Тако се „Шарл де Гол“ нашао у друштву, које никада није искрено ценио, са „Хари Труманом“ и „Краљицом Елизабетом“. Такође носачима авиона

Налепница носач авиона „Шарл де Гол“ (Извор: ebay.com.au)

Према писању париског Монда од 14. априла т. г., Француска је свој носач авиона, Шарл де Гол, ставила под команду НАТО алијансе, што је, на политичкој арени некада цењене државе Француске, изазвало бурне реакције како екстремне левице тако и екстремне деснице

Уз носач авиона је отишла и његова укупна пратећа флота са све подморницом на нуклеарни погон.

То је био други, постхумни пораз Де Гола од стране партнера са оне стране Атлантика и чисте савести.

Генералштаб француске армије сматра да Француска овим гестом добија значајну улогу у средишту НАТО-а за будући конфликт са Русијом.

На Западу и даље животари Катон још Старији који је, уместо Картагином, оптерећен Русијом. Овај са колективног Запада не престаје да понавља и да се нада да Ceterum censeo Rusija delendam (Уосталом, сматрам да би Русију требало разорити).

Команда целе операције, као што је и нормално, припада америчком адмиралу који је истовремено и главнокомандујући америчке Шесте флоте.

Носач авиона „Шарл де Гол“ (Извор: seaforces.org)

Француска овим потезом, по мишљењу Макронових неистомишљеника, постаје отворени и јавни вазал велике Америке!

„Туга“ – узвикује с леве стране Жан Лук Меланшон.

„Невероватно: ово је историјска предаја Француске под Макроном НАТО алијанси, дакле, Америци.“

Тако се „Шарл де Гол“ нашао у друштву са „Хари Труманом“ и „Краљицом Елизабетом“. Такође носачима. У друштву које никада није искрено ценио.

А 1966. године моћни Шарл де Гол је извео Француску из НАТО алијансе, обезбеђујући јој на тај начин још једном заслужену слободу. Тиме је показао своје одушевљење патриотизмом и неизмерну љубав према обожаваној Француској.

Али, не лези враже, после студентских демонстрација, организованих вештим маневрима америчких специјалаца за велике подвале, позајмљујући младим борцима са разних факултета Његошеву мисао „Нека буде што бити не може“ од које су сковали крилатицу за наивне: „Будимо реални, захтевајмо немогуће!“ Тако су француски студенти, између осталог и том паролом, изборили и изнудили референдум на коме је Де Гол изгубио вољену Француску. То је био његов први пораз и америчка освета за излазак Француске из НАТО-а.

Шарл Де Гол у Нормандији 15. 6. 1944.

После тога се Велики Шарл изолује у свој родни крај (Haute-Marne) на своје имање Буасри у селу Colombey-les Deux-Eglises). Ту започиње писање својих тротомних мемоара у миру и тишини својевољно изолован од свега што би га могло иритирати. Одатле је дефинитивно напустио и овај свет заједно са обожаваном Франциском, која је и њега незаслужено напустила пре тога. Сахрањен је у родном селу уз присуство чланова најуже породице док је светска политичка камарила блејала у катедрали Нотр Дам потпуно одбачена од Де Гола.

Шарл де Гол је и овом приликом, био оправдано одсутан.

У истом броју, Монд се осврће и на међусобне мемоарске чарке Черчила и Де Гола, називајући њихове мемоаре о Другом светском рату новим ратом мемоара.

Винстон Черчил је сматрао да је писање у суштини једна авантура, у почетку обична игра у којој се аутор игра и забавља да би временом корак по корак писање постало једна одана љубавница, потом сурови газда и на крају окрутни тиранин. Тако се и понашао и у својој списатељској делатности.

Черчил је своје мемоаре диктирао свуда редом, у ходнику, трпезарији, у спаваћој соби не скидајући пиџаму – па је штиво понекад одавало утисак сновиђења, или чак у купатилу у пењоару уз упозорење секретарици да води рачуна о томе где ће усредсредити своје невине погледе. Диктатор сопствених мемоара и исто таквог односа према „малим“ народима, никада није испуштао кубанску цигару из једне руке ни шкотски виски из друге. Обавезно са ледом. Одатле мемоари и имају ледени поглед на свет, али све са „окусом“ дима цигаре из Хаване што му је и приуштило Нобелову награду за књижевност.

Шарл де Гол је своје мемоаре писао својеручно што је потом задало велике муке његовој ћерки која је укупно мемоарско штиво у три тома морала да прекуца на обичној писаћој машини.

Десет година после велике и заједничке ратне победе уз „делимичну“ помоћ и презрених Руса, Черчил и де Гол се, по мишљењу неких аналитичара и доказаних величина међу којима је и Андре Марло, поново сусрећу али сада на бојном пољу сасвим другачије природе. Овог пута лицем у лице, где уместо убојитог оружја Другог светског рата, користе мемоаре о Другом светском рату.

Малро и Де Гол 1966.

Шест томова Черчилових мемоара надгорњавају она три Де Голова и, на велико жаљење великог Шарла, освајају Нобела за књижевност, иако је, по мишљењу многих зналаца из области књижевног стваралаштва, штиво Де Гола било далеко квалитетније чак и по аршинима Нобеловог комитета за доделу некад престижне литерарне награде.

Перфидни англосаксонски дух је и овог пута надјачао виспрену мисао Галског петла.

Све у свему, наведени мемоари о рату скоро да су започели нови рат, овог пута, рат мемоарима. У њима аутори, свако са своје стране, нису остајали имуни на пецкања и жаоке упућене с једне на другу страну.

Тако је Черчил писао да је Де Гол дошао 1940. у Лондон „у једном малом авиону носећи са собом целокупну част Француске“.

Де Гол је са своје стране, сећајући се првог сусрета са првим министром њеног краљевског величанства, писао: „Он је својим карактером био натеран да глуми, да ризикује, да игра улогу врло отворено и без скрупула.“

Винстон Черчил и Шарл де Гол (Извор: tačno.net)

У сваком случају, бољи је рат мемоарима од стварног рата. Али, како писати ратне мемоаре без рата?

Уосталом, Русија се не да уништити мемоарима. Неки кажу – ни бомбама.

Categories: Гостинска соба

Tags: Драгослав Пакић, НАТО, Француска, Шарл Де Гол