Израел хтјео да прави атомске бомбе од 1960-их, али је председник САД интервенисао. Након убиства Кенедија, пут ка прављењу израелске атомске бомбе био је отворен

Строго поверљиво, забрањен улаз, бодљикава жица, забрањено фотографисање: израелско нуклеарно истраживачко постројење Димона (Извор: picture alliance/NTB)

(Компакт, 25. 2. 2024)

Истраживачки новинар јеврејског поријекла и добитник Пулицерове награде Сејмур Херш објавио је у својој књизи Нуклеарни арсенал Израела и америчка спољна политика (1991) податак о састанку Џона Ф. Кенедија с имућним Јеврејима током предизборне кампање за предсједника САД 1960. године. Министар здравља Абрахам Рибиков ступио је тада у везу с Абеом Фајнбергом, у чијем је апартману у хотелу Пјер одржан састанак с двадесетак водећих личности из свијета привреде и финансија. Према Хершу, скупина се сагласила о првом прилогу за Кенедијеву предизборну кампању у висини од петсто хиљада долара, и ставила у изглед још један.

„Одмах сам назвао Кенедија“, рекао је Фајнберг, и додао: „Остао је без текста. Био је дирнут и захвалан.“ Херш, пак, даље пише да је Кенеди сљедећег јутра отишао у кућу свог пријатеља колумнисте Чарлса Бартлета у сјеверозападном Вашингтону и рекао му за састанак. Према Бартлету, Кенеди је био све само не захвалан и током шетње му, пише Херш, изнијео сасвим друкчије виђење ситуације: „Као амерички грађанин био је огорчен, сјећао се Бартлет ријечи потоњег предсједника, што су му дошли неки ционисти и рекли: ,Знамо да имате тешкоћа у предизборној кампањи. Спремни смо да платимо Ваше рачуне, ако нам заузврат препустите контролу над својом блискоисточном политиком.ʻ“

Битка писмима

Архив националне безбједности (National Security Archive) је непрофитна невладина организација и истраживачка и архивска установа на Универзитету Џорџ Вашингтон у Вашингтону. Основао ју је 1985. године новинар Скот Армстронг. Другог маја 2019. објављени су бројни документи под насловом „Битка писмима, 1963: Џон Ф. Кенеди, Давид Бен-Гурион, Леви Ешкол и америчке инспекције у Димони“.

Извор: Данас 

Издвајамо један пасус:

„Од априла 1963. Кенеди је настојао да израелско вођство прихвати редовне америчке инспекције – у дипломатском рјечнику „посјете“ – израелског нуклеарног комплекса Димона у пустињи Негев. Премијер Давид Бен-Гурион и његов насљедник Леви Ешкол покушавали су да се извуку и избјегну инспекције, али је Кенеди вршио невиђен притисак и без околишања их безмало ултимативним тоном обавијестио да би вашингтонско ,ангажовање и подршка Израелу… могли бити озбиљно угрожениʻ помисли ли неко да америчка влада не може добијати ,поуздане податкеʻ о реактору у Димони и израелским нуклеарним намјерама.“

У тексту се објашњава и зашто је све ово остало скривено од историчара и свјетске јавности током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година: „С појединих докумената у данашњем прилогу, попут преписке између Кенедија, Бен-Гуриона и Ешкола, скинута је ознака тајности у америчким и израелским архивама, али нису били опште доступни.“

Џон Кенеди и Давид Бен-Гурион (Фото: picture-alliance/dpa)

У тексту се даље помиње Кенедијево писмо из јуна 1963: „У ретроспективи, ова преписка значила је сукоб између предсједника САД и премијера Израела о будућности израелског атомског програма. Врхунац те конфронтације било је Кенедијево писмо од 15. јуна, које је амбасадор Барбур сутрадан требало да преда Бен-Гуриону. У њему су дати подробни технички услови којима је Кенеди настојао на редовним полугодишњим америчким посјетама. Писмо је било равно ултиматуму.“

Карте су отворене

Џералд М. Штајнберг, професор политичких наука у Центру за стратешке студије на Универзитету Бар-Илан у Тел Авиву, писао је о сукобу између Кенедија и Бен-Гуриона поводом израелских нуклеарних амбиција. У свом огледу „Израел и Сједињене Државе: Могу ли специјалне везе преживјети ново стратешко окружење?“, објављеном у часопису Универзитета Бар-Илан Средњоисточни преглед међународних односа од децембра 1998, Штајнберг пише: „Између 1961. и 1963. Кенедијева администрација вршила је велики притисак на Бен-Гуриона како би Израел пристао на међународну инспекцију Димоне и одустао од прављења атомског оружја. Тај притисак очигледно ништа није промијенио у израелској политици, али је допринијео Бен-Гурионовој оставци 1963. године.“

Авнер Коен, израелски философ и писац, објавио је 1998. књигу Израел и атомска бомба, у којој описује како је сукоб између Кенедија и Бен-Гуриона достигао врхунац 1963. године. Под насловом „Посљедњи сукоб“ Коен пише: „У Израелу је Кенедијево писмо доживљено као ,тврдоʻ, чак и ,бруталноʻ, како по садржају, тако по тону. Пошло се од тог да се њим Кенеди изјаснио против израелског развоја атомског оружја, не само против његовог прављења. (…) У одговору Кенедију Бен Гурион је морао донијети одлуку: независно нуклеарно одвраћање без Сједињених Држава или ангажовање САД за безбједност Израела без независног нуклеарног одвраћања. Бен Гурион је хтјео и једно и друго, а Кенеди је управо то одбијао.“

 Јирген Елзесер: Западна Њемачка и израелска атомска бомба

Умјесто САД као финансијер израелског развоја атомског оружја у Димони ускочила је Западна Њемачка. Од 1960. почео је тећи њемачки новац, наводно за финансирање развојног пројекта у пустињи Негев. „Једино што се тамо тада градило била је атомска централа Димона, и скривена подземна постројења“, каже Габи Вебер у својој књизи.

Између 1992. и 2005. СР Немачка је Израелу бесплатно испоручила три подморнице, идеалне за ношење нуклеарних бојевих глава (Фото: picture-alliance/dpa)

Да су то знале и власти Западне Њемачке проистиче из једног „строго повјерљивог“ документа тадашњег државног секретара за спољне послове (и каснијег предсједника СР Њемачке) Карла Карстенса: „Министар Штраус се прије неколико дана срео с Бен-Гурионом. (…) Бен-Гурион је покренуо тему производње атомског оружја. У разговору је Бен-Гурион објаснио да му је господин канцелар обећао да ће СР Њемачка учествовати у финансирању развоја у пустињи Негев.“ Испрва је одобрено три милиона марака. Али то није било довољно. Аденауер је на крају одобрио кредит од двије милијарде марака за финансирање „развоја пустиње Негев“, у ратама у наредних десет година. Обојица су договор сматрали строго повјерљивим. Аденауер о њему није извијестио ни скупштину ни владу. У актима Министарства спољних послова Њемачке до дан-данас нема текста тог уговора, утврдила је госпођа Вебер.

Прављење атомске бомбе

Послије „завршног сукоба“ Кенеди је убијен 22. новембра 1963. До америчких инспекција израелских нуклеарних постројења, које је он предвидјео за почетак љета 1963, није дошло.

Сејмур Херш је открио шта се потом дешавало: „Средином 1964. реактор је већ двије године био у погону, и постројења за прераду с лабораторијама на даљинско управљање и рачунарски вођеним машинама била су спремна за производњу неопходног плутонијума. (…) Израел ништа није препустио случају: амерички контролори – углавном стручњаци из области прераде нуклеарног горива – одведени су у Потемкиново село и ништа нису примијетили. Једноставан маневар Израелаца заснивао се на плановима добијеним од Француза: у Димони су направили „управљачку просторију“ и потпуно је опремили уређајима за лажни приказ и рачунарски вођеним мјерним уређајима на којима је наводно приказана топлотна снага реактора од 24 мегавата под пуним оптерећењем (што је постројење у Димони наводно било).“

Књига Сејмура Херша Нуклеарни арсенал Израела и америчка спољна политика (Извор: Амазон)

Вратимо се још једном Хершовим текстовима. Карл Дакет је 1968. био шеф одјељења за науку и технику у ЦИА. На једној вечери с чувеним атомским физичаром Едвардом Телером овај му је рекао да је по повратку из Израела увјерен да Израел располаже с више готових атомских бомби. Дакет је у строго повјерљивом извјештају хтјео да изложи да је Израел нуклеарна сила. Према Хершу, шеф ЦИА Ричард Хелмс забранио је Дакету да објави извјештај у било ком виду, рекавши да ће лично пренијети предсједнику лоше вијести. Хелмс је потом отишао код насљедника Џона Ф. Кенедија (Линдона Џонсона, нап. СтСт) и саопштио му информације. Херш пише: „Џонсон је био ван себе од бијеса, захтијевајући од Хелмса да уништи документ. ,За то нико више не смије сазнати, чак ни (министар спољних послова) Дин Раск, ни (министар одбране) Роберт Макнамара.ʻ“

Недостајућа карика у вези с филмом Оливера Стоуна

Филм Оливера Стоуна о Кенедију из 1991. доживјео је успјех широм свијета. Антиционистички писац и радио водитељ Мајкл Колинс Пајпер пише: „Има, пак, једна занимљива чињеница вриједна помена о Оливеру Стоуну и његовом нашироко рекламираном филму. Иако је Стоун без сумње неспорни таленат и креативни геније који је потписао филм, увијек се мора имати на уму да је у филмској индустрији пресудан новац, и да он одлучује хоће ли се неки филм снимати или не. Кључни задатак – обезбјеђивање финансирања – припада продуценту. Погледа ли се одјавна шпица Стоуновог филма, наилази се на име Арнона Милчана као извршног продуцента.“

Ко је Милчан? Зашто је његово име важно за наше истраживање чињеница о улози Израела у завјери о убиству Џона Кенедија и начин на који је Оливер Стоун прикрио тај критични чинилац? Либерални новинар Александер Кокбурн у часопису Нејшн од 18. маја 1992. пише да је Милчан „у једном израелском тексту из 1989. означен као ,вјероватно највећи трговац оружјемʻ. (…) Имамо, дакле, Мосадову фигуру у центру израелског програма за развој нуклеарног оружја, која са својим партнерима из Француске финансира филм (…) који ни један једини пут не спомиње Кенедијев огорчени сукоб с Израелом, нарочито борбу поводом настојања Израела да изгради нуклеарни арсенал.“

Израелски бизнисмен и филмски продуцент Арнон Милчан са Бредом Питом и Анђелином Жоли (Фото: Ројтерс/Фред Праузер)

О Милчану чак и у верзији Википедије на њемачком пише: „Осим тога, Милчан је од средине шездесетих до средине осамдесетих година радио за израелску обавјештајну службу Мосад.“ У израелском дневном листу Харец 18. јула 2011. објављен је текст „Холивудски продуцент радио као израелски агент на припреми атомске бомбе“, у чијој се најави каже: „Према новом животопису, Арнона Милчана, блиског пријатеља израелских премијера и холивудских звијезда, регрутовао је Шимон Перез ради куповине опреме за наводни израелски нуклеарни програм.“

Мајкл Колинс Пајпер у својој књизи Крајњи суд поставља питање: „Имајући све ово у виду, је ли сувише претпоставити да је Стоуново ,тумачењеʻ завјере о убиству Кенедија у стварности било крајње рафиниран вид црне пропаганде, финансиране новцем Мосада? Је ли медијска помпа око Стоуновог филма уприличена по налогу Мосада и савезника из ЦИА? То, наравно, никад нећемо сазнати.“

Извод из нове књиге Торстена Шултеа и Михаела Хеземана Велика варка – Опомена Џона Ф. Кенедија и пријетња нашој слободи, FFW, 2024.

С њемачког посрбило: Стање ствари

ИЗМЕНА: Додата је илустрација из листа Данас и промењен увод (28. 2. 2024. у 11:10).

Categories: Гостинска соба

Tags: Јирген Елзесер, Џон Кенеди, Израел, Сејмур Херш, Торстен Шулте, атомска бомба