Не, наша деца у основној школи не уче колико ми некад на факултету

Фото: Canva

Трагедија у Рибникару је отворила многа питања, укључујући и она о школским програмима и образовању. Многи су се изненадили да се толика деца у Рибникару такмиче, многи из више предмета. „Па та деца немају ни минут слободног времена”; „боже сачувај болесно амбициозних родитеља” згрозили су се многи, заведени апсурдним сведочењем родитеља попут овог из Рибникара да

… деца у основној школи уче како сам ја учио на факултету, толико су преоптерећени. Сваки дан 8 сати у школи, а онда још барем 5 сати домаћих и учења кући. Такмичарски дух између деце доведен нивоа бесмисла. Ништа другарство, само ко какве оцене има и какве патике носи.

Извор: Твитер

Тачно је да се данас више деце такмичи из више предмета него некад. Али, то није случај само у Рибникару – то је тако свуда. Мене често дирне кад међу резултатима видим и оне са Косова. Обрадује ме то што је тог истог викенда, заједно са децом из центра Београда и Новог Сада и неко дете у некој енклави на Косову такодје устало и отишло да решава исти тест, из на пример, биологије. Да је размишљало о хифама и цијанобактеријама и било део нечега, као и свако друго дете у Србији.

Али откуд толика такмичења одједном? Постоје ту разни разлози. Али, из перспективе саме деце, један од најважнијих је тај, што има превише петица, превише вуковаца, превише уравниловке. Да, баш тако: у Рибникару, том тобожњем леглу болесно амбициозне деце, се превише лако добијају оцене – много лакше него кад сам ја некад давно била ђак на Новом Београду. Више нико није довољан и добар, а мало ко је врло добар; велика већина ђака су одлична, а од њих опет већина са свим петицама.

И због тога деца која воле да се истичу знањем покушавају да направе разлику у односу на обичне петице које су често навучене и поклоњене. Диплома са такмичења му додје отприлике као неко пет плус у очима наставника, других ђака, његовим сопственим – петнаест њих има пет из историје, али само ти имаш и награду на неком такмичењу. Уосталом, награда на такмичењу је постала и услов да се добије Вукова диплома. Дакле, и сам школски систем покушава да се избори са тим морем петица на сваком кораку, не само у Рибникару, него свуда.

Мим који прилично веродостојно приказује наставу математике некад и сад

Чекај, а откуд сад толике петице? И за то има разних разлога. Прво, петице је лакше поштено зарадити. Градиво је поједностављено и мање обимно, задаци лакши, посебно они најтежи. Онда, трећина одељења је „болесна” кад на ред додје озбиљнија контролна вежба, коју раде недељу дана касније, знајући питања а родитељи правдају изостанак. Даље, добијају се петице на свеске, за активност на часу. Много кругова поправљања оцена, пре него што се оцена закључи. А ко зна шта се дешава после тога. Зато су се и „подигли прагови за упис у гимназије”, што се онда погрешно тумачи као знак да се школовање пооштрило. И, зато толико деце иде корак даље, на такмичења.

Такмичења су, иначе, такође лакша него пре. Збирке и задаци су приступачнији, тестови се могу наћи на интернету, не зависи се више толико од предметног наставника који није увек за то заинтересован. Али, лакше се и добијају награде. Не важи увек за сваки предмет и на сваком нивоу такмичења, али генерално, подели се више награда него када сам ја била ђак. Зато деца у основној школи могу да се такмиче из више предмета и свуда понешто да освоје. Није то толико тешко.

Нити одузима толико времена. Смешна је та прича о преоптерећености у тренутку кад деца проводе дане размењујући фотографије празних плафона да би повећала свој snap score. Да, уместо да се играју испред зграде, деца сада иду на много више ваншколских активности него пре, али то је зато што им се испуњавају жеље (прво за једну активност, а кад та неминовно досади, следећу), зато што иду тамо где су друга деца, зато што је све то јефтиније и приступачније. Као што се некад у ресторан ишло једном годишње а сада свакодневно, слично је и са активностима. Не мора се више ићи у Јованову на час енглеског нити на крај града за тениски терен.

Позив Министарству просвете: Вратите тестове без понуђених одговора/заокруживања на „Малој матури“

Супротно увреженом мишљењу, деци је тешко наметнути амбицију. На неком најмлађем узрасту има тих родитеља који желе да поспеше учење, који мисле да су њихова деца генијалци, који их уписују на клавир, на часове математике. Али врло брзо томе додје крај. Неће деца – да вежбају, да раде, да рано устају, не иде то тако брзо, није тако забавно. А виде и родитељи да има много бољих и много, много бољих; уморе се и они од терања, плаћања, вожње, уклапања. И одустају. Ови неки старији узрасти основне школе, о којима овде причамо, а који су активни на такмичењима, су увелико ту јер то желе, јер су таква деца.

Не кажем да не постоје и ти преамбициозни родитељи. Они који праве новог Моцарта, новог Стефана Миленковића, новог Ђоковића. Оно што Американци зову stage-mom, мајка која вуче дете по аудицијама да би направила од њега глумца. Дете које и само има афинитет и жељу да се бави неком активношћу се гура до границе пуцања. Али, таквих је мало, и то се види по резултатима, на јавним часовима и концертима, на тренинзима и турнирима. И такви се врло ретко такмиче из пет предмета и иду на двадесет активности јер су од раног узраста усмерени на постизање максималних резултата у једној ствари.

Миша Ђурковић: Борба са ветрењачама

С друге стране, тај родитељ, који је детету испунио свих петнаест жеља за разним активностима и који се љути када дете нема све петице, али не на дете, него на школу у којој се тобож учи више него некад на факултету, није тај болесно амбициозни родитељ. То је само родитељ размаженог детета.

Опрема: Стање ствари

(Блог Жељке Бутуровић, 18. 6. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Жељка Бутуровић, образовање, просвета