Вероватно постоји закономерност што кастрирана Србија бира такав пут, уморна од лицемерних политичара попут Вучића. Али у променама крије се и наивност: Срби мисле да ће они који дођу на власт бити бољи од претходника
Александар Вучић и Владимир Путин (Фото: Sputnik/Михаил Климентьев)
(Телеграм канал Ј. Котенока, 26. 10. 2026)
О поразу Вучића на изборима у Србији се расправља. У стварности, тај пораз и није толико важан, јер је Вучић, као оборени пилот, одавно изгубио, још и пре оног интервјуа са Собчак, који је био својеврсни показатељ. Он није био проруски настројен, а тешко га је назвати и просрпским. У супротном, не би именовао отворену лезбејку за своју наследницу, макар и привремену. Он је класичан глумац, коме је време прошло, и то је све. Вучић је уредно предао Србе „планеру“, али се надао да ће заузврат добити неке мрвице. Вероватно су му их обећали, али су га, као и увек, преварили. И Србија у таквом стању, прекројена и осакаћена, наравно, није наш савезник. Као што то, уосталом, није ни Мађарска, нити Словачка са симпатизером Фицом. Јер Србима су много важнији жртве урушавања надстрешнице у Новом Саду и идиотизам сопствених власти него битке за Малу Токмачку и гранатирање Белгорода. Таква је људска природа: оно што је наше увек нам је ближе и важније.
Све иде својим током. Ни Србија, ни Мађарска, па чак ни постсовјетска Јерменија нису биле ослонац Русије, већ су биле некакви сапутници из тренутних интереса. Сада се, из низа разлога, наши путеви разилазе, и то је објективна стварност коју осећамо на сопственој кожи. Русија понегде губи, понегде добија – то је динамичан историјски процес.
Нисмо у стању да задржимо утицај у Европи, укључујући и Балкан, након распада СССР-а. Узгред, још у време Совјетског Савеза, Југославија је и сама настојала да се дистанцира од Совјета и била је не корак, већ читаву миљу ближа западним вредностима. Поздрав епохи Тита! Одступање од традиционалних вредности тамо је текло још брже него код нас. То је она иста Југославија која је покушавала да буде мост између Совјетског Савеза и Запада (ах, ти мостови!), и о којој се певало у позносовјетској шансони:
„Југословенска земља,
у њој ћеш наћи шта год желиш, @@@,
тамо купиш све – од трактора до клистира.
Тамо хипици, секс и хаос, слобода говора, црвени барјак –
све има, осим социјализма.“
Србе нису бомбардовали само „томахавци“. Та обрада трајала је не годинама и деценијама, већ вековима. А алтернативе заправо нема. Са Запада долази притисак, док се Исток повлачио или, у најбољем случају, држао одбрану. Данас је Русија ипак прилично далеко и бави се питањима сопственог опстанка, сукобљена са Украјином, претвореном у камиказу и наоружаном од стране Запада. Али Срби сада свесно бирају Запад, удобност и све што уз то иде, иако се Европа, која пред нашим очима све више тамни, љуља. Ипак, Срби не могу да остану црне овце и да буду изван тог света. Санкције? Не искључујем да ће се придружити и санкцијама против Руса, јер је тако једноставније. Али Вучић је већ успео да заради тргујући муницијом са Кијевом, муницијом којом се убијају грађани Русије. И то називате савезништвом? О чему ви то говорите?
Владимир Путин: Вучић води уравнотежену политику – надамо се да ће бити премијер Србије
Вероватно постоји нека закономерност у томе што кастрирана Србија бира такав пут, уморна од лицемерних политичара попут Вучића. Кад изгубиш главу – Косово – не вреди жалити за косом. Али у променама у Београду крије се и српска наивност: Срби мисле да ће они који дођу на власт бити бољи од претходника.
Србија је кренула „слободним пловним путем“ много раније, а ми смо се само обрисали. И заокрети преко океана које је изводио брод били су тек представа, јер после њих није уследило ништа. Као што ништа није донео ни чувени марш руских падобранаца на Приштину, који није спасао Косово од отцепљења. Зашто су онда уопште марширали? Због одушевљених српских цветова? Тријумф је био болно краткотрајан – тачно до тренутка када су увенули цветови бачени под точкове оклопних транспортера…
С руског посрбио: Јован Татовић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар