Црква Христова јесте Мистично „Тело Христово“ и као таква не може изгубити Духовдану Благодат црквености. И рецимо са богоусиновљеним Жарком Видовићем: има нас живих колико нас има црквених

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

„Православље уопште није религија. Православље је дубоко осећање смисла човековог постојања.”
Жарко Видовић[1]

Духовна философија европске и српске историје у делу Жарка Видовића има заветни карактер. Према одређењу Жарка Видовића Српски Завет је Савез крштеноверујућих Срба са Триипостасним Богом у Цркви и историји. Видовићев Српски Завет обухвата праву (Духовдану, Православну) веру[2] у Господа Исуса Христа, Бога Православне Цркве; српску историјску свест; српско народно (ратничко-страдално) искуство и српску Лучезарну (мистичну) поезију.

Могућности човековог светотајинског сазнања у литургијским координатама Завета су неограничене[3]. Према духовно-научном уверењу Жарка Видовића истинито сазнање се не догађа изван осећања човекове личне бесмртности[4]. У заветном аспекту свеколиког дела Жарка Видовића[5] истинито сазнање заправо је богосазнање проистекло из богоосећања[6]! А централни орган човековог сазнања као богоосећања посведочен личносном философијом Српскога Завета Жарка Видовића, јесте права вера. За Жарка Видовића права вера јесте осећање вечности надахнуто Духом Светим![7] Јер, само од греха очишћено људско биће доноси духовне плодове богоосећања[8]!

Видовићева гносеологија богоосећања извире из Видовићевог литургијског искуства, које ће му омогућити подвижничко кретање од метафизичког (богоборачког) човека ка Богочовеку Христу. Као причасник Светога Откривења и Светих Тајни Цркве Христове, Жарко Видовић се Крстом праве вере опирао богохулним догматима метафизике[9] духовног Запада: окултизму философије, демонизму световне уметности, бесмислу телесног сазнања, идолопоклонству хуманистичке (богопротивне) културе, науке и технике[10].

Научно-истраживачки рад Жарка Видовића јесте непрекидно разобличење метафизике греха[11] као једине апаратуре адамовско-фаустовског (ђавовођеног) сазнања, које даноноћно ратује против сазнања правом (апостолском) вером. Овакво, кривоверно сазнање израста из релативизма истраживања позитивних чињеница хуманистичким методама које не осећају мистерије и не разликују духове[12]. Јер, умоблудна западна гносеологија греха није дала одговор ни на једно идентитетско, личносно или вечносно питање човековог битија[13]! Бестрашћу Видовићеве богоосећајности, неприхватљив је адамовско-фаустовски тзв. критички дух који неуморно кривотвори и оспорава[14]. Тако би се руковођен критичким (христогонитељним) духом Гетеов Фауст од смрти спасавао магијом[15] дела (die Tat) људских руку, а не жртвом Логоса Очевог:

Кад се Гете, то јест, његов Фауст колеба око тога како да схвати и преведе Логос (из Јовановог Јеванђеља), па се коначно између речи сила (die Kraft) и речи чин (die Tat), одлучује за ову другу, пред њим се већ у току тог колебања јавља – не Логос кога Фауст жели да именује, него – Сатана, Мефисто, који је (наравно у сфери духовности, а не у сфери праксе) само акција, сила, форсирање, наметање, намера, тенденција, искуство, примена искуства… једном речи све оно што има моћ у пракси земаљског царства, али је немоћно да доспе у веру! Дакле, Сатана је све осим поменуте смирене опуштености (die Gelassenheit)”[16].

Смиреноумље Жарка Видовића превазилази бесловесност, беспоредак, немир и гнев грехообразног сазнања, пошто се темељи на синовском повратку Оцу небеском, то јест, темељи се на себеостављајућем покајању[17]. А циљ човековог покајања као жртвовања сопствених страсти по Жарку Видовићу је Царство Небеско[18].

II

Философија Завета Жарка Видовића сазнање грехом изједначава са метафизиком (богоотпадништвом), која се у духовној историји Европе већ од деветог столећа институцинално противи правоверном духовном сазнању. Жарко Видовић надахнут Оцима Цркве од Истока, упозорава да кроз римокатоличке[19] и лутеранске јереси[20], кроз човекобожни хуманизам и метафизички нихилизам западни свет столећима ратује против Српског Завета. Да, заветно сазнање правом вером нарушава методе, истине, законитости, интересе и циљеве метафизичког сазнања, земаљског царства! Штавише, разликовањем Духа Светога од духа овога света, одвајањем апостолске вере од обреда, разлучивањем Светости Православне Цркве од световности Римокатоличке цркве, Жарко Видовић брани богоосећање Српског Завета од метафизике познања грехом:

Да би обредна заједница била и верска (а то значи: мистеријска, светотајинска) потребна је интервенција Светога Духа, јер није у човековој моћи да премости јаз између језика и вере изражене језиком. Зато су обреди праћени молитвом да на заједницу сиђе Свети Дух. Та молитва – Призивање, епиклесис – је израз јасне свести о томе да заједницу верском не чине обреди (дела или језик вере). Без силаска Светог Духа – а тога су Оци хеленохришћанства свесни – читава служба остаје празан обредни формализам. А ако заједница (заведена доктрином овлашћења или пуномоћи дате папи) западне у тај формализам, онда је то последица одсуства самог Светога Духа, Ствараоца верске заједнице… Дакле, за стварање верске заједнице, поред Христове жртве, неопходан је и епиклесис, Свети Дух! То јест учешшће Свете Тројице, јер Бог је Тројица! Када је Христос умро, Он је васкрснуо по вољи Оца Светим Духом, као што је вољом Оца од Светог Духа и зачет у Богородици. Те епиклесе у Римској цркви нема, јер би њоме била обесмишљена папска традиција овлашћења, пуномоћи, државе, земаљског царства папизма! Док се у хеленохришћанству, Православљу, сматра да са сваком мистеријом (Литургијом) поново настају и бивају стварани и верска заједница, и Христова жртва и сам онај ко је подноси (то јест небески и земаљски свештеник), Римска црква сматра да је све то створено једном за увек, једним коначним, неопозивим и једнократним чином и Оваплоћењем Христовим. Другим речима: док је у Православљу Црква светотајинско догађање (Ereignis), у папизму је Црква институција”[21].

Ослањајући се расуђивање Жарка Видовића можемо констатовати да духовна пропаст Запада започиње равнодушношћу паписта према свештено-догматском Учењу Христове Цркве о Светом Духу и Светим Тајнама! Jош од IX столећа Црквено Учење нема никакве важности за Римокатоличку цркву, будући да ни Никео-Цариградски Символ Вере, ни права вера, ни богоосећање папистима нису неопходни[22]! Другим речима, у домостроју папоцезаризма није битно богопослушање, већ покорност папи у хијерархијском признању папске јурисдикције[23]! Тако ће још пре раскола из 1054. године Римокатоличка црква бити разоваплоћења, пошто је протеривањем Богочовека на небо догматизовала јеретичко хришћанство без Христа и беатификовала папоцезаристичко царство земаљско[24]!

Гносеолошки реализам праве вере Жарка Видовића скида маске зла са лица теологије метафизичког сазнања. Погружена у вољу за моћ и гордоумље, у лукавство и лицемерје, у завист и ничеовску противречност, метафизика која мисли искључиво грехом, држи непреображеног човека у границама бестидности, у тамници природних закона и у власти смрти. Видовић обелодањује агресивност метафизичког сазнања које презире послушање Светој Христовој вољи, игнорише простоту мисли покајаног људског срца, и завиди унутрашњој личносној чистоти сваког богопознања!

Истинитим богоосећањем Жарко Видовић увиђа да сазнање грехом поробљава човека, док сазнање правом вером човека ослобађа, враћајући га детињој девствености!

Тајна сазнања Жарка Видовића почива у литургијском преображају његове личности враћене у стање детиње честитости и чедности! Жарко Видовић се пре–обратио поставши као дете[25] дејством христопослушне и девствене Љубави Пресвете Богородице. Видовић огледом „Зрелост и чедност” (1984) који су неоцрквењени проучаваоци његовог словесног дела брижљиво избегавали или прећуткивали, указује на Богородичност Христове Цркве и на Црквеност Преблагословене Пресвете Богородице, чија благодат прва очишћава и исцељује све органе и све сасуде човековог духовног сазнања: срце, вољу и ум. Спајањем Личности Пречисте Мајке Христа Бога са домостројем спасења унутар Цркве, Жарко Видовић исповеда догмат о Благодатној Приснодјеви Марији као Спаситељници рода људскога којом се извршује обожење сваког члана Цркве:

„Зашто Христос каже:’Пустите децу к Мени!’, а не каже то за људе који су сазрели световно, то јест, телесно, искуством и знањем? Зато што деца, мада световно незрела, имају савршену духовну зрелост, јер имају још непомућену човечност (суштину суштог), као и сам Христос који је – Син Човечији! Син! Услед савршености Творца и Његовог стваралаштва, деца већ самим рођењем имају све што човека чини савршеним човеком. Њихов доцнији развој – сазревање схваћено као урастање у световност – може само да им помути (или чак уништи) савршенство и свест о савршенству нашег битија (постојања суштине). Управо том савршеношћу створене суштине деца и кад тога нису свесна чине заједницу са Христом, то јест, Цркву. Сваким рођењем детета рађа се, дакле, и Црква (а крштењем се то само потврђује као свест о суштини). Црква је, наиме, детиња заједница људи са Христом. Њу су људи у стању да чувају онолико колико и своју чедност (детињу природу): упркос свим сазнањима и искуствима световности у којој живимо световно. Пресвета Богородица је, посветивши се Богу – а оснивајући тиме и монаштво хришћанско! – сачувала детињу природу, савршенство које човек добија већ тиме што је створен од савршеног Творца, а кроз Христа (поистовећењем). Та сачувана суштина у Богородици је девичанство или девственост… Само том својом чедношћу, детињом природом своје суштине, могла је Жена да роди Бога, да буде Богородица. Том својом детињом природом Она је слична Цркви, заједници људи са Христом, а Црква је опет као Мајка свих нас (детиње природе свих нас) слична Богородици. Зато се чедност, детиња природа суштог може с разлогом – од времена Богородице – назвати Богородичношћу човекове суштине”[26].

Опкољен хуманистима (универзитетским паганима[27]) у пустињи метафизичког Вавилона вапијући глас праве вере Жарка Видовића проповеда подвиг целомудрености (девствености, духовне зрелости)! Видовић созерцава оваплоћену девственост која има изворну пунућу и смисао у Личности Пресвете Богородице, којом је откривена тајна духовног рађања и препорађања, и која обнавља првобитну човекову христоликост. Премда рођена са прародитељским грехом, али од обезгрешена Благодаћу Духа Светога, Приснодијева Марија постаје Пресвета Богородица богопослушном вером рађајући Христа Бога, који обнавља девственост људске природе повређене праридитељским грехом[28]! Због тога су Жарку Видовићу Пресвета Богородица и Црква Једна Мајка!

III

Основне манифестације сазнања правом вером у делу Жарка Видовића дубоко су личносне. Видовићево богоосећајно сазнање происходи из Завета Троличног Бога и човека као личности која је саздана управо по образу и подобију Свете Тројице.

Надахнута Светим Писмом, Светоотачким Предањем Цркве од Истока, и  заветним песништвом Петра II Петровића Његоша, Видовићева философија српске и европске историје условљењна је правом вером (свештеним Православљем), јер је по Видовићу и домострој нашег спасења условљен Христом Спаситељем, који нам најпре спасава ипостас праве вере[29]. Зато је Видовићево научно дело у српској нововековној духовноисторијској стварности незаобилазно одвајалиште времености од Тројичне Вечности. Тајну историје која значи континуитет Вечности у човеку, Жарку Видовићу није открио ниједан од система појмовног мишљења европске филозофије од Платона и Аристотела до Хајдегера и Сартра. Охристовљеном Жарку Видовићу, философу Српскога Завета, тајну историје као светости открили су Свети Оци[30]:

„Свето Предање не говори о временим, пролазним, световним појавама (збивањима и бићима), него о светим појавама и ликовима, о светињи која је изнад световности, надсветовна, изнад времена, и зато независна о свету и времену. Или: Свето Предање говори језиком Над-времености, то јест вечности (која није време)! Свето Писмо је само записани део Светог Предања, сведочења о збивању у вечности, о појави Вечности – нећемо рећи: у свету, него – у човеку, кад човек бива уздигнут у вечност (над-временост, над-световност). То збивање Вечности у човеку је историја” [31]!

Насупрот метафизичком поимању историје као адамовско-фаустовског савеза са Мефистом, савеза који одбацује личност и заједницу (јер није од Духа Светога)[32], Жарко Видовић  постулира свештеност историје као њен Духовдани смисао. По Видовићу историја нема смисла ако је збир индивидуалности заштићених уставом, законима, приходима, својином или људским правима, јер су иако државно-правно заштићене све индивидуалности усамљене (богоостављене). А свака индивидуалност незаштићена и неуједињена богочовечанском заједницом каква је Божанствена Литургија, остаје смртоимана. Отуда, у историјском трајању српскога народа, вреди само црквено-заветна историја, која јесте заједница Светих и крштеноверујућих Срба са Васкрслим Христом у аутокефалној Српској православној Цркви! Историософија Жарка Видовића види смисао само богоодносне историје, историје која се крштава вечношћу у литургијској заједници Триипостасног Бога и народа Божијег. Речју, историја има смисао ако се есхатолошки испуњује и окончава Вечношћу у Царству Небеском. Жарко Видовић созерцава:

„Тајна српске историје, живота народне заједнице у Цркви, јесте тајна Христа, Светог Саве, Светосавског Завета датог на Жичком сабору, а потврђеног и Заветом косовским. Ако су Срби народ заветни, онда то могу бити само зато што Србе као историјску заједницу није стварала и у историји одржала држава, него Црква… Тако нас је на Жичком Сабору, на Спасовдан 1221. Свети Сава посветио (причестио) као историјску заједницу коју ствара Црква, не држава! Чак ни држава Немањића, краљева и царева, него Црква, чији је апостол српски и пророк Свети Сава, Христов апостол Срба, духовни отац и самом Немањи, свом телесном родитељу” [33].

Видовићево светосавско виђење српске народне историје као тајне праве (апостолске, јеванђелске) вере у Исуса Христа, Истинитог Бога Цркве, јесте исповедничко и пророчко. Српски национални опстанак у историји овакво виђење условљава српским опстанком у стварности Светосавског и Косовског Завета. Да би српски народ имао свест о греху сопственог идолопоклонства и истиниту представу о лукавству духова злобе, нису корисне обичајне, паганске, магијске, митске, епске или душевно-плотске самопројекције о Србима који су несаломиви народ најстарији и непобедиви народ небески. За српско одржање није довољно постојање српске државе[34], неопходна је апостолска вера у историјског Богочовека у Цркви која је Мистично Тело Његово (Кол. 1, 24). Јер, у земаљском царству мамона човек се само брука, пошто узалуд тражи истинитог себе одвојеног од богоопштења[35]. Према сведочењу Жарка Видовића тајна српског битија јесте свесрпска борба против српског греха Светим Врлинама и Светим Тајнама Православне Цркве[36]! Само Духом Светим преображен[37], српски народ може опстати као историјски народ. Бити историјски Србин, према богоосећању Жарка Видовића значи бити богоусиновљено дете Божије! У супротном, ако се Срби одрекну Богочовека, српска историја ће се претворити у путовање кроз пакао[38]!

IV

Видовићева философија српске историје конзистентно сучељава Српски Завет са европском метафизиком. И одважно бележи да су први масовни устанак против Српскога Завета подигли управо Срби, великом Сеобом (1689-1690)[39]! Жарко Видовић има пророчке смелости да искаже: српске несреће су настајале далеко више дејством сеоба (принудних као и вољних), него дејством војних пораза[40]!!!

Према далековидом расуђивању Жарка Видовића седамнаестовековним сеобама Срби улазе у туђу историју и губе се у њој[41]!!! Сеобе Срба на панонски простор угарског и аустријског католицизма, не означавају само  миграциони излазак из рашке и жичке, косовско-метохијске, и медитеранске српске завичајности, него изображавају мистично одвајање Срба од Светосавског и Косовског Завета[42]. Преласком на терен римокатоличке власти, на терен Хабзбуршке монархије, започиње процес дехристијанизације Српског Завета, помоћу хуманистичке цивилизације, европске метафизике и религије прогреса, у којој је Црква Христова већ замењена култом државе и вољом за моћ[43]! Видовић наставља:

„Нација се на Западу јавља као озбиљна конкуренција папи и његовој ауторитарно-планетарној тежњи да овлада светом. Треба, пак, рећи да на Западу нема нације у њеном православно-хришћансом значењу, јер чим се на Западу јавила демократија, нација је почела да ишчезава. Нација је зато изразито православна категорија у свом изворном значењу. Антагонизам римо-католицизма то јест, папизма и нације је најочитији на примеру панонског римо-католицизма Ватикана. Папа се читавих шест-седам вјекова у својим освајачким тежњама ослањао – не на Рим и Италијане – већ на Беч и Германе, зато што су они имали свој историјски задатак борбе против руског и српског Православља, против потомака Светог Александра Невског и Светог Саве српског”  [44].

Одсуство ма какве нације на тлу европског Запада Жарко Видовић тумачи одсуством изворне Цркве и апостолске вере на Западу. Без Истинитог (Тројичног) Бога, нема ни Истинитог Откривења о томе Богу, ни Завета са Богом, ни личности, ни нације која није језичка, већ првенствено Духовдана, богочовечанска заједница[45]!!! Отуда европске цивилизације краси људска и друштвена камена неосетљивост. Напуштањем строгости поста, скраћивањем молитвених правила, релативизацијом трпљења, одсуством самоукоравања и жртве, …  хуманистичка побуњеност и воља за моћ, протерују Божију благодат из људи, друштава и институција[46]. Наместо богооткривених Свештених догмата Цркве, апостолске вере, богоосећајности, поистовећења, Божанствене Литургије, покајања…, Србима прсељеним из Светосавског и Косовског Завета у Нови век, дух нововековља открива слободу у греху. А слобода у греху потиче из светских религија разоваплоћења Бога и човека, из фарисејства теологије[47] и тзв. светске културе[48]:

„Ниједну Цркву као српску није у њеној мисији – националној мисији! – у толикој мери угрозила ’општечовечанска’, ’светска култура’ у тежњи да угрози идентитет човека; мондијализам је против личности, иконе Христове, јер је против осећања”[49]…

Будући да је своја научна истраживања подвижнички привезао за брод богопознања, Жарко Видовић очима чистога срца види, да је Заветни српски народ миграционим и духовним преласком из Завета у Нови Век бива деперсонализован и посветовњачен! Конкретније, дејством рационализма нововековне културе уместо Равноапостолног Светога Саве, добили смо идолослужитеља Доситеја Обрадовића; уместо исихазма Свете горе добили смо барок Сент Андреје; уместо Светих Кирила и Методија добили смо језуиту Јернеја Копитара и унијату Вука Караџића; уместо Мирослављевог Јеванђеља добили смо фаустовски Универзитет; уместо Савиног Свештеног Законоправила и Слова Љубве деспота Стефана Високог добили смо Ничеовог човекобога и Фројдов демонизам; уместо Косовског Мученика Лазара, Косовских Мученика и Светиње Пећске Патријаршије добили смо либерализам Светозара Милетића, гражданску Карловачку митрополију и библиолатријску Матицу српску; уместо Луче микрокозма добили смо Хазарски речник; уместо Омилија Равноапостолнога Владике Николаја и Догматике Преподобног Јустина Ћелијског добили смо литургословље Александра Шмемана и екуменизам Јована Зизјуласа… Укратко, потчинивши боголикост своје бесмртне душе смртоиманим стихијама света, Срби су од Савине земље живих постали Велијарова енциклопедија мртвих.

†††

Истраживачко смиреноумље и научну целомудреност које трајно обележавају богоосећајност философског, историософског и Заветног дела Жарка Видовића, никада није прихватила обезбожена и србофобична[50], искомплексирана интелигенција српска[51]. Видовићево заветно завештање ће и од велике већине епископа српских остати или непримано, или читано са рационалистичког становишта хамартизираног теолошког сазнања[52].

Али, питања престају само од распињања тела и ума са страстима[53]!

Излаз из проклетства метафизичке богоостављености Жарко Видовић је пронашао у богоопштењу. Своје највеће Богатсво после Свете Тројице, своју душу, Видовић је обнављао и исцељивао у литургијском саоваплоћењу једином у историји Оваплоћеном, Страдалом, Васкрслом и Вазнесеном Богу, Исусу Христу. Свети Оци који ум Христов имају (1. Кор. 2, 16) открили су Духом Светим[54] Жарку Видовићу мистику остављања Хегела хришћанства, и мистику узимања Крста свога покајања.

Истинујући и сазнавајући правом вером која је свеоружје Божије[55],  Жарко Видовић свеочи да се од српских сеоба до српског безбожништва Срби растачу у историји, јер масовно напуштају Завет са Светом Тројицом. По Видовићевој логосној дијагнози, најмасовнији српски излазак из Завета збио се на мистичном плану, када су Срби изгубили не политичке, него вође духовне[56]. А Срби су изгубили вође духовне када су прејемници у Српској Православној Цркви оставили крст монашког завета Светога Саве, и апостолску веру заменили универзитетским домостројем самооткривења и самоспасења[57]. Тако су предстојатељи у славу благочестија најпре настојали да се већма покоравају људима него Богу, а потом су засведочили икономију савремености Цркве и акривију надвремености овога света, постајући подвижници монетарне теологије и проповедници екуменског дијалога љубави између Царства Небеског и  царства земаљског!

Било је потребно да нам смртни непријатељ укаже на оно што он види као најважније у нама, да То затражи уместо живота, да нам покаже како је То вредније од живота, јер кад нам узме То, онда ће нам допустити да живимо; јер без Тога, без Небеског Царства, смо ништа, непостојећи, те онда нашем смртном непријатељу није ни потребно да нас уништава![58]

Боље и ђаволски бити свим бићем, него Божији и мамонски у исти мах.[59] Јер, узак пут, јесте пут на коме трговина и Светиња нису помешане.[60]

Црква Христова јесте Мистично Тело Христово (Кол. 1. 24), Стуб и Тврђава Истине (1.Тим.3,15) и као таква не може изгубити Духовдану Благодат црквености.

И рецимо са богоусиновљеним Жарком Видовићем: има нас живих колико нас има црквених[61]…

Литература

• Арсенијевић, Матеј (1996): „Косовски Завет и судбина Европе (Заветна мисао Жарка Видовића као православна критика метафизике)”, поговор књизи Жарка Видовића Трагедија и литургија, Византијско огледало, Ниш, 119-142.
• Арсенијевић, Матеј (1997): „Завет-пут Србског богословља”, предговор књизи Жарка Видовића, Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње, 5-14.
• Видовић, Жарко (1989): Његош и Косовски завјет у Новом вијеку, Филип Вишњић, Београд.
• Видовић, Жарко (1996): Трагедија и литургија, Византијско огледало, Ниш.
• Видовић, Жарко (1997): Суочење Православља са Европом, Светигора, Цетиње.
• Видовић, Жарко (2002): Литургијска тајна Светог Писма, Гутембергова галаксија, Београд.
• Видовић, Жарко (2008): И вера је уметност, МСТ Гајић, Београд.
• Видовић, Жарко (2009): Историја и вера, РАОБ, Завод за унапређење образовања и васпитања, Београд.
• Видовић, Жарко (2017): Његош и литургијске анагнозе, Светосавска омладинска заједница Архиепископије Београдско-карловачке, Београд; Матица српска – друштво чланова у Црној Гори, Подгорица.
• Видовић, Жарко (2019): Огледи о духовном искуству, Балканија, Нови Сад.
• Видовић, Жарко (2021): Срби и Косовски Завет у Новом веку, Српски научни центар, Пријатељи професора Жарка Видовића, Београд.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (1978): Догматика Православне Цркве, књига трећа, Манастир Ћелије, Ваљево; Београд.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (1999): Пут Богопознања, Наследници Оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије, Ваљево.
• Јустин, Преподобни Ћелијски (2007): „Основна Истина Православља-Богочовек”,  Сетве и жетве, Наследници Оца Јустина, Београд, Манастир Ћелије, Ваљево, 271-274.
• Николај, Свети Жички и Охридски (2001): „О трговцима у храмуˮ, Омилије, Сабрана дела, књига друга, СПЦО Линц, Шабац, 2001, 496-505.
• Николај, Свети Охридски и Жички (2016): Војловички стослов, Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва.
• Николај, Свети Охридски и Жички (2016): Изнад Истока и Запада, Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва.
• Сава, Свети (2004): Жичка Беседа о Правој вери, цит. према епископ Атанасије: Богословље Светог Саве, Врњци-Требиње, 76-92.
• Свето Писмо, Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа (1998): превод Комисије архијерејског Синода СПЦ, Београд.
• Србски духовни луг XX века (2015): приредила Весна Никчевић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд.

[1]  Видовић 2009, 62.

[2] Жарко Видовић у потпуности прихвата Духовдано, ипостасно, апостолско исповедање праве вере која кроз љубав дела (Гал. 5, 6) Светога Саве, посведочено и Савином богомудром Жичком Беседом на Спасовдан 1221. године: „Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим, да положивши сву наду своју на Бога, држимо се пре свега праве вере Његове. Јер као што рече Апостол, ҆темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави᾽Дух Свети (1. Кор. 1, 24) преко светих Апостола и богоносних Отаца, а то је – права вера која је на седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење (1. Кор. 3, 12), то јест добра дела.” (Свети Сава, 2004, 77-78)

[3] Један од ретких оцрквењених тумача Видовићевог Српског Завета, Матеј Арсенијевић, здравоумно расуђује: „Два су човека која су после Владике Николаја (Велимировића) и Оца Јустина (Поповића) осетили средишну духовно-историјску важност Завета на крају 20. века: Владика Захумско-Херцеговачки Атанасије као стварни етнарх српског заветног духа и Жарко Видовић као водећи српски православни философ Завета.” (Арсенијевић 1996, 140)

[4] „Гле, Царство Божије унутра је у вама.” (Лк. 17, 21)

[5] Поменућемо најзначајније Видовићеве студије: Огледи о духовном искуству (1989), Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку (1989), Трагедија и литургија (1996), Суочење Православља са Европом (1997), Литургијска тајна Светог Писма (2002), И вера је уметност (2008), Историја и вера (2009), Његош и литургијске анагнозе (2017).

[6] Треба рећи да Жарко Видовић није Свети Христов богослов, већ обогочовечени мирјанин (неклирик). Зато Видовићево научно дело и не може у свим својим димензијама, слојевима и пројавама бити Духовдано догматско богословље. (Прим. П. Б.)

[7] Ср. Видовић 2008, 273.

[8] Према богоосећању Жарка Видовића, хришћанин је личност која „…верује да је Црква могућа само као мистерија (Света Тајна), да је мистерија (Света Тајна) деловање Светог Духа, да је Цркву (то јест благодатну заједницу верника са Васкрслим Христом) створио и да је одржава сам Свети Дух”. (Видовић 1997, 84)

[9] Метафизика у делу Жарка Видовића није једнозначан појам. У ширем смислу, метафизика представља култ човековог непобожног сазнања и страсти, док у ужем смислу под метафизиком Видовић подразумева антихришћанску, окултну идеологију европских интелектуалаца, која помоћу квазинаучних пракси (универзитетске философије, психологије, социологије, психоанализе, академске теологије; преко технике и секуларних медија) разоваплоћује и деперсонализује човека, сводећи га на тело, појам или број. (прим. П. Б.)

[10] „Сметња се јавља у претензији (опасној и по науку и по човека) да социологија, психологија и психоанализа буду схваћене као науке о човеку, мада могу бити само науке о понашању човека, то јест о номе што је видљиво. У тој претензији (да буду науке о човеку) те дисциплине више нису науке, него идеологија. Она потиче из столетне римокатоличке праксе и начина мишљења: да се човек поистовети са некаквим ’бићем заједнице’ (одређене понашањем), да то ’биће заједнице’ постоји објективно (и то чак објективно свето), да човек буде само момент те заједнице, као ’генеричко биће’, то јест биће генуса, момент генуса, заједнице, и то заједнице језика!” (Нав. дело, 82-83)

[11] За Жарка Видовића људска страст јесте основни идеолошки погон метафизике: „Спонтаност прелаза метафизике с једног подручја искуства на друго сведочи о страсти, основном ’погону’ метафизике. Спонтаношћу страсти метафизика овладава и показује се као тежња да тотално овлада над свим феноменима којих човек ( и кад их човек) није свестан да су то његови феномени, без обзира на то о којем феномену се ради: о феномену мишљења, језика, рада, сазнања, опажаја, права, вредности (вредновања), смисла, уметности, вере, односа човека према Богу.” (Видовић 2019, 201)

[12] Ср. Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 173-174.

[13] Христоумни Свети Николај Жички и Охридски просвећује: „Узрок западноме немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу, а лице сатани… На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру преци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог, и душа, и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај и онај свет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално, питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ниједно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.” (Свети Николај Охридски и Жички 2016, 27)

[14] „Али критичка емоција је оболела емоција, мржња… Негативна емоција је критичка. Она је критика битија! дијалектичка у хегелском значењу те речи, а то значење је негација, или сумња… Заједница кризног (или критичког) осећања је заједница сатанског осећања.” (Видовић 1997, 146)

[15] „Магија је таква стопљеност (осећање стопљености) са светом, да у томе осећању ’целине’ човек губи свест о себи: ’онесвешћује се’. У магији зато нема разликовања између битија и надбитија, јер се (у магији) скрива сама истина битија, те се сам магијски дух (без надбитија и без истине битија) приказује као битије: управо том истоветношћу су ’ноисис’ и ’ноитон’ пали у магију! Тако магија успева да уздизање у дух (у надбитије) учини или прикаже сувишним, јер под утицајем магије човек се у магијском искуству (у сећању на магију) не осећа лишеним духа, него лишеним битија (бар по ономе како је у магијском искуству битије представљено). Не осећајући лишеност духа, човек опседнут магијским искуством и не тежи духу (којег је лишен), него битију којег му се чини да је лишен.” (Видовић 2019, 32)

[16] Видовић 2008, 245.

[17] „Покајање је, дакле, кључ Царства Небеског. Све што ми као људи можемо да учинимо јесте да се покајемо.” (Видовић 1997, 98)

[18] „Адам и Ева скривају своју кривицу и одбијају покајање: зато, и тек на то, Бог их је изгнао из Раја, то јест, прекинуо Завет, заједницу с њима. Или тачније: одбијањем покајања, потискивањем свести о својој слободи, Адам и Ева се сами крију од Бога, напуштајући своју веру, и раскидају заједницу са Богом (заједницу која је Рај, Небеско Царство). И обратно: основи вере и враћању Небеског Царства (заједнице човека са Богом и људима) претходи покајање. Зато Претеча Христов, Свети Јован, позива: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско…” (Видовић 2008, 271-272)

[19] Видовић опомиње да је и јеретичком институцијом папства, папа заправо проглашен Црквом: „Институција папства је, тако, постала мета свих верских критика, с тенденцијом да се докаже (што није тешко) папина погрешивост током читаве историје и оспори континуитет преношења овлашћења од папе до папе, почев од доба Христовог па до данас. А ако је папа погрешив, онда су у питању све оне догме римске цркве на којима она заснива своје претензије, па и догма да је покорност папи исто што и хришћанска побожност. Ако је папа из IX столећа, под притиском германских царева, изменио догму о Светом Духу (уношењем оног Filioque), који од двојице папа је непогрешив: да ли онај који је учествовао на саборима кад је у IV столећу та догма формулисана у Символу Вере (Credo, Вјерујем) или онај из IX стољећа који је, супротно ранијим папама, ту догму изменио?” (Видовић 1997, 74)

[20] Реформацију Мартина Лутера Видовић дешифрује као својеврсну ’Октобарску револуцију’ на Западу. За Видовића Лутерових револуционарних 95 теза из 1517. године представљају извориште целокупне немачке метафизичке филозофије. (Видовић, 2009, 98)

[21] Видовић, 1997, 87-89.

[22] Нав. дело, 92.

[23] Исто, 92.

[24] „Римска црква је држава, и то држава чије право је битно другачије од западног, јер западно право је људско, а право Римске цркве је ’божанско’.” (Исто, 93)

[25] Господ Исус Христос заповеда свима људима:

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском.” (Мт. 18, 3-4)

[26] Видовић 2008, 148-149.

[27] Жарко Видовић сведочи: „Наш млади научни кадар зна о хришћанству оно што му је сервирала западна (римокатоличка или протестантска) литература, па онда мисли да су ставови западних филозофа (Хегела, Маркса, Ничеа, Фројда) према римокатолицизму и протестантизму (једином хришћанству које ти филозофи познају) исто што и ставови према Православљу, које је тим (као и нашим) филозофима потпуно непознато.ˮ (Видовић 2021: 30)

[28] Видовић 2008, 151.

[29] Нав. дело, 150.

[30] На очишћење и на исцељење Видовићевих органа сазнања благодатно су деловале силе безгрешне љубави Пресвете Богомајке, силе страдања Праведнога Јова, Светога Јована Претече и Крститеља, Светога Георгија, Светога Димитрија Солунског, Светога Великомученика Лазара Косовског, Светога Игумана Пајсија, Светога Ђакона Авакума, Светога Вукашина од Клепаца, Свете Милице Ракић; силе пророчких словâ Светога псалмопојца Давида, Светога Пророка Мојсеја, Светога Пророка Илије, Светога Пророка Исаије, Светога Пророка Језекиља, Светога Пророка Јеремије; силе Духовданог богословља Светога Апостола Павла, Светога Јеванђелисте Матеја, Светога Јеванђелисте Луке, Светога Јеванђелисте Марка, Светога Јеванђелисте Јована Богослова, Светога Равноапостолнога Саве Српског, Светога Александра Невског, Светога Николаја Охридског и Жичког, Преподобног Јустина Ћелијског… (Прим. П. Б.)

[31] Видовић 2009, 28-29.

[32] Жарко Видовић пише: „Усвајате ли метафизичко схватање историје – фаустовског савеза с Мефистом, ради увећавања моћи, без духовне заједнице – Ви одбацујете заветну заједницу (с људима и са Богом), не прихватате тајну човека (као личности!), није Вам близак лик Христов. ” (Нав. дело, 25-26)

[33] Исто, 43-45.

[34] Разобличавајући мистику функционисања западне државе-Империје Видовић у огледу Трагедија и литургија (1996) увиђа да апсолутна држава, држава-идол, онемогућава постојање литургијске заједнице: „У томе и јесте тоталитаризам: што се државом-Империјом искључује јавна појава сваке друге, то јест духовне, осећајне, емотивне, трагедијске, литургијске заједнице. Зато је државна заједница апсолутна, тотална, свеобухватна, свемоћна. Изван те заједнице нема никакве заједнице, него је све пука приватна сфера која је буржоаска (грађанска, у томе хегеловском значењу те речи). Све што није униформисано (чиновничко, чином означеним на униформи) – цивилно је. То јест мање вредно, ако не и безвредно.” (Видовић 1996, 110)

[35] У студији Његош и Косовски Завјет у Новом вијеку Видовић тврди: „Почев од Стевана Немање – који се замонашио и преименовао у Симеона монаха!– српски краљеви се одричу пријестола, граде манастире, одлазе у монахе и тако се још прије Кнеза Лазара опредјељују за Небеско царство! Сматрају да је оно неупоредиво значајније од земаљског царства, од заједнице земаљске (интересне, тјелесне, крвне, родбинске, племенске заједнице над неким тлом итд.); сматрају манастир (задужбину) важнијим од државе; сматрају да Србија истински постоји тек као … духовна, завјетна заједница; а то је заједница којој на челу стоји Христос! (Христос, а не краљ!) Тај завјет гради тако нацију још од Светог Саве, те се зато и зове (првобитно) светосавски. Он тражи од свих владара да се поистовјете с ликом-иконом Светог Саве. Ново у кнеза Лазара који је иначе чинио све што и владари лозе Немањића, слиједио лик Светог Саве, градио манастире – ново је то што је светосавски завјет морао да потврди трагедијом, својом смрћу: грађење манастира (што је он чинио) није било довољно; умјесто замонашења, тражила се од њега Христова жртва. Тиме је кнез Лазар не само обновио светосавски завјет, него га је и ојачао и омогућио томе завјету да, сада већ као Косовски, заснује читаву будућу историју Срба, чак и у Турско вријеме које би – да није било завјета, тј. Литургијског догађања надсвјетовне заједнице Срба – ту историју чинило немогућом.” (Видовић 1989, 8-48)

[36] „Права борба (аскеза, пракса, подвиг) православног хришћанина је борба којом се чистимо од страсти сујете (гордости) и тако чувамо самосвест и затварамо сваки приступ оцу лажи.” (Видовић 1997, 151)

[37] Ср. Видовић 2009, 120.

[38] Ср. Преподобни Јустин Ћелијски 2007, 273.

[39] Видовић 1997, 168.

[40] Нав. дело, 178.

[41] Исто, 178.

[42] Исто, 171.

[43] „Али шта је битно у том нововековном, за Србе новом амбијенту? Битно је то да све има да служи снази државе, па и Црква: светост, наиме, припада држави, органу политичке моћи, а не Цркви. Битна је воља за моћ (Wille zur Macht), a не тежња хармонији. Битан је нов систем вредности и ново хуманистичко схватање човека: у свом ’настајању из себе’, човек је утолико више човек, уколико је моћнији – најпре знањем, па онда и техником или империјално-обичајном заједницом као механизмом моћи. Битно је схватање да је човечност некакав квантитет (мера моћи над природом и људском околином), лишен битија…” (Исто, 172)

[44] Исто, 101. Сеобама у туђину Хабзбуршке монархије заветни српски народ се обрео у земаљском царству у којем нема ни подвига правоверја (Светосавског завета), ни страдања Христа ради (Косовског завета), чиме се губи српско опредељење за Небеско Царство, на које Србе упућују Црква Светих Апостола у Расу, Свети Ђурђеви Ступови, Седмоврата Жича, Света Студеница, Света Милешева, Света Пећска патријаршија, Света Богородица Љевишка, Света Грачаница, Свети Високи Дечани, Свети Девич, Свето Зочиште, Света Раваница, … (Прим. П. Б.)

[45] „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено духовна заједница!” (Исто, 124)

[46] „Свет за човека представља искушење, чак опасно искушење зато што човек у свету (’битије у свету’) веома лако подлеже искушењу воље за моћ: она је, наиме, једини начин да човек, кад је очаран светом и обузет световношћу, потврди своју неоспорну слободу! У вољи за моћ човек се према свему постојећем поставља као према пуком инструменту своје моћи. Тако човек презире све постојеће. Све што јест – јест пуки предмет акције и мисли човека схваћеног као слободан и чист субјект. Тај субјект (субкект Ја, као чиста тежња моћи) одбија да се поистовети ма са чим, ма са ким, што значи: одбија љубав, одбија саживљавање, саучешће, саосећање, сапатњу, солидарност, поистовећење – Причешће!” (Исто, 110)

[47] За Жарка Видовића „непогрешивостˮ теологије траје као вековни пројекат инквизиције: „Инквизиторско начело мучити и уништити тело јеретика да му спасеш душу – изведено је из теологије која је на снази и данас (кад Римокатоличка ʾцркваʾ више нема моћи да то теолошко начело остварује и у пракси, као инквизицију). Али теологија – као пројекат инквизиције – је остала! Она је ʾнепогрешиваʾ!ˮ (Видовић 2021: 31)

[48] Видовић 1997: 121-122.

[49] Нав. дело, 124.

[50] Жарко Видовић стражари и отрежњује: „Србофобија је европски напредно и плодотворно културно осећање европејства!” (Исто, 140)

[51] „После драматичног и трагичног животног искуства, заточеништва и бекства из конц-логора у Оснабрику, комунистичке тамнице, прогона од стране хрватских шовиниста, несхватања у безбожним академско-естаблишментским, али и неразумевања у црквеним круговима (јер је неклирик, а официјелно црквено богословље одавно већ има подозрење у православне мислиоце неклирике) Жарко Видовић на крају XX века… јесте један од водећих православних философа духовне историје Европе, мислилац који је схватио важност православне критике метафизике у свим њеним појавним облицима…” (Арсенијевић 1996, 141-142)

[52] Одавде изузимамо пастирски однос Митрополита Црногорско-приморскога, Амфилохија Радовића, Митрополита Дабробосанског, Николаја Мрђе, умировљеног епископа Захумско-херцеговачког, Атанасија Јевтића и епископа Будимљанско-никшићког, Јоаникија Мићовића, према науци и према личности Жарка Видовића.

[53] Преподобни Јустин Ћелијски 1999, 182-183.

[54] „Без Духа Светога, дух човечији се спаруши, опатуљи, закржља, увене, и није способан низашта велико, узвишено, бесмртно, вечно, божанско”. (Преподобни Јустин Ћелијски 1978, 334)

[55] „Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.” (Еф. 6, 12-13)

[56] Ср. Видовић 2009, 372.

[57] Равноапостолни Владика Николај богомудро разоткрива: „Монаси подвижници у већини случајева силом су довлачени и постављани на столице епископске. И такви су бивали најбољи пастири Цркве Христове. При избору епископа треба осујетити, чак и казнити, сваку личну агитацију, посредну или непосредну. Сузбити  гордељивце и наметљивце, то нека је правило при избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, али немају школу подвига (јер кад би ову имали, не би били гордељиви). Наметљиви су они који похотствују на епископски чин не ради живота небеског, него ради живота земаљског. Отуда је вера таквих у питању. Јер човек вере далеко је од гордељивости и наметљивости као Исток од Запада!” (Свети Николај Жички и Охридски 2016, 20)

[58] Видовић 2001, 40-41.

[59] Свештеномученик Јован Рапајић 2015, 209.

[60] Свети Николај Охридски и Жички 2001, 499.

[61] Ср. Видовић 2009, 372.

Categories: Гостинска соба

Tags: Жарко Видовић, Павле Ботић