Google Eye постављен је био да одозго опази, прије људског ока, како поморанџа из сучелишног Столива, закотрљана из руке искусног бућара, стиже преко леда право до Пераста
Једро наде, на три језика (Фото: Н. М.)
Роман „Једро наде“ Николе Маловића прво издање имао је 2014, а предвидео је „Анакондин загрљај око Русије године прије Мајдана у Кијеву, појаву опаког вируса, маске по црквама и зазирање од светог причешћа“.
Роман је освојио четири високе српске књижевне награде, доживео седам српских издања и два превода.
Доносимо одломак из романа (пета глава трећег дела, стр. 193–196, Лагуна, 2021).
Технологија се теологизирала
Пераст је био најбогатији по ономе што не може да се обиђе или види.
Дух је у бајци био урамљен боцом. У Перасту се осјећао посвуд, урамљен Боком.
Том старом барокном духу што се вјековима мазао на лебац, и стално био сољен, нову су крв дали Јевреји. Без њих би, и са све духом, Град дебото постао мртав, као и толико пута кроз историју.
Секретар туризма није ли пророковао како не види да ће се у временима што слиједе лебац од туризма уопште моћи да једе.
Температура се спустила на –7°C. То нико не памти.
Бура је мела море ледених кристала од обале до острва Госпе од Шкрпјела.
Google Eye постављен је био да одозго опази, прије људског ока, како поморанџа из сучелишног Столива, закотрљана из руке искусног бућара, стиже преко леда право до Пераста.
Vicenzo Maria Coronelli: Пераст, Венеција, 1685.
И обратно.
Сусједи су се поздрављали наранчама; живи ли сте с ваше стране Залива?, ево јесмо, а ви?
С дозволом новог премијера, обијена су врата на рушевној палати Мартиновић, еда би се тај простор у строгом центру, на 44. скалину Великог степеништа, тик уз звоник Св. Николе, прилагодио за потребе Народне кужине.
Кухињу су, првенствено због Озових 1.300 Јевреја, отворили удружени „Caritas“, и „Св. Ђорђе“, хуманитарне организације унутар католичке, и Српске православне цркве. Није само Грацијела с Грацијом тапшала одлуци да се пасуљем и прженом плавом рибом, зимском салатом и кандираним поморанџама, помогне Озовима, кад и другим сиротима грађанима, него су многи поздравили одлуку да се по ко зна који пут види како је перашки Грб оживио. Опет је рука с лијеве стране стезала крст, с руком која је чинила исто с десне стране.
Тих зимских дана оживио је централни Трг Св. Николе. У многим су се рукама пушили лимени тањири пуни најукусније од све сиротињске хране. Шапнуо сам у myPhone:
– Прикажи ми детаљну мапу Великог степеништа у Перасту. Кад дотакнем 44. скалин, активирај на тим координатама Google Ear.
Хтио сам да чујем шта кажу свештеници.
– Активиран Google Ear.
– Успио сам да дођем до три кила димљеног меса. И то смо данас убацили у казан. У односу на количину није много, али замирисаће.
– Колико још код тебе има залиха?
– Све мање. А код тебе?
– Све мање. Ако ускоро не дође тај рабин да и он нешто приложи за сав овај народ…
– Зашто шапућеш?
– По навици. Технологија се теологизирала.
– Ево малога Грације! Реци Јошку оком да му сипне који димљени комад рибе више.
Извор: Лагуна
Најхрабрији родитељи већ су почели да припуштају дјечицу на лед. Удружење рибара гарантовало је да лед неће попустити под ножицама до постављених граничника у приобалној зони. Око поднева излазили су ловци из Луке удружени баркама, у међувремену опремљени ледоломачким кљуном, те се враћали с храном. С њима је био и Тони, тако да он, Марија и ја нисмо оскудијевали у риби. Залихе намирница које су ми припадале по функцији дијелио сам с мојом новом фамилијом. А припадале су ми јер сам по пословној инерцији и даље словио за предузетничку дијагоналу, јединог градског индустријалца. Чекао сам да се појави Оз, да заједно видимо што ћемо. И како?
Све су вијести биле листом пуне официјелног оптимизма.
Котор је дао динар да уђе у коло, па се и морао радовати, на силу разумије се. Именом и презименом узето је 4.400 младих из тог града на брод, и одведено, да бране мир у свијету. Уједињене земље жéле су успјехе на територијама без рекордно високог снијега, што ће рећи да су – док не окопни – тек палацале ка Евроазији.
Тих ми дана телефон скоро и да није звонио пословним звоном, мелодијом у два тоналитета, дурском и молском, најкомерцијалнијом нумером свих времена, Хором Јевреја. Пјевушио сам је зато почесто, или је звиждукао за себе, колико ми је само одисала оптимизмом.
Чешће ми се ипак myPhone оглашавао допадљивим Колом Бокељске морнарице, изворном заливском темом од свега пет тонова, у два дурска тоналитета. Ко је то био сад?
– Шјор Смекија…
Управник Поште. Замолио сам га да ми се јави чим стигне у Главну пошту. Пошао сам му у сусрет. Срели смо се на главном тргу.
– Послао бих ових дана разгледницу. Може ли да буде франкирана марком с мотивом оба острва?
– Може – рекао ми је државни службеник – али због инфлације, разгледница франкирана марком с мотивом оба острва може да буде достављена унутар граница Боке, у ужем смислу.
– То ће рећи, шта? Котор, Рисан, Тиват, Херцег Нови…?
Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)
– Тако је, шјор Смекија, унутар Залива. Ни до Паштровића више, нити до Будве, бојим се.
– Да ли мислите да би се с мотивима оба острва, како је кренуло, могла да франкира разгледница која би из крај Пераста путовала само до на крај Пераста?
– Наше професионалне слутње плове баш у том правцу, шјор Смекија. Из крај Пераста до на крај Пераста, лијепо сте рекли. Та би марка гарантовала доставу писма до Дражиног Врта, Ораховца, Стрпа, Костањице, Горње Ластве, Лепетана, Каменара и Ђурића.
Наслов и опрема: Стање ствари
Никола Маловић: Вештачка интелигенција наудиће књижевности
Само ће велики и независни списатељски умови у времену слома свих нама знаних вриједности моћи да опстану
Никола Маловић (Фото: Никола Шијан, 2023)
Готово да не постоји љубитељ писане речи који је долазио у Херцег Нови, а да на главном градском тргу није свратио у сад већ култну Књижару Со, коју је пре 20 година основао награђивани писац Никола Маловић са супругом Викторијом. Књижару Со метафорично ваља замислити као писану Али Бабину пећину која акценат ставља на праву илити лепу књижевност, те на морске, поморске И бококоторске теме. Херцегновска Књижара Со, у граду насталом 1382. због трговине сољу, једина је преостала класична књижара у Боки Которској и Црној Гори.
Ми који живимо са књигама и мислимо да у књижевности нема случајности, можемо ли говорити о подударности да се недалеко од Књижаре Со налази Кућа нобеловца Иве Андрића. Сабране подударности дале су нам повод за разговор са Николом Маловићем о његовој књизи „Андрић и đavo“ која је недавно изашла.
Иако је о Андрићу написано толико, ви сте осетили потребу да кули од објављених књига придодате још једно дело. Шта сте то слушали од мештана о Андрићу што сте хтели да поделите са јавношћу?
Мало тога, јер се ради о фото-новели у драмској форми, у којој се између редова пуних фотографија из Куће говори гдје Андрић у Херцег Новом није био оличење дружељубивости, нити је уживао да му мала средина прати сваки корак. А то, шта су мјештани казивали је – по вјечиту тему иду ли писац И ђаво руку под руку – споредно.
„Андрић и đavo“ је вероватно једина фото-новела у драмској форми на нашем тржишту. Шта је заправо пред читаоцем?
Радња фото-новеле у драмском облику одиграва се 9. октобра 2011. у башти Куће Ива Андрића у Херцег Новом. Необична група окупила се поводом 50 година од додјеле Нобелове награде славном писцу.
Групу чине угоститељ, искушеник, професорка српског језика, цвјећарка, бивши ватерполо тренер, инжењерка пејзажне архитектуре, алкохоличар од сорте литар љуте на дан, књижевни критичар, произвођач сира, берберин, директорка Књижаре Со, генерални конзул Србије у Херцег Новом и професор поморачке књижевности на Поморској академији у Котору.
Група има за задатак да докучи да ли је у шуми, симболично каже ли се, Андрића ујео вук, и да ли је као писац до конца живота плесао Игру са смрћу или је пак тај плес он с разлогом све вријеме звао Игра за живот.
Ко је за вас био Андрић и колики је његов утицај на ваше писање, ако га има?
За мене је Андрић био и остао књижевна икона, човјек чија је свака сентенца заслужила да заврши испод стакла или уклесана у камену. Тај човјек је уједно и мистерија, по многим равнима, по конверзијама, самозатајности, по моћи да досегне највише умјетничке висине.
Андрићев утицај своди се на моје доживотно дивљење и на меморисање Пишчевих вербалних дефиниција. Када наш нобеловац каже: „Лакоћа, самопоуздање, снага излагања и чврстина убеђења“ – боље од свих реченица дефинише младост.
Извор: BookHub
Вишеград, Травник, Берлин, Београд – топоними су који су битни за проучаваоце Андрићевог живота. Колико је битан Херцег Нови?
За Андрићеву је књижевност, рекао бих, небитан. Поред мора је немогуће писати, јер је море жив, интелектуални флуид, који исисава вишедимензионална промишљања. У Херцег Новом Андрић признаје да ништа значајно није написао.
Од античких времена до тренутка у коме ствара Андрић, док Пекић пише причу „Мегалос Масторас и његово дело“, док о уговору са оним чије се име не спомиње пише из прве руке Павић, док Селимовић мисли да је писање шејтански посао… шта ви кажете? Шта је писање за вас?
Писање је начин живота. Ако је некада писање имало за задатак да свијет учини бољим, данас му је циљ да писца одржи нормалним. Пишући, човјек даје вербалне дефиниције радњама, стањима и збивањима, које му онда постају јасне, па може да их укршта, те тако схвата како су устројени природа и друштво. Али, пазимо…
Ко се год лати тастатуре, у непријатељском је окружењу. Што дубље пише, дубље улази у андрићевску шуму у којој, зна се, обитава метафизични вук.
Чини се да данас сви пишу?
Пишу. А све мање читају. И све плиће пишу. Да би ови који не знају да читају могли да их схвате.
Како се односите према књигама, понајпре романима који настају брзо а ипак имају велике тираже?
Данас су многи писци познати зато што су познати.
Колико се у неко дјело уложи времена, дуже ће трајати.
Може ли се научити на курсу како се пишу књиге? Може ли се писању приступити инжењерски, и без Бога и без ђавола?
За ово друго не знам, али вам искрено кажем да жалим што нисам као студент београдског Филолошког факултета живио у временима када је било курсева креативног писања.
Моји хипотетички полазници курса креативног писања били би мучени, али и научени. Пошао бих од оне хамлетовске премисе да морам бити суров да бих добар био. И био бих.
Да ли размишљате о томе може ли вештачка интелигенција да науди правој или лепој књижевности?
Она ће наудити правој или лијепој књижевности у годинама пред нама.
Вјештачка интелигенција не може да науди Андрићу, Пекићу и Павићу, јер ти генији постоје па постоје дјелом, али ће наудити писцима који могу бити дестимулисани алгоритмима који ће све форе свих писаца, домаћих и страних, не само имати у малом е-прсту, не само да ће их укрштати, него ће и производити мисаоне химере.
Протојереј Андреј Ткачов: Вештачка интелигенција или Чувај се ефикасних идиота
Само ће велики и независни списатељски умови у времену слома свих нама знаних вриједности моћи да опстану. Питање је да ли ће ико знати да они постоје, јер ће Матрикс рекламирати само своје пулене.
Чега се Никола Маловић највише плаши? Чега се писац Никола Маловић највише плаши?
Катастрофалног земљотреса. Рата. Недостатка пијаће воде.
Писац Никола Маловић се не плаши ничега.
Разговарала: Ксенија Николић
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар