Округли сто: Положај Српске православне цркве данас

Извештај са округлог стола „Положај Српске православне цркве данас“  у организацији Института за европске студије

Патријаршија (Фото: Д. Јевремовић)

У петак, 23. октобра 2020. године, у организацији Института за европске студије одржан је округли сто путем Скајпа на тему ,,Положај Српске православне цркве данас“.

На самом почетку предаваче и учеснике поздравио је др Миша Ђурковић, научни саветник и директор Института за европске студије, који је посебно нагласио важност питања о положају српске цркве у савременом друштву подстакнутог пре свега протеклим догађајима у Црној Гори поводом одузимања црквене имовине, указавши и на друга отворена питања о положају цркве у Македонији, Косову и Метохији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Др Ђурковић је указао на неколико важних идеја и задатака од којих важно место заузима покретање свеукупног питање о развоју државно – црквеног или еклисијастичког права у Србији и у другим земљама региона у којима делује српска црква.

Затим се обратио др Богољуб Шијаковић који је истакао значај округлог стола и оценио га као почетак разматрања и покретања важних тема о социјалној улози српске цркве у савременом друштву. Српска црква би требало да развије низ институција на простору културне и образовне делатности које јој омогућавају закони Србије – од обданишта до универзитета, као и оснивање института за хришћанску културу и института за историју СПЦ. Првобитно, истакао је потребу за ослобађањем од наслеђа комунизма које се огледа у томе да црква не треба да се меша у политички, тј. јавни живот, те да вера треба да заузме своје место у сфери приватног као дубоко интимно стање душе. Шијаковић тиме указује да заговорници оваквог става намећу идеју француског антицрквеног просветитељства у којем црква нема никакву улогу у јавном животу. Држава као секуларна треба да буде гарант људских, отуда и верских права у чијем корпусу своје важно место заузима право на верску слободу. У том смислу, секуларна држава треба да разликује простор светог и световног, те да простор светог препусти црквама.

Др Далибор Ђукић говорио је о будућим проблемима и положају СПЦ на територији Косова и Метохије повезујући их са догађајима у Црној. Он је изложио конструктивну теорију о разумевању имовинских питања и у складу са аутономним црквеним прописима поједини црквено-правни субјекти: Манастири, Епархије, Митрополије итд., могу се сматрати имаоцима права својине на одређеном објекту. Он истиче и потребу за уједначавањем уписа у катастру о имаоцима права својине на територији целокупне канонске јурисдикције СПЦ. На основу институционалне теорије имовина припада црквено-правним субјектима јер су саставни део једне веће целине – цркве, те отвара могућност да СПЦ покрене поступак да јој се врати имовина која јој припада. Ђукић је говори о косовском Закону о културном наслеђу који подсећа на црногорски Закон о слободи вероисповести. У њему се предвиђају ,,археолошка налазишта“, тј. да се део културног наслеђа који се налази на КиМ мора налазити у својини самопрокламоване државе Косова. Проблем допуне овог закона је члан 7а који носи назив ,,статус СПЦ“ у којем се она дефинише као СПЦ на Косову. На основу тога се јавља генерални проблем заштите културног наслеђа који припада СПЦ, те се поставља питање да ли нешто што се назива ,,културним наслеђем“ мења имаоца права својине? Он на крају даје предлог за умрежавањем људи различитих струка који би кроз мултидицсиплинарни рад утврдили која су то оправдана ограничења и шта је то што залази у домен контролисања имовине цркава и верских заједница.

Дарко Ђого (Извор: Катера)

Предавач др Дарко Ђого указао је да је постојање Републике Српске битан политички и правни оквир који гарантује поштовање права српског народа, те сви проблеми идентитетског лутања које српски народ има у Србији и Црној Гори јесу изражени и у Републици Српској. Он наглашава потребу за образовањем генерација које ће имати јасну перцепцију да постоји српски идентитет, да постоје државна средишта која су у служби српског општег идентитета. Када је реч о положају СПЦ 2008. године је потписан темељни уговор између СПЦ и БиХ који је био једна врста компромиса, јер ,,квазибосанска грађанистичка политичка елита“ није могла да игнорише постоје СПЦ, те је сматрала да је боље тим уговором да сама регулише статус. Ђого оцењује уговор као добар којим се поштују сва права, али сматра да постоје правни проблеми где се у уговору БиХ поставља надлежна за нека права за која она у то доба није била. У једном од чланова БиХ се обавезује да ће дати право СПЦ по питању јавног школства иако школство није у надлежности Б и Х. Ђого је пред крај излагања указао на проблем да ће миграционим процесима у будућности српски народ себе сузити на два мегалополиса: Бања Луку и Београд, стога овај проблем треба сматрати озбиљним и треба му се супротставити са неговањем косовског завета као залогом трајног свеопштег српског идентитета.

Др Александар Раковић је на почетку свог излагања констатовао кључни пропуст СПЦ у Црној Гори, а то је догађај из 1997. године када је врх СПЦ стао на страну Мила Ђукановића на председничким изборима. Током излагања, он је нарочито ставио акценат на државност Црне Горе која је створена као српска државност и указао на савремена три типа српске државности: у Србији, Републици Српској и Црној Гори које су једна државност. Расправљао је о првој верзији спорног Закона о слободи вероисповести која потиче из 2015. године и која је требала у потпуности да истргне српску цркву из ЦГ, да јој да друго име без придева ,,српски/а“ где црквени симболи према нацрту Закона нису могли бити у било каквој вези са државним симболима, те СПЦ не би смела имати заставу тробојку. За велику победу режима Мила Ђукановића заслужан је српски народ у ЦГ, српска православна црква, држава Србија и Република Српска, истиче Раковић. Према његовим речима Срби у Црној Гори очекују да се наредне године одржи попис по свим идентитетским питањима: о националности, вероисповести и језику и сматра да ће Срби бити релативна већина по националности и апсолутна већина по језику. На крају истиче да колебљива политика не сме довести до тога да СПЦ направи било какав компромис, те да се избегну идентитетска питања на попису.

Александар Раковић (Фото: Медија центар Београд)

Др Зоран Деврња је говорио о положају СПЦ у Северној Македонији. Почетак проблема је сместио у време Другог светског рата и заседања АСНОМ – а када се уочавају назнаке покушаја преобликовања СПЦ у Македонији. Крајем Другог светском рата тај процес улази у озбиљну фазу различитих пројеката. Закон о верским заједницама Републике Македоније је донесен 1997. године и као такав одудара од европског концепта, јер садржи елементе који су пројектовани да остваре одређену политичку сврху. Деврња је указао на неколико проблематичних чланова, нпр. у члану 3. се прописује да верску делатност и обреде могу да врше само регистроване верске заједнице и религиозне групе. Међутим, актуелна ситуација у државама Европе јесте да верске заједнице које нису регистроване у складу са Законом и које не могу да остварују права из Закона ипак могу вршити своју делатност – верске обреде. Специфична чињеница овог Закона јесте што садржи казнене одредбе – изразито високе новчане казне. Деврња је такође говорио о Нишком споразуму из 2002. године, којим је покушано да се успостави канонско јединство на темељима аутономије дате 1959. године између Епархија у Македонији и СПЦ. Овај документ је првобитно био прихваћен од архијереја расколничке заједнице у Македонији, али је из политичких разлога одбијен и постао је увертира за оснивање Охридске Архиепископије на челу са архиепископом Јованом који је прихватио споразум.

Следећи предавач био је др Владимир Ђурић. У уводу је изложио значај теоријског изучавања државно–црквеног права. Реч је о скупу правних норми које регулишу државно – црквене односе. Указао је на конститутивне елементе нормативно изражене у позитивном праву држава и то је пре свега слобода вероисповести као универзална вредност која има две компонентне: forum internum (унутрашња) и forum externum (спољашња – слобода испољавања вере). Важно начело јесте неутралност државе која се надовезује на аутономно постојање цркава и верских заједница и значи да држава не сме улазити у сферу њихове аутономије. Ту су начела: толеранције (према свим вероисповестима) и паритета (равноправност, али не и једнакост верских заједница). Када је реч о положају СПЦ у региону где она има своју канонску јурисдикцију, све државе које су настале на просторима бивше Југославије својим Уставима начелно гарантују висок ниво слободе вероисповести. Међутим, Ђурић истиче да то није карактеристично за све државе, јер су неке својим уставним актима извршиле конституционализацију оних цркава које представљају израз њиховог државног пројекта и односа према идентитету српског народа у тим државама, као нпр. Македонија која је конституционализовала македонску православну цркву. Он истиче да су се све државе у региону определиле за законско регулисање правног положаја цркава и верских заједница, али у само две државе бивше Југославије се СПЦ спомиње у законодавству: у Србији и БиХ. Законодавство Словеније и Хрватске предвиђа регистрацију и уважавају чињеницу постојања ЦЗВ које су деловале у време доношења Закона.

Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)

Др Миша Ђурковић указао је на низ биоетичких проблема са којима се савремено друштво суочава и црква као еминентна институција треба да се брине како о вери, тако и о питању морала и идентитета. Сурогација, еутаназија, трансплантација органа и родна равноправност јесу изазови који захтевају усвајање социјалног учења СПЦ. Он истиче да иако врх цркве избегава да говори о овим темама, не значи да на нижим нивоима нема јасног става по овим питањима. Та мањина унутар цркве је осудила преднацрт Грађанског законика који је требао да уведе читав низ биоетичких и породичних тема које су задирале у традиционално поимање породице у Србији, док се Истанбулском конвенцијом уводи појам ,,родна равноправност“ и није у складу са српским Уставом. Чини се да је став последњих година такав да врх не жели да се меша у ова питања, док је са друге стране потреба људи да чује глас цркве све већа. Ђурковић узима као пример руску православну цркву која се директно суочила са овим проблемима, те је изнедрила документ 2002. године под називом социјално учење Руске православне цркве која је одредила свој став не само према моралу него и према раду, економији, људским правима. На крају Ђурковић је истакао свој став да би било добро у будућности да црква оснује свој Универзитет као нпр. православни факултет Политичких наука или православни Философски факултет и да би вредно било имати овакве институције.

Миљан Лазовић, Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , , , ,

Оставите коментар