видиш, тиранин прети да га уништи! Не, Господе, молим Те, не услиши безбожнику његову жељу; нека његов план не буде доведен до краја. O Господе, одврати његов зли наум од тврђаве која Те обожава, да би Ти избављени захвалили, спасени уз помоћ Твога благослова. Молим Те, о надо и очекивање душе моје, услиши молитву грешног слуге Твога, и прими мољење кривца који је Теби завапио у тузи срца и страдању душе своје. Нисам се постидео због своје кривице да стојим пред вратима Твојим; Твој утешни ехо, који подстиче грешнике да стану на вратима Твојим, пружио ми је руку, привукао ме је и одвео до Твојих врата; у страдањима мојим, Господе, нестадоше безакоња моја; а у болести моје душе, чак и када сам био грешник и крив, дошао си пред моје очи, и са лажљивим лицем покуцао сам на врата саосећања Твога. Молим Те Добри, чија рука обилно даје, не испрати ме празна од врата Твојих, него као награду сузама мојим подари мир Цркви Твојој, покој деци Твојој и спасење тврђави Хришћана који су нашли уточиште у Теби. А што се мене тиче Господе, који сам пострадао на понижењу Цркве Твоје, удостој ме да видим њено уздизање. Кад очи моје виде спасење Цркве Твоје, онда ми реци да се придружим мртвима, да у миру заспим са костима предака мојих!“ Тако Јовијан заврашава молитву бацајући прашину на себе, поклонивши се олтару и владици Валгашу.[16]
Едеса, утврђење са античким остацима (Фото: Rauf Maltaş/Агенција Анадолија)
На Јовијана исцрпљеног од туге Бог пушта сан у коме му се јавља св. великомученик Меркурије у војничкој опреми, држећи у руци лук са три стреле. Свети Меркурије га пита зашто је тужан, а Јовијан му одговара: због недаћа и понижења које Црква доживљава. Свети му одговара да је Јовијанова молитва изашла пред Бога и да ће после 12 недеља доћи спасење за Цркву јер му је наређено да са једном од три стреле убије „прљаву свињу“, отпадника Јулијана. Обавештава га и о његовом исходу: „А ти Јовијане који си желео своју смрт, у своје време ће ти се доделити, по вољи Господњој, када прође време и достигнеш меру својих дана. На одморишту ће се десити одлазак твој и у миру ћеш се прибројати очевима својим“. У погледу града Едесе, св. Меркурије каже да он неће бити разорен, јер ће цар Јулијан добити савет од магова и гатара да не напада Едесу. Као уверење да ће све бити тако, св. Меркурије каже Јовијану да ће у зору примити писмену поруку злог цара Јулијана у којој ће му он рећи да је пресуда Едеси престала. Тако се и десило.[17]
Пре но што је стигао у Нисибис Јулијан од Јевреја прима оптужбе да епископ Валгаш и хришћани у његовој војсци одржавају службе. Они обавештавају Јулијана да су о томе известили Јовијана, који није уважио њихове захтеве да заустави богослужења. Знајући да је Јулијан близу града Нисибиса, Јовијан упозорава Валгаша да је боље да се прекине са богослужењима јер је Јулијан пред вратима. Валгаш му одговара да је Бог Јовијана ставио на чело а да они тај захтев не могу да прихвате. Спремни су да умру много пута за Христа, који је једном умро за њих. Ове речи изазивају сузе код Јовијана, који их преко слуге Кресурса још једном моли да се склоне, али се хришћани са епископом спремају за долазак цара отпадника још ревносније, са песмама и молитвама Богу.[18]
По уласку у Нисибис Јулијан наређује, по поновљеној тужби пагана и Јевреја, да се хришћани затворе у пећине где се окупљају, а да се на улаз у пећине поставе балвани и да се стави његов печат на улазе. Затим Јулијан испитује Јовијана зашто је дозволио хришћанске службе у Нисибису. После расправе са Јовијаном издаје наредбу да се ражалује, и да му се скину сви официрски чинови. Без страха, Јовијан проводи време у молитви Богу за епископа Валгаша и хришћане Нисибиса.[19]
Драган Петровић (Извор: Радио Слово љубве)
Непосредно по смењивању Јовијана, цар Јулијан добија писмо које је персијски генерал (или свештеник) Аримхар Мопта упутио Јовијану. Писмо је било одговор Аримарха на догађаје који су се десили током преговора са Јовијаном. Тада се десило чудо, када је Аримарх имао виђење десне руке која држи круну изнад Јовијанове главе. Схватајући да је круна римског царства намењена њему, заклињући Јовијана, питао га је којем Богу он служи? Када је сазнао да је Јовијан хришћанин, његов ум и срце су доживели преумљење. По повратку у своју земљу Аримхар Мопта се крштава од стране свештеника Јакова у месту Бетлафет. Чувши да се Аримхар крстио, Јовијан му упућује писмо утехе. У једном делу писма Јовијан моли Аримхара да заустави крвника хришћана персијског цара Шапора овима речима: „Ако си се, брате мој, заиста обукао у Христа, и ти верујеш у Њега свом душом својом, испитај своју веру у светлу кривице Шапора, непријатеља наше вере, и захтевај смрт овог месара неправде, чији је мач тридесет година извучен над нама, а још увек није задовољан нашом крвљу.“[20] У одговору на Јовијаново писмо, Аримхар пише писмо у коме изражава спремност да помогне у победи римске војске упозоравајући Јовијана на велику моћ персијске војске у борбама које следе.
Читајући писмо намењено Јовијану, Јулијан са великом радошћу ослобађа одговорности Јовијана, мислећи да је он својом вештином приволео Аримарха да постане савезник Римљана и да је на тај начин мудро припремио победу римске војске. Наређује да се хришћани ослободе, да се у граду спали јеврејска синагога и да се 6 угледних Јевреја, који су оптуживали Јовијана, разапну у римском логору. На предлог Јовијана, Јулијан даје слободу свим верским култовима, објашњавајући да хришћане није казнио јер се и они моле за победу римске војске.[21]
Књига под насловом Хроника о Сирту описује епископа Ула који у Нисибису позива хришћане жељне Царства Небеског да крену с њим у правцу села Маре. Највероватније се ради о месту Ума ел Мара (у преводу с арапског Мајка Маријина). Њима се придружује и Јовијан желећи да напусти Јулијана и његову војску. Тада му се јавља анђео који му говори: „Христос је примио твоје дело. Не буди тужан и не бој се за Улу, неће бити повређен нико од његових људи. Врати се у свој камп и настави да заповедаш својом војском. Уз твоју помоћ ћу их привести у хришћанство. Не откривај своју веру јер имам нешто друго за тебе. Кажи Ули и онима с њим ово што сам ти управо рекао!“[22]
Филип Вуд, Хроника о Сирту (Извор)
По свој прилици, у то време је Јовијан срушио идола Абизала у Нисибису, како се наводи у књизи о никејским и постникејским оцима.[23] То појашњава разлоге због којих су пагани, а с њима и Јевреји, устали против Јовијана и хришћана из Нисибиса. Потврду имамо и у житију светог Јефрема Сирина, који у својој Химни о Нисибису, у 14. стиху, изражава захвалност потоњем цару Јовијану, упркос томе што је по његовом зацарењу и препуштању Нисибиса Персијанцима св. Јефрем Сирин са свим становницима морао да напусти град и пресели се у Едесу, где је остао до краја живота. Стих из Химне гласи:
Ево слава новог краља одјекује и долази на свет!
За размажене он је утеха, а за уништитеље ужас.
На похлепне бљување је дошло, да изнесу све што су прогутали.
Нека се и они уплаше пред тобом,
да се између свештеника и праведног краља укину пређашњи обичаји.
Благословен онај који се разгневио, обратио се и смиловао![24]
[1] У неким преводима овај град се означава као Беч, главни град Аустрије, што је грешка у преводу.
[2] А. Марцелин: Историја, предговор, превод и објашњења, Милена Милин, Просвета, стр. 223
[3] Исто стр. 221
[4] Сократ Схоластик, Историја, стр. 147
[5] Chronicle of Séert: 2; 34. Another version of the Julian the Apostate стр. 8
[6] Књига Јулијанова романса је у савременој науци под знаком питања, првенствено због тога што званични аутор није познат и због изразито хришћанског приступа опису тадашњих догађаја. Коришћењем различитих извора приликом истраживања живота цара Јовијана у великој мери је потврђена њена историјска вредност, што ће се видети у даљим наставцима текста о животу цара Јовијана.
[7] Јулијанова романса стр. 97.
[8] Sir Hermann Gollancz: Julian the Apostate, Oxford University Press, London 1928, рр 98.
[9] Јулијанова романса, стр. 99.
[10] Исто, стр. 99 – 100.
[11] Јулијанова романса, стр. 112-116.
[12] Исто, стр. 117-126.
[13] Јулијанова романса, стр. 148-150.
[14] Епископ Валгаш се везује за св. Јефрема Сирина. Сматра се да је постао епископ Нисибиса после св. Јакова Нисибиског, духовног оца св. Јефрема Сирина, American Foundation for Syriac Studies, Patriarch of Antioch and All the East – Mar Ignatius Afram Barsoum; такође: The Cambridge Ancient History, Volume 13 edited by Peter Garnsey, Averil Cameron; Encyclopædia Iranica: Balāš
[15] Теодорит Кирски: Класична историја, глава XXI
[16] Јулијанова романса, стр. 151-153.
[17] Јулијанова романса, стр. 153 -155.
[18] Sir Hermann Gollancz: Julian the Apostate, Oxford University Press, London 1928, рр 161-162.
[19] Јулијанова романса, стр. 161-165.
[20] Јулијанова романса, стр. 165-166.
[21] Јулијанова романса, стр. 166-172.
[22] Patrologia Orientalis 5, Chronicle of Séert, pp 14.
[23] Philip Schaff: Nicene and Post-Nicene Fathers, Series II, Volume 13, pp 296.
[24] Исто, pp 192.
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар