Свест о значају личности, у њеној спасоносној улози у логору, у обнови вере, Цркве, у буђењу или настанку историјске свести, у моралној обнови – помрачују медијски и телевизијски психо-идеолози успешније и опасније него метафизика
Жарко Видовић (Фото: Покрет за обнову Косова и Метохије)
Црква у свету значи: да се у свету – у јавности, у свим установама цивилизације – верници јављају јавно као Црква, тј. не издвајајући се при томе јављању из Цркве, него својим моралом (завичајном обичајношћу парохијана) сведочећи Христа и јавно!
35. Појам религије универзалне (у метафизичком значењу) и државне неспојив је са христијанством. Христос није наша објективна и световна стварност: ни државна, ни европска, ни универзална. Христос је само позив, изазов, тако рећи „културни изазов“ како би то рекао Доменак (говорећи о Европи), а христијанство је могуће тек кад се на тај позив одазове човек – не као биће индивидуално (као индивидуа), него тек – као личност, свесно и одговорно.
Бог Логос се у Христу јавља – не као нека сила природна или натприродна, него – као личност и само у личности човековој је могућ сусрет и појава Цркве, заједнице са Васкрслим Христом. Тај сусрет је мистерија, а не нека универзална стварност. Не дао нам Бог да нам се Црква – као у досадашњој (метафизичкој!) теологији – представља као универзална и државна, тј, као нека цивилизацијска (што ће рећи световна-временска-секуларна) институција каква је и држава, јер управо је судбина односа човека и цивилизације према Цркви указала на то да је историја (као континуитет историјске заједнице) у првом реду феномен Цркве, а не државе или цивилизације! те да ни историјска свест није метафизичка, филозофска, рационалистичка, него црквена, феномен осећања вере као трансценденције, као благодати недоступне разуму, искуству, науци, метафизици.
Ако се у Христу Бог Логос јавља као личност, да нам – „очигледном наставом“ појаве Христа, Божијег Сина, као трансценденције (Матеј 16,13-20) – покаже да се и човек – како би постао лик (трансценденција) – може са Христом срести само као личност (жива душа, искуство трансценденције), онда нам то јасно говори да Црква не може бити државна или универзална (чак империјална) установа, баш као што ни уметност не може бити државна.
То нам је – бар то, и довољно! – могло постати јасно тек у доба стаљинског (у нас тито-комунистичког, барокног, државно-партијског) односа према уметности, тако да нам је – у отпору тито-комунизму и свакој, па и постмарксистичкој идеологији – помогла одбрана улоге личности и њеног одлучујућег значаја у Цркви и вери (Ава Јустин), а посебно и нарочито умна улога личности у уметности, у чистоти какву философија никад не достиже: Његош, Андрић и њихова духовна заједница – да поменем само покојнике – Бранко Ћопић, Душко Радовић, Селенић, Пекић, Киш, Селимовић, Кустурица, Петар Лубарда, Mића Поповић Зоран Радмиловић и др.),
па да тако – баш преко уметности! – схватимо и Цркву, и историју (као над-време), и личност човека у историји, у Литургији и у Цркви, како нам чак ни најученији теолози нису раније били у стању да покажу саму суштину христијанства.
Данас, можемо рећи, то постигнуће – свест о значају личности, у њеној спасоносној улози у логору, као и у систему корупције тито-комунизма, у обнови вере, Цркве, у буђењу или настанку историјске свести, у моралној обнови, у чистоти и схватању уметности – то историјско постигнуће помрачују медијски и телевизијски психо-идеолози успешније и опасније него метафизика (из које су они и потекли). Јер (насупрот мртвим душама које је приказао Гогољ или души погребеној, о којој говори Владика Песник у Лучи микрокозма) личност је – жива душа која дише искуством трансценденције, те се из тога искуства храни и свест човека о слободи и одговорности, и свест историјска, и потреба за чистотом уметности и – последње али најважније – сама вера као историјска свест и осећање смисла који и живот смртног човека чини лепим, здравим и ведрим.
Метафизика – ограничена на мисао о искуству бића (и то о магијском искуству бића као фиктивне „целине света“, а не о платонском и хришћанском мистеријском искуству бића као целине затворене у своју појединачност и самоистоветност!) – метафизика, сапета грехом магијског искуства, запала је у кризу и безизлаз зато што у њој (као ни у Лајбницовој монади) нема ни прозора за неки јасан поглед у искуство осећања као искуство трансценденције.
Ми заиста морамо знати шта је битије и биће, његова граница (временска и просторна). Али морамо зато да бисмо знали шта је трансценденција која је превазилажење тих граница бића! Метафизика је за истину тога искуства трансценденције (као умног чувства, осећања) затворена.
Потекла из метафизике (из магијског искуства о илузорном бићу целине света), и психоидеологија је затворена за искуство трансценденције! Зато је не само бескорисна, него и штетна, чак опаснија од притиска марксистичке или било које тоталитарне идеологије.
36. Хомјаковљево! „Јединство у слободи“ (слободи индивидуе, а и свести о слободи у личности)?! То је јединство је Црква, као заједница! и црквеност нације, Света Русија која, у Руса, није држава, него Црква-мистерија, а у православно-историјској свести Срба то је заветна нација, као народ заиста црквен, небески, тј. литургијски, у заједници са Христом…
Није могућа синтеза, него само хармонија вере, културе и цивилизације, као што је хармонија морала (вере, историјске свести, црквености човека) и закона (државе као власти закона), и то хармонија којој тежи само жива душа, личност хришћанина: хармонија Бога и човекове христоликости (пуноће битија осмишљеног), а не хармонија Бога и реалног, грешног индивидуалног бића човекова.
А синтеза је Логос, који је сабраност Свете Тројице у Једном (Тројичном, Трохипостазном) Богу. Та теолошка терминологија је платонска, језик христологије као крштеног платонизма, а Платон је у нашем исихазму поштован као претеча хришћанства, а посебно хришћанске антропологије – (која се јасно приказује и у поеми Луча микрокозма). Поштовање за дело Платона се јасно показује и на лику Платона, на фрески Богородице Љевишке, у Призрену. Тај став наших исихаста-паламиста према лику Платона није био познат Хомјакову, а како ми се чини, ни руској теологији тог доба.
Одломак из одговора Жарка Видовића на „Анкету за академску елиту Србије“ коју је водио др Бошко Бојовић
Опрема: Стање ствари
(Сродство по избору, 9. 11. 2023)
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар