Зашто ми поред раскошних џамија / Синагога Пагода Катедрала / Правимо фаму и надувавамо / Наше цркве и манастире / По заскоцима и пустолинама/ Поготову оне по Косову и Метохији
Матија Бећковић (Фото: Недељник)
Одрастао сам поред цркве
Светог Марка на Ташмајдану
Али ми је увек била далеко
Да у њу никад нисам крочио
Камоли запалио свећу
Или Боже саклони светио водицу
Пролазећи годинама поред ње
Решавао сам се да једном уђем
Да баш видим шта тамо раде
Али све некако хоћу нећу
Данас ћу сутра ћу
И никако да стигнем
Од силних обавеза
Црква Св. Марка у Београду (Извор: bookaweb.com)
Али кад сам се једном
Приликом неке туре по истоку
Обрео у будистичком храму у Бангкоку
Баш сам се надахнуо
И унутра и одложено
Док сам јео дупли чизбургер
У Хилтону преко пута
Други пут
У продуженом викенду у Турској
Групно смо посетили Чамилицу
Највећу џамију у Истанбулу
Где сам био толико усхићен
Да су ме једва извукли напоље
Да не закасним на авион
Узбуђење је достигло врхунац
Тек у фри шопу на аеродрому
Недуго затим у шопинг тури у Паризу
Кад сам видео угљенисану Нотр Дам
Човеку није свеједно
Кад види изгорелу лепоту
Срећом одмах поред ње је Буланжерија
Којој ако могу да судим
Нема равне на свету
Пожар у катедрали Нотр Дам (Фото: РИА Новости / Доминик Бутен)
Као члан делегације
Био сам и у Москви
И видео Храм Христа Спаситеља
Који очекивано изгледа
Сербаков кафе је одличан
Али фаце су некако превазиђене
Мада руку на срце
Има баш добрих радњи у ГУМУ
И што сам више видео
Више сам се чудио
Зашто ми поред раскошних џамија
Синагога Пагода Катедрала
Правимо фаму и надувавамо
Наше цркве и манастире
По заскоцима и пустолинама
Поготову оне по Косову и Метохији
Пећка патријаршија (360 фото: Србољуб Милосављевић)
Мада после свега
Не кажем да ми не пада напамет
Да једном уризикам
И уђем и у ону цркву испред куће
Споменуту на почетку песме
Где је недавно близу ње
Отворен Старбакс
Извор: Јеж,април–јун 2024, год. 89, бр. 3187-3189, стр. 5.
Опрема: Стање ствари
(Журнал)
Categories: Гостинска соба
“A ja umoran od svih satira na račun sitnih buržuja, religije, popova, crkvenjaka, hodža, nisam hteo da zatvorim oči ni pred socijalnim i političkim pojavama u Novoj Jugoslaviji.” Tako je svojevremeno pisao Branko Ćopić, koji je tokom rata bio ne samo partizan već i komunistički komesar. Jednog dana smučilo mu se od “pobjednika tranzicije” svoga doba i pisao je kako su partijski uhljebi izdali ideju komunizma jer su postali novi buržuji i interesuje ih samo luksuz dok za gladne mase ne haju. Da ponovim, nije kritikovao komunizam, no je kritikovao komuniste koji se komunizma ne pridržavaju. E, u totalitarnom društvu to nije promaklo partiji pa ga je Tito (znate onaj što smo mu prije par godina digli spomenik po sred glavnog grad?) javno prokazao: “On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dole, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput i zauvek da neprijateljske satire, koje idu za tim da razbijaju naše jedinstvo, nećemo dozvoliti…Njegova je stvar da uvidi svoje greške i da krene putem kojim idu naši socijalistički književnici.” Za vođom to su napravili i uvijek za ujedanje za račun gazde spremni Crnogorci poput Đilasa koji će i sam kasnije doći na slične zaključke kao Ćopić, a i na slični progon partije (naravno nije đilas bio jedini, partija je bila jednistvena). Nakon toga, iako do tad uspješan koliko jedan od omiljenih režimskih pisaca samo i može bit, otkazane su mu sve književne večeri, djela mu se odbacuju, u književnom klubu pisci ne žele da sjede sa njim, pojedine kolege poput Mihala Lalića (crnogorci uvijek najveće sluge režima) javno ga pljuju, i posle decenija takvog kinjenja i izolacije 26. marta 1984, Branko Ćopić se bacio s mosta. E sad, ja mogu da prihvatim da je Branko rođen početkom XX vijeka u nekim bosanskim vukojebinama bio toliko naivan da misli da će komunizam donijet sreću, ali zamisli ljude koji dan danas misle ono što je on mislio prije no je vidio u šta se pretvorilo, npr ženu kolumniste vijesti koja sa džinovskim srpom i čekićem ide ulicama kotora i maltretira strance koji su izbjegli od komunizma u Vijetnamu. PS Kad je onaj datum kad u CG samoproklamovani antifašisti slave Borislava Pekića koji je morao da pobjegne iz njihove antifašističke utopije da ga ne vrate u logor?
Na parlamentarnim izborima EvRoPA SaD je odnijela pobjedu u Beranama, u Herceg Novom, u Bijelom Polju, u Kolašinu, tj onamo gdje su srbende, prave krstovi od kola i sl, ali znate gdje nije bila ni blizu pobjede? Na Cetinju, u Tuzima, u Gusinju, u Plavu, dešavalo im se da ni po 100 glasova ne prebace baš u onim sredinama u skladu sa čijom mišljenjima su u potpunosti uskladili spoljnu politiku. I vjerujte nije niko drugi kriv što ste vi klovn od naroda, sve se ovo znalo tri godine prije tih izbora. Al akoe crkvi dobar, i meni je dobar…
Spajić je lik koji je u martu 2021 protivno zakonima koje je njegova vlada uspostavila pošao na sahranu Atanasiju za kojeg je pričao da “nije običan čovjek”, lik nije izbijao iz crkve … dok nije dobio posao za stalno 🙂 # ProsječniCrnogorski(((srbin))) Kolašin je pun DPSovaca. I Jugoslovena. Tako da tamo glasanje za PES ne iznenađuje.
Znate oni likove koji pričaju “dogodine na lovćenu”, “Njegoševa Crna Gora”, “ne zaboravi ko ti je bio đed”, e pa pitajte ih gdje im je bio đed kad se kapela rušila i što je tačnu 0 (nula) njih pokušalo to da zaustavi, ali zato jesu pojedini učestvovali.
Istina je da druga Bećkovića niko nije osamdesetih video ni blizu crkve Sv. Marka a kamoli u crkvi ali ne zato što nije od obaveza stizao (taj u životu nije radio koliko radnik Maksija uradi za mesec dana) već zato što je tad bio nosilac nagrade sedmojulskog ustanka i nije mogao da naplati višenje po crkvama.
Ako ima naivčina koji živi nisu da li će član krunskog saveta i nosilac nagrade sedmojulskog ustanka drug / gospodin Matija Bećković ipak naići u crkvu Sv. Marka sad kada je preko puta Starbaks, mogu da posvedočim da je Bećković još 29.04.2017. u njoj bio kao jedan od govornika na promociji zbirke pesama Dečanski Bruj autora Ranka Đinovića, tj pošto je kanula neka parica (prvi Starbaks u Srbiji je otvoren tek 2019.).
Што, наместо “ старбакса „, не стихоклепа “ луј витон „, београд на води, научно – развојни центар, ковид болницу, летећи такси, мобилни респиратор тато од оље ? Је ли са уручењем медаље за најјуначнијег грађанина отоич дошло и одлучење од храбрости и части, залучио се “ компромис „, рајетинска свест, евет песниче ефендијо ?
„…Мој деда није видео света,
улице светле, земље далеке.
Али је умро с песмом у оку,
грлећи бразде, ливаде, реке.
Мoj деда није умео ништа,
што данас људи знају и могу.
Ал’ ником није дугов’о зеру,
‘сем српску душу, Господу Богу…“
Из песме „ Мој деда није енглески знао“
Година 1944-2024. Удба је великохрватски црвени гестапо.
Године 1961. у Загробу (бивше Србиново) Удба је смакнула Бранка Миљковића.
Године 1984. у Јозефштату (бивши Београд) Удба је смакнула Бранка Ћопића.
Титоисти или црвене усташе клевећу о самоубиству србских књижевника.
Бранко Ћопић је српски књижевник? Онај који је деци сервирао славопојке о пољару-алкохоличару који “кока брадате четнике” јер му је у некој пуцачини устрељено кљусе???? Тај Бранко? То нек Бог опрашта, ако жели, ја нећу никад.
И баш ме брига за његов неспорни књижевни таленат, а још мање марим за то што се замерио свом идолу другу Тиииити и црвеној олигархији па је своје дане проводио у бедном, мишијем страху да га не поједе оно што је толико пропагирао.
Не ваља се радовати ичијој смрти, као ни самоубиству. Ја то и не чиним, али сматрам прикладним начин на који је окончао своје овоземаљско постојање!
“Бранко Ћопић је српски књижевник?”
Jeste.
“Онај који је деци сервирао славопојке о пољару-алкохоличару који “кока брадате четнике” јер му је у некој пуцачини устрељено кљусе????”
Odlične i poučne knjige sve do jedne, pogotovo kad uzmeš u obzir milje iz kojeg glasači SNS-a dolaze.
“То нек Бог опрашта, ако жели, ја нећу никад.”
Realno, ti se ne pitaš ništa ni na nivou zgrade u kojoj živiš.
“И баш ме брига за његов неспорни књижевни таленат”.
Ni ne odaješ utisak osobe orjentisane ka čitanju.
“а још мање марим за то што се замерио свом идолу другу Тиииити и црвеној олигархији”
Kad je Tito umro – priča Kuruzović – našao sam se sa Brankom poslije mimohoda u Skupštini. „Šta si napisao u oproštajnoj posveti“, pitao sam ga. „Napisao sam“, kaže mi, „da je Tito došao iz bajke, u veličanstvenu borbu za slobodu i da se u bajku vratio“.
“па је своје дане проводио у бедном, мишијем страху да га не поједе оно што је толико пропагирао”.
“Vi hrabri živite, i opet preživljavajte ono crno i ono prošlo. Ono što vam ponovo dolazi. Ja ne mogu i neću”.
Ono što je Ćopića slomilo je to da će kao starac opet proživeti isto ono što je proživeo u mladosti, a ne nesporazum sa tad već godinama mrtvim čovekom. Poslednjih godina života je bio orjentisan ka pisanju o dezintegracionim procesima koji su zahvatili zemlju i bio je revoltiran što nije dozvoljeno da se njegova priča “Oproštaj sa Kosovom” prilagodi izvođenju u pozorištu.
Предлажем да се мермерна плоча са именом Тито, у Кући цвећа, скине и трајно уклони.
У гроб да се положе Титова сабрана дела, па да се истовремено посетиоци клањају Титу и његовим књигама.
Жао ми је, да је „ Духовна вертикала“ била повод неком ко не поштује књиге Бранка Ћопића и Матије Бећковића, да са злобом коментарише о Ћопићу и Матији.