Чини се да је најозбиљнији посао који је колонијални систем одрадио потпуна деградација положаја професора, наставника и учитеља
Миша Ђурковић (Фото: Институт за европске студије)
У коментарима на претходни текст неко је написао да држава не може без образовања, али колонија може. Тиме је заиста сажето изразио суштину укупне „реформе“ образовања у Србији после двехиљадите године. Странци који су преко својих агената утицаја и углавном корумпираних, а често заиста и неинформисаних политичара, завладали овом земљом, образовање су третирали управо онако како се то ради са колонијама. Дакле за разлику од нормативног дискурса о прилагођавању, унапређивању и модернизацији образовања, овде смо у пракси имали његово систематско урушавање на свим нивоима, идеологизацију и баналну комерцијализацију у складу с потребама колонизатора и нове елите.
Колонизација српског образовања започела је још деведесетих година, када је под окриљем Сорос фонда направљена комплетна паралелна структура стручњака за образовање који су свој програм развијали са намером да га примене. Након експериментисања са алтернативним академским институцијама и програмима, након 2000. управо је њихов водећи кадар, госпођа Тинде Ковач Церовић, преузела овај сектор. Она је, а не номинални министар Кнежевић, поставила основе за систем образовања који је и данас на снази у држави.
Тинде Ковач Церовић (Извор: N1)
По стандардном окупационом систему прво је укинут државни монопол и стварна контрола над уџбеницима који се користе и из којих деца уче. То је отворило простор за масовну корупцију коју су стране компаније користиле да директорима, професорима и осталима који одлучују о избору уџбеника купују таблете, плаћају семинаре и на други начин усмеравају њихов избор. У исто време су неспособни директори државних издавачких кућа губили простор на тржишту и полако водили те издаваче на ивицу пропасти. Када је тадашњи министар Вербић 2016. пробао да бар делимично уведе ред и заустави овај процес самоколонизације, лично је Ангела Меркел дошла у посету Београду, након чега је тадашњи председник владе као и увек у сличним ситуацијама урадио оно што странци траже од њега. Резултат је то да стране компаније не само да доминирају нашим тржиштем уџбеника, већ фактички имају и неку врсту олигопола. Довођење Шарчевића на чело преосталих домаћих издавача наговештава да ће се ускоро и тај процес завршити као и са банкарским системом, да више неће бити релевантних домаћих субјеката и да ће као у правој колонији све држати странци.
Систем који је Тинде поставила у овом процесу укључио је стварање два врло важна тела, као „независних агенција“, што су у пракси увек тела мање-више под директном идеолошком контролом или палицом колонизатора. То су Завод за унапређење образовања и васпитања и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Од почетка су ове две институције, које одобравају планове, програме и уџбенике, биле врло јасно идеолошки профилисане и до данас у њима доминирају управо кадрови сорос провенијенције чиме је обезбеђен како интерес ових страних издавача, тако и јасан идеолошки правац „реформе образовања“ који је ишао на укидање националних митова, укидање сексуалних инхибиција, снижавање нивоа захтевности програма и оцена и тоталну бирократизацију и енџиоизацију образовања где је за инспекторе и остале важно да су све колоне у гомили папирологије попуњене, а да никога не занима шта се стварно дешава на часу и који квалитет знања деца имају.
Као што смо приметили, преко целе те структуре странци су наметали обарање критеријума чиме је обаран и укупни ниво способности становништва да разуме шта му се ради и како да се од тога одбрани. Све наравно иде под универзалним хуманитарним објашњењима, па је тако уведен и систем ИОП-а, где се ишло на инклузију деце са посебним потребама иако је за велики број њих, њихових родитеља, учитеља итд. то значило пакао. Наиме, за сваког од те деце би школство морало да обезбеди посебног асистента – што је наравно у Србији незамисливо – па су учитељи били принуђени да са једним одељењем раде по два или три програма што је аутоматски значило и немогућност да свој посао раде како треба. Наравно номинално је постојао програм и за надарену децу, али тек тиме није имао ко да се бави….
Преко познатих механизама јавно-приватног партнерства са Министарством су радиле бројне агенције доносећи грантове, и полако у њега убацујући своју идеолошку агенду и своје кадрове, па тако у стратегијама образовања све врви од џендеризације, антинационализма и сличних будалаштина. Поменимо да је све више одвајано и образовање мањина од средњег тока српског образовања па смо дошли дотле да дете припадник националне мањине на крају процеса школовања у држави Србији не мора да зна српски језик, иначе званичан језик ове државе, на нивоу који прелази Б1. Тиме је то дете нпр. онемогућено да се интегрише и запосли у овом систему, односно подстиче се да буде део мањинског гета, заједнице изоловане од остатка друштва.
Имало би још милион оваквих детаља, укључујући и то како такмичења организују невладине организације, а Министарство нема апсолутно никакву могућност да на то утиче иако се бодови рачунају деци за упис. Или приватизација Петнице која је такође претворена у невладину организацију.
Чини се да је најозбиљнији посао који је колонијални систем одрадио потпуна деградација положаја професора, наставника и учитеља. Уместо да професија у просвети има врхунски дигнитет, она је доживела да се ученици и родитељи једнако иживљавају над просветарима. Од случајева извлачења столице у Трстенику, преко бројних пребијања, све до налога Министарства на крају ове школске године да професори пошаљу најпре ученицима предлог оцене па да тек онда након реакције ученика могу да уписују оцене. Узгред, они су то сазнали преко портала и новина, а не од школских власти.
Са подривањем овог ауторитета и једнаким подривањем ауторитета родитеља, укинута је могућност за дисциплиновање деце без чега нема ничега, укључујући ни знање и образовање.
Последњи корак у начину на који политичка елита третира образовање је довођење госпође Ђукић Дејановић на чело овог Министарства. Она је идеална особа за то место будући је познато да се не меша у свој посао. Идеолошки је сасвим на страни оних који већ управљају тим Министарством и структуром образовања, тако да ће се наставити у истом правцу. Она је, сетимо се, била начелу Министарства за обнову демографије када је донета актуелна стратегија обнове становништва – то је онај документ у коме се на две стране развијају услови за побољшање абортуса у Србији, документ готово идентичан оном који је донет и десет година раније са катастрофалним последицама.
Но, министар Ђукић Дејановић наставља и свој естрадни посао, водећи на Рингијеровој телевизији емисију која заиста говори о томе где нам је образовање, а и читава држава. Емисија се пригодно зове На терапији.
П. С. Чујем да је софтвер за електронске дневнике хрватски и да се сви подаци о нашем комплетном школском систему, подаци о појединачним ученицима плус разни други осетљиви подаци на тај начин сливају негде у Загреб…
Због свега тога, Domus florus delenda est!
Categories: Шта после Тита?
Auuu! Baza podataka o svakom nasem detetu u Hrvatskoj! Geodetski zavod u Hrvatskoj! Ukinute ocene, nema kazne, nema ponavljaca. svi odlicni. Kad sve procitam ocu da puknem od muke. Ne zna se gde je gore, da li u skolstvu, u akademiji nauka ili u medijima. O crni dane, crna sudbino…
Не само што се подаци и оцене сливају код сусједа, него се путем Виндоуса, Андроида, Вајбера, Гугл мејла и осталих страних софтвера, сви подаци, текстови, слике, разговори, све о свему из свих живота свих нас, слива на неки хард диск, који је у неком подруму у Тексасу. На пример. Тај проблем је нерешив, тај систем је непобедив, у смислу фронталног напада. Једино појединачно, дискретно и изокола, могуће је извући се из те мреже. Само што се то не исплати. Ипак систем добро плаћа, а не тражи резултате. Мислим на рад у просвети, наравно.
И требало би коначно признати да школа не ствара личност детета, да, такорећи, ни најмање не утиче на развој личности. Чак и да хоће, чак и да је законима то дозвољено, чак и да је систем за тако нешто заинтересован, у стварном животу је то немогуће. Данашња деца у школу долазе као формиране личности, свести кодиране да прихвати само утицаје из неформалних медија. То су, најчешће, само највеће бесмислице и будалаштине са интернета.
Како у многим западним земљама постоје црквене школе, и католичке и протестантске… Зашто се код нас верске заједнице не уједине и предложе влади да финансира на исти начин и тај облик школовања. Ко хоће да му дете иде у Сорош школу нека иде, а ко хоће у православну школу нека иде тамо.
Превео са говор Џона Тејлора Гатоа на додели награде за најбољег наставника Њу Јорка. Гато се сматра најбољим педагогом новијег доба на западу, заправо, човек је постао легенда још за живота, аутор је многих књига у којима је критиковао јалови школски систем, од којих је најпознатија: „Заглупљују нас“. Његова главна теза је да је школски систем запада тако направљен да производи неспособне, себичне, и послушне чланове друштва, то је по њему „школовање“, а право образовање треба да ствара способне, несебичне, и самосвојне појединце који мисле својом главом. По њему, друштво је никакво, јер децу „учи“ ТВ, (а сада и интернет са „паметних“ телефона), и школски систем, тим редоследом, и зато што је породица као учесник у образовању деце у протеклим вековима сада избачена из образовања, и ту улогу је преузела школа, која је под утицајем корпоративног бизниса и интереса моћника-управљача. Он такође наглашава да је детету потребно самопоуздање које оно гради живим учествовањем у заједници, (што је било уобичајено пре школског система), а што је намерно избачено, да би се деца изоловала и обликовала за манипулацију и искориштавање – да буду послушна на корист система, а непослушна на сопствену штету. Школски систем не само да не учи децу развијању свести и врлина, него их индоктринира и корумпира дечију свест, упропаштавајући сваку могућност да се дете развије у снажног и психички здравог појединца који ће друштву бити од користи, уместо тога, систем намерно производи будуће лако искористиве кадрове и конзументе.
Овај чланак је текст говора Џона Тејлора Гатоа када је 31. јануара 1990. године примио награду за учитеља године у Њујорку. Говор је прештампан уз дозволу аутора.
Зашто школе не образују
од: John Taylor Gatto
Прихватам ову награду у име свих добрих наставника које познајем током година који су се борили да свој однос са децом учине часним, мушкараца и жена који никада нису самозадовољни, већ се увек питају, увек се боре да бесконачно дефинишу и редефинишу шта реч „образовање” треба да значи. Учитељ године није најбољи учитељ у околини, ти људи су превише тихи да би се лако открили, али он је носилац стандарда, симбол ових повучених људи који радо проводе живот у служби деце. Ово је њихова награда као и моја.
Живимо у времену велике школске кризе. Наша деца се налазе на дну деветнаест индустријских нација у читању, писању и рачунању. На самом дну. Светска наркотичка економија заснива се на нашој потрошњи робе, да нисмо купили толико снова у праху, послови (бизниси) би пропали – а школе су важно место за продају. Наша стопа самоубистава тинејџера је највиша на свету, а деца самоубице су углавном богата деца, а не сиромашна. На Менхетну педесет посто свих нових бракова траје мање од пет година. Дакле, нешто сигурно није у реду.
Наша школска криза је одраз ове веће друштвене кризе. Изгледа да смо изгубили свој идентитет. Деца и старци су затворени и закључани од светских послова (бизниса) до степена без преседана – нико више не разговара са њима и без мешања деце и старих људи у свакодневни живот, заједница нема будућност и прошлост, само континуирану садашњост. У ствари, назив „заједница“ тешко да се односи на начин на који комуницирамо једни с другима. Живимо у мрежама, а не у заједницама, и сви које знам су усамљени због тога. На неки чудан начин школа је главни учесник у овој трагедији, баш као што је главни учесник у све већој кривици међу друштвеним класама. Користећи школу као механизам за сортирање, чини се да смо на путу да створимо кастински систем, све са недодирљивим људима који лутају возовима метроа просећи и спавајући на улицама.
Приметио сам фасцинантан феномен током својих двадесет пет година подучавања – да су школе и школовање све више ирелевантни за велика предузећа (enterprises) планете. Нико више не верује да се научници обучавају на часовима науке или политичари на часовима грађанског васпитања или песници на часовима енглеског (српског). Истина је да школе заправо не уче ништа друго осим послушности наредбама. Ово је за мене велика мистерија јер хиљаде хуманих, брижних људи раде у школама као наставници, помоћници и администратори, али апстрактна логика институције надмашује њихов индивидуални допринос. Иако је наставницима стало и раде веома напорно, установа је психопатска – нема савести. Зазвони звоно и младић усред писања песме мора да затвори своју свеску и да се пресели у другу учионицу где мора да запамти да човек и мајмуни потичу од заједничког претка.
Наш облик обавезног школовања је изум државе Масачусетс око 1850. Њему се одупирало – понекад и оружјем – око осамдесет процената становништва Масачусетса, последња испостава у Барнстаблеу на Кејп Коду која није предала своју децу све до 1880-их када је подручје заузела милиција (militia) и деца су под стражом кренула у школу.
Ево једне занимљивости за размишљање. Канцеларија сенатора Теда Кенедија објавила је не тако давно рад у којем се тврди да је пре обавезног образовања стопа писмености у држави била 98%, а после ње та цифра никада више није достигла изнад 91% где је и 1990-е. Надам се да вас то занима.
Ево још једне занимљивости за размишљање. Покрет „кућног школовања“ (homeschooling) тихо је нарастао до величине у којој милион и по младих људи у потпуности образују њихови родитељи. Прошлог месеца образовна штампа је објавила невероватну вест да изгледа да су деца која се образују код куће пет или чак десет година испред својих формално обучених вршњака у способности размишљања.
Не мислим да ћемо се ускоро отарасити школа, свакако не за мог живота, али ако желимо да мењамо оно што убрзано постаје катастрофа незнања, морамо да схватимо да школска установа веома добро „школује“, али она не „образује“ – то је тако осмишљено. Нису криви лоши наставници или премало новца, једноставно је немогуће да образовање и школовање икада буду иста ствар.
Школе су осмислили Horace Mann, Barnard Sears и Harper са Универзитета у Чикагу и Thorndyke са Columbia Teachers College и неки други људи да буду инструменти научног управљања масовном популацијом. Школе имају за циљ да уз примену формула произведу формулисана људска бића чије се понашање може предвидети и контролисати.
У великој мери школе успевају у томе. Али наше друштво се распада, и у таквом друштву, једини успешни људи су самопоуздани, самоуверени и индивидуалистички – јер је живот у заједници који штити зависне и слабе мртав. Производи школовања су, као што сам рекао, небитни. Добро школовани људи су небитни. Они могу да продају филмове и жилете за бријање, да раде у администрацији и разговарају телефоном, или да безумно седе испред треперећег компјутерског терминала, али као људска бића су бескорисни. Бескорисни другима и бескорисни себи.
Свакодневна беда око нас је, мислим, у великој мери узрокована чињеницом да – како је то рекао Paul Goodman пре тридесет година – терамо децу да расту апсурдно. Свака реформа школства мора да се носи са својим апсурдима.
Апсурдно је и антиживотно бити део система који те тера да седиш у заточеништву са људима потпуно истог узраста и друштвене класе. Тај систем вас ефективно одсеца од огромне разноликости живота и синергије различитости, заиста вас одсеца од вашег сопственог дела и будућности, претварајући вас у континуирану садашњост на исти начин као што то чини телевизија.
Апсурдно је и антиживотно бити део система који вас тера да слушате странца како чита поезију када желите да научите да градите зграде, или да седите са странцем и разговарате о изградњи зграда када желите да читате поезију.
Апсурдно и антиживотно је кретати се из учионице у учионицу уз звуке звона сваки дан своје богомдане младости у институцији која вам не дозвољава приватност и која вас чак прати у уточиште вашег дома захтевајући да урадите свој “ домаћи задатак“.
„Како ће научити да читају?“ кажете, а мој одговор је „Запамтите лекције из Масачусетса“. Када се деци дају цели животи уместо оних који су класификовани по годинама у учионицама, они са лакоћом уче да читају, да пишу и рачунају ако те ствари имају смисла у врсти живота који се одвија око њих.
Али имајте на уму да у Сједињеним Државама скоро нико ко чита, пише или ради аритметику не добија много поштовања. Ми смо земља причалица, највише плаћамо оне који причају и највише се дивимо причаоницима, тако да наша деца стално причају, по угледу на јавни модел телевизије и учитеља. Веома је тешко више подучавати „основе“ јер они заиста нису основни за друштво које смо направили.
Две институције у овом тренутку контролишу животе наше деце – телевизија и школство, тим редом. И једно и друго своде стварни свет мудрости, снаге, умерености и правде на бескрајну, непрестану апстракцију. У прошлим вековима време детета и адолесцената било би заокупљено правим радом, правим доброчинством, правим авантурама и реалном потрагом за учитељима који би могли да подучавају оно што заиста желите да научите. Много времена је провођено у активностима заједнице, вежбању наклоности, упознавању и проучавању сваког нивоа заједнице, учењу како да се направи дом и на десетине других задатака неопходних да постанете целовит мушкарац или жена.
Али ово је рачуница времена са којом деца коју подучавам морају да се носе:
Од 168 сати сваке недеље, моја деца спавају 56. То им оставља 112 сати недељно од којих могу да обликују себе.
Према недавним извештајима, моја деца гледају телевизију 55 сати недељно. То им оставља 57 сати недељно за одрастање.
Моја деца похађају школу 30 сати недељно, користе око 6 сати за спремање, одлазак и долазак кући и у просеку 7 сати недељно проводе у домаћим задацима – укупно 45 сати. За то време су под сталним надзором, немају приватно време или приватни простор и кажњавани су ако покушавају да афирмишу индивидуалност у коришћењу времена или простора. То оставља 12 сати недељно за стварање јединствене свести. Наравно, моја деца једу, и за то је потребно неко време – не много, јер су изгубили традицију породичне вечере, али ако одвојимо 3 сата недељно за вечерње оброке, добијамо нето количину приватног времена, за свако дете, од 9 сати.
Није довољно. Није довољно, зар не? Што је дете богатије, наравно, мање гледа телевизију, али време богатог детета је исто тако узурпирано нешто ширим каталогом комерцијалне забаве и његовим неизбежним додељивањем низу приватних часова у областима које ретко он стварно бира.
Ове ствари су, зачудо, само козметички начин да се створе зависна људска бића, неспособна да испуне своје време, неспособна да дају суштину и задовољство свом постојању. То је национална болест, ова зависност и бесциљност, и мислим да школовање, телевизија и лекције – цела Chautauqua идеја – има много везе са тим.
Размислите о стварима које нас убијају као нацију – наркотици, безумно такмичење, рекреативни секс, порнографија, насиље, коцкање, алкохол и најгора порнографија од свих – животи посвећени куповини ствари, акумулација, (сакупљање, куповина) као филозофија – све то су зависности зависних личности, а то је оно што наш бренд школовања неминовно мора да произведе.
Желим да вам кажем какав је ефекат на децу ако им се одузима сво време – време које им је потребно да одрасту – и терају их да га троше на апстракције. Ово морате чути, јер ниједна реформа која не напада ове специфичне патологије неће бити ништа више од фасаде.
1. Деца којој предајем су равнодушна према свету одраслих. Ово пркоси искуству хиљада година. Пажљиво проучавање тога шта одрасли раде увек је било најузбудљивије занимање младости, али данас нико не жели да одрасте и ко може да их криви? Ми смо играчке.
2. Деца којој предајем готово да немају радозналости и оно мало што имају је пролазно; не држе дуго пажњу/концентрацију, чак ни за ствари које сами узму да раде. Да ли можете да видите везу између звона која звоне изнова и изнова за промену разреда и овог феномена пролазне пажње?
3. Деца којој предајем имају лош осећај за будућност, за то како је сутра нераскидиво повезано са данашњицом. Као што сам раније рекао, они имају континуирану садашњост, тачан тренутак у коме се налазе је граница њихове свести.
4. Деца којој предајем су неисторијска, немају осећај како је прошлост предодредила њихову садашњост, ограничавајући њихове изборе, обликујући њихове вредности и животе.
5. Деца којој предајем су окрутна једних према другима, недостаје им саосећање за несрећу, смеју се слабостима и имају презир према људима чија се потреба за помоћи исувише јасно показује.
6. Деца којој предајем су нелагодна при интимности или искрености. Претпостављам да су они попут многих усвојених људи које познајем у том погледу – не могу да се носе са истинском интимношћу због доживотне навике да чувају тајно унутрашње ја унутар веће спољашње личности сачињене од вештачких делова и делића понашања који су позајмљени са телевизије, или стечено да манипулише наставницима. Зато што они не представљају себе, маска се губи у присуству интимности, тако да се интимне везе морају избегавати.
7. Деца којој предајем су материјалисти, по узору на учитеље који материјалистички све „оцењују” – и телевизијске менторе који нуде све на свету бесплатно.
8. Деца којој предајем су зависна, пасивна и стидљива у присуству нових изазова. Ово је често маскирано површинском самоувереношћу, или бесом или агресивношћу, али испод је вакуум без снаге.
Могао бих да наведем још неколико услова са којима би реформа школства морала да се позабави ако желимо да зауставимо наше национално пропадање, али до сада сте схватили моју тезу, слагали се са њом или не. Или су школе изазвале ове патологије, или телевизија, или обоје. То је једноставна ствар [аритметике], сво време између школовања и телевизије које деца имају је поједено. То је оно што је уништило америчку породицу, она више није фактор у образовању сопствене деце. Телевизија и школовање, у тим стварима морају бити криви.
Шта може да се уради? Прво нам је потребна жестока национална дебата која не престаје, из дана у дан, из године у годину. Морамо да вриштимо и да се свађамо око ове школске ствари док се не поправи или поквари непоправљиво, једно или друго. Ако можемо то да поправимо, добро; ако не можемо, онда успех школовања код куће показује другачији пут који много обећава. Уливање новца који сада улажемо у породично образовање могло би да убије две муве једним ударцем, поправљање породице која поправља децу.
Права реформа је могућа, али не би требало ништа да кошта. Морамо преиспитати основне премисе школовања и одлучити шта желимо да деца уче и зашто. Током 140 година ова нација је покушавала да наметне циљеве наниже од узвишеног командног центра састављеног од „стручњака“, централне елите друштвених инжењера. Није успело. Неће радити. И то је груба издаја демократског обећања које је једном учинило овај народ племенитим експериментом. Руски покушај да се створи Платонова република у источној Европи експлодирао је пред [нашим] очима, (овде се вероватно мисли на Пруски, чувени по злу, милитантни образовни систем), наш сопствени покушај да наметнемо исту врсту централне ортодоксије користећи школе као инструмент такође се распада по шавовима, иако спорије и болније. Не функционише јер су његове основне премисе механичке, нељудске и непријатељске према породичном животу. Животи се могу контролисати машинским образовањем, али они ће увек узвратити оружјем друштвене патологије – дрогом, насиљем, самоуништењем, равнодушношћу и симптомима које видим код деце којој предајем.
Крајње је време да погледамо уназад да повратимо образовну филозофију која функционише. Једна која ми се посебно допада била је омиљена владајућим класама Европе хиљадама година. Користим онолико колико могу у сопственој настави, односно колико могу да се извучем с обзиром на садашњу институцију обавезног школовања. Мислим да подједнако добро функционише и за сиромашну децу као и за богату.
У основи овог елитног система образовања је веровање да је самоспознаја једина основа истинског знања. Свуда у овом систему, у сваком узрасту, наћи ћете аранжмане да сместите дете само у неконтролисано окружење са проблемом за решавање. Понекад је проблем препун великих ризика, као што је пример проблема да ли коња терати у галоп или у скок, али то је, наравно, проблем који успешно решавају хиљаде деце елита пре десете године. Можете ли замислити да неко ко је савладао такав један изазов нема поверења у своју способност да било шта уради? Понекад је проблем савладавања самоће, као што је то урадио Торо у Валден Понду, или Ајнштајн у швајцарској царинарници.
Један од мојих бивших ученика, Роланд Леђиарди-Лура, иако су му оба родитеља била мртва и није имао наследство, возио је сам бицикл преко Сједињених Држава када је тек изашао из дечаштва. Да ли је онда чудо што је у мушкој доби када је одлучио да сними филм о Никарагви, иако није имао новца и претходног искуства у снимању филмова, био добитник међународне награде – иако је редовно радио као столар.
Управо сада одузимамо сво време нашој деци које им је потребно да развију самоспознају. То мора да престане. Морамо да измислимо школска искуства која враћају много тог времена, морамо деци од најранијег узраста улити веровање у самостално учење, можда организовано у школи, али које се одвија ван институционалног окружења. Морамо да измислимо наставни план и програм у коме свако дете има прилику да развије јединственост и самопоуздање.
Пре кратког времена узео сам седамдесет долара и послао дванаестогодишњу девојчицу из мог разреда са њеном мајком која не говори енглески у аутобус низ обалу Њу Џерсија да одведе шефа полиције у Сеа Бригхт на ручак и извини се за загађење [ његова] плажа са одбаченом Гатораде флашом. У замену за ово јавно извињење договорио сам са шефом полиције да девојка има једнодневно шегртовање у полицијским процедурама у малом граду. Неколико дана касније, још двоје моје дванаестогодишње деце отпутовало је само у Вест Фирст Стреет из Харлема где су започели шегртовање код уредника новина, следеће недеље троје моје деце ће се наћи усред мочвара у Џерсију у 6 ујутро, проучавајући ум председника компаније за транспорт док шаље 18-точкаше у Далас, Чикаго и Лос Анђелес.
Да ли су ова „посебна“ деца у „посебном“ програму? Па, у једном смислу, да, али нико не зна за овај програм осим деце и мене. Они су само фини клинци из Централног Харлема, бистри и будни, али тако лоше школовани када су дошли код мене да већина њих не уме да сабира или одузима. И нико није знао колико је становника Њујорка или колика је удаљеност од Њујорка до Калифорније.
Да ли ме то брине? Наравно, али сам уверен да ће, како буду стицали самоспознају, постати и самоучитељи – а само самоучење има трајну вредност.
Морамо одмах дати деци самостално време јер је то кључ самоспознаје, и морамо их поново укључити у стварни свет што је брже могуће како би самостално време могло да се потроши на нешто друго осим на апстракцију. Ово је хитан случај, захтева драстичну акцију да се исправи – деца нам страдају као муве у школовању, добром или лошем школовању, свеједно је. Небитно.
Шта је још потребно реструктурираном школском систему? Мора да престане да буде паразит у радној заједници. Од свих страница у људској књизи, само је наш измучени унос чувао децу и ништа од њих није тражио у служби општег добра. Неко време мислим да је потребно да рад у заједници постане обавезан део школовања. Поред искуства у несебичном понашању које ће научити, то је најбржи начин да се малој деци да стварна одговорност у главном току живота.
Пет година сам водио герилски програм у којем сам имао да свако дете, богато и сиромашно, паметно и малоумно, даје 320 сати годишње тешког друштвеног рада. Десетине те деце су ми се вратиле годинама касније, одрасли, и рекли ми да им је искуство помоћи неком другом променило животе. Искуство их је научило да виде на другачији начин, да преиспитају циљеве и вредности. То се догодило када су имали тринаест година, у мом програму Лаб Сцхоол – омогућеном само зато што је мој богати школски округ био у хаосу. Када се вратила „стабилност“, лабораторија је затворена. Био је превише успешан са дивљом мешаном групом деце, по премалој цени, да би јој било дозвољено да настави. Учинили смо да скупи елитни програми изгледају лоше.
У граду не мањка правих проблема. Од деце се може тражити да помогну у њиховом решавању у замену за поштовање и пажњу укупног света одраслих. Добро за децу, добро за све нас остале. То је наставни план и програм који учи Правди, једној од четири главне врлине у сваком систему елитног образовања. Идеја је апсолутно бесплатна као и све друге истинске реформске идеје у образовању. Додатни новац и додатни људи који се стављају у ову болесну установу само ће је учинити болеснијом.
Независно учење, друштвени рад, авантуре у искуству, велике дозе приватности и самоће, хиљаду различитих шегртовања, једнодневна разноликост или дуже – све су то моћни, јефтини и ефикасни начини да се започне права реформа школства. Али ниједна реформа великих размера никада неће успети да поправи нашу оштећену децу и наше оштећено друштво све док не форсирамо идеју „школе“ да се отвори – да се породица укључи као главни покретач образовања. Швеђани су то схватили 1976. године када су практично напустили систем усвајања нежељене деце и уместо тога потрошили национално време и благо на јачање првобитне породице како би деца рођена Швеђанима била тражена. Нису успели у потпуности, али су успели да смање број нежељене шведске деце са 6000 1976. на 15 1986. Тако да се може. Швеђани су се једноставно уморили да плаћају друштвену олупину коју су изазвала деца коју нису одгајали њихови природни родитељи, па су урадили нешто по том питању. Можемо и ми.
Породица је главни мотор образовања. Ако користимо школовање да одвојимо децу од родитеља – и да не буде грешке, то је била централна функција школа откако је Џон Котон најавио да је то сврха школа у Беј колонији 1650. године, а Хораце Манн то је најавио као сврху школа у Масачусетсу 1850. – наставићемо да имамо хорор шоу који тренутно имамо. Наставни план и програм породице је у срцу сваког доброг живота, побегли смо од тог наставног плана и програма, време је да му се вратимо. Пут до здравог разума у образовању је да наше школе преузму вођство у ослобађању од стезања институција у породичном животу, да промовишу у школском времену спој родитеља и детета који ће ојачати породичне везе. То је био мој прави циљ да пошаљем девојку и њену мајку низ обалу Џерсија да се састану са шефом полиције. Имам много идеја да направим породични наставни план и програм и претпостављам да ће и многи од вас имати много идеја када почнете да размишљате о томе. Наш највећи проблем у покретању такве врсте размишљања која би могла да реформише школство је то што имамо велике интересе који испразне сво расположиво време и профитирају од школовања баш онако како јесте, упркос супротној реторици. Морамо да захтевамо да нови гласови и нове идеје добију простор, и моје и ваше идеје. Свима нам је доста ауторизованих гласова уз посредовање телевизије и штампе – дебата, слободна за све, деценију дуга, нам је сада преко потребна, а не више „стручна“ мишљења. Стручњаци за образовање никада нису били у праву, њихова „решења” су скупа, себична и увек подразумевају даљу централизацију. Доста више. Време је за повратак демократији, индивидуалности и породици. Рекао сам своје. Хвала вам.
Извор:
https://www.naturalchild.org/articles/guest/john_gatto.html
Исламска заједница је то одавно решила, организовано, почевши од мектеба па преко медреса, врло систематски врше испирање мозгова и индоктринацију нових младих муслимана, нпр https://medresasa.edu.ba
https://www.gutenberg.org/cache/epub/13301/pg13301-images.html#THE_INTERNATIONAL_CONTROL_OF_EDUCATION. Od Svetoga vladike Nikolaja Velimirovich.
Монопол над наставом српског језика имају немачки и хрватски издавач. Треба само погледати ко су аутори тих читанки и на којим катедрама предају. Од главе риба смрди.