Убрзо по паду Сребренице, преводилац Емир Суљагић и представник УНХЦР-а Алмир Рамић видјели су британског војника како се послије једне ноћи враћа, потпуно натопљен блатом
Интернет страница холандског института НИОД, који је сачинио извјештај о Сребреници
Стање ствари доноси извод из извјештаја Сребреница – Реконструкција, предисторија, посљедице и анализе пада „заштићене“ зоне (Srebrenica – Reconstruction, background, consequences, and analyses of the fall of a ʿsafeʾ area), који је по налогу холандске владе из новембра 1996. сачинио и 10. априла 2002. објавио холандски институт НИОД (NIOD) – Институт за рат, холокауст и изучавање геноцида.
Извод који доносимо односи се на стране 2109-2111 Извјештаја.
Цјелокупан извјештај (на енглеском, 3.875 страна) и пратећи документи доступни су овде.
У предвечерје трагедије у Сребреници и примједбе о стрељањима биле су предмет расправе. Спорно је било је ли Кареманс (командант холандског батаљона у Сребреници, нап. СтСт), како је сам увијек тврдио, извијестио Сарајево о том инциденту. О том питању говорило се у оквиру све већих сумњи послије јула 1995. је ли јединица холандских посматрача, у Каремансовом случају, учинила све да спријечи трагедију. Од почетка се стицао утисак да је командант холандске јединице био немаран у погледу извјештавања. У својим потоњим писаним биљешкама тадашњи представник за штампу холандског министарства одбране Кремерс је навео да је Кареманс „иако је знао, непрестано пропуштао прилику да мобилише свјетско јавно мњење“. Кремерс је своју оцјену заснивао на изјавама генерала Николаја, који је с Каремансом разговарао телефоном 13. јула. У то вријеме командант холандске јединице пренијео је „крајње нејасно“ да су се „у Сребреници догодили веома тешки инциденти“.
Генерал Николај открио је да га је Кареманс обавијестио о стрељањима, што је изјавио и за НИОД. Изјавио је да је Кареманса „једном приликом директно“ питао јесу ли почињени ратни злочини. Према ријечима генерала Николаја:
„Тада је рекао: ,Неправилности се јесу десиле, али не би било разумноʻ – разговарали смо телефоном – ,разговарати о том посредством овог општила.ʻ Телефонска линија у то вријеме није била безбједна. Отприлике је рекао овако: ,Ускоро, кад одемо одавде, написаћу извјештај. Још немамо доказа о правим злочинима великих размјера.ʻ Не наводим га дословно, али то је била суштина његовог одговора.“
Према Николајевом присјећању Каремансових ријечи, инциденти су били „мањих размјера“ и Кареманс је одлагао подношење извјештаја због могућег прислушкивања телефона. Генерал Николај је, међутим, сматрао да је Кареманс могао употријебити безбједну везу факсом и поднијети извјештаје на тај начин. У сваком случају упечатљиво је да Кареманс у хронолошком редослиједу догађаја који је доставио факсом 17. јула не помиње откривање лешева и стрељање. Је ли извјештај изостао из безбједносних или других разлога више се не може реконструисати. Било је, међутим, назнака да се Кареманс бојао да би Војска Републике Српске могла открити да је слао извјештаје из енклаве.
Извод са 203. стране књиге Наоружани чувани мира у Босни (Armed Peacekeepers in Bosnia, Канзас, 2012) где се говори о Заједничкој посматрачкој комисији (Joint Commission Observers, JCO): „Међу најмање видљивим, али кључним мисијама у Босни била је мисија тимова Заједничкe посматрачке комисије (JCO), коју је покренуо генерал Мајкл Роуз 1994. Првобитно састављена од британских специјалаца, екипа се постепено американизовала убацивањем америчког војног особља… Америчка мисија покренута је 1997, растеретивши Британце, који су изградили мрежу неколико година прије тога.“
Чак и да је Каремансова верзија приче танка у овом погледу, највише сумњи изазива прича генерала Николаја. Чињеница је да је Каремансов помоћник у Сарајеву, потпуковник Де Рујтер, потврдио да је Кареманс извијестио о могућим стријељањима. Де Рујтер је то рекао особљу Политичке управе Министарства одбране Холандије још октобра 1995. Том приликом присјетио се и да га је Кареманс обавијестио да постоје фотографије. У изјавио за НИОД Де Рујтер је овако представио своје присјећање на разговор:
„Још се сјећам да је рекао: ,Вријеме јеʻ, или ,Почело јеʻ. Рекао сам: ,На шта тачно мислиш?ʻ ,Па, масакр.ʻ ,Шта се десило?ʻ Онда се појавила прича о девет или десет мушкараца. Да је неко фотографисао. [Де Рујтер је питао даље:] ,На шта тачно мислиш? Имаш ли назнака о инцидентима већих размјера?ʻ ,Не, у том тренутку не.ʻ“
Кареманс се с непријатношћу присјећао овог разговора. Према његовим забиљешкама, изгледа да је звао Де Рујтера у 12:11 часова. Не само да је јавио за лешеве и фотографије, већ и да су холандски плави шљемови изнијели приговоре поводом свог одласка. Кареманс је стога „нагласио“ да захтијева посредовање на вишој разини. Али Де Рујтеров одговор изненадио је Кареманса, јер га није очекивао у тим околностима: „Не паничи, дјелујеш узнемирено, или нешто у том смислу. Послије тог разговора био сам толико бијесан да ми је требало неко вријеме да схватим шта ми је у ствари рекао.“
Де Рујтер је пред НИОД-ом оспорио ову верзију. Сложио се да је рекао нешто слично, али је навео да је то изјавио 11. јула, прије уласка ВРС у Поточаре, а не 13. јула. Према Де Рујтеровим ријечима, то је рекао као реакцију на Каремансову наводно раније изражену жељу да се преда ВРС, због чега је Кареманс помијешао датуме.
Пошто не постоји трећи, независан извор, више се не може утврдити која је верзија исправна. Суштина расправе је питање колико су озбиљно схватани извјештаји. Мора се претпоставити да је сам Кареманс очекивао да су се инциденти догодили. У том смислу карактер разговора по присјећању Николаја и Де Рујтера се уклапа. Насупрот томе, Кареманс наводи млаку реакцију Сарајева. То повлачи питање шта се дешавало послије телефонског разговора с потпуковником Каремансом.
Де Рујтер је октобра 1995. изјавио да је по разговору с потпуковником Каремансом на ране начине покушао да провјери вјеродостојност његовог извјештаја. Један од његових покушаја био је и укључивање Заједничке посматрачке комисије (Joint Commission Observers, JCO) у Поточарима. „Затражио је да питају британску јединицу (неколико војника) која је тајно дјеловала у Сребреници има ли показатеља ратних злочина. Ни они нису пријавили нешто више у данима по захтјеву самог потпуковника Кареманса.“
Извод из Извјештаја о Сребреници, страна 2111, где се говори о тајном дјеловању британских специјалаца у Сребреници непосредно уочи и око догађаја из јула 1995.
Убрзо по паду Сребренице, преводилац Емир Суљагић и представник УНХЦР-а Алмир Рамић заиста јесу видјели једног од британских војника, „великог, јаког момка“, како се послије једне ноћи враћа, потпуно натопљен блатом, „као да је само пузао“. Касније су га видјели како пере своје ствари. Је ли то било и у каквој вези с Де Рујтеровим захтјевом није се могло утврдити. Не може се искључити вјероватноћа да су војници Заједничке посматрачке комисије вршили извиђачке мисије, поред осталог и јер су првобитно намјеравали да напусте енклаву без холандског батаљона, али нису добили дозволу од његове команде. Главно питање је јесу ли Британци тада још увијек могли прослиједити своје налазе. На основу доступних назнака изгледа да је Заједничка посматрачка комисија из предострожности уништила своју специјалну комуникациону опрему још једанаестог, најкасније дванаестог јула. Усљед тога је према извјештајима дошло до прекида у везама тринаестог јула и потом. Тиме као једина могућност остаје да су Британци одржавали везу са Сарајевом преко комуникационог центра холандског батаљона или посредством опреме Војних посматрача УН (UNMO, UN Military Observers, нап. СтСт), али се то није могло поуздано утврдити. Није немогуће да је Заједничка посматрачка комисија на неки начин успјела дотурити информације изван енклаве; НИОД, међутим, није добио дозволу британске владе да саслуша британске САС-овце (SAS, Special Air Service, специјалне јединице британске армије, нап. СтСт) који су били на терену. У дневнику пуковника Бранца налазе се биљешке о извјештају који је добио 14. јула да „затвореници из Братунца“ више нису на фудбалском стадиону и да је могуће да су пребачени на тајно мјесто. Ставио је и додатну биљешку: „Незванични извјештаји JOC“ [претпоставља се да је у питању словна омашка]“ (односно да мисли на JCO, Заједничке посматрачке комисије, нап. СтСт).
С енглеског посрбило: Стање ствари
Categories: Противу дезинформација
Оставите коментар