Однос између Цркве (Небеског царства) и државе треба да буде хармоничан онако како су сагласни (и хармонични) Нови и Стари завет

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Црква је Небеско царство које се пројављује у Литургији! А у свету само кад је у ХАРМОНИЈИ (СИМФОНИЈИ) са земаљским царством, са државом. Ако је ту хармонија тада значи да се Небеско царство у историји и свету појављује. Хармонија са државом, земаљским царством, не потиче, међутим, нити може да потекне од земаљског царства и саме људске природе, него долази (или може да дође) само од цркве. Црква се бори у свету за ту хармонију. Она тако „КРСТИ ЗЕМЉУ“ (Горски вијенац, Посвета, 15). Без те хармоније Црква је гоњени или чак распети Христос.

Однос између Цркве (Небеског царства) и државе треба да буде хармоничан онако како су сагласни (и хармонични) Нови и Стари завет. Нови завет је Откровење достојанства човекове личности. Стари завет је откровење Закона.

***

У хармонији државе и Цркве духовна пракса је заштићена самим тим што је заштићена човекова личност, јер духовна пракса је феномен личности: телесна (увек конкретна телесна) појава духа присутног у свету праксом конкретне личности!

Заштићена државом (уставом) влашћу закона о праву личности, духовна пракса не може бити државна, пракса државе. (Јер пракса државе је пракса закона, пракса Старог завета!) А дејство закона је исувише плитко да би дохватило и усмеравало духовну праксу. Пракса закона је телесна, додуше, као и пракса духа. Али у пракси закона телом (поступцима) се служи човекова слобода, а кроз њу и закон који је светован, а у пракси духа се служи дух, који је надсветован, као и Логос: надсветован, мада Отеловљен!

Закони као правне норме су безлични, јер само тако могу бити праведни (за све једнаки); само тако могу да заштите сваку личност без обзира на њену посебност (осебујност).

Духовна пракса је сва без остатка прожета духовношћу личности – личношћу духовног човека.

Оно што је у држави закон – то је у духовној заједници личност човека (сваког од чланова заједнице). У држави човек, држећи се закона, мора према сваком човеку да се односи као према појединачном примеру општег (закона), а у духовној заједници се човек према свему односи као према посебној личности, према тајни која ничим општим (никаквим појмом, врстом, родом) не може бити дефинисана. Зато се у држави човек према човеку односи разумно, а у духовној заједници тајно, духовно, осећањем.

Личност у духовној пракси не крши правне норме (законе); то њој није ни потребно, јер је она у духовној пракси надсветовна; ако даје, она даје од свога, од онога што јој је законом признато као њено, те даје без законске обавезе. Зато је Христос рекао да он долази не да Закон оповргне, него да га потврди, али и да га (духовном праксом, праксом Логоса) превазиђе.

Отуд није тешко успоставити хармонију Цркве и државе – ако је држава правна установа, орган заштите права и достојанства личности.

Одломак из необјављене опсежне студије „Платонизам, Његош и метафизика“

Опрема: Стање ствари

(Журнал, 27. 7. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Држава, Жарко Видовић, Црква