Велимир Васић: Истина о стрељању Вере Милетић, мајке Мирјане Марковић

Докле ће трајати обмањивање о прошлости

Mirjana-Mira-MarkovicПрема тврдњама добрих познавалаца савремених збивања у Србији и Српству узроке државног и националног пада који није забележен у последња два века може се тражити и у намерном искривљавању појединих историјских догађаја. У тим делатностима посебно место имају припадници обавештајних служби који доприносе својим поступцима, на пример сакривањем или уништавањем одређене архивске грађе битне за разумевање процеса дугог трајања. Када се томе дода, узгред, избор кандидата који су последњих година запослени на пројектима у Институту за савремену историју и Институту за новију историју Србије и тема њихових мастер и докторских радова, могуће је уочити утицај старе комунистичке гарде коју представља Латинка Перовић, некадашња узданица Брозових господара Србије Петра Стамболића, Милоша Минића, браће Марковића – Момчила-Моме и Драгољуба-Драже.

Опште је познато да у новијој историји комунистичке Србије постоје бројне беле мрље које и дан-данас утичу на савремена збивања. Уосталом, сетимо се шта се све писало у судском процесу око генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а сада и генерала Милана Недића. Зар разјашњење њихових историјских улога није могло да буде тема једног научно-истраживачког пројекта, па да данас мирније расправљамо? Зар разјашњење комунистичких злочина, како у рату тако и оних првих послератних година, није приоритет у историографији? Зар разјашњење међусобних обрачуна, који су понекад завршавали чудним убиствима или несрећним случајевима (Слободан Пенезић), комунистичких главара у Србији није битно за разумевање данашњице у којој спас лежи у привржености вођи и чланству у његовој партији?

Неколицини добрих историчара који се баве савременом историјом, а њих је могуће набројати на прсте једне руке (видети: dr Sava Vasić, Istoričari i „istoričari, „Magazin Tabloid“), познато је да архивска грађа настала у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА), Корпусу народне одбране Југославије (КНОЈ), Управи државне безбедности (УДБА) још увек није доступна а њено отварање зависи од воље подобних руководилаца Безбедносно-информативне агенције и њихових продужених руку у Архиву Србије и Историјском архиву Београда.

Стара мудрост која казује да ничија не гори до зоре и да нема тајне која неће бити јавна, доказује да је и у тешким временима у појединим обавештајним службама било људи који су схватали да треба сачувати понешто за каснија времена и што ће, кад-тад, угледати светло дана и тако допринети разјашњењу појединих добро чуваних тајни.

Поједини историјски догађаји који су прекретница у историји једног народа, као што је то 5. октобар 2000, допринели су да се на црном тржишту архивске грађе појаве документи који дају сасвим другачију слику о појединим личностима. Тако се, на пример, појавило на стотине докумената које је својевремено стварала војно-обавештајна служба Југословенске народне армије али и папира из првих година Социјалистичке партије Србије и првих вишестраначких избора. О томе је нешто писао извесни Велимир Гајић у тексту „Издајници савременог доба (Стање ствари,  26. 11. 2015), помињући избор Војислава Шешеља 1991. године у београдској општини Раковица за народног посланика и утицају у том процесу припадника највиших државних и обавештајних служби и високих руководилаца Социјалистичке партије Србије.

Ратна историја комунистичког покрета у Србији од 1941. до 1944. године обилује чудним догађајима: убиствима непослушних и отпадника, издајама, провалама на саслушањима у полицији… Уместо разјашњења свега тога, партијска историографија је форсирала искривљену слику са бројним лажима (судбина Радничког батаљона, Брозова генијалност на Неретви и Сутјесци). Издаје пред непријатељем припадника виших структура партијске хијерархије су минимизиране или заташкаване, што је зависило од моћи појединаца који су у поменуте работе били укључени на посебне начине.

Познато је да на савремена политичка збивања у Србији још увек има утицаја Мирјана Марковић, удовица Слободана Милошевића, ћерка Момчила Моме Марковића и његове девојке Вере Милетић. Другарица Марковић нас је својевремено увесељавала својим текстовима (и пророчанствима појединих политичких и других обрачуна који су се завршавали понекад и убиствима) у београдском недељнику „Duga“, где је уредниковао Миломир Марић. У једном од тих текстова објаснила је порекло цвета који носи у својој коси, подсетила на своју мајку и њен трагичан крај („стрељали је Немци 7. септембра 1944. године“). На тај датум својевремено (1998. или 1999. године) дала је и читуљу у Политици.

Није на одмет поменути и да Миломир Марић и данас тврди да је Мирјана Марковић зачета у вези Јосипа Броза и Вере Милетић. Очито да је помешао личности (Веселинку Малински или Даворјанку Пауновић) и времена или му је то намерно тако пласирао некадашњи високи руководилац Службе државне безбедности Србије, иначе близак америчким обавештајцима.

Војислав Шешељ је често нападао Мирјану Марковић, али је то чинио са сигурне даљине. Тако је, једном приликом, ваљда да забави народ, устврдио да је она ћерка Вере Милетић и Бошка Бећаревића, начелника Специјалне полиције, превиђајући да су се њих двоје сусрели на саслушању тек септембра 1943. године када је Мирјана имала више око 15 месеци!

Имајући у виду положај који је у комунистичкој хијерархији заузимала Вера Милетић, као и њену провалу пред Бошком Бећаревићем у Специјалној полицији 1943. године – са катастрофалним последицама по комунистички покрет у Београду –  није је било могуће напрасно заборавити. Ни они које је поменула у истрази а који су стицајем околности преживели рат – као што су Петар Стамболић, Благоје Нешковић, браћа Марковић – није јавно превише занимала њена судбина. Ваљда зато што су добро знали шта је урадила, како је завршила и која је у свему томе њихова улога?

Делимични досије – а то значи и стварна судбина Вере Милетић – били су познати једном од неименованих аутора књиге Београд у рату и револуцији (Историјски архив Београда, 1984). Додуше, он је своје сазнање написао у радној верзији рукописа, али је тај детаљ у верзији штампаној у књизи избачен!

Кликнути на слику за увећање

Кликнути на слику за увећање

Вредно је помена да је тек у регистру имена (страна није означена!) написано да је Вера Милетић стрељана 7. септембра 1944.

Ђурица Лабовић, некадашњи високи припадник обавештајних служби, написао је књижицу под звучним насловом: Tajne enigme o Veri Miletić (прво издање Београд 1991, касније је било још издања). Тај текст написан је као једина и права верзија њене биографије, али је садржај испао безвредан јер је аутор намерно прећутао истину коју је видео у досијеу.

Београдске Новости су почевши 7. новембра 2004. у фељтону сензационалистички „разјасниле“ биографију Вере Милетић. Аутори су устврдили су да је стрељана 7. септембра 1944. у Јајинцима на Бањици наводећи да су имали увид у досије који је устројила Специјална полиција 1943. године после хапшења и саслушања у којима је навела више од 280 имена комунистичких активиста и симпатизера. Био је то, међутим, само део досијеа који је неко већ октобра 1944, после уласка партизанских јединица у Београд и успостављања комунистичке власти, већ прегледао и прочистио. Познато је (о чему сведоче разни документи у Историјском архиву Београд) да је знатан део архива немачке Службе безбедности (БдС) и Специјалне полиције допао најпре у руке совјетских обавештајаца, који су узели оно што им је требало док су остатак предали југословенским службама безбедности. (У тој гомили налазио се и досије Вере Милетић. Тај досије је у лето 1945. неко од високих припадника обавештајних служби архивирао јер је добро знао о коме се ради и чему може једног дана да послужи вредан материјал!)

Служба државне безбедности Београда републичког Секретаријата за унутрашње послове предала је Историјском архиву Београд почетком марта 1982. године део архиве коју су до тада чували (с обавезом да води рачуна ко ће је користити).

Историјски архив Београда 2009. године објавио је двотомно дело Logor Banjica – Logoraši. Knjige zatočenika koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941-1945). У тој веома корисној књизи, на страни 53 другог тома, наведена је и Вера Милетић са подацима да је доведена на Бањицу 17. априла 1944. (у једној већој групи) и стрељана 7. септембра 1944. године.

Бранислав Божовић, најбољи познавалац Специјалне полиције и аутор књиге под насловом Специјална полиција у Београду 1941-1944, у првом издању објављеном 2003. године (Српска школска књига), на страни 233 за Веру Милетић је устврдио, додуше у фусноти, да „постоје и верзије да је остала жива“. Ту чињеницу није, међутим, ничим поткрепио. Божовић је имао полицијски досије Милетићеве као и других похапшених комуниста, на пример Василија Бухе. Као поверљив стручњак имао је увид и у делове тих досијеа који су настали и после успостављања комунистичке власти у Србији, од зиме 1944. године.

Божовић је у другом издању поменуте књиге објављеном 2015. године, на 289 страни навео, такође у фусноти, најпре да је према књизи заточеника Бањице стрељана 7. септембра 1944, а потом додао да „постоје и верзије да је остала жива“.

Божовић је, као искусан војни стручњак и аналитичар који је кроз своје руке претурио на хиљаде страница разних докумената, имао у рукама делове досијеа (оригинална и аутентична) насталог после 1945. године па је добро знао да је тврдња о стрељању Вере Милетић у Јајинцима проста лаж. Он, додуше, није знао зашто је истина морала да крије.

Стрељање Вере Милетић била је интересантна за поједине комунистичке руководиоце Србије петнаестак година од краја рата. Нема доступних докумената зашто се тек 1959. године о њеном животном крају заинтересовала комунистичка политичка елита. Могуће је да је Антифашистички фронт жена намеравао да припреми пригодну публикацију о женама које су биле комунистичке активисткиње. Зна се да је 31. октобра 1959. године Управа државне безбедности Државног секретаријата унутрашњих послова Народне републике Србије писала Отсеку државне безбедности Народног одбора среза у Пожаревцу молећи да одговоре „да ли је у животу, где је и шта ради Милетић Вера, била студент филозофије, рођ. 1920. године, од оца Драгомира и мајке Јелисавете“.

Кликнути на слику за увећање

Кликнути на слику за увећање

Одговор је написан 12. новембра 1959!

Кликнути на слику за увећање

Кликнути на слику за увећање

После читања тог оригиналног, веродостојног и аутентичног документа постављају се бројна питања: како је изишла из логора на Бањици (да ли је њу Божидар Бећаревић свесно пустио како би касније уз њену помоћ могао да „тргује“ са комунистима?); ко је све дознао да је преживела логор; где и када је била саслушавана; ко је донео коначну пресуду: где је сахрањена; зашто се деценијама истина о томе крила и то чини све до данашњег дана?

Сада се враћамо на почетак овога текста! Ни садашња политичка елита није имуна на издају својих најближих па зашто би дозволила да се тамо неки случај из прошлости истражи и разјасни до краја. Уосталом, ако би се то дозволило, онда би и њихова издаја била предмет убрзаног истраживања јер би на самом почетку знали за систем рад господара и издајника. А управо нас на то тера оно што се налази у Викиликсу, на Интернету, када је реч о двојици издајника који су данас на власти, један са мање а други са више утицаја!


Кратка веза: http://wp.me/p3RqN8-6Wb



Categories: Аз и буки

Tags: , ,

3 replies

  1. Не разумем резултат истраживачког напора аутора текста. Покушаћу да разјасним и себи и евентуалном читаоцу који је можда збуњен подједнако као и ја.

    Један аутор Бранислав Божовић наводи да је имао увид у документа где стоји да је Вера Милетић стрељана у септембру 1944. али да постоји и верзија да је преживела заточеништво Тајне полиције. Не схватам откуд одатле следи да је Божовић знао да је верзија о стрељању у септембру 1944. лаж и да је истина морала да се крије?

    Чланак је занимљив али је по мом суду исувише конфузно помешано испитивање историјских догађаја са обавшетајно-политичким наслеђен и импликацијама по наше садашње политичке околности.

  2. Ја мислим да (релативно) објективну историју Србије после 1903 г., а нарочито периода настанка и успона комунизма, чак ни уз све расположиве ( и за сада недоступне?) архивске податке није у стању да пружи ниједан српски историчар. За то би требало ангажовати тим страних историчара ни на који начин невезаних за Балкан, а нарочито оних који су стекли искуство и име у изучавању историје мафије, јер комунисти и нису ништа друго. А – што се тиче питања истине о стрељању те Вере – врло важно, најбоље би било да се она и њој слични никада нису ни родили.

  3. „Стање ствари је више него опасно (по српско-руске непријатеље)!“

    – о раду и утицају нашег електронског портала рекао председник Руске Федерације Владимир Владимирович (види 1:54-55, http://sptnkne.ws/ayNj ).

Оставите коментар